Василије Крестић: Није ово први пут да су Срби између две ватре

Разговарали Александар Дунђерин и Никола Врзић

Тврдње да су вредности и тековине аутентичне, старе Европе, отелотворене у Европској унији су без покрића. То су флоскуле евроатлантистичких лобија којима не треба наседати. Апсолутно не мислим да одустајање од евроинтеграција значи да више нећемо бити део европске културе и цивилизације

 

У 2012. годину Србија улази, баш као и пре сто година, окупирана и неслободна. Разлика је у томе што су некадашњег турског окупатора сада на Косову и Метохији замениле војне снаге евроатлантских земаља. И у још нечему, много важнијем. Док су наши преци 1912. године ослобађали Косово и Метохију уз свест да за ту земљу ниједна жртва није велика, данашње генерације наших сународника изгубиле су свест да је најважнији део српског националног идентитета управо косовски завет. За одустајање од одбране Косова и Метохије, за поданички однос према Бриселу и инфериоран положај у односу на земље региона, одговорност, свакако, сноси и српска интелектуална елита, која, чак и када је надахнута патриотизмом, углавном упадљиво ћути и посредно одбија да се изјасни о свим кључним националним и државним питањима. Академик и историчар Василије Крестић један је од ретких мислилаца који је увек излазио у сусрет „Печату“, и одговарао на  питања, ма колико она била „тешка“ и „провокативна“. У празничном броју са академиком Крестићем  разговарамо о томе шта би Србија требало да учини како би 2012. године повратила, ако не слободу, барем достојанство и храброст да се суочи са свим изазовима који је очекују.

Године 2012. Србија обележава стогодишњицу ослобођења Косова и Метохије. Да ли нам је Космет данас ближи или даљи него што нам је био 1911. године?
До 1911. године многе генерације Срба су одрастале и васпитаване у духу да су Косово и Метохија српска земља, да је она под окупацијом и да треба да буде ослобођена и враћена Србији и Србима, да је само питање дана када ће се то десити. Тада су сваком иоле мислећем и обавештенијем Србину Косово и Метохија били и у срцу и у души. Нација је ишчекивала дан када ће те области бити ослобођене од турског ропства и припојене земљи од које су отргнуте. Тадашње генерације су тај свој сан 1912. године досањале. Оне су, жртвујући се и борећи се, како се тада говорило, „за крст часни и слободу златну“, оствариле вековну жељу народа.
Данашње генерације одрастају у сасвим другачијим условима од оних пре 1911. године. Док су ондашње тежиле ослобођењу од турског окупатора, данашње, непрестано, са разних страна из иностранства, па, нажалост и из неких политичких кругова Србије, слушају да су окупатори Срби, да Косово и Метохија не припада њима већ Албанцима. Колико је Космет до 1911. године привлачио Србе, колико су они за њим тежили, толико је данас он за њих постао оптерећење. У тешкој ситуацији у којој се због Космета нашла Србија, они који је предводе нису у стању да нађу излаз из кризе. Како тај излаз, у међународним околностима у којој су се нашли Србија и Срби, и није лако наћи, Космет је постао свакодневна српска мора. Он је и даље у нашим срцима, али је фактички, у државноправном смислу, много удаљенији од нас него што нам је био 1911. године.

Србија је, очигледно, током протеклог века начинила низ историјских грешака када је КиМ у питању. Које су грешке, по Вашем мишљењу, биле кључне?
Када се анализирају те грешке мислим да треба имати у виду чињеницу да је Србија врло кратко (само од 1912. до 1914, не рачунајући ту и ратне године) могла самостално да одлучује о положају Косова и Метохије. Све остало време она је то чинила у саставу Југославије, па се зато може поставити питање да ли су то само њене грешке или и грешке заједничке државе. Тако, на пример, може се поставити питање да ли је само Србија одлучивала о односу нове комунистичке власти према бројним Албанцима који су у време рата 1941-1945. године учествовали на страни окупатора? Да ли је само Србија одлучивала о томе да се избегли Срби после рата 1945. године не могу вратити на своја имања и у своје куће на Косову и Метохији или је о томе одлучено на партијском и политичком врху Југославије? Да ли је Србија после рата 1945. године широм отворила државну границу према Албанији када се маса грађана те државе населила на Косово и Метохију или је и то учињено одлуком политичког врха савезне државе? Да ли је до заокрета у политици према Албанцима на Космету после обрачуна са А. Ранковићем дошло само вољом Србије или одлуком са самог врха савезне државе? Овим и оваквим питањима уопште немам намеру да амнестирам од одговорности српске политичаре. Напротив, они и те како сносе одговорност што су на такве одлуке пристајали, што им се нису супротстављали.
У сваком случају грешака је много било и раније, као и у нама ближе време, али их овде не можемо све набројати, нити је то овом приликом потребно чинити. Чињеница је да су Срби били у стању да остваре своје вековне снове, да ослободе Косово и Метохију, али да до данас нису показали довољно способности, државничког умећа и мудрости да те области, како ваља, интегришу у састав своје државе.

Шта би губитак Косова значио за српски национални идентитет? Од чега је, уопште, сачињен наш идентитет и у коликој је мери он одређен косовским заветом?
Национални идентитети настају у дуготрајним временским и историјским процесима. Исто тако они се не могу мењати преко ноћи, по нечијој вољи или нечијем диктату. Косово фактички може бити изгубљено, силом отето, али оно не може и, уверен сам, неће бити избрисано из наше свести, из нашег идентитета, ако ми као нација на тако нешто не будемо пристали. Наш национални идентитет састоји се од много чинилаца. Њега чине: историја, језик, Српска светосавска црква и вера, традиција, култура, обичаји, народна епика, фолклор и, како сами кажете, косовски завет.

Војин Димитријевић, директор „Београдског центра за људска права“, у једном интервјуу је рекао да би српском народу требало променити психу и уџбенике историје. Да ли је такав предлог на трагу „Историје Срба од 19. до 21. века“ немачког историчара Холма Зундхаузена?

[restrictedarea]

Ако је то тако речено како цитирате више је него жалосно, јер би поменути господин требало да зна да се психа народа, без дужег континуираног насиља, попут оног који су примењивали Хитлерови нацисти, не може кројити по било чијој жељи и вољи.
Уџбеници историје могу се променити и они се мењају, али се увек мора поставити питање да ли су и до које мере утемељени на научно провереним чињеницама, а када су и колико подређени нечијим политичким и идеолошким потребама. Ако је уџбеницима историје задатак да мењају психу народа, онда ту о науци не може бити ни говора. У том погледу карактеристичан је случај Холма Зундхаузена.

Србија је у овом тренутку на својеврсном раскршћу, суочена са избором између пута у Европску унију и борбе за очување свог територијалног интегритета. Да ли је ова дилема, дилема хамлетовског типа, и како би уопште Србија требало да се определи?
Уопште не мислим да је Србија у овом тренутку пред хамлетовском дилемом. Стање у којем се земља налази није пријатно. Разлога за забринутост има, али не бих рекао да се ради „о бити ил’ не бити“. Ако је Србији постављен услов да се ради пријема у Европску унију одрекне једног дела своје територије, не би смело да буде много премишљања шта нам ваља чинити. На уцене такве врсте ниједна озбиљна држава, ниједан зрео и озбиљан народ не би могли, нити смели да пристану, јер уцене могу у бесконачност да се наставе. Осим тога, треба добро проценити у каквом стању је Европска унија и какав статус ће, чак и да постане њен члан, у њој имати Србија.

Сматрате ли тачним тврдње да су вредности и тековине аутентичне, старе Европе, отелотворене у Европској унији? Да ли би одустајање од евроинтеграција значило и да више нисмо део европске културе и цивилизације, како нам се често сугерише у брижљиво спинованом јавном дискурсу? Да ли је садашња Европска унија, унија старих европских народа или пак бриселских бирократа?
Европска унија је, по мом виђењу, значајан, али привремени савез држава. Он одговара политичким, економским и финансијским потребама овог тренутка. Колико ће трајати, то је тешко предвидети, али сам више него сигуран да му је време ограничено.
Тврдње да су вредности и тековине аутентичне, старе Европе, отелотворене у Европској унији су без покрића. То су флоскуле евроатлантистичких лобија којима не треба наседати. Апсолутно не мислим да одустајање од евроинтеграција значи да више нећемо бити део европске културе и цивилизације. Па нама се, ових дана, на Космету, Споразумом између државне секретарке САД-а Хилари Клинтон и председнице тзв. „Косова“ Атифете Јахјаге одузимају највреднији споменици културе и приписују косметским Албанцима. Шта то значи? Значи да можемо у Европску унију, али тешко осакаћени, покрадени, без наших споменика културе. Само под тим условом можемо бити део европске културе. Можемо ли и смемо ли под таквим условима да се утрпавамо у Европску унију? Да ли само зато да бисмо, наводно, били део европске културе и цивилизације?

Да ли смо сведоци сумрака западне демократије какву смо досад познавали, будући да су економски центри моћи, а не народ на изборима, изабрали актуелне владе у Грчкој, Италији…?
Западне демократије пролазе кроз фазе које доводе у питање њихове истинске вредности. Очигледно је да се центри економских моћи надређују демократским системима и да безобзирно нарушавају елементарне демократске принципе. Поставља се озбиљно питање ко ће у тој конкуренцији, између демократије и центара економске моћи, изаћи као победник.

Економска моћ се помера ка Истоку. Шта би за Србију, и у економском и у геополитичком смислу, значило јасно окретање ка евроазијском простору, уместо ка Бриселу?
Није ово први пут у историји Срба да се нађу између Сциле и Харибде. Тако су се, примера ради, Срби из Угарске нашли пред сличном дилемом 1861. године, у време заседања Благовештенског сабора. О томе је тада познати јавни радник и политичар Матија Бан написао: „Србо-Хрвати стоје између две ватре: Беча и Пеште. Ако свакако треба да прву избегнемо, не морамо се баш у другу бацити; но само толико јој се приближити колико да нас благо огреје, а не спржи“. Можда би то и у овом случају, између Истока и Брисела, могао да буде рецепт којег бисмо се могли придржавати.

Има ли Русија потенцијал да понуди неку нову велику идеју, другачији концепт организовања друштва у односу на западни, неолиберални модел?
Уверен сам да Русија располаже тим потенцијалом. Она је постала стожер готово свих интеграцијских процеса на некадашњем совјетском простору. Ту изузетак представљају само прибалтичке земље: Литванија, Летонија и Естонија, које су укључене у Европску унију и НАТО. Русија има значајну улогу у Шангајској организацији за сарадњу и у организацији БРИК (Бразил, Русија, Индија Кина). У економској сфери од посебног значаја је Евроазијска унија, која је под покровитељством Русије. На самом почетку Унија обухвата 89 одсто територије бившег Совјетског Савеза, а њене границе ће, како констатују бољи познаваоци овог питања, бити „драматично померене на југ и запад“. Чини ми се да поменутим организацијама Русија тражи и налази нове концепте организовања друштва који би били другачији од западног неолибералног модела.
Иначе, кад је реч о Русији, с пажњом пратим тамошња постизборна кретања. Нисам сигуран у то колико је то аутохтони опозициони покрет, а колико је подстакнут од западних земаља којима је стало до тога да по сваку цену дестабилизују Русију, да је зауставе у њеним интеграцијским процесима и домогну се њених огромних извора сировина.

„Српска академија наука и уметности“ упадљиво ћути, избегавајући да се изјасни о овим кључним националним и државним питањима. Да ли је могуће да у САНУ преовладава мишљење да су то пука дневнополитичка питања и као таква недостојна јавног промишљања српске интелектуалне елите?
Хоћу да верујем да такво мишљење не преовладава у САНУ, али да је оно наметнуто од актуалног руководства Академије. Руководство је избацило флоскулу да САНУ не може и не треба да се меша у дневну политику, па се иза те флоскуле крије и под дневну политику подводи и оно што са њом нема никакве везе. Руководство САНУ тако лагодно ћути и не оглашава се ни тамо где би се и кад би се морало огласити. Осим тога, моје је чврсто уверење да овакво какво је, руководство САНУ чак и када би хтело не би било у стању да се разним поводима оглашава. Оно ћути и ћутањем прикрива своју неспособност и недораслост задацима установе коју предводи. Од када је ово руководство на челу САНУ, није нашло за потребно да се огласи ниједним поводом. Тврдња да се САНУ огласила поводом неких стратешких националних и државних питања, како смо прочитали у листу „Политика“ изјаву једног од потпредседника, не одговара чињеницама.

Медији у Србији, малтене једногласно, афирмишу само један вредносни систем, неолиберални и евроатлантски, и упорно нас убеђују да прихватимо реалност, независно Косово и беспоговорни пут у Европску унију. Истраживања јавног мњења, с друге стране, показују да је расположење овдашње јавности сасвим другачије. Како је могуће да ови гласови, народа и национално опредељених интелектуалаца, не успевају да допру до медија?
То је могуће зато што је највећи број медија, писаних и електронских, у рукама евроатлантиста. Они се својим ставовима, оценама и проценама намећу читавој јавности и покушавају да обликују јавно мишљење. Ставови који су супротни њиховим су малобројни и пригушени. Национално опредељени интелектуалци су скрајнути. Њима нема места у водећим медијима кроз које дефилују само представници плаћеничких невладиних организација или, најчешће, владајућој странки склоних аналитичара.

Чини се да је у овом тренутку стваралачка моћ српске интелигенције далеко испод сложених захтева времена. Слажете ли се са том оценом?
Направио бих разлику између стваралачке моћи и спутаности у стваралаштву. Немам разлога да сумњам у стваралачку моћ наше интелигенције. Напротив, веома је уважавам, али је она обезвређена поремећеним вредносним критеријима. Код нас на површину избијају политички подобни, а не способни и креативни људи. То је велики дефект нашег квазидемократског друштва и партаичног политичког система власти.

Истовремено, баш кругови, наслоњени на евроатлантске вредности и фондове, Београду поново намећу улогу центра југословенске идеје. Да ли је ту, заправо, реч о покушајима да се умањи његов значај као стожера српске националне културе? С тим у вези, зашто се у Београду оволико форсира инфериорни однос према хрватској култури, без било каквог реципроцитета?
Они који Београду данас намећу улогу центра југословенске идеје су или кратког памћења, или су добронамерни, али наивни, или су тоталне незналице и игноранти, или политички покварењаци који не воде рачуна о националном достојанству и српским државним интересима. Ма ко то био и ма којим мотивима да је подстакнут, онај ко данас Београду, Србији и Србима намеће југословенску идеју није руковођен добрим намерама. Он свесно или несвесно жели да нас замајава, да узалуд трошимо драгоцено време нечим што је неизводљиво, што је доживело компромитацију, што је нереално и неприхватљиво не само за Србе и Србију већ и за читаво окружење.
Увек сам се залагао, па се и данас залажем за добре односе не само са државама у окружењу већ и шире, али на принципима строгог реципроцитета. Ако реципроцитет није увек могућ са великим и моћним, нужно га је примењивати са нама сличним, а некада мањим и слабијим. Кад је реч о Хрватској, реципроцитет је неопходан. То што га нема ни у политици, ни у привреди, нити у култури, што је однос оних који нас представљају према Хрватима и према хрватској инфериоран, доказ је малог знања, плитке памети, слугерањске природе и одсуства сваког достојанства.

Српско питање у Хрватској једва да се више и спомиње. Значи ли то да је решено, једном засвагда, то јест, да ли је остварено оно што каже наслов Ваше књиге „Геноцидом до велике Хрватске“, а уз то и награђено пријемом у ЕУ?
Далеко од тога да је српско питање у Хрватској решено. Погледајте само захтеве српских избеглица из Хрватске које су поднели на разне стране многим установама у Србији и у иностранству. Они траже нужна обештећења која им по међународним конвенцијама припадају. Чине све што је у њиховој моћи да остваре своја права, да добију праведну накнаду за своје куће и за своја имања. При свему томе свугде наилазе на зид ћутања. За њих је организована донаторска конференција, као да су просјаци којима треба пружити кору хлеба и тиме их подмирити и примирити. Српско питање у Хрватској се све мање помиње не зато што је решено већ зато што и Хрватска и Србија то питање желе да гурну под лед, да жртвују Србе у Хрватској и избеглице из Хрватске, па да се онда хвале како су успоставили добросуседске односе. Није то са српске политичке стране ни државнички мудро, нити је часно и морално, али то одговара Хрватима и Хрватској којима српски политичари на штету сопственог народа широкогрудо излазе у сусрет.

Можемо ли да очекујемо промене после победе левице на недавним изборима у Хрватској, или су, насупрот томе, о српском питању њихова „левица“ и „десница“ оствариле национално јединство?
Ко мало боље познаје историју односа између Срба и Хрвата не може имати илузија да ће у Хрватској, после победе над десницом, доћи до битних промена према Србима. Срби су током многих протеклих деценија, па и векова, у Хрватској доживљавани као незвани гости, као дотепенци, реметилачки фактор и уљези. Дуготрајна одиозност према Србима огромно је порасла током кризе и распада Југославије. Током рата та нетрпељивост је ојачала и неће, и не може нестати преко ноћи, променом власти. Нова власт ће бити мање ригидна од претходне. Она ће имати задатак да цивилизованим, ненасилним и мирним путем озакони оно што је са Србима учињено у време „Бљеска“, „Олује“ и у потоњим годинама.

[/restrictedarea]

18 коментара

  1. Bojim se dok resavamao neresivo zivot prolazi i otvara nova poglavlja izazova. KiM smo pod medjunarodnim pritiskom dobili pa ga sada izgubili a da u medjuvremenu s njim i nismo bog zna sta ucinili. Ne treba takodje zaboraviti ni da je i velika Rusija svoje srce pravoslavnog hriscanstva izgubila i da se Kiev danas ne nalazi na njenoj teritoriji. Kad god sam odlazio na KiM svaki put sam nailazio na jednu veoma zaostalu sredinu koja nikako nije izgledala kao integralni deo SFRJ. I oni Srbi koji su rodjeni tamo uglavnom su ga napustili nakon zavrsenog skolovanja. Po pravilu su ostajali u Beogradu. Samo njihovi stari su ostajali kod kuce, da nastave zivot bez podmlatka. Zato istrazivati greske savezne drzave je jedno pitanje a ostaje ono drugo, sta smo mi ucinili da sacuvamo svoju egzistenciju na KiM ? Ucinili smo malo , bili smo izmanipulisani, sto tudjom sto svojom odgovornoscu. Srpski kadrovi u Savezu komunista Srbije i Jugoslavije su bili po pravilu najslabiji i poslusnciki ljudi koji su se cak i saglasili s neprihvatljivom i nelogicnom politickom pozicijom da pokrajine mogu staviti veto na republicke odluke. U takvom politickom okruzenju nije se nista moglo uraditi mimo ciljeva albanskog korpusa. Eto car je go samo to niko danas jos uvek ne sme da saopsti. Danas nam ostaje jos da vidimo kako da ne izgubimo i Vojvodinu sa vecinskim srpskim zivljem.

  2. DA TOJE PRELOMNO DA SMO IZGUBILI:STARU SRBIJU I SVE ŠTO SE PODRAZUMEVA POD TIM POJMOM.PRESKOČILI STE PERIOD OD 1918-1945
    TAJ PERIOD NIJE ISKORIŠĆEN ZA SRPSKO NACIONALNO UJEDINJENJE I
    SJEDINJENJE: KAKO DUHOVNO TAKO ISTO NACIONALNO,ZA TAKVO STANJE
    NIJE KRIV NAROD VEĆ ONI KOJI SU DONOSILI ODLUKE A ITELIGENCIJA
    POZDRAVILA,REZULTATI TE POLITIKE MI SAD KUSAMO I NEZNAM KADA ĆE
    SE POJAVITI JOŠ NEKI OD VAŠIH KOLEGA DA KAŽU OVOM PREVARENOM
    NARODU ISTINU DA NIJE SAMO ISTINA CRVONO-ŽUTIH.

    • Народ (= ми) је увек са-одговоран са својом влашћу, осим у случају окупације са којом не сарађује, коју бојкотује. Ни једна власт осим окупаторске не може да функционише без консензуса народа. Наш консензус је давао “легитимитет”, прећутну сагласност ондашњој власти. Какав год да је био удео Срба у њој. А неодлучност и де факто одустајање од КосМета од 1980. до данас, па и од стране Милошевића, чини нашу реторику празном. Још осамдесетих било је јасно да без заустављања одласка, и, посебно, обнове насељавања Срба на КосМет, тамо немамо никакве изгледе да добијемо рат. Био сам тада два пута на КосМету, једноставно, бећ је владало ванредно, ратно стање, у којем Срби нису имали ама баш никакву подршку власти. Још седамдесетих КосМетски Арбанаси били су на сигурном путу отцепљења. Ко је био тамо, зна. КосМет је тада био исто толико Југославија као, рецимо, Турска. Сем што су Арбанаси користили југословенску инфраструктуру и остало за своје потребе.

  3. Vise puta do sada sam davao komentare na temu Kosova;Upravo sam rodjen u selu Dobri Do opstina Pec,skolovao sam se i ziveo sve do odlaska u JNA.Treba znati jedno;Samar ne boli toliko od komsije,koliko boli od brata.to znaci da nam nije toliko kriva savezna drzava koliko su nam krivi sami Srbi.Ja i moja porodica u selo smo vise zla dozivljavali upravo od nasih Srba nego od Albanaca,a sve radi bratstva i jedinstva.Jeftino prodate duse,gledajuci samo svoj interes,ne znajuci koliku stetu nanosi i sebi i drzavi(Srbiji).Tada koliko sam zapamtio nije se patriotizam svodio na republiku srbiju i nacionalni identitet,nego na saveznom nivou.Da bi sacuvali i Kosovo i Srbiju, treba nam takvi politicari koji su spremni prvo da brane svoj nacionalni interes pa onda sve ostalo.

  4. Podsecanje i malo objektivnosti
    Turska okupacija ostvarena je nad srpskim-nejakim drzavicama.
    Turska vlast se menjala tokom vremena, da bi janicari (mnogi
    srpskog porekla) postali pretnja i turskom poretku i srpskom
    opstanku. Evropa, pred Maricku i Kosovsku bitku, bila je u
    previranju, ratovima (stogodisnji, Francisko-engleski, …).
    Pruske ambicije, podbole su Austriju i njene apetite, pa je
    su srpske zemlje bile popriste ratova Austrije i Turske i
    slabasnih ustanaka, koji su nastavljali gubitke-u bitkama,
    osvetama i daljim iseljavanjima (ne samo pod Carnojevicima).
    XIX vek donosi krvavo, mucno i sporo oslobadjanje dela Srbije,
    i “aneksiju”- zamenu turske, Austrijskom okupacijom BiH.
    Istovremeno sa priznavanjem Srbije, formira se Nemacka (velika
    ili imperija, a privredno mocna drzava, uz “bratsku “K und K”.)
    Vecina Srba i srpskih teritorija na kraju XIX veka nalaze se
    u sastavu dve, bitno razlicite imperije, i dve srpske drzave.
    Nijedna teritorija, od tolikih-Srbija, Crna Gora, Bosna Hercegovina, Raska oblast, Juzna Srbija, Makedonija, Kosovo i Metohija, Dalmacija, Slavonija, Lika, Kordun, Srem, Banat, Backa i Baranja, niti je administrativno definisna-zaokruzena, ni etnicki-srpski cista, samim tim, ni privredu a ni kulturu.
    Jedino sto je Srbe ujedinjavalo, bila je pravoslavna vera ali
    bez mogucnosti delovanja SPC i jezik, koji je neminovno bio
    na “udaru”. Upravo taj, jedini ujedinjujuci cinilac, bio je pod
    pritiskom-pretnjom ambicija mocne (jedinstvene) Katolicke crkve
    (koja je na nasem tlu delovala uz drzavne interese.
    XX vek za Srbiju pocinje opet, prolivanjem sopstvene krvi i
    promene (ne samo “dinastije”), dva Balkanska rata i nadolazecom
    pretnjom Austro-ugarske (sa Nemackom podrskom u germanskom
    pohodu “drang nacht osten”). Kosovo i Metohija (i Raska oblast,
    Juzna Srbija i Makedonija) po gotovo svim elementima, nalazilo se na nivou kraja XVIII veka. Ocekivane i zapocete promene, presekao
    je I sv. rat. Nasuprot srpskim stradanjima i “topljenju”, Albanski
    zivalj raste i apsolutno i relativno. Prve godine, posle oslobodjenja, razvlace srpske napore na teritoriju nove drzave.
    Jos na samom pocetku, Srbi se guraju (pritiskom sopstvenog udvoristva i spolja, posebno, americkim uticajem i idejom nacije)
    u novu, jugoslovensku “naciju”. Za razliku od Srba, Hrvati i Slovenci osatju svoji, dok se “kuvaju nove nacije” u prividu
    jugoslovenske. Prekrajanje teritorija Jugoslavije, ubistvo
    kralja Aleksandra i “crni, vec vidljivi oblaci od Nemacke”,
    potiskuju i ono malo napora i paznje prema KiM. Iako u svemu
    zaostali, Albanci neometano bujaju, iz Albanije prelaze granicu, pljackaju i ubijaju, da bi docekali “veliku” Albaniju pod
    patronatom Italije, pa Nemacke. Ponovo, Srbi su izlozeni genocidu,
    pogromu i potiskivanju, dok Albanci rastu.
    Kao sto je Srbija “razdelila” svoju, krvavo placenu pobedu u
    I sv. ratu, tako smo mi-Srbi, podnevsi gro zrtava u borbi i
    nevidjene civilne zrtve genocida, ponovo slavu i pobedu poklonili
    i Hrvatima i Albancima, (“nagradili” za nesrazmerno malo ucesce
    u borbi protiv okupatora) i “pokrili”-oprostili neoprostive
    zlocine i genocid (etapu u finalnom cilju). Od 1945 do 1990,
    srpski politicari ili svom snagom sluze ili bez imalo otpora
    omogucuju srpsku propast u Jugoslaviji i na Kosovu i Metohiji.
    Danas
    Da sve bude gore, Srbija jos vek nije drzava, koja pociva na
    institucijama, ima naciju i teritoriju. Srbija je danas, Jugoslavija u malom, gde svi koji nisu Srbi imaju vise prava i
    snaznije glasove, jer ni, sada u jednoj drzavi, nema, cak ni Ustavom nuznog (makar i prinudnog) jedinstva. Upravo istorijsko
    nasledje Srba, umesto svesti i znanja, donosi toliko toga, sto
    i dalje razara bice naroda i sprecava ocuvanje drzave. Umesto
    beskompromisnog stava da je KiM teritorija Srbije, da je Republika
    Srpska zaloga opstanka, vecina nas-Srba za nju ne marimo.
    Nasuprot svesti o opstanku, serviramo ili “gutamo” sve lazi i
    anti-drzavne fraze i kojestarije.
    [“Sta ce nama 2 miliona Albanaca-neprijatelja?” / “Nezavisno
    Kosovo* je realnost.” “Albanci su nasi neprijatelji.”**
    * Zlonamerno i ponekad opasno lenjo, izostavlja se Metohija.
    ** Opasna, stetna i glupa genearlizacija. Albanci na KiM
    imaju u Srbiji veci interes nego u “NDK”, a Srbija ima
    inters za 3 miliona Albaanca, svojih gradjana, koji rade,
    placaju porez i grade Srbiju. Evropi, EZ i SAD bi se moralo
    jasno i cvrsto reci, da Albanci na KiM, jedino u Srbiji mogu
    da ostvare svoja prava i interese i da je sve drugo suprotno.
    Dve vatre
    Nema dve, vec je plamenobacac u jednim rukama, koje teze da
    sprzivsi nas, prete svom glavnom cilju. Srbiji, kao i Evropi,
    ista sila, spremajuci Nemacku, preti ratom. Rusija, i kad bi
    zelela, nije simetricna sila, koja preti Srbiji. Krajem XIX
    veka, lansirana je ista pretnja ili lazni izbor-Austrija ili
    Rusija. Danas se ponovo unosi laz, zbrka i izaziva sukob u
    narodu. Srbija je u Evropi, bliza centralnoj, zapadno od
    Turske i Rusije, … Srbija se nalazi na veoma vrednom geogarfskom
    (samim tim strateskom) polozaju-na kopnenim, vodnim i vazdusnim
    putevima Evroskog i interkontinenatlnog znacaja. Kako samo
    jedna strana bi, da osvoji, dok druga samo da nas ima, to je
    jedini izazov Srbije da se odupre prvoj i tako ostane svoja.
    Srbija ne mora i ne sme “da bira stranu”, da bi opstala. U ratu,
    nece biti pred izborom. Kao u I i II sv. ratu, morace da se
    brani, jer je alterantiva nestanak. U miru, Srbiji nije potreban
    “savez” ali sila koja ima interes i svoj i za opstanak Srbije, da.
    Srecom, ima i sila, i interesa, pa time, i sanse za opstanak.
    Za sve to, neophodna nam je svest, zelja i odlucnost za opstankom.
    U tome, nema mesta popustanju, udvaranju onima spolja ni tolerancije unutra. Politicki sistem, partije, pokreti i
    pojedinci mogu (i treba) da omoguce borbe ideja i politika,
    jedino ne sme biti kompromisa – Srbija da/ne, a jos manje, KiM,
    dajemo/ne dajemo.
    [Mediji u Srbiji bi morali znati a odgovarajuce institucije,
    delovati, da se ideja i Ustav Srbije, ne mogu i ne smeju, nekaznjeno gaziti, pa cak ni ismevati.]

  5. Рат је почео и траје.

  6. gde je bio i na čijoj strani g-din Krestić 74.te,koliko je tada univerzitetskih profesora smenjeno a na njina mesta dovođeni prepisivači doktorata ponosni što su mogli da služe učitelju kardelju,od 56.te je trebalo graditi ekonomiju a ne vojnu industriju,pričane su bajke o strahu od sssr-a,poenta je u ekonomskom razvoju,pogledajte samo svi bi pa i mi sa nemcima,zašto,zato što imaju,rade i šparaju,imaju doktrinu,kada bi srbija bila nemačka brzo bi na teritoriji bivše sfrj postala velika srbija,nikom ne bi smetalo da bude u takvoj srbiji,sada sa ekonomski iscrpljenom srbijom neće niko,njen sopstveni narod se iseljava,pogledajte popis stanovništva,kosmet nije izgubljen za srbiju,vreme će to pokazati vrlo brzo,šiptare neće niko,pogledajte kako se i ostale nacionalne manjine šepure po srbiji,čak i nekakvi vlasi,u nemačkoj ima samo tri nacije,nemci,turci i šiptari a posle merkelove nema više multi-kulti ostaće samo nemci,koliko se gastarbajtera asimiliralo dobrovoljno,zašto,zato što dobro žive

  7. Василим

    Срећни празници свима, свако добро!
    ____________________________________

    Добро вели господин Крестић.
    Чињеница је да смо можда могли да решавамо нашу судбину и на други начин, почевши од неуједињења СХС, па приликом повлачења преко Албаније(предлог војводе Живојина Мишића је било повлачење ка македонији) па од Титовог времен, наших неслога, поданичког марионетског менталитета србских политичара итд.

    Сада је на делу опасан период, период брисања наше историје и идентитета, из књига , из памћења, кривотворењем , на многе начине!

    Нападају нашу Цркву,Косметско наслеђе, Војску, духовно нас трују, све душманске акције изводе на важне датуме(то им је специјалитет)..
    Сад су почели да нам отимају уметнике ,научнике, књижевнике…..
    Скоро написах после кривотворења о Иви Андрићу, сад су почели да чепркају и по Србину Николи Тесли.
    Никола Тесла , његови су пореклом из Старе Херцеговине и Западне Србије, син свештеник а Милутина и мајке Ђуке.
    Сад је хајка и негирање порекла Николе Тесле, игносрисање поновљене иницијативе да се достојанствено сахрани у Храму Св. Саве, јер је чувао и сачувао рођену Православну Крштеницу(документ је у Музеју Н.Т.), јер је гле чуда умро на Православни Божић 1943 у сред НДХ оргијања по његовој имовини у Смиљану, када су уништили цркву(1941 и 90’година)и његову кућу која је поред цркве, где је сада хумка побијених Срба,преко 500( накнадно обновљена црква и дом, пре пар година на интервенцију амбасадора)
    Тесла је дочекан у Београду, када је велики говор одржао о очувању Србства, носилац је Ордена Св. Саве првг реда и црногорског Ордена.
    Постоје силна документа , честитке наших Срба, православних друштава, честитки за православни Божић и сл.
    Сад неко жели да Теслу представи као светког грађаниа, да му се избрише ПОРЕКЛО, неко не жели да се достојанствено сахрани у Храму Св. Саве, како је скоро предложило и Друшво Св. Сава, намерно.
    ————
    Најновије кривотворење је од стране Хрвата који покуашавају да многе традиционалне Србске игре(сињска алка) и песме, ношњу Срба у тим крајевима прикажу искључиво као хрватску!
    Поред тога на делу је кривотворење кроата(захтев за УНЕСКО?), у вези великог Србског научника РЗЂЕРА БОШКОВИЋА, научника светског гласа, чији је отац Србин из Херцеговине(билећа или требиње?), а мајка талијанка.

    Све се то ради студиозно, поступно, брише се сећање, избацују се наши Срби из књига, доводи се до сумње, па кривотвори!?

    На жалост, имамо марионетски режим, који би све продао и предао само да саможивци живе и даље на грбачи народа, нелегално се богатећи, …. Они врше аутодеструкцију Србије и нашег друштва, то је велико зло.

    Отпор тиранији и безочним лажима и крволочној , поганој пропаганди.

  8. Kad se pomene Srpska inteligencija,elita,šta još ima DIŽE MI SE KOSA NA GLAVI.Jednostavno TOLIKO KUPLJENIH DIPLOMA moralo je dovesti do totalnog sloma DRŽAVE.Ti koji su bili nnavofdna elita NISU BILI DORASLI TRENUTKU.Kako da dorastu kad su sve u životu kupili.Kad je zemlju ntrebalo BRANITI OD NAJPERFIDNIJEG RATA U ISTORIJI naša NAZOVI ELITA bavila se JURENJEM VEŠTICA.Kako da dokažemo svetu da smo NAPADNUTI .perfidnim metodama do otvorenog RATA kad POILA NACIJE viče da smo MI KRIVI.Zato smo i došli tu GDE SMO DANAS.Sto ljudi da gura kola uzbrdo a samo Kandićka da potura PALIJU džaba nam je posao.A MNOGO PALIJATIVA je bilo u ovoj maloj Srbiji.Svako će od nas naći svoje mesto u OVOM SUNOVRATU SRBIJE.Pa kad sve sabertem možda mi i dobro stojimo OBZIROM NA NAŠU GLUPOST i naivnost.Dan danas isti ljudi pričaju iste prtiče u koje više neveruje niko na OVOJ PLANETI.SVIMA JHE ODAVNO SVE JASNO.OSIM SRBIMA.Ja silu poštujem ali MOJa duša se nemože prodati ni nza kakve pare niti ustupke.Nedajte DUŠU to je sve što od čoveka OSTAJE .Telo je krhko i podložno truljenju.

  9. mislim da smo sami krivi za mnoga negiranja,hrvati koji svojataju srpske velikane su i sami srbi (katolici),koji se od 1905.-te po nalogu pape pisu kao hrvati a u stvari su istog korena srpskog,zagorci to ne cine jer su pravi hrvati,nesto slicno se desava i na kosmetu,mnogi siptari-arnauti su srpskog porekla,prvo poturceni a potom posiptareni radi sacuvanja interesa jer su ostali na kosmetu posle seobe srba za austrougarsku,najveca steta po srpsku istoriju nastaje nakon 18.-te jer je zarobljena u jugoslovensku ideju, a jos veca posle 45.-te zarobljena u ideju bratstva i jedinstva,s punim pravom se moze reci da su srpski istoricali bili instrumenti svega toga,mozete li zabraniti hrvatu hercegovcu da svojata rudjera boskovica ciji je deda od rovackog bratstva scepanovica preseljen pocetkom 18. veka iz crne gore u hercegovinu,mozete li braniti siptaru gasiju (nekad gasicu) da svojata srpske manastire,siptari iz albanije to ne traze,srpski istoricari su uspavani 1918.-te i jos se nisu probudili,srpska nacija je nedorecena i pogresno vezana za pravoslavlje,promenom vere srbin menja naciju,postaje hrvat ili musliman pa hoce da zadrzi deo bastine,srbija tek postoji od rasturanja srj,koliko je to godina nakon 1018.-te,ko je znao za srbiju do 91.-ve,tesla je poreklom od bratstva draganica iz banjana iz crne gore,uvek je bio srbin a svojataju ga licki hrvati bivsi srbi,srbija nije uspela da izdigne naciju iznad religije sto je osnovni uslov za razvoj nacije koja ce se siriti,

  10. Vidim da trenutno Hrvati imaju parolu koju neprekidno ponavljaju ato je “sve za Hrvatsku Hrvatsku ni za sta’.U Srbiji nasuprot tome imate JAT,TANJUG,Jugoslovenski radio i ko zna stajos Jugoslovensko, a cak se jedan ministar iz vlade Srbije izjasnio kao Jugosloven i to javno.
    Dragi moji Srbi dok se ne iskoreni iz svih glava u Srbiji Jugoslovenstvo i ne posalje u Kumrovac najbolji njihov sin nema nam pocetka spasavanja.Tek nakon toga mozemo povratiti dostojanstvo i velikom mukom i upornom borbom se spasiti nestanka.Nestanak nam je ovako neminovan samo je pitanje za koje vreme cemo nestati.

  11. „1) Албанци не воде порекло ни од Илира, ни од других староседелачких народа. Тај негативни суд потврђује све расположиве историјске, археолошке, лингвистичке и друге чињенице.
    2) Нема никаквих података, да су Албанци уопште боравили на Балкану – све до средине 11. столећа. Истраживања руских научника Артамонова, Плетњова и других, као и бројне старе мапе, лоцирају их у подручје Касписког језера.
    3) По доласку на Балкан, они су живели на једном делу територије Епира, око градова Драча и Кроје. До 17. столећа, етничка граница која је делила Албанце и Србе је ишла реком Дримом и Црним Дримом.
    4) Све до српских великих сеоба 1690. и 1737, присуство Албанаца на Косову и Метохији је незнатно – испод једног процента становништва.
    5) Смисао истраживања порекла Албанаца у томе је – да се дефинитивно сруши један историјски фалсификат, један идеолошки мит, којим треба да се оправда и легитимише отимачина туђе земље, у овом случају управо земље, која има непроцењив историјски кутурни и геостратешки значај за српски народ (Косово и Метохија), а које се српски народ никада неће одрећи“.

  12. „Народ који Срби називају Арбанасима, странци, већином, Албанцима, а они сами себе Шћипетарима, пореклом је с Кавказа. У античком времену и у раном средњем веку, позната је земља на Кавказу – под именом: Албанија. Тако су је називали странци, али не и њени становници… И данас, Албанију у Европи, тако зову, а њени становници је називају Шћиперија… За то име, Џемс Бекер каже: ‘Они се зову Шћипетари, што значи брђани’. Према њему, Шћипетарија је земља брђана. Албанија на Кавказу се налазила на источним падинама те планине – до Каспијског мора, у покрајини Ширван, што припада савременим земљама: Азарбејџану и Дагестану. Северно од Албаније, налазила се земља Алана, северо-западно су били Ибери, а западно и јужно преко реке Кур – Јермени. Постојао је и један град, под именом Албана – на обали Каспијског мора, између савремених градова: Дивчија и Дербента. По имену тог града, земља у залеђу је добила име Албанија.

  13. Да Шиптари нису староседеоци Балкана, пише и Џон Камбел:
    „Албанци себе не називају албанским именом, које припада претходним становницима њихове земље. Они су Скипетари, име које значи ‘брђани’… њихово кападохијско порекло је утврђено“.
    Историји Балкана се посветио и аустријски историчар из 19. столећа, Спиридон Гопчевић, чије ћемо текстове унети у друга поглавља, а сада указујемо на његов закључак, да нису живели Шиптари у данашњој Северној Албанији, него да је то стара српска постојбина:
    „У данашњој Горњој Албанији, нису Шкипетари, него су Илири-Срби живели. А у старо доба, историја није имала никакве везе са шкипетарским народом“.

  14. У савременој званичној историографији европских држава, нема података о српском имену у Антици, али, ових година, све више истраживача налазе Србе у давним временима. Један од њих је проф. др Иво Вукчевић с калифорнијског Барбара универзитета. Одбацио је сваку могућност, да се игде неки народ звао „Словенима“ пре 6. столећа Нове ере. Тврди, да су староседеоци Балкана, у античким документима, бележени као Срби, или Венди, Илири, Дачани, Венети, Трачани… Значи, илирско име је само једно од спрских племенских, или завичајних имена.

  15. Крјем 19. и почетком 20. столећа, академик Јован Н. Томић је истраживао план западноевропских држава и Ватикана, да се што више Срба исламизује и преведе у шиптарску нацију, а да се, затим, створи шиптарска држава Албанија – са што више српске етничке и историјске земље. Највећи улог у овом нечасном антисрпском послу је имала Аустрија (и Аустроугарска). Томић је о овоме објавио књигу 1913. године. Најбоље је да се ослонимо на њен садржај, јер је уверљивији од било каквог накнадног коментара. Нажалост, закључцима академика Томића, касније, нису придавали никакав значај српски државници и званични интелектуалци. А били су обавезни, јер су упознати с тако раним западноевропским плановима против Срба.

  16. „Клименте су, према својој традицији, забележеној још 1685, и сачуваној до данас, српског порекла. Као племе – млађе је старином него сва друга око њега. Почетак њихова живота се везује за једног претка, који се тамо доселио с горњег тока реке Мораче, оженио се из племена Куча и имао сина Климента, чији су потомци засновали дава села са српским именима, и од кога и племе носи име – Клименте. Тај њихов прдак који се доселио с Мораче био је православне вере, као и сви други у његовом крају. Његови потомци, будући под утицајем скадарског бискупа и католичких мисионара, врло активних одувек у том крају, приступили су католичкој вери… На њих навалише Турци – да их помухамедане. Клименте се одупреше. Али, отпор није могао бити довољно јак. Остављени сами себи, без потпоре мисионера, који напустише Пештер с оном половином што се вратила у Брда, поједини, под притиском Турака, напустили су хришћанску веру… И то клименташко насеље на Пештеру, бројно слабо и тада помухамедањено, било је прво арбанашко мухамеданско насеље у Санџаку.

  17. Осврћући се на ове податке Спиридона Гопчевића, Хуго Рот нас упознаје, да су Краснићи – породице које се распознају као најтипичније шиптарске, уствари, чисто су српске:
    „Уз овај комнатар Гопчевића, вредан је помена и податак о познатој чињеници –односи се на племе Краснићи. Наиме, турско-татарски упад (1687-1692), под Арап-пашом из Анадолије и поред релативне краткотрајности, изазвао је погубне последице. Разарање Високих Дечана, пљачке и девастирање насеља, изазвало је велики и бројни прелаз православних Срба у ислам. Тада је то учинило и цело племе Краснићи, чије је српско, тј. претходно, старо име било КРАСТЕНИЋ, а који су, од тада, потпуно албанизирани“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *