Почетна / Документи / Немачко-бугарска подметачина

Немачко-бугарска подметачина

Пише Угљеша Мрдић

„Операцију потковица“ некадашњи председник СР Југославије Слободан Милошевић је на суђењу у Хашком трибуналу окарактерисао као „фабриковање немачког Министарства одбране“  

 

Сведоци смо још једне преваре западних моћника у координацији са њиховим партнерима на Балкану. С тим што је та превара коштала Србију на хиљаде невиних жртава и материјалне штете мерене у десетинама милијарди долара – једном речју злочиначке НАТО агресије 1999. године.
Бивша бугарска министарка спољних послова Надежда Нејински признала је да је сагу о „Операцији потковица“, непосредно пре рата на Косову и Метохији, начинила влада те државе, као и да је тај план, не залазећи у веродостојност података, предала Немачкој. Због ове мапе наводна акција Слободана Милошевића, тадашњег председника СР Југославије, названа је „Потковица“.

ПРОТИВНИЦИ АГРЕСИЈЕ

[restrictedarea]

Бивша бугарска министарка, која се у време НАТО агресије презивала Михајлова, а сада је посланик у европском Парламенту, признала је да је велике резерве према документу названом „Операција потковица“, о његовом садржају, изразила обавештајна служба Бугарске.
„Дала сам немачком министру спољних послова Јошки Фишеру, односно НАТО-у извештај бугарске владе у којем се јасно наводи да је постојао план ‘Потковица’, брижљиво припреман од стране обавештајних служби у Србији.“
Изјава бивше министарке представља прво признање неког од бугарских званичника да је документ настао у Бугарској, како су већ годинама тврдили немачки обавештајци перући руке од читаве афере. Она није рекла када је тај документ предала Фишеру, али је више независних извора потврдило да се то догодило неколико недеља пре НАТО агресије на СРЈ.
„Операција потковица“ једна је од најконтроверзнијих епизода у рату на Космету 1999. године, пре свега јер постојање тог плана никада није доказано. План је послужио како би се утишали противници рата, пре свега у Немачкој.
Нејински је у документарцу „Тајна историја ‘Операције потковица’“, бугарске телевизије „БТВ“, рекла да је влада у Софији током 1999. године дала НАТО-у извештај, иако су обавештајне службе упозориле да не могу да потврде информације.
„Операција потковица“ помогла је да противници рата промене мишљење после приче о албанским избеглицама.
Документ „Операција потковица“ први је јавности представио тадашњи немачки министар одбране Рудолф Шарпинг, који је 7. априла 1999. године тврдио да је налаз обавештајних служби крунски доказ Милошевићевог плана за етничко чишћење Косова и Метохије, који је НАТО две недеље раније кренуо да спречи.
Шарпинг је документ изнео јавности, упркос јасним упозорењима немачких обавештајаца да не постоје докази да је аутентичан, као и да долази из крајње сумњивих извора, али је сјајно послужио како би се маргинализовали сви противници интервенције против тадашње СР Југославије.
Осим бугарске министарке, план је министрима држава чланица НАТО-а „дистрибуирао“ и аустријски министар спољних послова Волфганг Шисел, па се и Аустрија нашла у центру контроверзи у вези са овим документом.
„Подаци које је дао немачки министар одбране о југословенским снагама безбедности су нетачни и противречни свим доступним информацијама у вези са тим“, рекао је тадашњи аустријски министар одбране Вернер Фаслабенд лета 1999. године у одговору на питање парламентараца о „Операцији потковица“.
Суштински, документ који је бугарска обавештајна служба назвала „Операција поткова2, производ је „анализе догађаја из јануара и фебруара 1999. године коју су начинили бугарски обавештајни аналитичари“. Документ је настао на основу извештаја Посматрачке мисије ОЕБС-а, према којима су се јединице српских снага непосредно пре почетка рата налазиле на ободима Космета, што је бугарске аналитичаре и навело на назив „Поткова“ (хрватски израз за потковицу).
Бугарске налазе је анализирала и немачка обавештајна служба БНД, односно одељење FüS II 3, које је Бон известило да се прегледом догађаја на терену може закључити да „нема знакова почетка озбиљније операције против ОВК“, рекли су немачки обавештајци.
Истовремено, немачки обавештајци су оценили да ће ОВК покушати опробаном „удари и бежи“ тактиком да испровоцира српске снаге на озбиљне акције које би резултирале разарањем и покретањем таласа избеглица, како би се изазвали ваздушни удари НАТО-а.
Тако је бивша бугарска министарка иностраних послова признала да је лично потурила план „наивном“ немачком министру спољних послова Јошки Фишеру, а овај га је проследио још „наивнијем“ министру одбране Рудолфу Шарпингу, који је план „Потковица“ искористио да оправда учешће Бундесвера у агресији НАТО-а на Србију, првом борбеном ангажману Немачке после Другог светског рата.
Још од почетка деведесетих наша војна служба безбедности СРЈ је уочила да су, изузимајући албанске шпијуне, бугарски агенти на Космету најбројнији и најактивнији. То се наставило и после доласка међународних снага у покрајину, а запажено је да бугарски агенти координирају чак и рад одређених обавештајаца из УНМИК-а и КФОР-а. Бугарска агентура је активна и сада на Космету, али и на југу, истоку и југоистоку централне Србије, што не одговара начелним изјавама о добросуседској сарадњи.
Ипак, остаје сумња да је бугарска служба самостално смислила причу о „Потковици“ и потурила је Немачкој, чија је моћна служба БНД веома утицајна међу Албанцима. БНД је омогућила да се у Немачкој формира прва албанска терористичка организација ФАРК, а затим ОВК, и да се преко банака у овој земљи годинама прикупља „ратни порез“ од албанских гастарбајтера. Албански терористи су се обучавали у немачким камповима и носили су наоружање и униформе источнонемачке армије.

ЗАПАДНИ ФАЛСИФИКАТ
Међутим то не објашњава зашто бивша министарка баш сада, ничим изазвана, признаје обману, осим ако причу не посматрамо у контексту дуготрајног сукоба Немачке и САД-а око утицаја на Космету. У том светлу, Америка пред јавношћу остаје чистих руку, јер је обманута од стране неспособног Берлина, који је прогутао бугарску измишљотину о етничком чишћењу које није постојало.
Запад обмане као што су „Потковица“, „Маркале 1“ и „Маркале 2“, „Васе Мискина“, „Рачак“, Садамово тајно оружје сматра легитимним ратним средствима, док је наша земља ратним лажима пришла наивно рачунајући да ће истина победити.
Да је „Потковица“ фалсификат признао је и Хашки трибунал, који је на основу ове обмане покушао да конструише оптужницу за српски злочиначки подухват против Албанаца.
Радомир Танић, сведок тужилаштва на хашком суђењу Милошевићу, изјавио је:
„Потковица је колоквијалан надимак за потпуно други план (…) када је термин коришћен први пут, не могу тачно да кажем, поготово што се радило о интерном, а не о званичном називу. То је био план вежбе Југословенске војске док је још увек постојала ЈНА, Југословенска народна армија, који је омогућавао тренинг и вежбу у случају агресије на Југославију из правца југоистока, и уколико би се албанска популација одлучила да подржи непријатељску страну. Спровођење овог плана би се реализовало само у случају кад би се оба ова услова испунила. ЈНА би заузела неколико одбрамбених позиција, а онда би кренула са неутралисањем албанских одбрамбених позиција. Овај план је замрзнут и био би реактивиран са осталим акцијама на Косову. Војно руководство није желело да користи тај план током рата на Косову, зато што није било спољног агресора, нити албанске побуне. Албанци нису могли да бирају страну и да буду на страни агресора, зато што агресор није постојао“.

ПОЧЕЛО ЈЕ ЈЕДНОМ ЛАЖИ
Немачко Министарство одбране је тврдило 19. априла 1999. године да је испоручило доказе главном тужиоцу Луиз Арбур у Хагу. Међутим, никакав кредибилни доказ о постојању плана није приказан током суђења. О материјалу Арбур каже да „записници снимљених разговора могу да буду сјајан доказ“, али да, лично, „сумња у снагу исказа“ онога што је добила од немачке владе о „Операцији потковица“: тим документима недостаје прва страна, датум и потпис, и зато више личе на закључке на основу вођених разговора.
Југословенска и српска влада су одмах демантовале постојање „Операције потковица“. На суђењу у Хагу, Милошевић ју је окарактерисао као „фабриковање немачког Министарства одбране“. Слободан Милошевић је такође порицао и политику етничког чишћења током НАТО бомбардовања Косова и Метохије.
„Никада државна политика или моја политика није била протеривање било ког грађанина Југославије, са било којег дела земље. Верујем да би, када је агресија стала, када су бомбардовања престала, било веома лако да се настави политички процес“, рекао је на суђењу Слободан Милошевић.
Врло брзо је већина медија учествовала у кампањи, тако да је веома мало медија сумњало у постојање те Операције, поготово за време рата. „Дер Шпигл“ је био једна од ретких новина који је говорио о великој реторичкој офанзиви дела немачке владе, а 10. јануара 2000. године је објавио критички чланак оцењујући да се ради о ратној пропаганди, где су објавили критику Хајнца Локваја. Када се Локвајева књига појавила у марту 2000. године дошло је до значајног обрта у погледу на рат. У неколико месеци Локвајев рад довео је до тога да се већи број немачких новинара интензивно бавио немачким учешћем у пропагандном рату.
Годину дана касније, у фебруару 2001. године, телевизија „АРД“ емитовала је документарац: „Почело је једном лажи“ („Es begann mit einer Lüge“).
Поједини НАТО лидери (нарочито немачки) користили су план да би илустровали Милошевићев карактер, као и да би доказали да етничко чишћење на Косову није било покренуто НАТО бомбардовањем и тиме оправдали НАТО бомбардовање СРЈ. Британски министар спољних послова Робин Кук изјавио је да је „знао за постојање плана ‘Операције потковица’ који је требало да послужи за чишћење Косова од муслиманског становништва“. Истог дана после конференције за новинаре немачког министра одбране Шарпинга, одржане 7. априла 1999. године, немачки министар спољних послова Јошка Фишер је рекао: „Нисам само научио: Никада више рат. Такође сам научио: Никада више Аушвиц“. Због тих речи је критикован од стране јеврејских организација и оптуживан због „недопустивог поређења“.
У закључку документарног филма „Започело је једном лажи“ је речено:
„То је била просто измишљотина немачког Министарства одбране, ратна пропаганда, као и концентрациони камп у Приштини или као наводни масакр над цивилима у Ругову. Мизерија избеглица је такође био резултат и НАТО бомбардовања. Рано упозорење је дошло још пре пропасти политичког договора на Косову – као што су упозоравали војни званичници ОЕБС-а и други. Међутим, Немачка савезна влада је желела да се њени војници нађу у овом рату. За то им је била потребна подршка јавног мњења. Ниједан НАТО циљ није постигнут. Шта се десило са овим људима је до сада непознато … Лажи и пропаганда су током рата најчешће јачи. Они су оружје. Они убијају истину“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *