Српска поезија, поглед из Немачке

Пише Драган Хамовић

Ходелова панорамска слика српске поезије чији смо савременици довољно је широка, чак коригује несвесне и неоправдане превиде српске критике, захваљу­јући својој вишестрано постављеној селекцији

Ради потпуније и поузданије слике корисно је сагледати оно што јеси погле­дом са стране, погледом споља, с довољног размака – нарочито уколико обезбедимо пос­матрача упућеног и испитљивог и с позицијом што тежи достижној равнотежи, какав се показао Роберт Ходел (1959), познати немачки слависта из Хамбурга. Представити немачкој књижевној средини довољно хетерогену и слабо познату новију српску пес­ничку сцену одиста није једнос­таван задатак. Уз то, с обзиром на разумљиве околности невеликог зани­мања водећих европских књижев­ности за књижевности малобројнијих и, у српском случају, историј­ски вишеструко ускраћених народа, чак и рутин­ски урађен избор имао би зна­чаја за представљену средину. Исто важи и за потребе радозналих читалаца у средини где се представља књиже­вност, што тек изузетно – због сведености језич­ког подручја, али и тради­цијских специ­фичности – може да скрене пажњу других на себе, незави­сно од реалних вредности које не треба ни потцењивати, ни пре­цењивати. Зато приређи­вач антологије „Десет дека душе“ још с почетка предго­вора исказује амби­цију да посредује слику која је „у најмањој могућој мери обликована под утицајем састављаче­вих убеђења и преференција“ (стр. 13), дајући предност рецеп­цији песника и њихових дела у матичном, српском књижевном простору.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну