Вратите мандат!

Пише Милорад Вучелић

Дође време да се мандат врати.
Кад се мандат за владавину добије од народа релативно је лако, кад дође време вратиш га народу на располагање да би он нову власт  демократски  изабрао. То са враћањем мандата у руке свог народа  је, као што видимо, једноставно. Баш онако као што је то урадио Војислав Коштуница 2008. године. Када се дође у ситуацију да се због одржавања парламентарне већине морају жртвовати основни национални интереси и када се то мора плаћати деловима  државне територије, огромним повећањем јавног дуга и крвничким задуживањем земље, народ мора да се пита. И народ је на претходним изборима одлучио да не да мандат онима који хоће да прихвате независно Косово,онима који хоће да од Војводине, Рашке области и југа Србије направе нове антисрпске државе.
Мандат за такву политику није добијен од народа, али је зато добијен од страних амбасадора и домаћих пословних  кругова.
„Печат“  и Фонд „Слободан Јовановић“ објавили су књигу Николе Врзића „Викиликс – тајне београдских депеша“ из које се све то јасно види и која је широко доступна свим читаоцима. Више српски бирачи не могу рећи да нешто не знају или да нису знали. Нема никаквих изговора. Сваки бирач у Србији и ван ње тачно зна ко је ко на српској политичкој сцени. Поготово зато што нико од српских политичара, али дословно нико, није оповргао тачност ни једне једине речи Викиликсових америчких депеша из Београда.
То са враћањем мандата народу је, као што смо видели, једноставно, а нарочито ако ниси посебно властољубив. Али, када се мандат не добије од свог народа него од америчког, француског,  немачког и енглеског амбасадора, од Вашингтона, специјалних служби Њеног величанства британске  краљице, Брисела и Берлина ствари постају знатно сложеније. Не можеш мандат тек тако да вратиш у руке народа, јер га од њега ниси ни добио. Мораш прво да испуниш обећања према онима који су ти мандат дали и да урадиш оно на шта си се обавезао. Не пристају они на то да тек тако уваже  твој народ. А и што би то од њих очекивали,  кад они ни до свог народа не држе превише. Ни до грчког, ни до италијанског, што су крајње убедљиво показали. Испуни оно што си обећао, када су ти давали мандат, не можеш тек тако да их замениш својим народом и да кажеш сада ће народ да бира. Мораш да испуниш своје дужности и одговорности према ономе ко те је поставио на власт, па тек онда да размишљаш о одласку или било чему другом.
Да те додатно подстакну да извршиш обавезе одмах ти даваоци мандата активирају оне који ти дувају за врат и спремни су да попут „Преокрета!“, али и других преображеника у евроатлантисте изврше задато и наређено, и то без оклевања и из затрке.

Ако неко од властодржаца почне да се мигољи, да се позива на народ и слично, одговори су познати: „што ниси завршио преобразбу Срба“; што им ниси „променио код или геном“; јесмо ли ти дали све медије у нашем власништву; како те нису мучили обзири према народу када смо те доводили на власт; када си их до сада лагао, лажи и сад, или лажи још више, и немој сада накнадно од тога да правиш проблем; јесмо ли ти помагали и лагали заједно, пратили те у лагању; подешавали време проглашења независности Косова да ти помогнемо; јесмо ли пристали да шириш твоју лаж да може и Косово и ЕУ, и на време ти рекли да од тога нема ништа; знао си да мораш, и тајно си, али свечано обећао да ћеш да прихватиш независну државу Косово да би уопште с тобом разговарали о било чему; ко те је терао да обећаш да никада нећеш да прелазиш „црвене линије“ америчких интереса и да ти је Ахтисаријев план углавном прихватљив; прешли смо ти преко тога што смо морали читава три дана да те терамо да промениш предлог резолуције о Косову на Генералној скупштини; учинили смо ти, па не мораш још увек да шаљеш војнике у Ирак и Авганистан; када смо видели како си журио са хапшењем Младића изгледало је да јуриш у сусрет прихватања и признавања Косова, јер би у супротном мало оклевао; што направи онај тајни уговор између Министарстава унутрашњих послова Косова и Србије око граница; што направи онолико тајних и усмених договора и капитулација у Бриселском дијалогу и све их потврди на седници владе, и то телефонској…
Питања и одговори с којима се српски званичници срећу, умножавају се геометријском прогресијом, евроатлантски саговорници су све строжи: Што ниси испунио обећања дата муфтији Зукорлићу? Што то са утицајем Стамбола и Турске не иде брже, а обећао си? Тераш ли нас да објавимо шта сте све  потписали и шта сте све причали по страним престоницама? Обећасте ли Чанку, Пајтићу и Пастору државу и много више  новаца, возове и путеве приде, а сада нешто оклевате? Испуните своја изборна обећања, дата у амбасадама, вашим коалиционим партнерима. „Неће да може“, како би лепо рекао Срећко Шојић.
Али нису наредбодавци из Брисела и Берлина увек тако строги. Умеју они и педагошки уздржано да разговарају, па подсећају и подстичу наше званичнике. Можете ви много боље. Сетите се само како сте лепо кренули и како нам је фино ишло, лепо сте потписали ССП и срушили српску владу, беспрекорно смо фалсификовали изборну вољу грађана, добро нам је ишло када је поцепана Српска радикална странка, лепо сте и отворено прихватили ЕУЛЕКС, удаљили сте се баш како треба од Савета безбедности УН и Резолуције 1244, о сарадњи са националном гардом Охаја да и не говоримо, одлично сте мимоилазили Скупштину Србије и темељно је испонижавали, послушно сте пристали да се уместо тужбом обратите Међународном суду правде у Хагу са молбом за саветодавно мишљење, лепо сте  ступили у дијалог са Приштином у Бриселу, направили смо заједно сјајан отклон према Русији, онако мушки сте се сликали под шиптарском заставом… Видите како можете када хоћете.
Све је, што би рекли неки највиши функционери државе, ишло као подмазано. Све док се не појавише Срби са севера Косова, побуна народа и барикаде.
А онда повериоци мандата помало мењају тон и истичући своју ширину кажу: Трпели смо највише што смо могли она ваша два лепршава трћана или лепезанера, како се шепуре по барикадама на северу Косова. Трпели смо зато што сте нам рекли да држите ствари под контролом и да ћете сигурно издати кад куцне час. Када смо заједно посумњали да контрола попушта, употребило смо силу и бојеву муницију. Ни то није помогло. Предахнули смо и наставили уз помоћ  КФОР-ове војне силе и установили да ни то не помаже јер Срби са Косова упорно хоће да живе у држави Србији у којој одувек живе, па тако и последњих дванаест година.
Доста је било извлачења, него на извршење. И тако, све бежећи од почетка, стигосмо до самог краја. Председник Србије Борис Тадић позва Србе „да се повуку са барикада на северу Косова, јер оне не доприносе одбрани српских националних интереса, већ их, напротив, угрожавају“. Још колико јуче оне су и  за српски режим бар декларативно, биле легитимно средство одбране Србије. Интереси Србије се наводно бране само „дијалогом и будућим преговорима о решавању проблема“. Намеће се питање ко је званичном Београду протекле четири године бранио да решава косовске проблеме? И што их је  по српски народ и државу тако катастрофално решавао?
Шта је то, у европском преводу, највиши интерес Србије? Као што је општепознато то је статус кандидата за ЕУ. Очи и уши српског режима упрте су у бриселске канцеларије. Српски званичници  очекују неку награду, додуше не тако надмено као после изручења генерала Младића Хагу. Из тих бриселских канцеларијских тмуша већ допире одговор: Нећете добити ништа, па огласили вас или не огласили кандидатима. Ваше је да за нас обавите задатак који смо вам дали, а вама у званичном Београду и не треба веће части него што смо вас припустили да служите нама и испуњавате оно на шта сте се када смо вас поставили на власт обавезали. Не знамо како сте ви то разумели, али само смо вам то обећали.
За Србе на Косову и већину Срба уопште, барикаде су не само биле него и остале легитимно средство борбе за опстанак и државни живот. Србија чека да се у руке народа врати мандат који му је узурпиран. Онда ће ситуација бити тешка, али не толико и на данашњи начин сложена.