Почетна / Регион / Амерички губернатор у „банана“ Словенији

Амерички губернатор у „банана“ Словенији

Пише Светлана Васовић-Мекина

Како Вашингтон кроји словеначку владу

Да ли је Словенија „банана република“? На то питање је са говорнице поводом обележавања 70. годишњице битке код Дражгоша (9-11. јануар 1942) пробао да нађе одговор Јанез Становник (89), председник Савеза бораца. Становник је прозвао прваке политичких партија који су протеклих недеља трчали на ноге америчком амбасадору у Љубљани, назвавши их „слугама“.
„Слуге!“, грмео је Становников глас долином која памти једну од најљућих битки против фашистичких освајача. Приде је цитирао критику Ивана Цанкара, коју је писац давно изрекао на рачун поданичког духа словеначког плебса: „За слуге рођени, за слуге одгајани!“ Тиме је староста словеначке политике актуелизовао питање да ли словеначки народ своју судбину кроји сам или повијене кичме покорно испуњава заповеди „хегемона“ (САД) у држави која је седам година чланица ЕУ. Становник је позвао словеначке партије да подрже релативног победника на последњим изборима и мандатара за састављање будуће владе – Зорана Јанковића.

ПОДАНИЧКИ МЕНТАЛИТЕТ
Зашто је Становник десни врх словеначке политике назвао слепим послушницима америчких интереса? Узрок је скандал који потреса словеначку престоницу откако су медији „провалили“ да нову владу саставља амерички Стејт департмент. Судећи по изјавама првака домаће политичке елите – представници свих десничарских странака које су успеле да уђу у Парламент ишли су, на позив, на „консултације“ код америчког амбасадора у Љубљани Џозефа Мусомелија. Једини изузетак су биле две партије – СД (реформисани комунисти, иако се и њихов првак Борут Пахор касније извињавао Мусомелију због „настале ситуације“) и Зоран Јанковић, градоначелник Љубљане и председник „Позитивне Словеније“ која је победила на изборима одржаним 4. децембра 2011. Јанковић је Мусомелијев позив одбио. Онда се амбасадор заузео за владу – у којој нема Јанковића. Све те сплетке довеле су Словенију у ситуацију да ни пет седмица после превремених избора нема ни премијера, ни владу.
Амбасадор Мусомели је на дужност у Словенију дошао из Авганистана. По доласку у Љубљану није крио да га је супруга, када је сазнала да се селе у Словенију, прво питала да ли ће и тамо морати да прокувава воду. У Словенији се ипак брзо одомаћио. Па је недавно позвао, јавно, словеначке партије да саставе „широку коалицију“, што је било његово објашњење зашто је претходно позивао председнике словеначких партија на разговоре у четири ока. Мусомели ту не види проблем.
Ропски дух, који осуђује Становник, један од последњих живих партизанских бораца из Другог светског рата није, међутим, стран челним људима већине словеначких партија. Председница конзервативне демохришћанске Нове Словеније (НСи) Људмила Новак у камеру без имало стида прича да јој је амерички амбасадор казао да њену партију „види у влади“. И то упркос чињеници да је Новакова јавно изјавила да њена партија никако неће ићи у коалицију са Јанковићем – коме је председник државе Данило Тирк доделио мандат за састав нове владе. Синхронизовано је и Грађанска листа Грегора Виранта тик уочи гласања о Јанковићу у Парламенту, иако је у суботу парафирала коалициони споразум, обзнанила да Јанковића оставља на цедилу јер му ускраћује своје посланичке гласове. Захваљујући таквој двојној игри, Јанковић 11. јануара није изабран за мандатара.
Исказало се да су неки аналитичари оправдано упозоравали да је Вирантова партија, настала непосредно уочи избора на којима је пожњела невероватан успех, уистину „тројански коњ“ Јанеза Јанше. Напрасни настанак Вирантове странке имао је сврху да привуче гласове бирача који гравитирају десници, али за Јаншу неће гласати зато што му се суди под оптужбом да је (док је био премијер 2004-2008) примио мито од финске војне индустрије („афера Патрија“). Јесте се Вирант уочи избора обавезао потенцијалним бирачима да у коалицију са Јаншом неће ићи никако – због Јаншиних „недемократских метода“. Утолико је његово НЕ Јанковићу тик уочи гласања о мандатару одјекнуло као бомба.

ЈАНШИН „МЕКИ“ ПУЧ

[restrictedarea]

У Вирантовом потезу многи виде Јанковићев политички крај, а 11. јануар 2012. године називају „црном средом“. Јанша је упорно минирао Јанковићеве шансе да формира владу, уверен да ће му припасти премијерско место после Јанковићевог фијаска. Није тајна да би Јанши дошло „као кец на 12“ да постане премијер, јер је, како каже, сит што сваке седмице мора на суђење у Окружни суд у Љубљани, где га јавни тужилац терети за корупцију, односно „добијање дарова“ (мито тешко неколико милиона евра) због набавке 135 оклопних возила финске „Патрије“ за словеначку војску.
Јанша је партнерима с деснице понудио пакт – свој коалициони уговор и позвао их (заједно са Вирантовим посланицима) да му се придруже у бојкоту Јанковићевих позива да заједно саставе владу. Тако је и било – Људмила Новак (НСи) и Радован Жерјав (народњачка партија, СЛС) одбацили су Јанковићеве позиве на разговор.
Што се тиче америчког утицаја на судбу нове словеначке владе, то није остало прећутано. Мусомели је добио пацке од председника Словеније Тирка који је оценио да су амбасадорове изјаве „непримерене јер се мешају у осетљиво питање састављања владе у Словенији“. Тирк је подсетио да држава има своје достојанство и затражио реакцију словеначког министарства спољних послова јер „владе не састављају (туђи) амбасадори“. На принцип „немешања у унутрашње послове држава“ потом је у лепоречивој форми упозорио и одлазећи словеначки министар спољни Самуел Жбогар. Жбогар који иде на нову дужност – амбасадора ЕУ на Косову.
Партизанску опомену некадашњег председника председништва Словеније Јанеза Становника, изречену у Дражгошама, да је „амбасадор, који мисли да представља хегемона, узео себи за право да саставља фантомску коалицију“, одбацили су Јаншини партнери. Посебно јер Становник није крио презир према сународњацима који шурују са Мусомелијем, позивајући се на Цанкарову мисао да се „господари мењају, а бич остаје исти“. Становник је изразио наду да ће словеначки народ остати свој господар на својој земљи и да десница од Словеније „неће начинити ‘банана републику’“, јер „нису нас сломили ни Хитлер, ни Мусолини који су (такође) желели колаборацијску коалициону власт“.
И Вашингтон је узвратио. Словеначки дописници из САД-а панично су јавили 10. јануара да је словеначки амбасадор у Вашингтону позван на рибање у Стејт департмент. Издато је саопштење да Вашингтон очекује да се ствар уреди „ван очију медија“.

„БОЉЕ ТАДИЋ НЕГО НИКОЛИЋ“
Америчком уплитању у словеначку политику кумује проста рачуница. Није немогуће да би будућа словеначка влада, притиснута економским проблемима, одлучила да повуче своје војнике из Авганистана, а то се Американцима никако не свиђа. Мусомели се на ту могућност осврнуо примедбом да повлачење 90 словеначких војника из Авганистана не значи много за саму операцију, али да би „на симболичком нивоу – значило неизмерно много“, пошто би Словенија то урадила „као прва чланица НАТО савеза“.
Мусомелијево практиковање бич дипломатије није прво такво мешање САД-а у унутрашње прилике у Словенији. Исти шаблон, али са акутним последицама по Србију и њене интересе, Вашингтон је применио у Словенији крајем 2007. и почетком 2008. године. Уочи католичког Божића 2007. године, у време када се Љубљана спремала да преузме председавање ЕУ у првих шест месеци 2008, словеначке дипломате су позване у Вашингтон на састанак са представницима Бушове администрације. У перо су им издиктирани ставови Вашингтона у вези са питањем светских кризних жаришта, уз детаљан опис (словеначких) задатака како да се ЕУ, а у складу са америчким интересима и жељама – према свему одреди. Централна тема разговора америчких дипломата са представницима будуће председавајуће ЕУ била је разрада плана проглашења „координисане декларације независности“ Косова, у односу на претходни план о једностраној декларацији независности. Америчку страну је предводио Данијел Фрид, помоћник за европске и азијске послове тадашње америчке државне секретарке Кондолизе Рајс, као и троје њених заменика. Фрид је (према записнику који садржи тада настала тзв. „вашингтонска депеша“) нагласио да „Република Словенија мора унутар ЕУ да се избори за што брже слање мисије на Косово“. Фрид је подстакао Словенију да „у фази признавања буде прва која ће признати државу Косово“ и оценио да „према оценама САД-а, шест држава чланица ЕУ у почетку неће признати Косово, али ако га призна бар 15 од 27 ЕУ држава – то ће бити сасвим довољно“.
Тадашња заменица америчке министарке спољних послова Ди Карло је додала да ће „косовски Албанци прогласити независност у договору са САД и ЕУ, а сачекаће крајње резултате избора у Србији, пошто им је више у интересу да српски председник буде Тадић, а никако Николић; генерални секретар УН онда само мора да истакне ‘facts on the ground have changed’ (промениле су се околности на терену – прим.аут) и позове ЕУ да пошаље мисију у покрајину; Бан Ки Муну за то није потребна одлука СБ УН“.
Пошто је „вашингтонска депеша“ процурела у јавност 25.1. 2008. и покварила изненађење планског проглашења независности Косова, Словенија због љутих полемика код куће није прва признала Косово, мада је то учинила брзо, као пета држава у свету.

НЕЦИВИЛИЗОВАНИ НЕСЛОВЕНЦИ
Гадне политичке турбуленције у Словенији нису последица само грубог америчког мешања у састављање владе, него и дубоких подела у друштву. На последњим ванредним парламентарним изборима неочекивано је највише гласова освојио Зоран Јанковић, иако су све анкете најављивале глатку победу Јаншине СДС. Убрзо је на интернет страници Јаншине партије објављена неприкривено расистичка „анализа“, у којој је Јанковићева победа приписана гласању „јужњака“ који су после 1991. године (и распада СФРЈ) олако добили словеначко држављанство. У тексту је наведено да су Јанковићеви гласачи (у преводу: нарочита опасност по Словенију) – Срби.
Аутор памфлета, потписан псеудонимом „Томаж Мајер“ (словеначки медији типују да се иза њега крије Јанез Јанша), пише пише да су Јанковићеви гласачи на изборна места стизали групно, организовано, на позив „штабова у којима су седели бивши официри ЈНА“ (поражени непријатељи самосталне Словеније), да су међусобно комуницирали на српском језику, сви обучени у „тренерке“ и да су (зато што су толико глупи и неписмени) на длановима имали уцртан број Јанковићеве листе како би потрефили при заокруживању прави број. Писац алијас Јанша закључује да ће зато „Словенија због велике широкогрудости са држављанствима и због незавршене демонтаже старих (комунистичких) мрежа, на 20. годишњицу своје државности и самосталности за председника владе добити Србина и социјалистичког тајкуна“.
Популарни словеначки писац Миха Мацини превео је у свом блогу (најчитанијем у Словенији) „поруку“ ове „анализе“ објављене на интернет страни Јаншине СДС: „Ко би записао број свог кандидата хемијском оловком, тек тако – на шаку?! Ако су Словенцима тај број наметнули Кучан и Становник, они су запамтили наређење, и то извршили. А ти несловенци… иако се ради само о једном једином броју, на пример броју шест (па човек би могао да, док иде, у себи стално понавља ‘шест, шест, шест’), али код њих то не пали јер имају тако ограничено памћење. … Дакле, ради се о припаднику претцивилизацијске заједнице који као извор информације употребљава сопствено тело. Али зашто онда тамо не пише Јанковић, због чега само број? Јер такав гласач очито не зна ни да чита, он је само да се сагне изнад изборног листи, а и да потражи знак, сличан знаку који су му уцртали на руку… О томе сведочи и део текста (на сајту СДС-а) где се тврди да су (организатори) стајали испред врата (бирачких места) и на српском језику преко телефона организовали транспорт тих група људи. Ерго, ради се о организованој инвазији на наша изборна места. Ко је онда суграђанин који не гласа за СДС? Пре свега је нецивилизован, јер није способан ни да говори. Словени су за такве пронашли име ‘Немци’ када су налетели на њих, а стари Грци ‘варвари’, јер им се чинило да чују само неразумљиво режање. Дакле, неписмен је и неиндивидуализован, памћење му је краће од памћења говеда. Одговор је прост: није човек! И пошто није човек, свакако му није потребно држављанство или икаква грађанска права“.
Јанковић је текст објављен на сајту СДС назвао фашистичким. Упркос протестима виђенијих интелектуалаца, критикама повереника за информације од јавног значаја и омбудсманке, текст није скинут са сајта СДС-а, нити је странка трпела икакве консеквенце због ширења ксенофобије и расне мржње.
Јанша не преза да се наруга Јанковићевом пореклу и његовим сународницима у свакој прилици, па је на питање новинара изјавио да није спорно што Јанковића прозивају јер је „Србин“, пошто њему не смета да за њега кажу да је „Словенац“. И подвукао да поштује „све расе“, чиме је испоставио Јанковића (Србина) као припадника „туђе расе“. Коментатор Радија „Штудент“ је тим поводом приметио да је у Словенији на походу „расистичка демократија“.
Јаншино ружење ривала пало је на плодно тло. Клица раздора из речене „анализе“ изродила се у до сада невиђен отпор и игнорантство Јанковићевих напора да састави владу. Што показује да у Словенији није потиснута десничарска ксенофобија и мржња која је 1992. године „произвела“ преко 25.000 незаконито „избрисаних“ становника Словеније, пореклом из других република некадашње СФРЈ, чиме је Словенија извршила административно етничко чишћење за које до дана данашњег није одговарао нико из словеначких власти.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Светлост и топлина

    Свуге амери вуку конце око постављања на власт оних људи који
    ће њима полагати рачун,а не свом народу.Све у служби Великог
    Брата са запада,који би да контролише све и сваког.Па чак и
    да командује приороди преко генетски модификованих организама.
    А Словенци су сами тражили ЕУ како би и даље живели као у
    некадашњој Југи… Али Еу није Југа.У њој има само да изврашавају
    оно што им је наређено.То је будућа максимална задуженост и
    пропаст ,будућег дела Аустрије, у коју ће их утопити.




    0



    0
  2. Не знам дали је Словенија банана република или картофел републик, али сам сигуран да је то банална република




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *