Почетна / Колумне / Зашто Срби не воле да буду Срби

Зашто Срби не воле да буду Срби

Пише Драгомир Антонић

Појава добровољног одбацивања сопственог порекла, вере, имена и идентитета је реткост међу припадницима других народа

Из историје су позната многа присилна покрштавања и асимилације Срба. Она су свима знана и о њима постоји обимна литература. Једни Срби нису могли или нису имали храбрости и жеље да се католицима и исламу одупру, па су њихови потомци престали да буду Срби и постали нешто друго. Други Срби су губили живот, били прогањани, напуштали сопствена станишта, само да би српство и православље сачували за своје потомке. О једнима и другима је доста записано.
Најмање је писано о Србима који су једноставно декретом власти после 1945. године постали Македонци, муслимани… али то је њима „ наша борба дала кад смо добили Тита за маршала“. Маршала одавно нема, али се растакање Срба и њиховог језика наставља. Но, то није тренутна тема.
Оно што подстиче моју знатижељу, а нејасно ми је, јесте зашто многи Срби не воле или не желе да буду Срби у Србији. То је стварно тешко одгонетнути, а није лако ни разумети, јер појава добровољног одбацивања сопственог порекла, вере, имена и идентитета је реткост међу припадницима других народа. Зато нам искуства других неће бити од велике користи. Једноставно, таквих искустава нема. Зато се морамо ослонити на сопствене снаге. Логично, без великих претензија и илузија да се у једном новинском тексту може пронаћи одговор. Али, ако нема одговора могу се питања постављати, са надом да ће неко мудрији знати оно што ја не знам. Зато је овај текст и својеврсан вапај, односно апел даровитим Србима, а Бога ми и другима, да понуде одговоре.
Навешћу два примера Срба – широј јавности непознатих – који ниједног трена немају дилему о томе ко су и шта су, а с обзиром на њихово животно искуство сматрам да кратко казивање о њиховом делу може бити поучно.
Први је из села Зеока у Драгачеву. Србин, домаћин и сељак, Славимир  Слава Николић. Њега сам лично упознао. Сем што је земљу обрађивао и ракију пекао, Слава је и песме писао. Од сељачког рада је живео и домаћинство уздизао, а песме је писао из дубине груди. Тако је и насловио прву збирку песама: „Из планинских груди“. Песме је о свом трошку штампао и унуцима оставио. Пријатељима је песме поклањао. У тој збирци је објавио и две строфе које гласе:
„Жао ми је свих људи
кроз векове што су пали,
крв пролили за слободу
коју су нам даривали.
Жао ми је свих људи
што су због нас храбри били,
а ми им се никад нисмо
како треба одужили.“

[restrictedarea]

У две строфе објашњен је однос наших генерација према прецима. Они су живот дали да би ми, њихови потомци, живели у слободи и били господари сопствене судбине у сопственој држави. Наши преци су гинули да нама буде боље. Ми не само да им се нисмо одужили, већ смо и проћердали оно зашта су се они тешком муком изборили. При том, многи од нас су уверени да је нама данас теже него што је нашим прецима било. Верујемо да никад није било теже него данас и да горег времена није било у људској историји. Тешко нас је убедити да свако време носи своје бреме и да се људи, од како је света и века, са бременом носе и боре. Садашње бреме је по много чему лакше него терет који су наши преци носили, само су многи од нас слабији, кукавнији и прилагодљивији ситним материјалним привилегијама од сопствених предака.
Други је Тадија Пејовић, сељак и песник. Са Старе планине. Вршњак Славин. Тадију нисам упознао, али сам прочитао његову песму: „Плакање је певање без суза“. Песма је једноставна и кратка.
„Превалио осамдесет лета и преживео свакојаке муке
и дошао до правог сазнања: Живот људски вечито је плакање!
Са плачем се рађа и умире,
при рађању плаче ко долази, при умору плаче ко остаје.
Певање је плакање без суза!“
Обојица су, Богу хвала, претурила преко плећа осамдесет година и при том су марљиво радили, стварали и држави порез плаћали. Били су много дарежљивији према држави Србији, него што је она била према њима. Са властима нису никад били у кохабицији. Националне пензије нису добили, а и њихове сељачке су годинама касниле. Никад нису запомагали, нити сопствени народ вређали или желели да буду нешто друго до Срби.
За разлику од њих многима од нас није циљ да живимо, него да се нимало не мучимо, а без муке нема науке. „На муци се познају јунаци“, кажу родољубиви стихови. То нас не интересује. На сваком кораку можете чути: Ако сам се ја „мучио“, не морају да се моја деца муче. Реченица која дембеле ствара, алиби је за сваки нечасну или мање часну радњу коју учинимо. Више нам одговара свака врста лагодности, него мало тежег рада. Због лагодног живота спремни смо се одрећи: предака, традиције, слободе, части, поноса и поштовања. Многи би да буду срећни, али да се неко други за њихову срећу избори. Где год се окренете чућете: мени ово или оно припада! Кад не добију оно што им по њиховом уверењу „припада“, онда су, поред осталих, највећи кривци сопствени сународници – Срби. Ослушните мало своје саговорнике који нису добили неку награду, признање, бесплатну књигу од аутора или обичну позивницу за отварање некакве манифестације и чућете бујицу увреда по сопственом народу. Неће бити крив појединац који је „неправду“ учинио већ сви Срби. Од Светога Саве, преко Обреновића и Карађорђевића, до Српске православне цркве и Добрице Ћосића. И да је највећа несрећа „оштећеног“ саговорника то што је Србин и да би врло радо био припадник другог народа кад би му се пружила прилика. Једном се та прилика и пружи. Тад увреде по Србима изговара као припадник друге нације. Додуше, речник остаје исти. Други и поред свих увреда сасутих по Србима, не успева да оствари своје жеље ни као припадник друге, „културније“ нације, враћа се у Србију, кривећи опет Србе што не цене његову „жртву“ коју он подноси тиме што се вратио.
Ове што им је тешко и понижавајуће што су Срби и који неће да буду задовољни ни под каквим условима, виђате свакодневно на телевизијским екранима и новинама. Стихове и казивања, Славе Николића и Тадије Пејовића нећете видети ни чути ни на једној телевизији или у новинама. Сем, наравно, у „Печату“. Ту још једино за Србе и оне који воле Србе и Србију има места.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. КАД ПОСТАНЕШ ОНО ШТО НИСИ ОНДА МРЗИШ ОНО ШТО ЈЕСИ!
    Како зашто,агонија без краја. Срби су окупиран народ помало још од 918. прочитајте онај део „књиге о Милутину“ о прослави на мачковом камену и које милутину био власт кад се жалио на порез. Срби знатели како је измишљени броз рекао у Вршцу како се има поступати према Србији и њеном народу- као према окупираној земљи. има тога још. Кад је онај крвник Пенезић мало одрастао видео је шта је учинио али су му убрзо стигла нова кола са лабавим сисицама на кочницама и докле је стигао. Дали се неко од ових старијих сећа неког србског комунца да је устао у заштиту Срба, ја се не сећам. Али се сећам да је први комунац који је рекао нешто попут да се Срби не треба да стиде или тако некако на градском комитету Београда је био пок. С.милошевић. Никад нисам гласао за тог човека. Некако нисам веровао комунистима. Срби, Ви који мислите колико толико својом главом јасно Вам је да су овде успостављене такве инсталације које ће нас докрајчити. Јосип је звао оног краљевог вајара Мештровића да се врати, овај му каже па знаш ли шта смо урадили Србима где смем на то ће му јосип „Србе сам средио за педесет година неће их ни бити“. Е браћо Срби јебо Вас броз кога сте служили и чији урадак и даље одржавате у животу. Рспитајте се ако ништа о томе незнате колико је невиних Срба уморено после рата где се и дан данас незнају гробови ни ти су ево сад достојно сахрањени и гробови обележени а не да се по њима играју деца или у Ђаковици где су србска деца сахрањена 1915. јосипови шиптари су направили јавни нужник, па је те опет слао да туцају камен јебо их Стаљин кобајаги су били стаљинисти. Аустроугарско копиле које је потурено наивним Србима жељних правде уз дугорочну помоћ такозваног западног света ево докле смо стигли.




    0



    0
  2. У књизи РАЗГОВОР СА КОСОВСКИМ ИКОНАМА од Перуновића,издање Пешић и
    синови, на 130. страни стоји,! ИМА МНОГО РАСРБЉЕНИХ СРБА,ВЕЛИКИ БРОЈ
    МОЖЕ ДА СЕ ИЗЛЕЧИ….. ИТД. ПРЕТХОДНО ЈЕ ПЕРУНОВИЋ НАВЕО да је то
    последица доживљене СТРАВЕ неког од предака која је уграђена~програмирана у потомке. Ако није депрограмирана у другом
    колену изазива трајно психотроничко деловање и ти појединци немају
    снагу да се одупру. Ови са запада знају за то и на управне функције
    поставњају оштећене илити РАСРБЉЕНЕ Србе који се понашају као
    јаничари и разарају психу осталих. на сајту`слике и закон постања~
    део ових налаза је презентирано. Први корак оздрављења је да се
    више Б не претвара у П говорити и писати СРБСКИ а не Српски.




    0



    0
  3. Ni jedan podatak, ni jedna brojka, gola konstatacija, a faca vam je oybiljna i zhelite samo na osnovu toga da vam poverujem. Zna Srbin da se naljuti i sva[ta da kazhe. Ako iz toga izvlacchite ovakvu konstataciju onda ne yznate srpsku dussu. ЈЕР ТАМО ГДЕ ЈЕ СРПСКА ДУША КОЈА, ТАМО ЈЕ МЕНИ ОТАЏБИНА МОЈА, МОЈ ДОМ И МОЈЕ ВЕЧИТО ОГЊИШТЕ. Хушкате господине, инсинуирате, јер Србин у Србији, нити ми из Региона и они из дијаспоре пре ћемо се одрећи живота него да припадамо српскоме роду.Који је то уредник одобрио и пустио овај текст.




    0



    0
  4. ВАТИКАН, ЕНГЛЕСКА И НЕМАЧКА су највећи извршиоци и подстрекачи смањивања и разарања Српства и Србије.Павелић и усташе,па Тито и титоисти су били да сада најуспешнији на том задатку који траје ! СПАС ЈЕ У ШИРЕЊУ ИСТИНА које су већ познате и наравно нових које ће тек испливати на површину ! ИСТИНА је сасвим сигурно један од начина да се овај тренд заустави и ми СРБИ СПАСЕМО ОД НЕСТАНКА што су нам зликовци пресудили уместо захвалности за највећи допринос српских великана и Српског народа светској цивилизацији




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *