Војсилав Коштуница: Викиликс о стратегији отимања Косова

Пише Војислав Коштуница

Главна тема Врзићеве књиге „Викиликс: тајне београдских депеша“ јесте Косово, односно преговори о будућем статусу Косова које су водеће западне земље завршиле грубим прекидом без икаквог објашњења, а затим и противправним и насилним признањем једнострано проглашене независности Косова, такође без икаквог ваљаног објашњења

 

Војислав Коштуница и Никола Врзић

Да би се једно време упознало и разумело о њему треба знати што више. А са Викиликсом, са његових преко четврт милиона поверљивих депеша разаслатих из америчких амбасада широм света о нашем времену зна се много више, али наравно још увек недовољно. Ма колико модерна технологија пружала неограничене могућности да се манипулише јавним мњењeм, та иста технологија је послужила Викиликсу и Џулијану Асанжу да немали део тих манипулација разобличи. У свом сјајном обраћању поводом доделе „Нобелове награде“ за књижевност Харолд Пинтер је рекао: „Да би се моћ одржавала, кључно је да људи остану у незнању, да живе незнајући истину, па чак ни ону њиховог живота. Због тога смо и окружени, и хранимо се, огромном таписеријом лажи“. Та таписерија лажи захваљујући Викиликсу је подерана и део истине о нашем времену допро је до јавности.
Како је Викиликс дочекан у Србији? У први мах је у медијима примљен са не малим интересовањем. Појава Викиликса је деловала као једна занимљива филмска прича о борби усамљеног и храброг појединца који се бори за истину. Али када је постало јасно шта садрже и шта све могу да крију Викиликсове београдске депеше завладао је углавном добро организовани и контролисани мук. Како је на Западу један од метода обрачуна са политички неподобнима њихова криминализација, Асанж је преко ноћи добио криминални досије и тај досије, уместо самог дела Викиликса, постао је скоро искључиви предмет медијског интересовања.
Никола Врзић је код нас тај медијски мук храбро разбио прво написима у „Печату“, а затим и објављивањем књиге која је пред нама. Он је затим ту огромну грађу из Викиликса која се тиче Србије успео да сабере, пребере и сажме. Није подлегао томе да од дрвећа не види шуму. Успео је и да све уобличи у нешто што је и добро сложено и занимљиво штиво, вешто написан криминални роман, додуше како и сам каже, „не за оне са слабијим стомаком и живцима“.
Главна тема Врзићеве књиге „Викиликс: тајне београдских депеша“ јесте Косово, односно преговори о будућем статусу Косова које су водеће западне земље завршиле грубим прекидом без икаквог објашњења, а затим и противправним и насилним признањем једнострано проглашене независности Косова, такође без икаквог ваљаног објашњења. Сила и силници не трпе аргументе и немају потребу за аргументима. Да би преговори о Косову са становишта Запада добили жељени исход било је потребно, наравно тајно, а не јавно укључити велики део београдских власти у овај подухват, упослити и неке од највиших државних званичника на пословима и задацима филијале Стејт департмента, америчке амбасаде у Београду. Викиликс је практично једним потезом учинио да све оно што је било тајно постане јавно. Показало се да за разлику од правде која је често спора и недостижна, истина може да буде и брза и достижна. Као што је баш Косово, не први пут у нашој историји имало улогу вододелнице и „грдног судилишта“.
Посебну пажњу привлачи и изузетно је важан у Врзићевој књизи одељак под насловом „Стратегија К1 (Косово – споразум и последице)“. Реч је овде о стратегији америчке амбасаде формулисаној у депешама из 2006. године. Та стратегија је на делу до данас и своди се на то како да се Срби убеде да им Косово није важно. Стратегија је формулисана у тренутку када су започели преговори о будућем статусу Косова и најсажетије изложена има четири фазе:
1) Утицај на избор кооперативне, демократске владе, 2) Смиривање српске реакције на отмицу Косова, 3) Поткупљивање посткосовске Србије и 4) Усмеравање Србије ка евроатлантским интеграцијама. Текући новоговор западне дипломатије је још једноставнији и сводио се на то да Косово вуче у прошлост, да је Косово изгубљено, а на званичној Србији је да припреми јавност на тај губитак, објашњавајући јој да се губитак претвара у добитак чим Србија препозна своју евроатлантску будућност.
Као председник Владе Србије у овом тешком и пуном искушења времену сматрао сам да се западној стратегији отимања Косова, чији су се обриси назирали и пре него што смо се упознали са Стратегијом К1 из дипломатских депеша, мора супротставити такође одговарајућом стратегијом. Та стратегија косила се са западним плановима, као што је јасно да је њу део владајуће коалиције у Београду невољно и неискрено прихватио. Да је тако било и зашто је тако било сведоче и Викиликсове депеше.
Контрастратегија коју сам изградио насупрот западној имала је четири фазе: 1) Доношење Устава Србије, 2) Одбацивање Ахтисаријевог плана, 3) Сарадња са Русијом у одбацивању у Савету безбедности нове западне резолуције и 4) Неучествовање у стварању нелегалне државе Косово. Али пођимо редом и подсетимо се овог следа догађаја.

НОВИ УСТАВ
Било је пре свега неопходно уставом заокружити државност Србије, заштитити њену државну целину због тога што је време увелико превазишло Устав из 1990, посебно после референдума о отцепљењу Црне Горе у пролеће 2006. године. И поред тога што је први нацрт Устава  Влада Србије упутила и Скупштини и јавности на расправу у лето 2004, као да је све било прече од тога да Србија добије нови Устав. Поједине јавне личности су се изругивале самом залагању за то да Србија добије Устав, као да је природно да једна држава нема устав, а не да га има. До тешко изнуђеног заокрета је ипак дошло 12. септембра 2006, када је усвојена одлука Скупштине Србије о неопходности доношења Устава. Та одлука је садржавала и преамбулу будућег уставног акта, у којој је потврђено да је Косово саставни део Србије, не само са историјског становишта и унутрашњег права, већ и са становишта међународног права, као што је утврђена  и уставна обавеза свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима.
Пошто је Устав усвојен једногласно у Скупштини и пошто је био брана отимању Косова, на Западу, али и у самој Србији озбиљне наде су полагане у неуспех уставног референдума. На Западу се одмах огласила Међународна кризна група која је исправно оценила да је „циљ новог устава да покаже непријатељски став према независности Косова и да створи нове правне баријере за независност Косова“. Са циљем да референдум пропадне мање-више све агенције за истраживање јавног мњења у Србији, сем једне, гарантовале су да ће референдум успети и да је било каква кампања за референдум излишна. Опрезности ради, референдум је ипак расписан у два дана. Показало се да је таква одлука била исправна јер је првог дана гласало свега 17 одсто уписаних бирача. Једна од великих странака је распустила своју страначку организацију у дане референдума, а поједини њени функционери су изругивајући се тврдили да ако и референдум не успе биће организована уставотворна скупштина. Референдум је ипак успео и тешко је не сетити се колико је за тај успех био важан чин патријарха Павла, његова одлука да први пут у животу гласа и његов лични позив грађанима да гласају.

ОДБАЦИВАЊЕ АХТИСАРИЈЕВОГ ПЛАНА
Пре него што је усвојен нови Устав, скоро годину дана раније, за специјалног изасланика Генералног секретара УН за преговоре о будућем статусу Косова одређен је Марти Ахтисари. Преговори су започели фебруара 2006. године да би били завршени годину дана касније објављивањем Свеобухватног предлога решења статуса Косова, односно Ахтисаријевог плана. На предлог Владе, 14. фебруара 2007. године, Скупштина Србије је усвојила Резолуцију којом се одбацује Ахтисаријев план о распарчавању Србије, отимању Србији 15 одсто територије и промени њених међународно признатих граница, да би затим и Преговарачки тим Србије крајем марта у Бечу такође одбацио тај план. Марти Ахтисари, тобожњи посредник у преговорима, претходно председник Међународне кризне групе и потоњи нобеловац је и сам јавно говорио да је суштина плана у надзираној независности Косова. Његов план су водећи стручњаци у области мировних студија, Јохан Галтунг и Јан Оберг одмах, кратко и јасно оценили као „наручен, неправедан, интелектуално неодбрањив и неодржив“.
Стратегија западних сила да Косово отму милом, подсећа нас на један други покушај, две године раније да Косово отму силом. Реч је о масовном, добро припремљеном насиљу косовских Албанаца над Србима 17. и 18. марта 2004. године, који је несумњиво за циљ имао етничко чишћење Косова. Већ тада се указивало, и то у западној јавности, да без подстицаја и подршке неког од међународних, страних чинилаца на Косову такав степен организованости у походу на Србе није био могућ. Тако се показало да западне силе могу да мењају стратегије у отимању Косова, али да све те стратегије повезује један заједнички циљ: независно Косово, тачније Косово као НАТО држава. Да је марта 2004. године највероватније на делу био, не само удар на Косово као део Србије, већ и на Србију саму указује податак да је покушај погрома над Србима извршен две недеље пошто је новоизабрана Влада Србије 3. марта положила заклетву у Народној скупштини.

РУСКИ ВЕТО
Пошто је Ахтисаријев план у Србији у целости одбачен, западне чланице Контакт групе покушале су у лето 2007. године да његове најважније делове о цивилној и војној мисији унесу у нову резолуцију Савета безбедности, којом би важећа Резолуција 1244 била стављена ван снаге. Захваљујући руском вету шест верзија тих резолуција, последња од 14. јула, нису прихваћене у Савету безбедности.
Прва неформална иницијатива за нову резолуцију покренута је 12. маја, о чему ме је одмах обавестио наш амбасадор у УН. Тада сам упутио лично писмо председнику Путину, а са њим сам се и срео у Санкт Петерсбургу 10. јуна. Требало је још једанпут уверити руског председника, у неком смислу дати му реч, да Србија неће одустати од одбране Косова. Разлога за руске сумње било је довољно, о чему више него подробно сведоче Викиликсове депеше. Уосталом, сам руски председник је када су започели преговори о Косову почетком 2006. године упутио логичну поруку да Руси не могу да буду већи Срби од Срба. Истог дана када сам се срео са председником Путином, амерички председник Џорџ Буш је 10. јуна у Тирани, окружен одушевљеном албанском масом, славодобитно саопштио да ће Косово бити независно. Позиције две велике силе биле су потпуно јасне. При томе, све време са Запада су нам долазиле поруке да је пријатељство Русије према Србији мит, да ће нас Русија у одсудном часу издати. У исто време западни званичници и дипломати су убеђивали Русе да ће Србија прихватити Ахтисаријев план, да ће Србија издати. У овој западној агитацији и пропаганди учествовали су и наши званичници и дипломатски представници. Тако су они, како је то и описано у Врзићевој књизи, наше пријатеље претварали у непријатеље, а наше непријатеље у пријатеље. Што је и логично пошто су у нашим непријатељима нашли своје пријатеље.
Пошто је Ахтисаријев план два пута одбачен, први пут током преговора, а затим одбацивањем нове резолуције у Савету безбедности, било је јасно да за западне државе једино и право решење представља једнострано наметање Ахтисаријевог плана. Зато сам у августу 2007. године покренуо кампању против анекса 11 Ахтисаријевог плана, по којем је НАТО „коначан орган“ власти у једној квазидржави каква је требало да буде независно Косово. Требало је до краја разобличити праву природу нелегалне „државе Косово“. Да је за ту кампању и те како било разлога потврдиће италијански министар спољних послова Масимо Далема на састанку министара НАТО-а, марта 2008. године: „Независност Косова није рођена из унилатералне иницијативе народа на Косову, већ је настала унутар НАТО-а. Да је реч о унилатералном акту нико не би узео у разматрање проглашење независности“.
Иако је Ахтисаријев план два пута одбачен, у преговорима о Косову и у Савету безбедности, чиме је тај план правно непостојећи, он данас представља камен темељац косовске квазидржаве. Ахтисаријев план је највиши у хијерархији косовских правних прописа. У члану 143 Устава Косова стоји да ће се „сви органи у ‘републици Косово’ чврсто придржавати Свеобухватног предлога решења статуса Косова од 26. марта 2007. године“ (Ахтисаријевог плана). Тиме је до краја и без остатка разоткривен прави карактер и смисао Ахтисаријеве посредничке мисије.

Са промоције књиге

ПРОТИВ СТВАРАЊА НЕЛЕГАЛНЕ ДРЖАВЕ
Пре него што су започели нови преговори о Косову уз посредовање Тројке (САД, ЕУ и Руска Федерација), представник ЕУ, немачки амбасадор Волфганг Ишингер предложио је неуспешно да Србија и Косово склопе међудржавни уговор о нормализацији односа, какав су склопиле Савезна Република Немачка и Демократска Република Немачка 1972. године. Ваља подсетити да се „нормализација односа“ и „добросуседски односи“ помињу и у Споразуму о стабилизацији и придруживању и у недавном мишљењу Европске комисије о кандидатури Србије. Мој одговор је тада био крајње јасан: две Немачке су државе, Косово није. Не може Србија склапати међудржавни уговор са својим делом, са својом јужном покрајином.
Преговори уз посредовање Тројке требало је да започну 28. септембра 2007, али је очигледно баш зато амерички државни секретар Кондолиза Рајс три дана раније изјавила: „Како ћемо до тога доћи остаје да се види, али Косово ће бити независно. Ми смо томе посвећени“. Пред сам крај преговора, почетком децембра, Рајсова је на састанку шефова дипломатија ЕУ и НАТО  извршила одлучујући притисак на „европске пријатеље“. Под тим притиском у ЕУ долази до договора да се убрза и боље „координише“ независност Косова, уз покушај да се истовремено створи „привид поштовања међународног права“. Преговори су прекинути 14. децембра на Самиту ЕУ, уз оцену да су могућности да се дође до компромиса исцрпене. Тобожњи компромис према САД-у и ЕУ значио је да Србија прихвати Ахтисаријев план о надзираној независности и сагласи се са одузимањем Косова. Треба и то рећи да је у овој фази преговора Србија изашла са конкретним предлогом једног легалног, компромисног, функционалног и одрживог решења за Косово, заснованог на поштовању, а не кршењу међународног права.
Када су преговори о будућем статусу Косова једнострано прекинути вољом Вашингтона и Брисела и када је већ на помолу било једнострано проглашење независности Косова, на ситуацију у Србији се није могло гледати као на нормалну и редовну. Та ситуација није претпостављала већ је искључивала расписивање  избора и било какве изборне активности, о чему сам тада јавно говорио. Упркос томе у Србији су расписани председнички избори. Хронологија догађаја пре и после избора најбоље сведочи о чему је овде реч. Други круг председничких избора окончан је 3. фебруара 2008. године када је Србија добила председника који ће заклетву положити 15. фебруара, два дана пре противправног и једностраног проглашења независности Косова. После једностраног проглашења независности Косова сматрао сам да је неопходно да Скупштина Србије усвоји резолуцију којом се утврђује да сваки споразум са ЕУ мора да буде у функцији очувања територијалног интегритета Србије. За ту резолуцију више није било ранијег консензуса и националног јединства. Зато сам 8. марта вратио мандат народу, како не бих био саучесник у стварању нелегалне државе Косова. У том процесу садашња власт у Србији учествује од 29. априла 2008. године, када је потписан Споразум о стабилизацији и придруживању, до дана данашњег када се тај процес убрзано можда приводи крају.

4 коментара

  1. Легалиста је заштитни знак Војислава Коштунице ! Чињеница је да су из таквих његових настојања проистекли врло видљиви далекосежни позитивни резултати за Србију ! Стицајем лоших околности, прузрокованих једним делом и Викиликсом, Коштуница је пре неки дан затражио Превремене ИЗБОРЕ НА СВИМ НИВОИМА ! Затражили су то и још неки опозиционари али се објективно једино од Коштунице очекује да истраје у свом захтеву и за то затражи и подршку народа ! У данима пред нама уверићемо се у постојаност Коштунициног патриотизма и наравно храброст да не поклекне пред евентуалним тешкоћама. Пробудио је нову народну наду и народ ће бити уз њега. Србија нема алтернативу.

  2. eh, voja se zeznuo prvi put sa milosevicem i djindjicem, i poce brod da tone. da je tada voja drzao sve u svojim rukama ne bilo bi onog sramnog izrucenja milosevica na vidovdan i sve bi bilo drugacije! na zalost, on je tada ispao veoma slab . a djindjic …, ali to ni za koga sad nije uteha !

  3. Pratim Vas Politicki Magazin, narocito zato sto ste dali tekst Vojislava Kostunice, a u predhodnim brojevima i drugih clanova DSS. Smatram da su vrlo strucno napisane i kritike iz oblasti likovne umetnosti. Izborom tekstova stranih analiticara saznajemo i drugu stranu razmisljanja o desavanju u Srbiji tokom ovih godina.
    Molim Vas da skinete moje ime i email koji dajete mislim kao primer nacina pisanja adrese vase elektronske poste.

  4. Купио сам и са великим интересовањем прочитао Врзићеву књигу.Хвала му на великом труду при прикупљању података и обради истих.Јер, Врзић се није служуио само “грађом” из депеша већ је детаљно прерађивао догађаје , пре и после дарума наведеног у депеши.
    Има ту неких техничких и књижевних грешака, што је и разумљиво јер је у питању обимна грађа коју је брзо, због актуелности тренутка, требало изанализирати.Ја се врло брзо надам другом издању, које ће бити аналитичније,детаљније и без ових малих грешака.Тираж од 5000 примерака ће планути, јер, надам се да још има довољно Срба, који нису другосрбијанци, и који ће зажелети ову књигу.На мом профилу, на ФБ.ја врло често наводим делове депеша, надам се да ме Врзић због тога неће тужити(хаха).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *