СЛОВЕНИЈА Избрисани српски ослободиоци

Пише Светлана Васовић Мекина

Словенија већ шесту годину одаје почаст херојима који су живот дали за одбрану „словеначке Штајерске“, али нико ни да помене да је управо српска војска дала незанемарљив допринос у одбрани актуелне словеначке међе

Словеначки медији су поводом државног празника „Дана Рудолфа Мајстера“, који се од 2005. године обележава сваког 23. новембра, поново евоцирали успомене на доба када су успостављене и одбрањене границе Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Ради се о држави која је обухватала територију јужнословенских народа некадашње Аустро-угарске. Формирана је крајем Првог светског рата (29. октобра 1918. године), да би се већ 1. децембра 1918. године ујединила са Краљевином Србијом, после чега настаје Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Оно чега нема у словеначким основношколским и средњошколским уџбеницима историје, ни у историјским читанкама, нити у уџбеницима уопште, као ни приликом подсећања на Мајстерово војничко прегнуће, јесте да су на северу и западу будуће Краљевине СХС (а данашње Словеније) речене границе одбрањене и уз велике напоре српских војника који су се борили са словеначким солдатима добровољцима после слома Аустроугарске монархије, а које је у Марибору организовао генерал Мајстер.
Словенија већ шесту годину одаје почаст херојима који су живот дали за одбрану „словеначке Штајерске“, али нико ни да помене да је управо српска војска дала незанемарљив допринос у одбрани актуелне словеначке међе. За јунаке српског рода нема места у новијој словеначкој историографији, па су избачени из историјског сећања словеначког народа, нарочито млађих генерација.
Упркос неспорним историјским чињеницама словеначка власт, без обзира на то да ли владу чини „лева“ (предвођена реформисаним комунистима в. д. премијера Борута Пахора) или „десна“ (на челу са Иваном алијас Јанезом Јаншом) опција – свако празновање „Дана Рудолфа Мајстера“ искористи за лансирање различитих измишљотина на рачун Срба и Србије. Јесу то све „варијације на исту тему“, али оно што шокира јесте упорност са којом се ноторне неистине годинама протурају кроз најутицајније словеначке медије, и све то упркос тврдњама словеначких званичника о „све бољим, чак одличним“ односима Словеније и Србије, великим узајамним (привредним) интересима, међусобном поштовању и сличном.
А када би бар најпопуларнији словеначки политичари и највиши државници приликом обележавања дана када је Мајстер преузео „војну власт“ у Марибору демонстрирали приврженост историјским истинама и јавно се супротставили манипулацијама које су у међувремену добиле место и у училима, онда би данашње генерације Словенаца знале да би требало одати почаст и бројним војницима из Србије који су се одазвали апелу „браће са севера“ да бране „северну границу“ државе у настајању. Уместо тога, словеначки политичари, историчари, академици, сви одреда, подилазе националистичкој реторици која велича жртву „палих Словенаца“. Искључиво – Словенаца. Једни понављају лажи медија, други ћуте о неистинама, сви заједно подилазећи националистима.

ЛАЖИ О „СРПСКОЈ ТРГОВИНИ“ СЛОВЕНАЧКОМ ЗЕМЉОМ
Свеж пример је љубљански дневник „Дело“ који је поводом обележавања Мајстеровог дана, 23. новембра, објавио љутит осврт, јер је споменик генералу смештен „уз бурек“ код љубљанске Аутобуске станице. Аутор, ваљда уверен да би бронзани Мајстер на коњу више уживао у мирису домаћег киселог купуса и крањских кобасица, одапео је у јавност нову, „историјску верзију“ улоге Срба и Србије током борбе за северне словеначке границе.
„Прљаве закулисне игре пратиле су Мајстера током његовог деловања у Штајерској и Корушкој. У складу са једном од историјских теза Мајстеров ћар је веома ограничила тадашња власт у Србији, која је трговала са аустријском и посредно са немачком врхушком. Они су, у замену за попуштање спољној политици старе Југославије, желели (да присвоје) веће комаде словеначке територије, зато су се у Србији упињали да на све могуће начине скрешу крила таквим ‘слободним стрелцима’ какав је био Мајстер“, пише „Дело“ у чланку „Генерал Мајстер у мирисном друштву продавница бурека“, под међунасловом „Прљава трговина са Аустријом и Немачком“. Уредништву је некако промакла чињеница да је „стара Југославија“ настала једанаест година после догађаја којима Мајстер има да захвали што је ушао у историју, нити да новинар нигде не помиње бар неки историјски доказ за своје откриће. Нико није чак ни посумњао да би морало бити прилично невероватно да би Србија, у тренутку када је била у рату са Немачком и Аустријом, истовремено шуровала, тј. „трговала“ са тим земљама. А управо писање, попут описаног, последњих година од Србије, која је у Првом светском рату била нападнута од стране Аустроугарске и борила се на страни победника, у Словенији потпирује стереотипе да је Србија главни кривац за Први светски рат. То је уједно темељ новодобног мита да је управо Србија „заслужна“ што је Словенија, иако је у Првом светском рату толико крварила, остала ускраћена за територије које су после 1919. године припале Аустрији.
Генерал у пензији Марјан Крањц, аутор бројних стручних књига са подручја војне историографије, коментарише за „Печат“ тезу о српској „трговини“ територијама на штету словеначких интереса током Првог светског рата.
„Споменута ‘историјска’ теза веома је опасна. Колико је мени познато, током рата није било никаквих преговора, ни ‘трговања’ између зараћених страна. Шта се догађало на Париској мировној конференцији, то је друго питање. Тамо је најагресивније наступала италијанска дипломатија са очитим територијалним претензијама не само у Корушкој него и у самој Словенији. Да није било потпуковника Швабића и батаљона српских добровољаца, италијанска војска би заузела не само Љубљану него и Трбовље“, упозорава Крањц. Он је још 2000. године заједно са колегом Милисавом Секулићем из Београда предложио да се у Словенији прво уреде гробови добровољаца, слично као што је у Србији још од 1920. године урађено за пале словеначке „солунце“, борце на Солунском фронту, као и за борце пале у НОБ, од 1941. године. Иницијатива је, међутим, у Љубљани остала без одјека.
Док разговарамо у Љубљани, Крањц, поносан темељитошћу истраживања архивске грађе у Словенији, истиче да је још у чланку „Рат после рата“, који је објавио на свом сајту, извео следећи закључак: „Сасвим је извесно да је укупан допринос српских добровољаца – око 500 војника и официра – у борбама за северну и западну словеначку границу током 1918. године, био веома позитиван, а то се види и из похвала генерала Рудолфа Мајстера, захвалности др Антона Корошца и других чињеница“. Крањц подсећа да постоје још необрађени делови архива српске Врховне команде, као и савезничких – антантних  снага. Уверен је да су „сазрели повољни услови да са одговарајуће временске дистанце учинимо напор да се архивски материјали још једном прегледају и провере, а затим да историјским записом оставимо будућим поколењима доказе узајамног уважавања и пружања братске помоћи од стране Словенаца – Србима и обратно, Срби – Словенцима“.
Словеначки политичари, међутим, редовно пропусте шансу да приликом државних светковина помену заслуге припадника српског народа који су у прошлости помагали Словенцима, на пример српских бораца током и нарочито крајем Првог светског рата, и уз бок генерала Мајстера утврдили северну границу Словеније. Нема сумње да би то помогло разбијању негативних стереотипа о Србима, у Словенији раширених нарочито од 1991. године.
Проблематизовање понављања најгорих стереотипа о Србима у словеначкој јавности, то је питање које сам поставила председнику Словеније Данилу Тирку још крајем 2009. године. Одговорио је да не верује да у Словенији постоје стереотипи о српском народу и да у Словенији постоји традиционално поштовање према српском народу које „преовладава“.

[restrictedarea]

На конкретно питање, да ли би у склопу обележавања разних годишњица повезаних са северном границом Словеније, а у духу побољшања односа, требало апострофирати и помоћ српске војске и војника, с обзиром на то да су и неки словеначки историчари приметили да су те чињенице последњих деценија запостављене, председник Словеније одговорио је следеће: „Морате да разумете да је Мајстерово име било у словеначкој историји дуго времена гурнуто у страну и да се право разумевање његове улоге појавило тек недавно… Можда би о томе требало да се направи некакав озбиљнији научни симпозиј и да се мало боље покаже период на крају Првог светског рата када се распао један читав свет, када је већу улогу добило право на самоопредељење народа, које ипак није било реализовано у пуном смислу. За осветљавање тога би било добро да се организује некакав научни скуп“.
Две године касније, не само да није било ништа од научних скупова, него су чињенице о дешавањима крајем и после Првог светског рата у Словенији још више искривљене, па медији шире нове неистине о прљавој улози Србије, овог пута поводом „трговине“ територијом тада још непостојеће државе Словеније. Отуда не чуди да ни на прослави 90-годишњице краја Великог рата – није било ниједног представника Србије, иако организатори различитих помена палима у кланици на ратиштима 1914-1918. године нису заборавили да подсете да је на словеначкој земљи ратовало чак 18 народа. Али су сметнули с ума да је међу њима био и – српски.
Када је Јанез Јанша, тада словеначки премијер (коме се после превремених избора заказаних за 4. децембар поново смеши иста функција), приликом прве прославе „Дана Рудолфа Мајстера“, пре шест година, одржао надахнут говор у Марибору, ни речју није поменуо допринос српских добровољаца у одбрани „северне границе“, али није заборавио да подсети да се 1919. године ондашњи словеначки политички врх приликом преласка у југословенски државни оквир силно намучио, суочен са „унитаристичким притисцима београдске елите“.
Треба подвући и да аустријски „Црни крст“, организација која се брине за гробове (својих) војника палих у Првом светском рату, редовно приређује комеморације на некадашњим стратиштима на које позива и представнике страних дипломатских представништава. Истовремено, Словенија је сасвим презрела допринос Крсте Смиљанића, Стеве Швабића и других часних српских војника који су се, из данашњег угла гледања – борили за границе Словеније. Да иронија буде комплетна, данас у знак сећања на догађаје везане уз Први светски рат (и уочи 1914. године) многи Словенци опет радо одену очуване аустроугарске капе и униформе, док млађи појма немају да су њихови преци истерали аустријске и италијанске завојеваче са тла данашње Словеније – помоћу српских шајкача и опанака.

НЕЛАЖИРАНА УЛОГА СРБА
Каква је била стварна улога Срба у Мајстеровим војничким подухватима и на тлу Словеније уопште, ту „тајну“ памте историјски анали. Мајстер је 1. новембра 1918. године у Марибору, подржан малобројним словеначким војницима и Србима ослобођеним из аустроугарског заробљеништва, преузео власт. Прогласио је Марибор „југословенском територијом“, о чему је влада у Љубљани тек накнадно обавештена. Мајстеров дрски подухват је пожњео успех, иако је у ужем градском језгру, према попису из 1910. године, живело 27.994 становника, од чега је свега 3.823 људи (или 13,7 одсто) навело да као језик споразумевања користи словеначки. Али Мајстеру није била важна демографија, већ је својом акцијом преокренуо ток историје.
Положај у Корушкој је био нешто другачији – покрајинска влада је зависила и од помоћи српских добровољаца, а касније и од српске краљевске војске. Крајем 1918. године располагала је са 8.925 војника и официра, те 1.695 српских војника, повратника из аустријског заробљеништва. Индикативно је да се на позив за мобилизацију у Корушкој одазвало само 2.500 резервиста. Словеначки Корушци су се лоше одазивали на мобилизације. Фрањо Малгај је упркос томе, 30. новембра 1918. године, заузео Великовец (Волкермаркт), а у нападу му је од огромне помоћи, по сопственом признању, било 140 српских војника са шест митраљеза, које му је послао потпуковник Стеван Швабић, Србин. Љубљана је тада тражила да Београд у Словенију пошаље бројчано јаку српску војску и обезбеди северну границу земље „Словенаца, Хрвата и Срба“, која је проглашена 31. октобра 1918. године у Љубљани. Први батаљон српске војске, под командом генерала Крсте Смиљанића, који је био вођа српске војне мисије, стигао је у Словенију 22. децембра 1918. године. Словеначка влада захтевала је помоћ од генерала Смиљанића, али пошто је он имао мало снага на располагању, није могао да изведе тражене нападе. Тада је љубљанска покрајинска влада одлучила да самостално изведе први напад на Целовец (Клагенфурт). Офанзива је кренула 29. априла 1919. године у раним сатима. Словеначке чете су поражене у борбама са аустријским „абверовцима“. Потом почињу припреме на велику „свејугословенску“ офанзиву. Врховна команда српске војске шаље у Словенију коњицу, пешадију и артиљерију, три пука редовне војске, прекаљене у пробијању Солунског фронта. Аустрија располаже са око 10.000 војника и 50 топова, а југословенска војска са 10.000 војника заједно са добровољцима, ослобођеним српским војницима, 94 топа и 270 митраљеза. Команданти су били искључиво српски војници, једино је Лабодском одреду (који је имао 2.000 војника и 14 топова) командовао генерал Мајстер.
Југословенска офанзива је била изненађење за Аустријанце. Словеначки и српски војници су до 4. јуна потукли аустријску војску и освојили Целовец (Клагенфурт), Великовец и у Словенији никад прежаљени словеначки национални симбол (данас у Аустрији) – Госпосветско поље. Аустријске јединице имале су наређење да смеју да се предају само силама „антанте“, дакле и јединицама српске војске. Када је чета љубљанског пука стигла на Госпосветско поље запевала је испред цркве „Напред заставе славе“ и „Лепа наша отаџбина“, а свештенство је војску поздравило речима: „Нека вас Бог прими, краљева југословенска војско“.
Историчар Лојзе Уде уочио је значај „српске команде и дисциплине“ и открио да је први пораз словеначке војске у Корушкој, два месеца раније, показао да словеначки војници нису били довољно јаки да самостално заузму (аустријску) Корушку, па су им стога „у помоћ морали доћи Срби“.
Слично је било и на западном фронту. Председник словеначке владе Јоже Погачник у Постојни је поздравио италијанске официре као припаднике „савезничке војске“. Предузимљиви Италијани покушавају да продру ка Врхники, надомак Љубљане, али их је 14. новембра 1918. године зауставила јединица 26. пешадијског пука, састављена од Срба, бивших војних заробљеника, под командом потпуковника Стевана Швабића.
Пошто Италијани нису хтели да се повуку ни из Беле Пећи, словеначки стотник Винко Поточник позива у помоћ српске војнике, јер је „познато да имају Италијани пред српском шајкачом више респекта него пре нашом, још увек аустријском војничком капом“. Слично је било и у Бохињској Бистрици, где су се италијански алпинисти под командом свог „сототента“ суочени са српским војницима првим возом вратили у Подбрдо. Описани војни успеси били су потом већим делом поништени вољом народа у аустријској Корушкој, где је 10. октобра 1920. године, на основу Париске мировне конференције организован плебисцит у тзв. „зони А“. Иако је више од 70 одсто становништва у том делу аустријске Корушке било словеначке народности, на плебисциту је чак 22.025 гласача (59 одсто) гласало да територија остане у саставу Аустрије, а 15.272 (41 одсто) за прикључење Југославији. Упркос „самоампутацији“ коју су скривили сународници, Словенци, данас словеначки уџбеници историје уче нова поколења да Београд није одговорио на вапаје Љубљане да благовремено пошаље трупе, па је тако Србима натоварена кривица за губитак (словеначких) територија које су (п)остале део Аустрије.
Последње, овогодишње обележавање „Дана Рудолфа Мајстера“ показује да амнезија у погледу помоћи коју су Срби пружали Словенији у најтеже време – у Словенији још увек траје. Али ништа не може да поништи историјску чињеницу да је Србија на крају Првог светског рата Словенцима (као и Хрватима и другим народима под Аустроугарском капом), иако су претходно учествовали у агресији на Србију, помогла да крај рата дочекају на страни победника уместо на страни поражених.

_________________

Ко је Рудолф Мајстер?

Према „Делу“ генерал Рудолф Мајстер-Војанов рођен је 29. марта 1874. године у Камнику, а опеван зато што је своја „најважнија дела обавио у преломно време распада Аустро-угарског царства“. Он је 1918. и 1919. године са „својом војском спречио да Марибор и штајерско Подравље буду прикључени немачкој Аустрији“, пошто је крајем Првог светског рата тадашње Градско веће прогласило прикључење Марибора – републици Немачкој Аустрији. Мајстер је муњевито створио „словеначку војску са око 4.000 војника и 200 официра; он је ноћу, 23. новембра 1918. године, са саборцима разоружао заштитну стражу, односно тзв. ‘Зелену гарду мариборских Немаца’“.
Током „новембра и децембра је са својим саборцима освојио народну пограничну зону у Штајерској“.
Нигде ни речи да су једро Мајстерових сабораца чинили српски војници и официри који су се враћали из немачког заробљеништва.

_________________

Часови национализма

Словеначки гимназијалци на часовима историје (4. разред) уче да је Гаврило Принцип био хладнокрвни убица који се „заузимао за уједињење свих Срба у једној држави“, стога је у Сарајеву прво пуцао у стомак трудне Софије, убивши је на лицу места, а потом извршио атентат на Фердинанда. Уз много симпатија је у уџбеницима описана немачка тактика „блицкрига“. У истом маниру приликом све бројнијих обележавања разних историјских битки које су се последњих векова одвијале на тлу Словеније, свечани говорници не скривају жал за просвећеним временом живота Словенаца у Аустро-угарској монархији, за разлику од таворења под српском окупацијом у две Југославије.

_________________

Споменик Тегетофу уместо српској чети

Данас је заборав потпуно прекрио заслуге српских војника у ослобођењу Марибора, где је Мајстер испрва окупио око 150 војника и организовао их да као прва чета, подржана војним оркестром, парадирају улицама Марибора. Појављивање српских војника са шајкачом на глави деловало је шокантно на немачке становнике Марибора, који су чинили већину, а то је важило и за аустроугарску војску и полицију. Мајстер је спровео општу мобилизацију 9. новембра 1918. године, мада у том тренутку није имао своју војску, већ је са поменутом четом српских добровољаца решавао све проблеме у граду. Коначно је северна граница заузета и уз помоћ српских војника, они су представљали снаге антенте. И – Марибор је остао у Словенији.
Данас у Марибору ништа не подсећа на ту чињеницу. Али зато усред града стоје два велика дрвена јарбола, постављена у знак сећања на аустроугарског вицеадмирала, барона Вилхелма вон Тегетофа, рођеног у Марибору.

[/restrictedarea] займы на карту срочно оформить займ на карту без отказазайм на карту срочно онлайнваши деньги займ

12 коментара

  1. ma kada smo mi Srbi budale.Oni su i koparsku luku dobili od zapada jer se u Beogradu demonstriralo ,,Trst je nas!,. Da bi Trst ostao u Italiji,Jugoslavija,citaj Slovenija, dobila je luku Kopar.Lepo je rekao VELIKI Vojvoda Zivojin Misic, da ih sa Hrvatima ostavimo Italijanima da se oni sa njima ,,usrece,, Na zalost regent Aleksandar ga nije poslusao te je ,,usrecio,, nas Srbe.

  2. Ne trebaju nama veći neprijatelji od nas samih , kad i dan danas dozvoljavamo da nas vuku za nos u ime kojekakve tolerancije .

  3. Vlade dijaspora

    Као словеначки државлјанин српке националности, не бих се сложио са речима словеначког председника.

  4. Ako se pobjednici na hrvatskim izborima žele da se dokažu kao demokrate neka vrate Srbe kao narod u ustav, i daju autonomiju Republici Srpskoj Krajini koja ama baš nikad nije bila Hrvatska nego jedino odgovorna Caru i AustroUgarskoj.Kao što niti Slavonija a niti Dalmacija nisu bile Hrvatska. To možemo pročitati na tisuću mjesta u njihovoj historiji Kraljevina Hrvatska sa Kraljevinom Slavonijom i Kraljevinom Dalmacijom. Onda je katolička crkva izvršila nasilje nad Srbima u Slavoniji i Dalmaciji te ih prevela u katoličanstvo a ujedinjenjem s Hrvatskom nametnuto im je hrvatsko ime.

  5. kraljevina srbija je zbog hrvata i slovenaca izgubila ratne reparacije,mozda se ni kralj aleksandar nije mnogo pitao,slovenacki kmetovi ne mogu ni biti zahvalni srbiji jer je njino odusevljenje zajednickom drzavom uvek bilo lazno, na putu su geramnizacije pa se opet hvataju za srbiju a najvise privredom,mi smo jedini kupci njine robe,videcemo sta ce zoran jankovic uraditi ali se ne treba mnogo nadati

  6. Koliko su ogrezli u iskljucivosti govori i to sto se istorija Ljubljane , za turiste , na tvrdjavi iznad grada , zavrsava recima ,, a onda su dosli tenkovi JNA ,, .Ko ne veruje , neka proveri !

  7. koliko ja znam negde sam pročitao da su se slovenci celoveca i klagenfurta plebiscitom izjasnili da postanu austrijanci. poćorek je poreklom slovenac. korošec je kao ministar kraljevine jugoslavije rekao uzjahali smo dobrog konja ostavićemo im ragu. eto posle svega nama ovi ragaci botini. ajde sve ali sluđivanje koje vrše neće im ГОСПОД БОГ oprostiti. Ničija nije gorela do zore. upamet se Срби pomilujte svoju dečicu i pomolite se Свевишњм da nam oprosti grehe koje su oslobodioci a ustvari okupatori počinili i evo dokle stigosmo . isprani mozgovi.

  8. Јовиша Видић од Рудина

    Словенци – као уосталом и Хрвати – никад нису желели заједнички суживот са Србима и зато су сматрали да су их Срби окупирали. Не само да је поп Корошец говорио, да су “узјахали доброг коња а оставиће рагу” него је и комуниста Видмар говорио, да је Југославија привремено решење за Словенце и да Словенију у будућности види као независну држави или пак у заједници са неким другим. Све оно што је било очигледно то Срби нису хтели да увиде. Срби су олако прешли преко чињенице, да су Словенци у Првом светском рату, као војници аустроугарске, са песмом и исуканим бајонетима кренули на Србију. У чувеној бици на Церу где почивају на гробљу словеначке (младинов) младежи, та нас туђа гробља подсећају, ко је окупатор, а ко ослободилац. По завршетку Другог светског рата, уместо да Србија наплато ратну оштету од Словенаца и Хрвата, она (Србија) прима њихове војне старешине у Југословенску Краљеву Војску и не само то, већ је било примера да бивши заробљени окупаторски официри постају старешине који командују српским официрима ослободиоцима.

  9. To što sad misle da su na konju slovencima će se obiti o glanu.I to uskoro.Samo nek spas traže u nekom drugom okrilju.

  10. Veliki greh su pocinili Slovenci i Hrvati. Da ih Srbija nije primila u svoju drzavu, mogla Srbija je biti u granicama Karlobag-Karlovac-Virovitica. Tada bi Slovenija i Hrvatska *Zagorje* bile podeljene izmedju Italije, Austrije i Madjarske – plan o toj podeli je bio napisan u Vatikanu.
    U staroj Jugoslaviji je sve potcinjeno jugoslovenstvu – srpstvo je brisano, a isticano je hrvatstvo i slovenstvo, uz pripremu stvaranja od Srba i bosnjaka, i makedonaca, i crnogoraca. Knez Pavle je, na nesrecu, stvorio Banovinu Hrvatsku na srpskim zemljama, a dr Vasu Cubrilovica je zaduzio i ovaj je napisao “da je Hrvatska od Jadrana do Drave”.
    U komunistickoj Jugosaviji, Hrvatska i Slovenija su koristile najvise novca iz saveznog budzeta. Nista nisu gradile bez novca iz saveznog budzeta – trebalo je da te sve objekte knjize u savezno vlasnistvo, te bi se ti objekti delili na 6 novih drzava *sukcesija*. One su to knjizile kao republicka imovina, ne savezna. Medjutim, dokumentacja o saveznom vlasnistvu je u Narodnoj banci. I kad je Srbija pokrenula pitanje tih objekata, Zapad je zapretio Milosevicu produzavanjem sankcija, pa je delegacija Srbije i Crne Gore odustala od preispitivanja tog vlasnistva. Pored toga, odmah posle II sv. rata, TAM je iz Srbije prebacen u Sloveniju, a neke fabrike u Hrvatsku, BiH, pa i u Albaniju.

  11. Nisu nama slovenci krivi vec vlastita glupost..Sa njima treba najlepse moguce..Svuda ih hvaliti,isticati da su nam braca,davati super povoljne uslove da investiraju,pa im se onda obratiti kao najblizoj braci,naravno sa molbom da se ne ljute sto smo u ocajnoj situaciji bili prinudjeni da njihovim firmama uvedemo mesecni porez od recimo 5-10 procenata,a iznosenje novca iz srbije-ogranicimo..I nametnemo im zakonsku obavezu da investiraju u srpsku privredu,buduci da su najbolje firme iz Srbije pokrali posle drugog sv. Rata..Naravno samo privremeno dok ne stanemo na noge,a posle cemo im sve vratiti..neke srecne godine..Ako se budu bunili,toplo im ,bratski savetovati da svoju robu ubuduce prodaju austriji..A u medjuvremenu poskidati i prekopirati svaki njihov proizvod koji nesto valja,eventualno ga malo izmeniti,zastititi i prodavati kao svoju marku..I naravno ne zaboraviti da budemo jako uvredjeni i iznenadjeni njihovom sebicnoscu i netolerantnoscu..Kao kvalifikovani becki konjusari i konjovoci-trebalo bi da imaju malo vise sirine i tolerancije..To je za njih – ne najbolji VEC JEDINI MOGUCI RECEPT!

  12. Negde sam procitao o oslobadjanju LJubljane od strane Srpskih vojnika koji su se vracali iz zarobljenistva.Ali do sada nisam imao vremena da to istrazim.Sada vidim koliko smo mi Srbi bili zavedeni bratsvom i jedinstvom da nismo sve opisano u tekstu i komentarima videli.Zato bi kompementne ustanove u Srbiji trebalo to da istraze i prikazu,bez osvetnickih zelja vec radi istine.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *