Страх куца на врата

Пише Владан Вукосављевић

Дани и године пред нама уливају народу страх и зебњу, ону егзистенцијалну и ледену узнемиреност која мути видик и чини да човек губи самопоуздање, искрено забринут за будућност својих најближих и себе, али и за судбину народа и државе, два симбола идентитета који код сваког нормалног човека и даље представљају инспирацију и предмет поштовања

У физици постоји феномен такозване „одложене стварности“. Ради се о томе да реалност коју запажамо чулом вида не постоји у датом тренутку онако како је видимо, нашта нас наводи разум. Постоји помак, а он је последица околности да светлост неко време путује од објекта посматрања до нашег ока. Тако, на пример, светлост од месеца до земље путује неколико секунди, од сунца око седам  минута, а од звезда и по неколико милијарди година. Што је предмет ближе временски период је краћи, па од ствари у нашем непосредном окружењу светлост путује за хиљадити или још мањи део секунде. То практично значи да ако би сунце у једном тренутку експлодирало  или ако би се месец отргао из земљине орбите, ми бисмо тај догађај запазили не у  истом тренутку када се заиста у стварности десио него касније, што зависи од удаљености посматраног ефекта. На први поглед ова физичка чињеница мало или нимало утиче на наш свакодневни живот, али за научна истраживања је од изузетног значаја.
Оно што је занимљиво је да се тај феномен изгледа појављује и у политичком животу Србије.  Није сасвим ново да се природни закони понекад огледају и у друштвеним појавама, али ако изузмемо домаћу политичку праксу за то још не постоје чврсти докази.

СУДЊИ ДАНИ ЕВРОПСКЕ БИРОКРАТИЈЕ
Сваком иоле обавештеном човеку јасно је да Европска унија пролази кроз до сада највећу привредну и политичку кризу која доводи  у питање и сам њен опстанак у форми у којој данас постоји. Крах еврозоне и његове претеће последице по стабилност и безбедност држава ЕУ, судећи по писању стране штампе, догађаји су који се најављују највише за неколико месеци, а оптимизам да до њих неће доћи све је мањи и ређи. Разрађују се различити сценарији и праве планови за „дан после“, свуда сем наравно у Србији. Домаћа политичка квазиелита пред очима има ЕУ створену у Мастрихту пре двадесетак година, заједницу чије су настајање обележиле громогласне најаве о привредном напретку, демократски конгломерат европских држава где богати помажу сиромашнима кроз фондове за развој, ентитет без формалних међудржавних граница, огромно и пропулзивно тржиште радне снаге, бастион људских права и практично нова мегадржава са највишим економским и свим другим стандардима за своје грађане. Таква Европска унија данас више не постоји и тешко је замислити њену ренесансу на истим утопијским принципима, али слика које у стварности  нема и даље стиже у очи највећем броју наших политичара који тиме потврђују да за њих важи нека специјална релативност физичких закона у односу на друга друштва и друге житеље Европе. Случајно или намерно несвесни праве стварности, неизвитоперене тешко објашњивим временским помаком у њиховој свести, они свакодневно понављају трагикомичне мантре о наводним историјским датумима за некакву преткандидатуру и обећавају осиромашеном и гладном народу бољи живот у распадајућој заједници која ужурбано спрема свој деобни рачун и грозничаво трага за новим међусобним савезима и односима, заснованим на далеко себичнијим принципима него оним замишљеним у Холандији пре две деценије.
Упркос томе, иако и сама вероватно броји последње месеце,  бирократија ЕУ наставља да уцењује Србију потпуним признавањем независности лажне државе Косово, охрабрује војвођански сепаратизам, у сарадњи са Турском подбуњује муслимане у Рашкој области и уопште чини све да економски и политички понизи Србију новим и све компликованијим уценама које еуфемистички назива условима.
Тако наша држава све више подсећа на маратонца слабог здравља и лоше кондиције који трчи трку за коју му је речено да га на њеном циљу чека земаљски рај и у коју он улаже последње атоме снаге, угрожавајући тиме и сопствени живот.
Организатори трке га све време саплићу, наносе му повреде и мењају дужину стазе. Коначно, ако упркос томе једном и стигне до свог циља, упропашћеног здравља и полумртав, сва је прилика да га тамо неће чекати величанствени стадион на који се некад давно упутио, публике неће бити, светла ће бити погашена и он неће знати где је то дошао и куд се дедоше сви они који су га охрабривали да у ту авантуру некада давно крене. Сањани ловоров венац претвориће се у круну од трња.
За то време, у правој физичкој стварности која својом злокобним прогнозама притиска грађане Србије, живот постаје Кустуричина непроверена гласина. Беда, несигурност и страх постали су људима три послератна, транзициона друга. Незапосленост расте из дана у дан, криминал и корупција бујају као коров, привреда је пропала, а становништво се топи из године у годину. У Србији данас  добро живе једино наркодилери, политичари, естрадне звездице и привредни криминалци.  Јавни сервис и немачки медији српских имена, у незапамћеном фалсификовању стварности, говоре о новим инвестицијама, путевима и фабрикама, а страни агенти од утицаја, сакупљени с коца и конопца, афирмишу велеиздају коју називају преокретом. Дисова песма „Наши дани“ никада није боље осликавала стварност. Велики песник постао је пророк једног себи далеког времена.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну