Србија 2011.

Пише Миодраг Зарковић

Десет догађаја који су обележили протеклу годину у Србији

 

1.

Косметска алтернатива – од 25. јула, па надаље

Да Косово можда и може да изађе из Србије, али да Србија никада не може да изађе из Косова, постало је јасно оног часа када је Хашим Тачи на једина два прелаза која не контролише, Јариње и Брњак, послао своје специјалце. У року од неколико часова, Срби са северног дела окупиране покрајине поставили су барикаде и њима блокирали КФОР-ова и ЕУЛЕКС-ова возила, која су до тада на све могуће начине помагала Тачијеве командосе. Испоставило се, на изненађење многих, да је јавност у целој Србији и даље осетљива на питање Косова и Метохије, иако су нас небројени анкетари годинама уназад уверавали да је становништво масовно дигло руке од отете територије; централна Србија, руку на срце, није се претргла у помагању земљака са југа, али је ипак створена атмосфера у којој квислиншка политика режима Бориса Тадића никада није била видљивија. И никада погубљенија: час подржавају барикаде, час позивају на њихово уклањање, па онда Вук Јеремић прича једно, па Борко Стефановић нешто сасвим друго, па Тадић нешто скроз десето, а на крају све зачини портпарол Владе Миливоје Михајловић… Овдашњи дужебрижници, навикли да сеире над сваком српском муком, покушали су да искористе почетни метеж не би ли нас убедили како су Срби паљењем пункта на Јарињу још једном „послали лошу слику у свет“. Исто су покушавали и касније, па смо тако на Космету имали јединствену прилику да слушамо како је један народ, обичан народ, напао до зуба наоружане војнике најагресивније армаде у историји! Али данас, безмало пола године касније, док се кризи на северу Космета још увек и не назире решење, јасно је да су косметски Срби првенствено послали слику о себи у Србију. Да су подсетили можда и превише опуштену браћу из централне Србије: још смо живи!

2.

Хапшење Ратка Младића – 26. мај

Једва је објашњиво то да су српска „гласила“ много више „знала“ и јављала о Ратку Младићу док је он био у бекству, него сада, када се налази у притвору Хашког трибунала, где је муњевито послат пошто је крајем маја ухапшен у селу Лазарево, крај Зрењанина. Пре него што је ухваћен, београдска штампа је редовно писала о њему и његовом кретању – те виђен је на стадиону, те примећен је у касарни, те био је у тој и тој болници – што им је све дојављивала, са сулудом увереношћу, најпознатија светска гатара и врачара Карла дел Понте, а касније и њен наследник Серж Брамерц. Данас, нико више и не помиње остарелог и од свих остављеног генерала. Нити се износе појединости оптужнице која га терети за све оно за шта га терети и, рецимо, Анђелина Џоли и Ричард Гир, па да јавност процени колико је та оптужница утемељена, а колико представља политички фетиш вашингтонске ратне пропаганде. Нити се нарочито пажљиво прате припреме за суђење. Што ће рећи, о ратном команданту Републике Српске влада мук, изузев тога што дежурне нарикаче до изнемоглости понављају пресуду, одавно донету против сваке српске руке која је узела пушку деведесетих. За последњих 16 година, испада, о Ратку Младићу се веродостојно извештавало само оних неколико дана што их је провео у београдском притвору, пре него су га изручили: а извештавало се о најбаналнијим, недостојним ситницама генераловог тамновања, које је дресираним извештачима сервирао последњи који је то смео да ради, превише вулгарни и превише брбљиви Бруно Векарић. Сходно томе, јако се мало зна и о епилогу јединог протестног скупа поводом Младићевог хапшења, оног што га је организовала Српска радикална странка, а који је завршен бруталним премлаћивањем демонстраната од стране никада нервозније полиције: гласила су тада прећутала полицијску свирепост; иста та гласила су, који месец касније, јављала да су, замислите, косметски Срби напали КФОР.

3.

Хапшење Горана Хаџића – 20. јул

Чим је ухапшен и испоручен, Ратко Младић престао је да буде помињан као главни услов за наставак и напредак европских интеграција Србије. А уместо њега, као услов је био испостављен последњи преостали хашки бегунац Горан Хаџић. Режим Бориса Тадића је, међутим, летос био зацртао себи да уклони све препреке које ометају Милицу Делевић, па је два месеца после Младића предао Хагу и Хаџића, ухапшеног на Фрушкој Гори. И Вашингтон и Брисел више нису имали хашких услова за Београд. Али је, непуну недељу касније, Хашим Тачи у дослуху са Вашингтоном и Бриселом послао своје специјалце на Јариње и Брњак.

[restrictedarea]

4.

Одбијена кандидатура за кандидатуру – 9. децембар

Шта бисмо добили, ако ишта, да је прихваћена кандидатура Србије за чланство у Европској унији, Бог свети зна. А шта смо добили тиме што је кандидатура одбијена, знамо одлично: оставку Божидара Ђелића. Јес` да је то премала надокнада за сву количину демагогије, обмане, преваре, затупасте осионости и бескрупулозности коју је овај набеђени стручњак унео у српско друштво (једина би правда била да Ђелић проведе остатак живота на његовом чувеном „теткином каучу“), али у ово смутно време разне ситнице могу да усреће људе. У сваком случају, ко је на памети имао три претходно набројане ставке, никако није могао да буде изненађен историјски уобичајеним „не“ Ангеле Меркел: Немци већ стотинак година и немају други одговор за Србе.

5.

Штрајк Томислава Николића – 16. април

Дотог дана, веровало се да измучену српску јавност више ништа не може да продрма, а камоли потресе. Али, Томислав Николић је успео у томе. Оног часа када је на митингу Српске напредне странке окупљеним демонстрантима рекао да је престао да узима и храну и воду, као да је цела Србија била затечена, што је само по себи био приличан успех. Испоставило се, касније, да неко ипак није био затечен. Ако је веровати кулоарским причама, лидер једне владајуће странке уопште није био изненађен Николићевим штрајком: напротив, он га је и наговорио на то, обећавши му, наводно, да ће срушити Владу пре него што лидер „напредњака“ прописно и огладни. С обзиром на то шта је све овај лидер до сада успео да обећа и изневери, кога је све превео жедног преко воде, заиста је зачуђујуће ако му је Николић истински поверовао. Зачуђујуће је и да српски медији масовно нису поверовали Николићу да стварно штрајкује. Истини за вољи, његово понашање за време штрајка јесте подстрекивало многе сумње, исто као и невешта правдања Николићевих најближих сарадника… Али, напрасна „кураж“ српских медија могла би да изазове чак и већи шок него Николићево штрајковање. Исти ти медији који су се наслађивали Николићевим несмотреностима, никада нису поставили било какво, макар провокативно питање владајућим, евромиљеничким страначким првацима.

6.

НАТО конференција у Београду – 13. и 14. јун

Неко ко је рођен под НАТО бомбама 1999. године – под условом, дакле, да су пројектили промашили породилиште са околином – протеклог је лета улазио у пубертет. Што ће рећи, почео је да сазрева. Да ли су сазрели и односи Србије са најсмртоноснијим војним савезом у историји? Па, не баш. Дванаест година је мало за такве трауме да зацеле, а поготово ако се у тих дванаест година наставља иживљавање НАТО-а над Србијом, само у политичком смислу. Летошњи скуп НАТО руководства, тачније, њихов традиционални сусрет са „пријатељским“ државама (присуство руске делегације многи су неуверљиво користили као доказ да то ипак није чисто НАТО-ов скуп), протекао је без масовнијих протеста. Али, Србија је ово. Ћутање је у нашем случају врло ретко знак одобравања. Још је књаз Милош био свестан тога.

7.

Петиција против прогона Коштунице – 17. март

Не ради се овде само о бившем премијеру Војиславу Коштуници, у чију је одбрану стало на стотине угледних јавних личности, чак и оних који нису нарочито блиски њему или његовој странки. Овде се, наиме, ради о вечитом адуту другосрбијанске клике, о њиховој тапији на „утврђивачу“ нечега што они називају „политичком позадином“ убиства Зорана Ђинђића. Они, који не смеју ни да помену политичку позадину бомбардовања Србије, или отимања Космета, или неразјашњене смрти ћерке Ратка Младића, или погрома од 17. марта 2004, или „Олује“ и „Бљеска“, или стрељања Срба у Сарајеву почетком босанског рата…они, дакле, што беже од политичке позадине у свим овим случајевима, не ваде из уста „политичку позадину“ атентата на Ђинђића. Штавише, том „политичком позадином“ тероришу васколику српску јавност већ осам и по година. Петиција против клеветања Коштунице, мада закаснела, ипак је успела у великој мери да ућутка „политичке позадинце“, и барем јој на томе хвала.

8.

Концерти Дина Мерлина – 25. до 27. новембра

Дуготрајно политичко пропадање неминовно има последице на све слојеве друштва, па и на културу. Поготово на културу. Концерти Дина Мерлина подсетили су нас на ту узрочнопоследичну везу: осведочени сарајевски етно-поп ратнохушкач три узастопне вечери је певушио своје припросте хитиће пред препуном „Београдском ареном“, што није само политички, већ и културни суноврат. Укратко, никада већи србомрзац није покупио толико много новца од толико бројних Срба за толико испразну забаву.

9.

Реконструкција Владе – март/фебруар

Каква Влада, таква и реконструкција: небитна. У држави којом, како недавно рече храбри Љубиша Милановић, противзаконито влада председнички кабинет, а Влада служи само томе да опозиција не би могла да је формира, реконструкција такве Владе може да буде ударна вест једино у строго контролисаним гласилима. Треба ли подсећати да су је београдска гласила управо тако и испратила?! Елем, у новом саставу, потврђеном у Скупштини, 14. марта, са 129 гласова „за“, Влада има 17 министарстава и 21 члана. Права реконструкција се, међутим, догодила месец дана раније, када је Мирко Цветковић (?!) 14. фебруара сменио Млађана Динкића, који је, да чудо буде веће, смену прихватио мирно.

10.

Србија до Викиликса – август/септембар

Све што сте једва чекали да знате, и још нестрпљивије вребали прилику да питате, о српској политичкој сцени, јавио вам је „Викиликс“ током августа и новембра, објављујући гро дипломатских депеша везаних за Србију и Балкан. У тим депешама могли сте да испратите разноразне вратоломије „демократских“ власти за протеклих 11 година, колико већ траје ова владавина народа у којој се једино ништа не пита – народ. Нарочито су сликовити састанци америчких дипломата са првацима Тадићевог режима, чија својствена набуситост и дрскост нетрагом нестају чим седну наспрам каквог страног чиновника. Као својеврсни записници са тих састанака, депеше пружају јединствен увид у јединствену спољну политику, у којој председник једне начелно суверене државе и њени министри са спокојем ђака-првака примају наређења великог прекоатлантског брата. До тих депеша сте, иначе, могли да дођете само на три начина: 1) да сами лутате по интернет пространствима и читате их у оригиналу; 2) да пратите редовне осврте „Печата“ на скандалозна сазнања из дипломатских преписки; 3) да прочитате књигу Николе Врзића о Викиликсовим открићима, до сада једину у региону (а вероватно и шире) која се бави сензационалним депешама. Остала штампана и електронска издања, које народ од милоште и даље зове „гласилима“ илити „медијима“, спремно су прећутали сваку и једну српску загонетку решену на Викиликсу.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Posaljite tadica u hag, Seselj ce ga srediti.

  2. Сведоци смо разних облика притисака и обмана о томе како ће све бити боље само да….Шта? Одустанемо од свог националног идентитета? Одрекнемо се Православља, славне историје и заборавимо прошлост? Прихватимо екуменизам, законе и норме по којима ћемо бити лако регистровани и надгледани од западних моћника? Пристанемо на сигуран пут у суноврат глобалног уређења болесних умова?
    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/

  3. 2012. ТРЕБА ХАПСИТИ КРИМИНАЛЦЕ И ШТЕТОЧИНЕ који су плански уништили; Србију а Србима са КиМ желим срећну и слободну 2012.год. и да рашире свој вирус свим Србима у Србији и у свету јер ћемо тако лакше заједно оздравити

  4. Dok se ne slozimo pomoci nam nece biti….

  5. DALI ČUJETE? DALI VIDITE? AMERIKA PREDAJE VOJNU BAZU BONSTIL
    TURCIMA.100 GODINA JE U OVOJ GODINI DA JE SRPSKA KRALJEVSKA
    OSLOBODILA STARU SRBIJU I SJEDINILA SA KRALJVINOM SRBIJOM.SADA
    IMPERIJA PREDAJE ŠTO NIJE NJENO SULTANU SA BOSFORA A OVI ČUTE.
    PREDAJU SULTANU I BEZ OBILIĆA,JER ” JAKO PUNO IMA BRANKOVIĆA”
    100 GODINA JE PROŠLO NAŠEG TUMANJA OD TRI GLAVA,BRINA ISLJEMENA
    DA PONOVO SULTANU GLAVU PRINOSILI TO JE REZULTAT POGREŠNE IDEJE
    JUGOSLAVIJA.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *