Умберто Еко: Поука прашког гробља

Пише Васа Павковић

Градећи „Прашко гробље“ мозаички, на несигурним идејним темељима, као глобалну палимпсестну метафору наводног историјског хаоса, Еко хронолошки организује роман од времена Француске револуције, све до драматичних тренутака краја 19. века и афере Драјфус

Шести Еков роман „Прашко гробље“ свакако је најконтроверзније његово фикционално дело до данас. Написано, између осталог, а можда и више од свега, да би се објаснила генеза „Протокола сионских мудраца“, једне од најреакционарнијих књига протеклог века, ово Еково остварење већ од прве стране почиње доста сложену означилачку игру тзв. „подвојеног“, схизофреног субјекта – приповедача, старетинара и фалсификатора, такође капетана Симонеа Симонинија.

ПОРОЧНЕ УЛИЦЕ ПАРИЗА

[restrictedarea]

У моменту када заснива своју исповест, марта 1897. године, он је добродржећи старац у 67. години, живи у Паризу и сећа се италијанског порекла и изабраног француског држављанства. Док га посматрамо како се маскира да би изашао на „порочне улице Париза“, он се пита „Ко сам ја“, сумњајући с пуно права да је зли опат Дала Пикола. Када почне да нам прича о „јеврејској завери“ и властитој мржњи према Јеврејима, питамо се о каквом је роману реч и шта Еко жели. Два пасуса даље славни талијански писац пушта Симонинија да искали своју мржњу према Немцима, Французима и Талијанима. Не зна се која је нација, по овом старом огорченом и опаком војнику гора, порочнија и достојнија презира, али не мању мржњу он осећа и према језуитима, комунистима, масонима и женама. „Мрзим жене иако о њима мало знам“, саопштава нам, да би у дугим и даљим дневничким записима открио своје порекло и портретисао ројалистички расположеног деду у чијој сенци је одрастао – научен да је најгори тренутак светске историје Француска буржоаска револуција, а највећи зликовац Волтер.
Одричући се, под дединим утицајем, свог оца либералних схватања, црне овце у породици (или беле вране, како вам драго), Симонини пише своју верзију Италијанске револуције попут авантуристичких фељтона Ежена Сија и Александра Диме, правећи од овог последњег и једног од важних јунака повести о светским заверама. Симонинијеве исповести испресецане су коментарима и реакцијама његовог алтер ега, опата Дала Пиколе, које релативизују двоструку личност јединственог лика – јер кад у једном моменту Симонини бодежом убије опата, овај ће већ на следећој страници оживети у документима, доводећи наново у питање не само статус наратора, него и статус целе идеје историје и истине о историји као смисленом односно прогресивном току. Као и у роману „Тајанствени пламен краљице Лоане“ Еко је и у овом искористио илустрације, комбинујући Домијеове графике са новинским факсимилима и очитим кривотворинама у „духу времена“.
Оно што је запањујуће, јесте да су у темеље поетике псеудоисторијског (булеварског) романа уграђени не само фељтони из друге половине 19. века, него и прозни елементи Игоових „Јадника“ или вечних Дикенсових романа, писаних са сасвим другачијим намерама, а да су у темпоралној мрежи целе фикције, где су по Ековој тврдњи сви ликови, сем главног јунака, аутентични, а „партнери“ један Фројд и један Дима, „занесењак“ Гарибалди и „баксуз“ Мацини и по Симонинију не мање безвредни Кавур и краљ Виктор Емануел. Списак аутентичних ликова иначе веома је дуг.

НЕПОТРЕБНО УЧЕНЕ НАПОМЕНЕ
Градећи „Прашко гробље“ мозаички, на несигурним идејним темељима, као глобалну палимпсестну метафору наводног историјског хаоса, Еко хронолошки организује роман од времена Француске револуције, преко 1848. године, па потом Италијанске револуције, све до драматичних тренутака краја 19. века и афере Драјфус, ступајући у предворје 20. века, с намером да објасни могућност клијања и појаве поменутих „Протокола“. Тај подземни рад опште релативизације у роману захтева не само посвећеног и информисаног, односно образованог читаоца, већ и читаоца хуманистичких идеја, иначе се може десити да неки од наивнијих и још пре загриженијих љубитеља теорија о наводним заверама масона, језуита, Јевреја, па што да не Коминтерне и Ватикана, поверују како је ово књига откровења, која потврђује њихову најдубљу потребу – идеју: свет је гнездо завере.
Мрзилац свих, хладнокрвни атентатор и убица Симонини, из властите мржње тка своју визију опште сукобљености – тврдећи да свет у којем живи милијарду људи (у његово доба) не може опстати и како су покољ и геноцид малтусовски неопходни! Еков трик бројева, пуна паралела нашем добу, када је људи на планети седам пута више, можда је тестаментарно упозорење италијанског писца свима нама. Знаним и незнаним. Паметнијим и мање паметним. Упозорење јасно као чињеница да је ова дуга и опсежна књига требало да још траје, како би околности појаве „Протокола“ ипак биле прецизније и више критички исказане. (Ако се из обзорја сијевских фељтона то уопште може!?)
Сећам се како је Салман Ружди пропратио „Фукоово клатно“ текстом „Кабалистичко трућање“. Могуће је у „Прашком гробљу“ препознати својеврсни наставак и биће интересантно да се види како ће писци и интелектуалци у свету реаговати на сасвим отворену структуру идеја које је Умберто Еко уградио у шести роман – трудећи се и успевајући да своје основне, хуманистичке и позитивне тезе о историји и смислу књижевности, сакрије. Успео је у том сакривању, можда и више него што је потребно – па би уз будућа издања романа било добро да се објављују – аналитички поговори неких других и другачијих писаца тик уз пишчеве „непотребно учене напомене“, паралел-таблице фиктивних и историјских дешавања, прекратка хронологија каснијих догађаја све до 1939. године када је започео Други светски рат, на крилима Хитлерове идеје како су „Протоколи“ аутентични – те да ће свету сванути „када они постану баштина целог човечанства“. Милиони мртвих и највећа ратна катаклизма – последица су тог „свитања“.

[/restrictedarea]