Тенеси Вилијамс (1911-1983): Драматичар чија су нам дела изменила позориште

Пише Рашко В. Јовановић

Средином прошлог века Вилијамсове драме, изведене најпре у Београдском драмском позоришту, нису биле само значајна новост и освежење нашег репертоара, већ су означиле и почетак осавремењивања сценског израза и напуштања дословног примењивања поставки реализма по канонима Станиславског

Београдско драмско позориште, које је прву представу – „Младост отаца“ Бориса Горбачова приказало почетком 1948. године, већ почетком педесетих усмерило је свој репертоар ка савременом драмском стваралаштву. На репертоару су се поред дела савремених домаћих писаца нашла значајна остварења западне литературе, и то посебно америчких аутора. Позориште је после Пистлија и Лорке, систематски приказивало дела Артура Милера, Виљема Инџа, Клифорда Одетса и других. Нарочиту популарност стекле су драме Тенесија Вилијамса – повољно их је прихватила публика која је хрлила у нову позоришну дворану на Црвеном крсту.

ПРВИ СУСРЕТ С ВИЛИЈАМСОМ
Прва Вилијамсова драма приказана у Београдском драмском позоришту била је „Стаклена менажерија“ (1952), у режији Мирослава Миње Дедића, која је наишла на веома повољну рецепцију гледалаца и нешто суздржаније оцене критике, иако у основи позитивне. У том смислу карактеристичан је став Хуга Клајна, заговорника доследне примене поступка и метода Станиславског. Пошто је констатовао да се ово дело само условно може убројати у драмско стваралаштво, јер није ништа друго до причање успомена, илустровано драматизованим сликама памћења, он је указао да је режија комад чију поетичност и сентименталност аутор сам наглашава без потребе још више сентиментализовања, да би ипак закључио: „Но и таква, сентиментална и сентиментализована, ‘Стаклена менажерија’ је и занимљив комад и веома успела представа“. Захваљујући одличној глуми четворо глумаца – Љиљана Крстић (Мајка), Љуба Тадић (Син), Татјана Лукјанова (Ћерка) и Властимир Стојиљковић (Младић који долази у посету) – први сусрет Београђана са Вилијамсом прошао је веома добро. Карактеристичан је запис критичара Слободана А. Јовановића у тексту објављеном у београдској  „Републици“, ваљда једином листу који је тада био изван домашаја утицаја Агитпропа Комунистичке партије: „Материја је, као што се види, сама по себи мршава. Али је пуна људске трагике. Њена је снага што није само америчка. Она је и општа. Извесни амерички оквири који је условљавају брзо ишчезавају и уступају место општој људској трагици. Драма се могла десити у некој малој америчкој вароши, али се скоро истоветна драма може одиграти у Параћину или Свилајнцу. Публика је тако и осетила“.
И заиста, „Стаклена менажерија“, „драма сећања“ како је назива сам  писац, у којој је главни лик син породице без оца који ради у фабрици обуће и у слободно време пише, а у драми је и приповедач, има много аутобиографских елемената. Ово дело, које није ништа друго до дирљив драмски и у исти мах поетско-реалистичан приказ живота једне породице разапете између света илузија и жеља и грубе стварности, која не нуди никакву перспективу, приказано са успехом 1945. године у Њујорку и четири године потом у Лондону, на леп начин најавило је  неке од средишњих тема читавог Вилијамсовог драмског опуса – одбацивање протестантске пуританске културе, недвосмислену побуну против прикривања и пригушивања физичких порива личности, као и негирање лажног малограђанског морала.
Али, први сусрет са Вилијамсовим драмским делом, напоредо са приказивањем драма Артура Милера у Београдском драмском позоришту, није донео само знатно репертоарско освежење, него је означио и прекретницу која је била почетак модерног сценског израза у нас и то неких четири или пет година пре старта „Атељеа 212“ и установљења фестивала нових позоришних тенденција у Београду (БИТЕФ-а). Ту историјску чињеницу обично су многи склони да забораве.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну