Слободан Ракитић: Не живимо у мраку национализма, већ у сумраку демократије (део први)

Разговарала Љиљана Богдановић

Тешко је срести истинољубивог човека у Србији који је задовољан нашом стварношћу. Идеали које смо поставили себи на почетку вишестраначја распршили су се као мехури од сапунице. Уместо да смо се приближили решењима, ми смо се од њих удаљили. Једино су медији неисцрпни у креирању политичке, економске и културне стварности. Светом иначе владају чиновници и бирократе, а не истински лидери и државници

 

Као што Србија, за највећи број њених грађана, није земља у којој је лагодно и удобно живети, тако ни српска јавна сцена – политичка и културна, за већину њених актера није место „праволинијских“ каријера,  предвидљивих прилика и поузданих токова професионалног и друштвеног опстајања. За интелектуалце,  поготово за оне који су положајем, јавном активношћу, као и  медијском пажњом издвојени из шире групације коју зовемо „друштвеном и културном елитом“, ретко да има смирења у заветрини радних кабинета и безбедне недодирљивости   достигнутог  положаја.
Често у ситуацији да бране не само свој „велтаншаунг“, већ и професионални и лични интегритет и достојанство, ствараоци у фокусу јавне пажње, нарочито они  из друштвено-политички ангажованог „ешелона“, у прилици су да поред битака у сфери сучељавања критичког мишљења упознају и оштрицу која превазилази уобичајену усредсређеност и контроверзе „концепцијских и принципијелних“ неслагања,  такође и да понекад доживе јавну омразу и изопштеност.
Слободан Ракитић, наш саговорник, један је од писаца и интелектуалца који би о поменутим неписаним правилима и духу времена који је обележио друштвену позорницу Србије непосредно пре, а потом и у време транзиције, могао да говори са поузданим искуством. Као књижевник који је  готово деценију и по  учествовао и одлучивао у политичком животу, данас – иако живи „мирним животом“ председника СКЗ-а – у прилици је да слуша критике, прозивке и још увек „полаже рачуне“ неистомишљеницима. Ни новинарска, ни друга друштвена, често закулисна кињења, поготово из дискурса који се критички односи према  „национализму и патриотском ангажману“ нису била (а нису ни сада) изузетак. Респектабилна биографија, не само писца већ и посланика, председника УКС-а и првог човека славне Француске 7 у време када је „грмело“, изазов је за многе који би да га „преслишају“. Ракитић се п(р)озива да „положи рачуне“, како за сопствене, тако и за колективне, стварне или тобожње грешке, „српску кривицу“, идеолошке заблуде, историјска и национална посртања… И – наравно за „национализам“ и „патриотизам“ , као појмове чије је значење у овом времену подложно преиспитивању и „расклимавању“. У разговору за „Печат“ Слободан Ракитић појашњава своје разумевање поменутих проблема, историјских, као и актуелних прилика  у животу српске нације и државе.

Једном сте приметили како и „писање сонета може бити политичко питање“. Чини се да данас мало шта у животу наше земље није „политичко питање“! Да ли је ту реч о усуду малих народа и култура или је пак у питању неко посебно национално „проклетство“?
Култура је, иако су њене вредности универзалне,  укупном својом суштином у основи идентитета сваког народа. Култура нашег средњег века огледа се у песништву, сликарству, житијима и храмовима. Зато су се наши непријатељи и окомили на наше културне вредности, историју и митологију, на читаву нашу прошлост. Растурањем Југославије, почетком деведесетих година, настало је растакање српских духовних вредности, књижевности и језика. У склопу драматичних догађаја с краја прошлог века питање Косова је интернационализовано и тиме је добило за српски народ судбинске размере. Завршни чин је био сецесија Косова и Метохије 17. фебруара 2008. године и њено признање од стране САД-а, Европског парламента и најмоћнијих земаља Европске уније.
Испоставило се да је стварање Југославије 1918. године најтрагичнији чин у српској историји, јер је њим укинута српска држава, пре свега вољом великих сила, али и југословенске политичке и културне елите. Један узвишени идеал, ослобођење и уједињење Јужних Словена, показао се као утопија са трагичним последицама. Распад комунистичке Југославије само је наставак незавршеног претходног рата. Данашњу драму на Косову и Метохији видим у следу догађаја у 19. и 20. веку.
Политика је свугде. Ако не желите њоме да се бавите, бавиће се она вама. Код малих народа то је још драматичније, јер други одлучују о њиховим судбинама. И културу и књижевност треба посматрати у том контексту. Распад Југославије почео је распадом „Савеза писаца Југославије“. У Србији то се испољило издвајањем албанских писаца из „Друштва писаца Косова и Метохије“, које је било у саставу „Удружења књижевника Србије“. На челу албанских писаца са Косова био је Ибрахим Ругова, вишегодишњи вођа албанских сепаратиста. У књижевности, која је требало да буде изнад политике, испољиле су се тенденције које су довеле до распада Југославије.

Тема свих тема у овом за српски народ губитничком и несрећном времену јесте опстанак нашег народа и српске државности на Косову и Метохији. На „питању Косова“  преламају се не само политичке судбине,  каријере и позвања, већ, увек и изнова, оно бива стожерно место за разумевање идентитета и осећања дигнитета у већине Срба!
Пуни замах српска средњовековна држава добила је на просторима Рашке, Косова и Метохије и данашње Македоније. Бројне државе, краљеве и жупане имали су Срби готово пет векова пре државе Стефана Немање и Светог Саве, али тек су Немањићи успоставили снажну државу, државотворност и политичку самосвојност. Србију средњег века, у време њене пуне историјске зрелости, одликује синтеза византијског, аутохтоног и западног елемента. Ширећи се према југу до Коринта, јача и економски и политички, а аутохтони елеменат постаје доминантан. Зато се два века владавине Немањића у историји Срба означавају „златним добом“.
Догађаји, који су се драматично испољили у последњим деценијама прошлог века, били су болни за Србе и српске земље, али окупација Косова и Метохије и насилно издвајање из Србије представља кидање живог ткива на српском националном бићу. На „питању Косова“ прелама се наша економска, културна и духовна стварност, наш опстанак и идентитет. Једном делу нашег потиштеног и осиромашеног народа наметнуто је уверење да би све било у реду само да није проблема са Косовом и Метохијом.
Србија је поново подељена, што није само велико зло него и велики грех. Јер немамо право да се одричемо нечега што су нам преци оставили у наслеђе. Брига за српски национални интерес проглашава се, као у Брозово време, за „мрак национализма“, што указује да смо добро зашли у зону демократског сумрака.
У столећима од пада Смедерева 1459. године до ослобођења Старе Србије 1912, и у деценијама после Другог светског рата, у историји српског народа много шта се мењало, наизменично су се смењивали порази и победе, само је антисрпска политика, и изнутра и споља, одржала свој континуитет до дана данашњег. Сам придев српски проскрибован је као у време најцрњег комунистичког тоталитаризма.

Естаблишмент је наметнуо модерни политички катихизис према којем су „деведесете криве за поразе“, па и за „губитак Косова“, наводно „дефинитивно изгубљеног 1999. године“. Имају ли ове тврдње упориште у чињеницама?
Деведесетих година финализовано је оно што је деценијама припремано. Све уставне промене после Другог светског рата поступно су ишле ка разарању Југославије и њеном слому. Републике су добиле атрибуте државности, а са њима су изједначене и покрајине Војводина и Косово (којем је укинуто име Метохија!), што је све више слабило савезну државу. На то је указивано на трибини „Француска 7“ у „Удружењу књижевника Србије“. Због критике уставних амандмана у марту 1971, философ и правник Михајло Ђурић удаљен је са Правног факултета у Београду и осуђен на двогодишњу робију, касније преиначену на девет месеци, за кривично дело непријатељске пропаганде. Један од највећих српских философа и правника робијао је у Забели, заједно са криминалцима, сецикесама и разбојницима.
Обједињавање Србије крајем осамдесетих и лишавање покрајина атрибута државности отворило је кризу у Федерацији. Хрвати и Словенци једва су чекали разлог за сецесију. Србима распад државе није одговарао јер су живели расути на широком југословенском простору. Немачка је одмах признала отцепљене републике – Хрватску и Словенију – што је и довело до рата.
Што се тиче Косова и Метохије, та прича је много дужа. У време припрема за Берлински конгрес 1878. године Албанци су основали Призренску лигу и сачинили меморандум о својим територијалним претензијама. Лига је дигла устанак и преузела власт у Призрену 1880. године. Први српски конзул у Приштини Лука Мартиновић, постављен 1889, убијен је у јуну 1890, насред приштинске чаршије. У Приштини су конзули били Бранислав Нушић и Милан Ракић, који су извештавали Владу Србије о шиптарским злочинима над Србима. Григориј Степанович Шчебрина, руски конзул у Косовској Митровици, убијен је 1903, у време највећег терора над Србима. У периоду од 1878. године до ослобођења Старе Србије 1912, владала је анархија и спровођен је геноцид над Србима.

Виновници страдања Срба ни тада нису били само Албанци!
Нису, непријатеља је било више. Приликом проглашења Србије за Краљевину, 1882, турска власт у Приштини оснива преки суд. Поред протеривања Срба, потписника петиције упућене Берлинском конгресу, убијено је преко 7.000 људи,  а 241 изведено пред суд, од којих су неки повешани, а неки осуђени на стотине година затвора и одведени у тамнице у Малу Азију, одакле се нису вратили. Срби су страдали и од Турака и од припадника Призренске лиге. Њихов живот у Косовском вилајету пред Берлински конгрес до ослобођења 1912. године био је неподношљив.
Сматра се да је Прва призренска лига, иза чијег стварања је стајала турска власт, била инструмент политике Аустрије, Италије и Енглеске и облик манипулације албанским народом у балканским догађајима. Устанак Албанаца турска власт је у крви угушила, а Лигу, као антитурски покрет, ликвидирала 1882. године. Тукли су се међусобно Турци и Албанци, а највише су страдали Срби, и од једних и од других.
Друга Призренска лига је основана 1943, под покровитељством немачке војно-обавештајне службе Абвера. Обновљен је програм Прве призренске лиге и пројектована „велика Албанија“. Настао је још већи терор над Србима и словенским живљем, и притисак за њихово исељавање у Србију и Црну Гору.

Од стварања Друге Призренске лиге средином, па до слома Југославије крајем 20. века, многи привидно неповезани догађаји били су, чини се, усмерени ка истом циљу?

[restrictedarea]

Политика растурања Југославије и њена ликвидација дефинисана је на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену 1928. године. Тад је наглашено да партија треба да се усредсреди на главног непријатеља, хегемонизам српске буржоазије и њену монархију. Суштина тог пројекта је стварање независних држава: Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније и обједињавање албанског народа. Србија се и не помиње. Предвиђа се сарадња са великоалбанским Косовским комитетом и даје се подршка хрватским усташама у Лици 1932. године. У периоду од 1929. до 1933. године пројекат је допуњаван, независним државама додати су Босна и Херцеговина и Војводина, при чему је дато право на отцепљење мађарској мањини на северу Војводине. У склопу свих ових пројеката спада и убиство краља Александра у Марсеју 1934. године, прве жртве светског фашизма.
Пред опасношћу од фашизма, 1935. године долази до промена у политици КПЈ према југословенској држави, а после напада Немачке на Југославију 1941. године и до измене Дрезденског пројекта. АВНОЈ 1943. године помиње као федералне јединице будуће Југославије, Србију, Хрватску, Словенију, Македонију, Црну Гору и Босну и Херцеговину, а у оквиру Србије покрајину Војводину и област Косово и Метохију, које после 1966. године постају конститутивни чиниоци федерације, чиме су добиле облике суверене државности, равноправне са осталим федералним јединицама. Тако су од српских земаља створене нове републике (будуће државе), а у оквиру Србије и две покрајине (будуће полудржаве).

Да ли се у плановима глобалних стратега тада одустало од идеје „велике Албаније“?
Не, Трећа призренска лига основана је 1948. године у Америци, са истоветним пројектом стварања „велике Албаније“ као у претходне две. И поред изразито антисрпског и антијугословенског карактера, од 5. до 11. јуна 1978, при прослављању стогодишњице од оснивања, дошло је до праве глорификације Призренске лиге на југословенском нивоу. Свака њена актуализација, 1943, 1946, 1948, 1978, указивала је на њен великоалбански и расистички карактер, на концепт етничке Албаније, коју је НАТО почео да реализује бомбардовањем Србије 1999. године и сецесијом Косова и Метохије.

У писму српских интелектуалаца упућеном председнику Медведеву каже се: „Срби су једини народ у свету којем је међународна заједница ускратила људска права и одузела им целокупну покретну и непокретну имовину. Санкције (УН, ЕУ, ОЕБС, НАТО…) су тако драстичне, да је, рецимо, немогуће српској породици да се врати у своју кућу, на своје пољопривредно имање, да преузме своје предузеће, трговинску радњу, адвокатску канцеларију… јер им је то све запосела окупаторска администрација на Косову и Метохији. Истоветан случај је са Србима прогнаним из Републике Српске Крајине, коју је Хрватска окупирала 1995, уз помоћ чланица ЕУ и НАТО-а“. Како је могуће да се овако ужасне чињенице превиђају и минимизују управо у Србији?
По завршетку Другог светског рата нова власт је забранила повратак Србима прогнаним из Македоније и са Косова и Метохије. Возови пуни избеглица враћани су из Скопља у Београд. Србима није било дозвољено да бар за тренутак изиђу из воза на железничкој станици у Скопљу. Колико знам, та комунистичка забрана повратка Срба није никада укинута. Као посланик ДЕПОС-а то питање сам покренуо 1993. године или 1994, али било је залуд.
Сличан однос данас има окупаторска власт на Косову и Метохији, али и хрватска власт кад је реч о повратку Срба у домове из којих су избегли пред налетима „Бљеска“ и „Олује“. У новој независној Хрватској Туђманова власт је спровела оно што је Павелић замислио: трећину Срба побити, трећину покатоличити, трећину прогнати.
Иако под заштитом међународних мировних снага и Европске уније, Срби су у марту 2004. године доживели погром на Косову и Метохији. Јужно од Ибра живе данас у резерватима, без могућности слободног кретања, а северно од Ибра у сталном страху од албанске „Олује“. Већ деценију међународне снаге обезбеђују окупацију Косова и штите окупацијски поредак, а не оне који су најугроженији, Србе. До скоро најмирнији део Косова, северно од Ибра, међународна заједница је дестабилизовала и сама претворила у међународни проблем.
Рођен сам у Рашки, која је до 1912. године била гранично место према Турској. Судећи по понашању међународне заједнице, сецесијом Косова и Метохије треба да се успоставе поново границе које су биле до 1912. године. Тако би се о стогодишњици Првог балканског рата и ослобођења Старе Србије, која следи идуће године, поништило и вратило све на границе до 1912. године. У историји српског народа неке ствари се очигледно понављају, само у још горем облику.
Мило Ломпар говори о српској кривици као о константи у српској историји двадесетог века. Прва кривица односи се на питање српске одговорности за избијање Првог светског рата. У Брозовој Југославији односила се на великосрпску хегемонију у Краљевини Југославији. У наше време појам српске кривице односи се на распад Друге Југославије. Тако је та константа, сматра Ломпар, постала готово несвесни део српске колективне свести, што се манифестује порицањем сопствене историје, традиције, културе и читаве националне прошлости.
Српски народ је пао у апатију, равнодушност и више никоме не верује. Као да се помирио пред неминовношћу и неизвесношћу. Колико је положај Срба тежак показује и жеља за исељењем у Русију. На такав корак су се одлучили да би скренули пажњу на неиздрживе услове живота на Косову и Метохији, јер га не штите ни међународне снаге, ни актуелна власт у Србији, која њима тргује зарад неизвесних циљева.

Током минуле две деценије, Ваше учешће у обликовању политичког живота, успостављању вишестраначја и демократског парламентаризма у Србији, било је значајно. Има ли овде данас слободе и демократије за коју сте се борили!?
Тешко је срести истинољубивог човека у Србији који је задовољан нашом стварношћу. Идеали које смо поставили себи на почетку вишестраначја распршили су се као мехури од сапунице. Уместо да смо се приближили решењима, ми смо се од њих удаљили. Једино су медији неисцрпни у креирању политичке, економске и културне стварности. Светом иначе владају чиновници и бирократе, а не истински лидери и државници.
Човек може волети или не волети демократију, али она остаје као једино решење за излазак из хаоса, који често сама произведе. Када се живи у неслободи, у замрлости и тела и духа, жудња за демократијом постаје насушна потреба и једино могуће решење, макар као у Кавафијевој песми „Варвари“.
Наши савезници у прошлим ратовима, моћне западне земље, у грађанском рату у Југославији стале су на страну наших непријатеља, а онда су нас бомбардовали 1999. године. Показало се да су приче о традиционалном пријатељству бајке за наивне. Настао је свет у којем су богати све богатији, а сиромашни све сиромашнији. Преовладала је деструкција у свим сегментима друштва. Променио се однос према правој књижевности и уметности. На цени су шунд и јефтина забава лажнога сјаја. Од римске девизе „хлеба и игара“, остале су само игре.

Као један од оснивача СПО-а како коментаришете актуелна догађања у овој партији, која је у пракси готово из темеља преобразила своје најважније постулате и оснивачки програм? Могу ли „харизматични“ лидери да маргинализују странке?
Данас би нам заправо била потребна национална и демократска странка са програмом који је приликом оснивања имао Српски покрет обнове. Али кад је направио политички заокрет, себе више нисам видео у њему, али ни он мене. Истине ради, треба рећи да су се готово све странке промениле у последњих петнаестак година. Једно је, међутим, програм странке, а друго њено практично деловање у политици. Као да су програми и идеологија дошли у други план, главни циљ је постао освајање власти. Данас леви могу са деснима, републиканци са монархистима, националисти са антинационалистима. Али ни десница није више десница, ни левица – левица, ни либерали – либерали, ни демократе – демократе.
Давно сам изашао из политике. Није баш упутно укључивати се, макар и на овај начин, у политичка расуђивања. Можда ће нам будућност показати шта се десило са Српским покретом обнове и како је дошло до коперниковског обрта  у његовој политици. И да ли једна личност, шеф странке, може у толикој мери да одређује њену политику. Искуство историјско нам казује да је то могућно. И код нас и у свету.

Били сте убеђени „антимилошевићевац“ у време снаге и моћи Слободана Милошевића. Из перспективе садашње, са искуством протекле деценије, мислите ли да сте били увек у праву, да ли су процене догађања и утицајних протагониста из тог доба и у овом тренутку истоветне? Кајете ли се због нечега?
Немогућно је сложити све „коцкице“ које чине историјску целину. Још увек нису завршени политички процеси и тешко је прорицати шта ће се још збити. Мала је, осим тога, историјска дистанца да би се могло просуђивати о ваљаности појединих политичких потеза и одлука. После 5. октобра међународна заједница није променила однос према Србији, него је, напротив, повећала притиске на њу. Очигледно је да примарни циљ није био рушење режима, већ разарање Србије и Српства. Догађаји који су уследили, до дана данашњег, то показују.
Не би било хришћански рећи да се низашта не кајем. Како за учињено, тако и за неучињено. Чак ни због тога што сам, по природи аполитичан, у једном тренутку ушао у политику. У деценији која је претходила стварању странака спонтано сам се укључио у рад „Удружења књижевника Србије“, када је трибина „Француска 7“ била култно место демократије.
Политички плурализам и вишестраначје потекли су из Француске 7. Национално буђење, после вишедеценијске понижености, борба за лична и колективна права, подршка Србима у Републици Српској, Републици Српској Крајини и на Косову и Метохији, чији је положај бивао све неподношљивији, борба за слободу уметничког стварања и против вербалног деликта, али и за очување животне средине – то су само нека питања о којима се расправљало у „Удружењу књижевника Србије“. Било је то време апела, петиција, све бројнијих саопштења која су долазила из куће писаца и све чешћих скупова. Посебну улогу имале су „Књижевне новине“. Са оснивањем политичких странака „Удружење књижевника“ је изгубило улогу коју је имало у дугом периоду.
Прву сатанизацију српског народа спровели су српски комунисти, почев од конгреса у Дрездену 1929. године до наших дана. Социјалиста Димитрије Туцовић, који је погинуо у Првом светском рату, у брошури Србија и Арбанија (1914) сасвим наопако је писао о политици српске владе према Албанцима, осуђујући националну и ослободилачку политику Србије у балканским ратовима као великосрпску, хегемонистичку и завојевачку. Овакве оцене као да су дошле из Беча и Пеште, а не из српске главе. Исте ставове имали су касније и српски комунисти, који су после Другог светског рата водили проалбанску политику, заступајући њихове интересе, а не српске. Свако ко се критички односио према таквој тенденциозној политици био је проскрибован као српски националиста и државни непријатељ.

Да ли су у деценијама које су претходиле крају двадесетог века и магистрални правци интелектуалног ангажмана и политичког активизма српске интелектуалне и друштвене елите бивали надахнути погрешним, готово наивним представама и недостатним знањима о свету, о токовима западне цивилизације, па чак и о дубљем смислу идеолошких сукоба и противречја Истока и Запада?
Идеолошка трвења и сукоби између Истока и Запада били су затамњени сукобима на југословенским просторима. Противречности између федералних јединица Југославије биле су све израженије, а политичке врхушке све заслепљеније сопственим интересима. Јачање сепаратистичких тежњи слабило је савезну државу, док су политичке пароле о братству и јединству биле својеврсна Потемкинова села.
Пад Берлинског зида затекао је, чини се, све неспремне, чак и оне који су допринели његовом рушењу. Мислило се да ће комунистичка владавина трајати хиљаду година. Док су се други брзо снашли, наша друштвена елита, како политичка, тако и интелектуална, понашала се као да се ништа није променило, заборавивши поуке из историје – како се и зашто десио слом Краљевине Југославије, шта му је претходило и ко је био главни виновник. Срби су се опет понели наивно, као народ слабог памћења. Политичка врхушка се показала недораслом и што је била неученија, понашала се бахатије и безобзирније.
У комунистичкој Југославији српска владајућа класа највећим делом је била улизичка. Сећам се како је осамдесетих година прошлог века један комунистички првак отпочео свој говор у Косовској Митровици: „Обраћам вам се као Србин, ако смем тако да кажем…“ Малобројне критичаре, забринуте за судбину српског народа, чекала је одмазда, казамати и изопштење.

У готово антологијском разговору са Вама, објављеном у једном двонедељнику пре више од деценије, кажете: „Поред обавезних лекарских прегледа, сматрам да би требало увести и тестове из књижевности за свакога ко има амбиције да буде државник и политичар, да од њега зависи судбина других“. Зашто – књижевност? Да ли и данас верујете у то, има ли можда предлога за допуну „обавезних тестова“?
За безазленије и мање одговорне послове потребно је свестрано образовање, зашто не би за оне који се баве пословима од којих зависи судбина државе и народа, и који су у околностима да одлучују у име свих нас. Знања из књижевности нису ништа мање важна од других знања. Она указују и на интелектуални ниво расуђивања и опште образовање. Књижевност својом целином изражава идентитет једног народа, а не знати то, значи не познавати његова суштинска својства. Историјска димензија Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“ или „Сеоба“ Црњанског није мање драгоцена од научних књига историчара које обрађују исте теме и садржаје.
Наша усмена и писана књижевност, наша уметност и културно наслеђе више су него пука илустрација историјских збивања и историјске прошлости. Песници српског класицизма, предромантизма и романтизма, на пример, живели су и стварали на широком простору од Трста, Беча, Пеште, Лајпцига, Сентандреје и Прага до Сомбора, Новог Сада, Сремских Карловаца, Дубровника, Цетиња и Београда. Ко то не зна, не зна основне чињенице о ширини српског културног простора и у којој је мери етничка полицентричност српског народа утицала на полицентричност српске културе и уметности. Ко не познаје српску књижевност и уметност средњег века, не може целовито знати не само савремену књижевност него ни све друге области које се подједнако тичу српске државности и у средњем веку и у новије доба. Ствари су дубоко међусобно повезане и не могу се посматрати парцијално. Отуда жудња за целином није само етничка него и философска, естетска и метафизичка категорија.

Поделе су међу Србима константа, имају разорну снагу и вековно трајање. О каквом је то злу и проклетству реч? Може ли се оно превладати у будућности?
Поделе су велика и рекао бих традиционална бољка српског народа, чије су последице најчешће трагичне, јер разарају и слабе супстанцу српског националног бића. Додуше, ни други народи нису имуни од те бољке. Наш географски положај је допринео томе, створили смо државу на ветрометини, између Истока и Запада, Византијског и Латинског царства, Москве и Рима, Цариграда и Беча. Историјске драме сурово су се ломиле на нашим просторима. Иако мали народ, нашли смо се у самој жижи историјских збивања у балканским ратовима, у Првом и Другом светском рату, у грађанском рату у последњој деценији 20. века, кад је растурена Југославија, да бисмо 1999. године постали жртва НАТО агресије која се завршила окупацијом и отимањем Косова и Метохије.
Византијско наслеђе је у коренима српске културе и духовности, али је српски народ после пропасти средњовековне државе, пада Смедерева и Великих сеоба на север, своју судбину везао за Европу. Тако је српски народ живео у различитим цивилизацијским круговима, под Турцима, у Аустро-Угарској и под влашћу Млетачке Републике. Глобализација и тзв. „мондијализам“ у 20. веку, стварање новог светског поретка и друге тенденције проузроковали су нове српске поделе, непотребне, али у још израженијем виду него код других балканских и европских народа.

Да ли су у савременом српско-српском сукобу пресудније идеологија или интереси?
Српско-српски сукоб није последица  никакве идеологије – иако је на почетку тако изгледало – већ интереса. Политичари су постали „прагматични“ зарад сопствене и страначке користи. Бар тако данас глобално изгледа. Сви се заклињу у демократију и националне интересе, а никад даље смо и од једног и од другог. Демократију свако тумачи на свој начин, како код нас, тако и у свету. Моћници имају демократију за себе и демократију за друге, у различитим верзијама и значењима, зависно опет од интереса. Невиђени злочини чине се у име слободе, демократије и људских права.
У српско-српском сукобу мањину издашно подржавају страни фактори, не само политички већ новцем, док већина на својим плећима носи тежину економске кризе. Уништена је средња класа која даје стабилност друштву. Сва политичка и економска моћ налази се код апсолутне мањине.
Коалициону власт у Србији чине странке различитих и супротних идеолошких опредељења, што им нимало не смета. До јуче непомирљиви противници, данас савезници. Да је то за добро народа и државе, нико не би имао ништа против, слога је и те како потреба, али нажалост није. Ујединила их је борба за власт и сопствени интерес.
У тој мрежи власти важну улогу имају поједине невладине организације, најчешће експозитуре страних фактора непријатељски расположених према Србији. Добија се утисак да политику владе Србије воде њој блиске невладине организације, али не само политику владе него и све важније „структуре“ друштва. Одлучујућа је њихова улога у области културе, али и у другим сегментима: привреди, економији, медијима, законодавству, образовању.
Оне утичу, али и одлучују какви ће бити школски уџбеници, које ће књиге бити откупљене, које награђене, које преведене на стране језике итд.
Без обзира на све поделе, не постоје две Србије, већ једна, и у томе треба истрајати. Никада, уосталом, српско друштво неће бити политички хомогено, битно је да у важним тренуцима наш народ буде сложан и јединствен. За време бомбардовања и НАТО агресије на Србију 1999, народ је показао дирљиво јединство, испољавајући најлепше особине у најтежем часу.

У следећем броју са Слободаном Ракитићем разговарамо о поразу српских елита, потресима на српској књижевној сцени, везама Србије са Европом и глобалној духовној кризи

[/restrictedarea]

8 коментара

  1. Hvala gospodine Rakiticu. To je jedina istina.
    Nazalost, ovaj danasnji svet i istina …

  2. Grmelo je u onoj sali Francuska 7 za vreme”tako zvane diktature
    SKS” i kasnije u vreme Miloševića.Borili ste se za istinu pravdu
    a dobili smo sunovrat istine i nema pravde dok traje okupacija.
    Naša su tri sunovrata u poslednji 100 godina: 1918-1941-45 i
    peto oktobarski prevrat u tim godinama doneta je smrtna presuda
    demokratiji,morate priznati da je deo iteligencije u tome učestvovao.Mi spominjemo datume i godine,ali ne i nosioce odluka
    koje su bile protiv iteresa srpskog naroda.Da bi sud bio pravedan
    moramo imati ime i prezime ma ko to bio.Trčanje u krug nigde nećamo stići Gos, Rakitiću biliste naš gost u Americi poznajemo se od tad,verovalismo u snagu srpskog narooda ali je prevaren.
    za prevaru neko će morati odgovarati na sudu istine koji dolazi
    izbori su lek.

  3. САМОУБИСТВА су ИЗРАЗ НЕЗАДОВОЉСТВА у СРБИЈИ ! ! ! уместо да људи демократски по закону ИЗАЂУ НА УЛИЦУ и изразе своје незадовољство као на КиМ где голоруки наши Срби ИГРАЈУ КОЛО ПРЕД НАОРУЖАНИМ ОКУПАТОРОМ а Срби у БЕОГРАДУ и ширим СРБИЈЕ се ПЛАШЕ да изађу и изразе своје незадовољство на ДЕМОНСТРАЦИЈАМА ! ?

  4. ako je milošević na svoj način ponovo ujedinio srbiju brisanjem pokrajina, zašto je vuk i spo i po čijem nalogu organizovao 9.ti mart radi rušenja istog, tobože mu je nedostajala demokratija,taj dan je bio okidač za sve što se kasnije desilo,vuk nije preuzeo odgovornost niti je iskazuje,treba dobro analizirati njegove istupe u javnosti,da li on i njemu slični preokretači situacije na terenu govore u interesu srpskog naroda,zašto politička elita ponešena borbom za vlast zanemarije prava srpskog većinskog naroda,zašto su i po čijoj želji nacionalni saveti formirani čak i kod onih manjina koje ih nisu htele,da li u okruženju postoje i funkcionišu nacionalni saveti srba,zašto po srbiji mešetare ambasadori raznih zemalja koliko im je bog pomogao,

  5. Василим

    Добро речено.
    На жалост, сумрак, помрчина стегла наше дане!
    Срамна је наша тобожња “елита”! Никада то нису били дисиденти,нити интелектуалци, већ празновила, улизице, фолиранти, саможивци.

    Част изузецима, ћуте курве, знали су да сиктају ,тобож ради Србије и демократије(у ствари за своје дупе)!

  6. u Pecatu broj 198, intervju sa Slobodanom Rakiticem, novinarka je napravila gresku tako sto je Slobodana Rakitica oznacila kao jednog od osnivaca SPO-a sto nije tacno.
    SPO je osnovao Mirko Jovic iz Pazove, a Vuk Draskovic i njegovi pajtosi ulaskom u SPO Jovi jeca izbacili iz stranke i preuzeli je tj. oteli i doveli je do kraha. Slobodan Rakitic je uvideo o cemu se radi i na vreme je napustio.
    Treba se malo podsetiti nije to bilo tako davno. Cini mi se da se svi oslanjaju na “kratko” pamcenje.

  7. Mislim da je G.Rakitic formulisao na najbolji nacin trenutak u kome se Srbija nalazi u samo dve reci.Znaci da nam mrak tek sleduje.A kakav ce tek mrak biti da i ne pomisljamo.Da sve to nebi doziveli moramo se prizvati pameti na izborima koji predstoje i nekako 90% politicki nepismenog naroda Srbije privoleti da glasa za Srbiju, ne za Jugoslaviju i sve ono sto na nju podseca, ne zbog toga sto su u njoj lepse ziveli, sto je cinjenica vec sto nje nema i velike sile su jedva cekale da je rasture uz veliku pomoc nasih neprijatelja sa tla bivse Jughoslavije.Neznam zasto G.Rakitic i ostala srpska inteligencija ne radi sada na stvaranju SRPSKE AKADEMIJE sa osnovnim ciljem spasavanja Srbije .Valjda je to sada lakse i neminovnijnego u Titoisticko vreme.

  8. Госп. Ракитићу, када вам је шеф странке био Вук Драшковић, какав сте ви интелектуалац да сад причате приче, а заједно сте лајали на Милошевића?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *