Тенеси Вилијамс (1911-1983): Драматичар чија су нам дела изменила позориште

Пише Рашко В. Јовановић

Средином прошлог века Вилијамсове драме, изведене најпре у Београдском драмском позоришту, нису биле само значајна новост и освежење нашег репертоара, већ су означиле и почетак осавремењивања сценског израза и напуштања дословног примењивања поставки реализма по канонима Станиславског

Београдско драмско позориште, које је прву представу – „Младост отаца“ Бориса Горбачова приказало почетком 1948. године, већ почетком педесетих усмерило је свој репертоар ка савременом драмском стваралаштву. На репертоару су се поред дела савремених домаћих писаца нашла значајна остварења западне литературе, и то посебно америчких аутора. Позориште је после Пистлија и Лорке, систематски приказивало дела Артура Милера, Виљема Инџа, Клифорда Одетса и других. Нарочиту популарност стекле су драме Тенесија Вилијамса – повољно их је прихватила публика која је хрлила у нову позоришну дворану на Црвеном крсту.

ПРВИ СУСРЕТ С ВИЛИЈАМСОМ
Прва Вилијамсова драма приказана у Београдском драмском позоришту била је „Стаклена менажерија“ (1952), у режији Мирослава Миње Дедића, која је наишла на веома повољну рецепцију гледалаца и нешто суздржаније оцене критике, иако у основи позитивне. У том смислу карактеристичан је став Хуга Клајна, заговорника доследне примене поступка и метода Станиславског. Пошто је констатовао да се ово дело само условно може убројати у драмско стваралаштво, јер није ништа друго до причање успомена, илустровано драматизованим сликама памћења, он је указао да је режија комад чију поетичност и сентименталност аутор сам наглашава без потребе још више сентиментализовања, да би ипак закључио: „Но и таква, сентиментална и сентиментализована, ‘Стаклена менажерија’ је и занимљив комад и веома успела представа“. Захваљујући одличној глуми четворо глумаца – Љиљана Крстић (Мајка), Љуба Тадић (Син), Татјана Лукјанова (Ћерка) и Властимир Стојиљковић (Младић који долази у посету) – први сусрет Београђана са Вилијамсом прошао је веома добро. Карактеристичан је запис критичара Слободана А. Јовановића у тексту објављеном у београдској  „Републици“, ваљда једином листу који је тада био изван домашаја утицаја Агитпропа Комунистичке партије: „Материја је, као што се види, сама по себи мршава. Али је пуна људске трагике. Њена је снага што није само америчка. Она је и општа. Извесни амерички оквири који је условљавају брзо ишчезавају и уступају место општој људској трагици. Драма се могла десити у некој малој америчкој вароши, али се скоро истоветна драма може одиграти у Параћину или Свилајнцу. Публика је тако и осетила“.
И заиста, „Стаклена менажерија“, „драма сећања“ како је назива сам  писац, у којој је главни лик син породице без оца који ради у фабрици обуће и у слободно време пише, а у драми је и приповедач, има много аутобиографских елемената. Ово дело, које није ништа друго до дирљив драмски и у исти мах поетско-реалистичан приказ живота једне породице разапете између света илузија и жеља и грубе стварности, која не нуди никакву перспективу, приказано са успехом 1945. године у Њујорку и четири године потом у Лондону, на леп начин најавило је  неке од средишњих тема читавог Вилијамсовог драмског опуса – одбацивање протестантске пуританске културе, недвосмислену побуну против прикривања и пригушивања физичких порива личности, као и негирање лажног малограђанског морала.
Али, први сусрет са Вилијамсовим драмским делом, напоредо са приказивањем драма Артура Милера у Београдском драмском позоришту, није донео само знатно репертоарско освежење, него је означио и прекретницу која је била почетак модерног сценског израза у нас и то неких четири или пет година пре старта „Атељеа 212“ и установљења фестивала нових позоришних тенденција у Београду (БИТЕФ-а). Ту историјску чињеницу обично су многи склони да забораве.

[restrictedarea]

УКИДАЊЕ ТАБУА
Следећа Вилијамсова премијера изведена је опет у БДП-у. У режији Миње Дедића приказана је „Мачка на усијаном лименом крову“ 29. фебруара 1956, непуних годину дана после првог извођења на Бродвеју. Као у већини Вилијамсових драма и у овом делу радња је смештена  на америчком југу и збива се, подељена у три чина, током једне олујне ноћи у дому Деке Полита, богатог власника плантажа памука. Сам аутор пропратио је дело напоменом: „Птица коју желим да ухватим у мрежу овог заплета није решење психолошких проблема једног човека. Покушавам да изнесем праву вредност односа у једној групи људи, у том наоблаченом, искричавом и променљивом, љуто набијеном узајамном односу људских бића, у олујном облаку заједничке кризе“.
Да би приказао какви односи владају у Политовој породици, коју чине његова супруга Мама Полит, њихова два сина са супругама и петоро деце старијег сина, Вилијамс их окупља на рођенданску прославу главе фамилије. Међутим, како је Полит болестан од рака, то је прилика да се одреди наследник његовог богатства. Долази до безобзирне борбе око наследства у току које тиња сукоб између млађег сина Брика, некадашњег спортисте, а сада алкохоличара, и његове супруге Меги, као што је познато – „мачке“ из наслова драме. Њихов однос је поремећен због Брикове амбивалентне сексуалности и осећања кривице због смрти његовог вољенога пријатеља Скипера, који је извршио самоубиство пошто је неуспешно покушао да води љубав са Меги не би ли јој доказао да није хомосексуалац. У више драмски напетих ситуација ликови се суочавају са својим најинтимнијим страховима и доживљавају катарзу. Најснажнији и највише спремни да прихвате стварност каква збиља јесте свакако су Меги, она присиљава Брика да се суочи са својом латентном хомосексуалношћу која је у суштини разлог његовог алкохолизма и брачне апстиненције, као и Дека Полит који се наизглед мирно суочава са смрћу.
Ако је наша позоришна критика имала, како смо указали, одређених замерки на „Стаклену менажерију“, Вилијамсова драма „Мачка на усијаном лименом крову“ добила је више признања и позитивних оцена, уз истицање њене несумњиве натуралистичке основе. Критичар „Политике“ Ели Финци истакао је Вилијамсов драматуршки поступак: „Тенеси Вилијамс је мајстор сценског посла, и он је своју драму развио и мотивисао необично вешто и сугестивно. Велике трагичне дилеме, нагли психолошки обрти, изванредно упечатљиве психолошке игре и међусобне замке и инвективе дају обиље могућности да се изгради једна занимљива и привлачна сценска визија“.
Представа „Мачка на усијаном лименом крову“ била је у знаку две изузетне глумачке креације. Реч је о тумачењу Деке Полита кога је представио Сима Јанићијевић.и о улози Брика коју је остварио Раде Марковић.
Лик Брика свакако је представљао апсолутну новост на београдској сцени: такав лик, девијантан у основи, уз то плашљив и несигуран, несналажљив пред животним понорима, дотад није представљан на нашој позорници, чак и ако се имају у виду сви морбидни Ибзенови јунаци који се по њој крећу још од 1878. године. Раде Марковић појавио се у улози Брика одмерено и сигурно, рекло би се са потребном дозом саосећања. Када се има у виду тадашња општа друштвена клима мора се рећи да је то био и прави глумачки подвиг, будући да Марковић није свог Брика ни оцрнио, ни карикирао, што би, свакако, највише одговарало духу времена и друштва које није било ни спремно, ни вољно да призна чак и постојање хомосексуалности у својој средини, а камоли да о томе јавно расправља на позорници или другде. У Марковићевој улози није се могло говорити о симпатијама или антипатијама, о разумевању или неразумевању Бриковог – само условно речено – комплекса, него о изразито хуманистичкој визији тог трагичног лика.
Извођење представе „Мачка на усијаном лименом крову“ својом појавом уметнички је уздигла и Оливера Марковић као Меги. Изазовним шармом и изразитим сценским темпераментом освојила је гледаоце нарочито у призорима испуњеним интимним психолошким обрачунима са мужем и у енергичним наступима са циљем остварења претензија на наследство.

ОТКЛОН ОД СТАНИСЛАВСКОГ
Године 1959. изведена је још једна премијера Тенесија Вилијамса – „Силазак Орфеја“. У драми писац је желео да познат трагични антички мотив певача са лиром, сина музе, нађе и прикаже као нашег савременика, у оквиру реалних односа који одређују нашу судбину. Зато се дело може сматрати и као једна жестока критика устројства друштвеног поретка, не само у Америци, него и у осталим земљама капиталистичког света тог времена. И ту представу режирао је Мирослав Дедић. Критика је с правом издвојила три мајсторске глумачке креације које су реализовали Раде Марковић, Оливера Марковић и Љиљана Крстић. „У њиховој игри, лежерној и интензивној, психолошки до ситница оправданој, па ипак без и једне трунке усиљености, осетио се прави људски и лирски карактер Вилијамсовог сценског дара у обликовању ликова и постављању психички сложених међусобних односа“, истакао је критичар Ели Финци.
Исте, 1959. године, поведено примером БДП-а у жељи да у већем броју привуче пажњу млађе публике, Народно позориште у Београду ставило је на репертоар свог првог Тенесија Вилијамса. Приказало је његову драму „Тетовирана ружа“ у режији Браслава Борозана. „Тетовирана ружа“ наћи ће се 1994. године поново на репертоару Народног позоришта у режији Миленка Маричића, са Соњом Јауковић у улози Серафине.
Сцена на Црвеном крсту наставила је 1960. године да предњачи у извођењу дела Тенесија Вилијамса. Тада је приказана његова драма „Нежна птица младости“ у режији Мирослава Дедића, са Властимиром Стојиљковићем у улози Чанса Вејна, Босиљком Боци као Александром дел Лаго и Павлом Богатинчевићем у улози Тома Финлија. Критика није дочекала једнодушним похвалама ово извођење, иако је наишло на велико занимање публике.
После ове представе Тенеси Вилијамс ће бити заступљен само репризама у позоришту на Црвеном крсту: поново су изведене „Мачка на усијаном лименом крову“, „Стаклена менажерија“ – обе у режији Љиљане Тодоровић.
Зачудо, једна од најпознатијих Вилијамсових драма „Трамвај звани жеља“ дошла је на београдски репертоар прилично касно, више од четврт века после праизведбе у Америци – изведена је 1973. године на сцени Југословенског драмског позоришта, у режији Радослава Дорића, са Радмилом Андрић као Бланшом, Мирјаном Вукојичић као Стелом и Мишом Јанкетићем у улози Стенлија.
Иако је Тенеси Вилијамс врло много извођен на српским позорницама, и то не само у Београду, тако да су приказане све фазе његовог стваралачког рада, почев од лирских драмских визија, све до натуралистичких пројекција морбидних тема преузетих из америчке савремености, постоји још његових дела која заслужују да буду представљена нашој публици. У сваком случају, дела Тенесија Вилијамса означила су почетак процеса осавремењивања нашег театра и напуштања дословног примењивања поставки реализма по канонима Станиславског. Стогодишњица рођења великог америчкога драматичара прилика је да наша позоришта поново прихвате извођења његових дела, која обрађују многе универзалне проблеме који прате човека током његовог вајкадашњег постојања.

___________________

Када је Црвени крст био центар Београда

Извођењима дела Тенесија Вилијамса и Артура Милера, као и других савремених писаца са Запада, пре свега због актуелности тема, али и због ефектне и модерне драматуршке обраде и представама лишеним конвенционалних редитељских приступа, као и због глуме нове генерације младих глумаца која се одликовала свежином, будући да је била без икаквих шаблона у изразу, Београдско драмско позориште окупило је велики број млађих гледалаца, углавном студената и ђака. На Црвени крст, у новосаграђену зграду „Дома културе“, у којој се поред позоришта налазио још и биоскоп „Авала“, у вечерњим сатима пристизао је велики број посетилаца. Приметили су то и диспечери „Градског саобраћајног предузећа“, те су од Студентског трга према Црвеном крсту пуштали већи број возила, поред осталих и велики сребрнасто-бели италијански тролејбус, који је примао око сто путника и једва се мимоилазио са другим возилима у уској Улици 14. децембра (данас цара Николаја  II), али је редовно  стизао на време, тачно пред почетак позоришних представа.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *