Почетна / Култура / Српска поезија, поглед из Немачке

Српска поезија, поглед из Немачке

Пише Драган Хамовић

Ходелова панорамска слика српске поезије чији смо савременици довољно је широка, чак коригује несвесне и неоправдане превиде српске критике, захваљу­јући својој вишестрано постављеној селекцији

Ради потпуније и поузданије слике корисно је сагледати оно што јеси погле­дом са стране, погледом споља, с довољног размака – нарочито уколико обезбедимо пос­матрача упућеног и испитљивог и с позицијом што тежи достижној равнотежи, какав се показао Роберт Ходел (1959), познати немачки слависта из Хамбурга. Представити немачкој књижевној средини довољно хетерогену и слабо познату новију српску пес­ничку сцену одиста није једнос­таван задатак. Уз то, с обзиром на разумљиве околности невеликог зани­мања водећих европских књижев­ности за књижевности малобројнијих и, у српском случају, историј­ски вишеструко ускраћених народа, чак и рутин­ски урађен избор имао би зна­чаја за представљену средину. Исто важи и за потребе радозналих читалаца у средини где се представља књиже­вност, што тек изузетно – због сведености језич­ког подручја, али и тради­цијских специ­фичности – може да скрене пажњу других на себе, незави­сно од реалних вредности које не треба ни потцењивати, ни пре­цењивати. Зато приређи­вач антологије „Десет дека душе“ још с почетка предго­вора исказује амби­цију да посредује слику која је „у најмањој могућој мери обликована под утицајем састављаче­вих убеђења и преференција“ (стр. 13), дајући предност рецеп­цији песника и њихових дела у матичном, српском књижевном простору.

[restrictedarea]

НА КРВАВОЈ РАЗМЕЂИ ВЕКОВА
Овакав прис­туп је, чини се, сасвим логичан, мада није одвише чест у времену кад се личне идеоло­шке и интересне префе­ренције суверено представљају као исказ општих, непобитних вредности. Ходелов почетни став, којег се антологичар с респектив­ном доследношћу и држао, додатно добија на тежини када га упоре­димо са речима аутора „Панораме срп­ског песништва 21. века“ (настале нешто после избора „Десет дека душе“ и штампаног у зрењанинском часопису „Улазница“, марта 2010), антологичара који не зазире од пре­власти личних пре­ференција: „Овдје нису окупљени ни представници идеологија, ни портпароли колек­тива већ инди­видуе“ (стр. 348), истиче Драгослав Дедовић, иначе занимљив песник што делује у напетом култур­ном троуглу између Босне, Србије и Немачке. Тиме чини суп­тилно речен, али одсечно иде­олошки заснован отклон од неи­менованих „других“, којима ту није могло бити места. Оштре полари­зације – као што је ова на „индивидуе“ и на оне који то нису, него су своје појединство расточили у „коле­ктиву“ – више говоре о политич­ком оптерећењу с којим се озваничени представници српске књижевности само­представљају пред другима, необавезни одвише према књи­жевним мерилима. Слични уплив потребе да у презентацији културних остварења оба­везна ставка буду оправдања да нису баш сви Срби онакви како су их изобли­чили нега­тивни стереотипи наслеђа и пропагандног рата на крвавој раз­међи векова, видимо и у неким другим делима овакве врсте намењеним публици тзв. „региона“. Све то говори о кризи самопоу­здања и пометњи „самопредстављања“ у медиј­ски видљивом делу овда­шње елите. Довољно је подсетити на скорашњу метафору високог кул­турног званич­ника ове земље, деценијског челника националне библиотеке (и нешто мање уочљивог аутора), о српском књижевном Фау­сту који се на Сајму књига у Лајпцигу напокон пре­обраћен и очишћен од сопстве­ног мрака враћа међу продукти­ван и светао свет – и не рећи више ништа.
У вишеструко обзирном, стога готово узорном приступу Роберта Ходела, прив­лачи пажњу изабрани темпорални одсечак, односно опреде­љење да новију српску пое­зију представи песницима рођеним између 1940. и 1960. године. Амбиција обухватања поетички вишес­лојног и више­генерацијског, актуелног или дос­корашњег српског пес­нич­ког простора као целине – био би пројекат на којем би морао радити много шири круг зналаца, а не само један какав је Ходел, и састављач и прево­дилац. С друге стране, саста­вљач је уважио и околност да су просечна немачка сазнања о Србији тесно пове­зана с дра­матичном завршницом двадесетог века и крахом југословенског држав­ног пројекта. Из угла немач­ког читаоца није целисходно одвајати књижевни, наро­чито пес­ни­чки, од ширег, друштвеноисторијског и цивилизацијског контекста у којем новија српска поезија настаје. Ту се крије и кључ тако изабраног двадесетогодишњег одељ­ка којем је прибегао Ходел у склапању антологије. Његов избор можемо слобод­није да опишемо као резултат захватања у споља оме­ђен, али довољно репрезентативан узорак. Ако се, у овоме реченом, може препо­знати вероватан прагматични разлог, одмах ћемо понудити и разлог што концепцијски дубље зао­кружује Ходелов избор. Наиме, песници рођени између 1940. и 1960. године били су и јесу сведоци и савременици, посре­дни или непосредни коментатори – из себе, разуме се – историје што, како каже Ходел, „почиње шездесетих година, које су биле либе­рално и одлучујуће југословенски обележене, и после Титове смрти прераста у фаталну трку национално-религиозних идентитета“. Реченица којом се мислено здру­жује књи­жевни ток и његов буран историјски фон чини чворно место описа Ходелове састављачке интен­ције: „Ови сијајући и међусобно ретко сједи­њиви унутрашњи увиди почињу управо тамо где медијско извештавање деведесетих година често престаје“.
Другим речима, песници рођени четрдесетих година били су почетно облико­вани у варљивом либералном зениту Титове Југославије, а пуну зрелост дочекују у доба кад се тоталитарни привид сурвава, остављајући сурову овдашњу и неупитну геопо­литичку реалност. Они пак најмлађи у овом избору прекретницу свога унутарњег обли­ковања доживљавају у турбулентним деценијама рата и кризе. Антологичар не инсис­тира – али рачуна на такву позадину читања зас­тупљених песника. При томе, не остаје дужан немачким читао­цима ни основних оба­вештења о књижевноисторијским токо­вима у које се укључују изабрани пес­ници, почев од „прве модерне“ – како појмо­вно означава међуратну авангарду – с наглас­ком на „другу модерну“, започету после Дру­гог светског рата, непрекинуту до нараш­таја из антологије „Десет дека душе“. Ходел умесно упућује и на заједнички кон­текст у којој се развијала српска књижевност, пре свега на истојезичну књижевност хрватских аутора и књижевност босанских мусли­мана, од којих су неки од водећих стваралаца – као што знамо – били афирмисани у про­стору српске књижевности.

ОЧЕВИ И ОЧЕВИ
Ходелова панорамска слика српске поезије чији смо савременици довољно је широка, чак коригује несвесне и неоправдане превиде српске критике, захваљу­јући својој вишестрано постављеној селекцији. Шира је и књижевно утемељенија од низа домаћих сличних дела, у којима се потпирује непродуктивни културни рат, с акцентом на обезвређењу (чак брисању) поетика израслих на темељима дубоке тради­ције српског језика и културе, очуване, усмено и помало писано, у вековним недаћама пуним азијат­ског и не само азијатског затирања и тањења нашег културног идентитета. Овде су песници и песникиње са удаље­них полазишта индивидуал­ног искус­тва и пое­тичког опредељења, од модерних лиричара што сведоче снажан континуитет и дијалог са вољно изабраним традицијским линијама, па до неоавангардних и постмодернистич­ких гласова. Отуд је Ходелова панорама, у свој разно­ликости и подразумеваној поетич­кој сукобљено­сти, довољно уверљива слика. У првом су плану песме и ауторске особе­ности, испољене у времен­ском оквиру када је наш простор био предмет појачане пажње, посебно европских земаља, и самих интере­сно укључених у догађаје чије смо поприште донекле и остали.
Ваља скренути пажњу на још једно важно место у предговору Роберта Ходела „Између очева и очева“. Укратко исказујући специфичне историј­ско-културне садр­жаје читљиве у антологизованом песничком корпусу, Ходел напо­миње да је том поезијом пренета укупна слика земље, „чија шаро­ликост мишљења једва да би се могла разликовати од осталих земаља Европе“. Не знамо да ли је овиме упућен приговор овдашњим и неовдашњим гласовима што упорно доказују да је српски случај (па и балкански напокон) толико суморно и непоправљиво јединствен, да је нужно почети од нуле, са голе ледине, да би колико-толико заличили на нешто у очима оста­лог „уљуђеног“ света – али смо склони таквом разумевању наведене напомене. Роберт Ходел даље закључује: „Али, пре свега, у овој се шароликој много­струкости показује једно – песме представљају много мање Србију, већ се односе на оно Наста­си­јевићево општечовечанско, што цвета изнад националног и пушта корен испод нацио­налног“. Састављач повлашћује Настасијевићеву мисао, стављајући је као мото свог предго­вора. Ходел се, извесно, не обазире на ексклузивне ауторе који Нас­та­сијевића, дубоког и спиритуалног модернисту – још од доба комуниста, па до данас – оглашавају као модел окошталог духа српске паланке, очито не делећи истоветна схва­тања про­винцијалног и инфериорног духа. Треба честитати антологичару и на томе, и истаћи да лирски „килограм душе“ новијих српских песника, у таквој зналачкој и савесној перспективи, поседује знатно више специфичне тежине.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Господин Хамовић , који путује по свету и о томе нас обавештава, могао би то да учини пристојније и културније а не да употреби изразе као што су „испитљив“посматрач за човека који нашу поезију тамо продуцира или синтагму „вишеструко историјски ускраћеног народа“, што је рогобатност пар екселанс.Кад се неко мота по свету и затупа наше интересе морао би бар да буде на неком нивоу.А ти Хамовићи су већ увелико усели у многе форуме који брину о нашој култури а нарочито о томе да творце нашег мита униште, јер то одговара Соросу и његовим налогодавцима.Тек да се зна




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!