Заволети ЕУ!

Пише Никола Врзић

Ако се у Европској унији заиста живи као у земљи „Дембелији“, зашто, онда, она годишње на (само)рекламу потроши више него „Кока-Кола“? Влада Мирка Цветковића и Ивице Дачића разјасниће Србима овај парадокс тако што ће их натерати да, с њима као диригентима, у хору запевају „Оду радости“, химну ЕУ

Србија нека се припреми! Кад једног дана буде постала кандидат за члана Европске уније, неће тај дан значити само да се због Европске уније одрекла Косова већ ће, тог истог дана, свим државним органима радна обавеза постати да говоре лепо о Европској унији; по српским селима, варошицама, градовима и избегличким насељима разлетеће се ЕУ тимови који ће становништву објашњавати колико се добро живи тамо, у Европској унији; у црквама ће се проповедати да је рај на Земљи поново успостављен, са седиштем у Бриселу, а дечици у школама учитељи ће, уместо о Косовском миту, говорити о Мастрихтском споразуму и Лисабонском уговору. Да би дечица то, онда, могла да препричају својим родитељима, који су одрастали на старом, превазиђеном штиву, сасвим несагласном новој реалности…Да, све ово, и још штошта друго може да нас снађе кад постанемо кандидат за члана, у складу са Стратегијом комуникације о приступању Републике Србије Европској унији, коју је у име владе Мирка Цветковића 1. децембра потписао њен потпредседник Ивица Дачић. Владина стратегија, чији је једини циљ да Србе убеди да заволе Европску унију више него што су се они икада усуђивали да воле себе, формулисана је, и операција на отвореном мозгу Србије може да почне…

СТРАТЕГИЈА ВЛАДИНЕ ПРОПАГАНДЕ
„Новом стратегијом комуникације о приступању ЕУ, Влада поставља стратешке оквире информисања јавности о приступању Републике Србије ЕУ и комуникацијских активности у процесу приступања Републике Србије ЕУ“, објашњава документ своју сврху. „Јасна оријентација, посвећеност и способност Владе, државне управе и Народне скупштине за испуњавање обавеза из Националног програма за интеграцију Србије у ЕУ, и успешно спровођење неопходних реформи, омогућава Републици Србији да достигне стандарде неопходне за чланство у ЕУ, а то је могуће само уз подршку и разумевање грађана Републике Србије. Влада утврђује као један од приоритетних задатака укључивање свих сегмената друштва у процес промена на путу ка чланству у ЕУ, а с тим циљем и подизање квалитета информација у јавној дискусији о приступању Републике Србије ЕУ.“
Ствар је, дакле, јасна. Стратегија је намењена освајању „подршке и разумевања грађана“, а посебну пажњу привлачи намеравано „подизање квалитета информација у јавној дискусији“. Значи ли то да је стратегијом предвиђена владина подршка свим гласовима који учествују у дискусији? И онима за, и онима против приступања Србије Европској унији. Ако је тако, свака част влади на томе што хоће да подстакне озбиљну јавну расправу о кључном националном питању, кључном по томе што је постало потпуно јасно да наставак ЕУ интеграција са собом носи признање независности Косова. Ако је тако, али није.
Најпре, у читавој стратегији ова се мучна косовска дилема уопште и не спомиње; али циљ стратегије и није непристрасно, објективно разматрање разлога „за и против“ приступања бриселској унији, како нам се за тренутак учинило, већ су „главни циљеви ове стратегије да обезбеди разумевање грађана и њихову најширу могућу подршку за све аспекте процеса приступања Републике Србије ЕУ“. Шта ово значи? Значи да стратегија не поставља основе за дискусију о томе треба ли или не Србија да уђе у ЕУ под условима који јој се намећу, већ се бави питањем како Србима продати Европску унију као маглу.
О пропаганди је реч. „Нов приступ комуникацијама о приступању Републике Србије ЕУ подразумева изричито објашњење грађанима да унутрашњополитички процес промена у Републици Србији на њеном путу ка ЕУ постаје њихов главни ослонац у борби за остварење њихових интереса, као и њихов лични бољитак (…) У складу са наведеним циљевима, садржај поруке о процесу приступања треба да одражава реалистичан оптимизам (…) Кључна порука у комуникацији у процесу приступања Републике Србије ЕУ је: промене на путу ка Европској унији, уз све тешке одлуке које оне са собом носе, јединствена су шанса да свако од нас у уређеној земљи и праведнијем друштву побољша свој живот и живот своје породице“. У том циљу стратегија налаже истицање различитих успешних ЕУ прича, о „пољопривредницима у Пољској, малим и средњим предузетницима у Словачкој, студентима и младима у Чешкој и Словенији итд“. Сви супротни примери, следствено томе, морају да се занемаре, сакрију…
Европску унију поистоветити са бољим животом и као такву је продати; баш као што и Европска унија продаје саму себе, „оправдавајући сопствено постојање“, како се наводи у обимној студији „Тешка продаја: политика комуникације ЕУ и кампања за срца и умове“ британске организације „Отворена Европа“. Само 2008. године, наводи се, ЕУ је за сопствено промовисање потрошила барем 2,4 милијарде евра („То је више него што ‘Кока-Кола’ потроши на рекламирање широм света“, стоји у студији), поред осталог и на публикације попут „Како функционише ЕУ“, „која описује зашто је ЕУ ‘изузетна прича о успеху’ или на памфлет ‘Боље је у Европи’ који говори да ЕУ ‘доноси бољи живот за свакога’“… „Отворено је саопштено да је циљ ЕУ ‘Стратегије информисања и комуникације’ да ‘поспеши свест о постојању и легитимитету Уније’, улепшавајући њен имиџ и подвлачећи њену улогу“, објашњава британска студија, наводећи и да су „поруке понекад сублиминалне, сакривене у реченицама попут ‘ако си довољно срећан да будеш грађанин ЕУ…’“
Реч је о класичној пропаганди, онако како ју је дефинисао Алекс Кери, аустралијски социјални психолог, пионир истраживања корпоративне пропаганде у чију су част писали мислиоци попут Ноама Чомског и Едварда Хермана, кога је новинар Џон Пилџер назвао „другим Орвелом“ због његових предвиђања… Кери, елем, пропаганду дефинише као „комуникацију у којој су форма и садржај одабрани искључиво како би таргетирана циљна група усвојила ставове и веровања које су одабрали спонзори комуникације. Тако дефинисана ‘пропаганда’ у контрасту је са ‘едукацијом’ чији је циљ, макар у идеалном случају, да охрабри критичко мишљење и отвори умове за аргументе ‘за и против’ неког појединачног закључка, уместо да их затвори према могућности извођења било каквог другачијег закључка“.

БРИТАНСКИ РЕЦЕПТ ЗА СРБИЈУ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну