Страх куца на врата

Пише Владан Вукосављевић

Дани и године пред нама уливају народу страх и зебњу, ону егзистенцијалну и ледену узнемиреност која мути видик и чини да човек губи самопоуздање, искрено забринут за будућност својих најближих и себе, али и за судбину народа и државе, два симбола идентитета који код сваког нормалног човека и даље представљају инспирацију и предмет поштовања

У физици постоји феномен такозване „одложене стварности“. Ради се о томе да реалност коју запажамо чулом вида не постоји у датом тренутку онако како је видимо, нашта нас наводи разум. Постоји помак, а он је последица околности да светлост неко време путује од објекта посматрања до нашег ока. Тако, на пример, светлост од месеца до земље путује неколико секунди, од сунца око седам  минута, а од звезда и по неколико милијарди година. Што је предмет ближе временски период је краћи, па од ствари у нашем непосредном окружењу светлост путује за хиљадити или још мањи део секунде. То практично значи да ако би сунце у једном тренутку експлодирало  или ако би се месец отргао из земљине орбите, ми бисмо тај догађај запазили не у  истом тренутку када се заиста у стварности десио него касније, што зависи од удаљености посматраног ефекта. На први поглед ова физичка чињеница мало или нимало утиче на наш свакодневни живот, али за научна истраживања је од изузетног значаја.
Оно што је занимљиво је да се тај феномен изгледа појављује и у политичком животу Србије.  Није сасвим ново да се природни закони понекад огледају и у друштвеним појавама, али ако изузмемо домаћу политичку праксу за то још не постоје чврсти докази.

СУДЊИ ДАНИ ЕВРОПСКЕ БИРОКРАТИЈЕ
Сваком иоле обавештеном човеку јасно је да Европска унија пролази кроз до сада највећу привредну и политичку кризу која доводи  у питање и сам њен опстанак у форми у којој данас постоји. Крах еврозоне и његове претеће последице по стабилност и безбедност држава ЕУ, судећи по писању стране штампе, догађаји су који се најављују највише за неколико месеци, а оптимизам да до њих неће доћи све је мањи и ређи. Разрађују се различити сценарији и праве планови за „дан после“, свуда сем наравно у Србији. Домаћа политичка квазиелита пред очима има ЕУ створену у Мастрихту пре двадесетак година, заједницу чије су настајање обележиле громогласне најаве о привредном напретку, демократски конгломерат европских држава где богати помажу сиромашнима кроз фондове за развој, ентитет без формалних међудржавних граница, огромно и пропулзивно тржиште радне снаге, бастион људских права и практично нова мегадржава са највишим економским и свим другим стандардима за своје грађане. Таква Европска унија данас више не постоји и тешко је замислити њену ренесансу на истим утопијским принципима, али слика које у стварности  нема и даље стиже у очи највећем броју наших политичара који тиме потврђују да за њих важи нека специјална релативност физичких закона у односу на друга друштва и друге житеље Европе. Случајно или намерно несвесни праве стварности, неизвитоперене тешко објашњивим временским помаком у њиховој свести, они свакодневно понављају трагикомичне мантре о наводним историјским датумима за некакву преткандидатуру и обећавају осиромашеном и гладном народу бољи живот у распадајућој заједници која ужурбано спрема свој деобни рачун и грозничаво трага за новим међусобним савезима и односима, заснованим на далеко себичнијим принципима него оним замишљеним у Холандији пре две деценије.
Упркос томе, иако и сама вероватно броји последње месеце,  бирократија ЕУ наставља да уцењује Србију потпуним признавањем независности лажне државе Косово, охрабрује војвођански сепаратизам, у сарадњи са Турском подбуњује муслимане у Рашкој области и уопште чини све да економски и политички понизи Србију новим и све компликованијим уценама које еуфемистички назива условима.
Тако наша држава све више подсећа на маратонца слабог здравља и лоше кондиције који трчи трку за коју му је речено да га на њеном циљу чека земаљски рај и у коју он улаже последње атоме снаге, угрожавајући тиме и сопствени живот.
Организатори трке га све време саплићу, наносе му повреде и мењају дужину стазе. Коначно, ако упркос томе једном и стигне до свог циља, упропашћеног здравља и полумртав, сва је прилика да га тамо неће чекати величанствени стадион на који се некад давно упутио, публике неће бити, светла ће бити погашена и он неће знати где је то дошао и куд се дедоше сви они који су га охрабривали да у ту авантуру некада давно крене. Сањани ловоров венац претвориће се у круну од трња.
За то време, у правој физичкој стварности која својом злокобним прогнозама притиска грађане Србије, живот постаје Кустуричина непроверена гласина. Беда, несигурност и страх постали су људима три послератна, транзициона друга. Незапосленост расте из дана у дан, криминал и корупција бујају као коров, привреда је пропала, а становништво се топи из године у годину. У Србији данас  добро живе једино наркодилери, политичари, естрадне звездице и привредни криминалци.  Јавни сервис и немачки медији српских имена, у незапамћеном фалсификовању стварности, говоре о новим инвестицијама, путевима и фабрикама, а страни агенти од утицаја, сакупљени с коца и конопца, афирмишу велеиздају коју називају преокретом. Дисова песма „Наши дани“ никада није боље осликавала стварност. Велики песник постао је пророк једног себи далеког времена.

[restrictedarea]

КОСМЕТСКА ЗБИЉА БЕЗ ПРЕСЕДАНА У ИСТОРИЈИ
На КиМ се у међувремену одвија сасвим друга драма. Десетине хиљада Срба затражило је пријем у руско држављанство, свесни опасности да од српских власти не добију заштиту од евентуалних нових погромашких потеза Приштине. Ово је догађај без преседана у савременој европској, па и светској историји. У такозвано „мирнодопско време“, држављани једне суверене државе, изложени физичким претњама и протеривању са својих огњишта, не желећи да падну под власт наказне терористичке творевине траже помоћ, макар и статусно-симболичку, стране силе. И уместо да понижени оправданим вапајем својих сународника Борис Тадић и његова номенклатура сами поднесу захтев за исељавање у Сибир  или у неку од оф шор постојбина својих тајних рачуна, које можда имају, они са политикантским цинизмом траже у гесту Срба са КиМ фантомску политичку оркестрацију својих противника. Не знамо каква ће бити судбина оваквог захтева, нарочито у светлу чињенице да се сукоби на барикадама заоштравају, али овде се више ради о вапају за заштиту од уједињене силе Албанаца и КФОР-а него о истинској жељи за селидбом у пријатељску државу.
Овај догађај баца снажно светло и на укупну спољну политику Србије, јер нисмо уопште далеко од ситуације да ускоро цео народ затражи заштиту Русије од власти која државу води у пропаст епских размера. Овакав покушај не би донео никакву опипљиву промену будући да таква заштита није могућа из низа разлога, али довољно сликовито би објаснио ћорсокак у којем се налазимо.
Проблем је у томе што је српска спољна политика у највећој мери детињаста, мада би и неки јачи епитет било могуће употребити. Врхунцем  мудрости Тадић и његови јуниори сматрају то што четири највеће светске силе, САД, Русију, Кину и ЕУ прогласе нашим стратешким партнерима, и онда тај рачун без крчмара политички експлоатишу у домаћим медијима. Када би се спољна политика држава састојала у томе, онда би тај посао могао да  обавља било који наиван или неук човек, а не људи са визијом и знањем које се стиче годинама. Шибицарски блефови не толеришу се више ни на улици, камоли у билатералним односима са најмоћнијим државама света. Било би лепо чути од Тадића и Јеремића како, и на основу којих блискости интереса САД и ЕУ јесу српски „стратешки партнери“, а не  државе које нам заврћу руку и уцењују нас сваком згодном приликом. Са великим силама је важно бити у што бољим односима, то и деца знају, али једно је афирмисати у таквом односу своје интересе и борити се за њих колико год је више могуће, а сасвим друго беспоговорно извршавати налоге који често руше чак и пропламсаје било каквог међународно политичког субјективитета и интегритета сопствене државе. Још када очигледне политичке опоненте или неке од њих олако прогласите стратешким партнерима, онда то значи  да сте или недопустиво неспособни за тај посао, или да сте у функцији неког другог, а не сопствене државе. Обе ствари чине вас крајње некомпетентним за обављање такве делатности.

СВЕДЕНИ ИЗБОРИ
Србија нема пуно избора у тренутним међународним околностима. На чело државе морају доћи људи који ће да разумеју свет у којем живимо и спремни су да запазе и прате висок ритам његових промена. Ако их нема, мораћемо да их створимо. Цела планета данас кључа у најразличитијим превирањима, економски рат између земаља БРИКС-а и САД-а већ букти пуном паром, а међусобне војне претње сустижу једна другу скоро сваког дана. Захваљујући нерешеном палестинском питању и још неопљачканим иранским резервама нафте, доскора незамисливи нуклеарни сукоб поново се помаља као језива претња. Међународни финансијски систем се стрмоглаво урушава и свет као да поново улази у предсобље сукоба чије стравичне последице могу проблем српске депопулације да  учине светски раширеном појавом.
У таквом развоју догађаја Србија под хитно мора да се ослободи евроунијске митологије и да са тим све лабавијим савезом држава остварује односе у којима ће колико је год више могуће да афирмише своје интересе. Да – трговини, да – осавремењивању домаћих прописа, да – борби против корупције и међународног криминала, да – културној размени и унапређивању образовног система, али отресито – не – било каквим уступцима када су у питању заштита територијалног интегритета земље и интереси српског народа у читавом региону. Европска унија доживеће многе трансформације у годинама које су пред нама и можда ће у новом распореду и односу снага бити више слуха за наше ставове ако будемо знали да их артикулишемо и бранимо. С друге стране, САД ће имати довољно проблема на многим тачкама глобуса, па се може очекивати да ће и притисак  из тог правца да ослаби.
У сваком случају, без обзира на будући правац развоја догађаја, Србија неће моћи да води било какву успешну спољну политику без поузданог међународног савезника. Наш положај у односу моћи према земљама Квинте неће се битно променити, чак и да за промену почнемо озбиљније да водимо рачуна о сопственим интересима.
Такав савезник постоји без обзира на то што странке на власти и пронемачки медији чине све да Србију удаље и изолују од њега. Упркос снажној антируској кампањи у медијима под контролом осовине Београд-Берлин, окретање ка Русији већини људи чини се као природан и разуман избор.

РУСИ, МИ И ЊИХОВ „ОРКЕСТАР“
Историјска блискост два народа, без обзира на повремена удаљавања, нарочито у епохи обостране тешке заражености комунизмом и титоизмом, добар је темељ за унапређење међусобних односа.
То је оно што домаћи, такозвани „еврореформисти и русофоби“ не могу да схвате. Њихов антагонизам наспрам Русије двојаке је и аутозаслепљујуће природе. С једне стране ту је велики део преобраћених Титових комуниста који су своју прву психолошку конверзију направили постајући функционери болесног и на злочинима заснованог Брозовог режима, одбијајући да виде његову антисрпску суштину. Да би се додворили свом пастиру хвалили су до неба његов фингирани сукоб са Стаљином и мрзели су Русију, али и Србију постојаном страшћу. Срби титоисти постали су тако нека врста савремених потурица и јаничара који су одбацили своју веру, традицију, писмо и идентитет, све осим личног имена, мада је било и Милана (Богдановића) који су постајали Миралеми. Усвојили су јеванђеље о вечитој српској кривици и привиђао им се српски национализам тамо где га ни Хрвати нису видели. Када је старац умро, а његово лажно дело пропало заједно са њим, они су похитали у још једну конверзију и ставили су се у службу Запада, истим уверењима вођени, али овога пута у дресу глобализма и под барјаком посутим звездама. Пука је случајност да су им се интереси подударили, мада је сценаристима распада Југославије и редитељима растурања Србије ова морално безвредна групација добродошла у оној мери у којој свака пета колона обрадује агресора. Да је било икакве праве лустрације у земљи, она је требало да отпочне трајном забраном политичке активности свима који су код Тита били на функцијама вишим од секретара Општинског комитета. Изненадили бисмо се како би ваздух напрасно постао чистији.
Другу групу чине жртве тривијалне поп културе и потрошачког друштва, углавном људи млађе и средње генерације. Они не воле САД због Емерсона и Волта Витмена, због Фокнера или Дос Пасоса, већ због Холивуда, џинса, „Секс и града“ и великих аутомобила. Немачкој се не диве због Новалиса и Гетеа, него због „Мерцедеса“ и „Бајерна“, а у Италију углавном не иду због кватрочента већ по гардеробу. Њима су и Русија и породична Србија, и Хандке и Чомски, и Наоми Клајн и Пинтер, далеки и туђи, јер су изван токова опијајуће површности и меркантилног сјаја Запада. Сматрају себе грађанима света ако користе речи „дифолт“ и „бенефит“, и ако се облаче попут статиста у рекламама за „фанту“.  Поткултура Запада им је стил живота, а као и сви малограђани презиру оно што не познају.
Стерија је пре двеста година у „Покондиреној тикви“ насликао главне црте њиховог портрета. Од те две групе, овде поједностављено приказане, главне штеточине припадају првој, али су због година на добром путу да се придруже Бравару у његовој небеској радионици. За душе ових других вреди се упорно борити, јер се прелазак из нижег културног модела у виши, уз труд окружења ипак на крају покаже као могућ.
Растућа енергетска и укупна привредна и политичка моћ Русије неминовно ће довести до тога да Москва или друга важна заједница која настаје под руским утицајем постане неопходан економски и сваки други партнер Берлину, а самим тим и већем делу онога што ће се појавити као реструктурирана Европска унија. Исто важи и за Турску која израста у регионалну силу и осим на Блиском истоку компензацију за сада већ очигледну трајну забрану приступа ЕУ,  снагом некадашњег освајача одлучно ће затражити, а можда и добити на Балкану. Тамо ће се срести са својим никад заборављеним противником званим Србија и отоманским наслеђем које је само нејако да се поново попне на историјску сцену, али уз помоћ са Босфора то може лако да учини.
У односима са обе претеће силе Москва ће тражити и добити положај утицајног саговорника и партнера, просто зато што ће њихов међусобни геополитички и регионални статус такву сарадњу учинити неопходном свим протагонистима. Немачка има привреду, али оскудева са енергентима неопходним да успешно ради и развија се, Турској ће бити потребан још један јак партнер у региону Блиског истока и средње Азије помоћу којег ће наставити излазак из америчке сфере утицаја, нарочито ако и даље има намеру да оспорава све рискантније потезе Израела. Коначно, усправљена и оснажена  Русија покушаће да обнови Де Голову идеју о Европи од Атлантика до Урала и да привредно, а не војно учини проходнијим мореузе на Босфору и осигура бољу заштиту свог меког исламског трбуха на југу земље. Свет који познајемо мењаће се из дана у дан на начин који не можемо до краја да спознамо, али чије принципе промена и те како морамо да предвидимо бар у основним оквирима.
У таквој ситуацији, у безбројним тачкама додира са Немачком, Турском и свакако Кином и САД-ом, Русија ће бити у прилици да стане у заштиту српских интереса и да постигне оно што малена Србија не би могла као строго самостални политички субјект који, као што је то сада случај, лута светом молећи за мрвицу милости и разумевања немајући ни снагу, ни тежину да било коме буде важна, а камоли корисна осим када ради у прилог своје штете.
Оно што се поставља као питање јесте шта ми можемо да понудимо Русима заузврат, у покушају да постанемо нека врста њиховог протежеа на Балкану. Познато је да у политици нема бесплатног ручка и на некој новој аутентичној, а не медијски исфабрикованој српској елити је да затражи помоћ са истока и да процени да ли је њена цена прихватљива за интерес народа и државе. Осим заједничког словенског идентитета, православља, језичке и историјске блискости два народа, чини се да наш географски положај пружа пристојну могућност Русима да своје интересе прошире на регион југоистока Европе, одакле су век и по успешно удаљавани удруженим напорима Ватикана, Немачке и Велике Британије. Тај положај омогућава поред осталог и да се планови о размештању ракетних штитова кроје са више опреза и разума у руским натезањима са све агресивнијим Западом. Цене и ризици таквих прорачуна за Србију нису мали, у оној мери у којој се планови за будућност одвијају у наивним сновима о братској и хуманој сарадњи са државама двадесет и првог века.

ИСКЕЖЕНИ ОЧЊАЦИ МОЋНИХ
Свет је постао сурово место за живот, а очњаци моћних поново су искежени. Ако неком ценом своју безбедност и заштиту морамо да платимо, онда је свакако боље да то учинимо на шалтеру где смо добродошли, него на оном на којем ће нам одсећи руку коју смо пружили, као и безброј пута до сада.
Када мудри Милорад Екмечић каже да: „Док и последње светло наше српске и демократске државе буде тињало на Балкану, наши се непријатељи неће смирити, за деценије, за векове…“ , он тиме у једној реченици даје резиме наше историјске судбине и оквир за размишљање генерацијама које долазе.
Дани и године пред нама уливају народу страх и зебњу, ону егзистенцијалну и ледену узнемиреност која мути видик и чини да човек губи самопоуздање, искрено забринут за будућност својих најближих и себе, али и за судбину народа и државе, два симбола идентитета који код сваког нормалног човека, упркос грађанистичким и помодним ругањима постмодерне квазицивилизације, и даље представљају инспирацију и предмет поштовања. Примили смо ту бакљу од својих предака и важно је да је неугашену предамо потомству, паметно и одговорно размишљајући како да пламен сачувамо.
Коначно, без обзира на све, страху се морамо одупрети вером, у себе саме на првом месту а онда и памећу, културом, образовањем и напослетку већ традиционалним борбеним духом. Ако урадимо све што је до нас, онда ће нас можда, за промену најзад и срећа једном послужити. Не каже се без разлога: „Када страх закуца на врата, нека му вера отвори“.

[/restrictedarea]