Слободан Ракитић: Не живимо у мраку национализма, већ у сумраку демократије (део први)

Разговарала Љиљана Богдановић

Тешко је срести истинољубивог човека у Србији који је задовољан нашом стварношћу. Идеали које смо поставили себи на почетку вишестраначја распршили су се као мехури од сапунице. Уместо да смо се приближили решењима, ми смо се од њих удаљили. Једино су медији неисцрпни у креирању политичке, економске и културне стварности. Светом иначе владају чиновници и бирократе, а не истински лидери и државници

Као што Србија, за највећи број њених грађана, није земља у којој је лагодно и удобно живети, тако ни српска јавна сцена – политичка и културна, за већину њених актера није место „праволинијских“ каријера,  предвидљивих прилика и поузданих токова професионалног и друштвеног опстајања. За интелектуалце,  поготово за оне који су положајем, јавном активношћу, као и  медијском пажњом издвојени из шире групације коју зовемо „друштвеном и културном елитом“, ретко да има смирења у заветрини радних кабинета и безбедне недодирљивости   достигнутог  положаја.
Често у ситуацији да бране не само свој „велтаншаунг“, већ и професионални и лични интегритет и достојанство, ствараоци у фокусу јавне пажње, нарочито они  из друштвено-политички ангажованог „ешелона“, у прилици су да поред битака у сфери сучељавања критичког мишљења упознају и оштрицу која превазилази уобичајену усредсређеност и контроверзе „концепцијских и принципијелних“ неслагања,  такође и да понекад доживе јавну омразу и изопштеност.
Слободан Ракитић, наш саговорник, један је од писаца и интелектуалца који би о поменутим неписаним правилима и духу времена који је обележио друштвену позорницу Србије непосредно пре, а потом и у време транзиције, могао да говори са поузданим искуством. Као књижевник који је  готово деценију и по  учествовао и одлучивао у политичком животу, данас – иако живи „мирним животом“ председника СКЗ-а – у прилици је да слуша критике, прозивке и још увек „полаже рачуне“ неистомишљеницима. Ни новинарска, ни друга друштвена, често закулисна кињења, поготово из дискурса који се критички односи према  „национализму и патриотском ангажману“ нису била (а нису ни сада) изузетак. Респектабилна биографија, не само писца већ и посланика, председника УКС-а и првог човека славне Француске 7 у време када је „грмело“, изазов је за многе који би да га „преслишају“. Ракитић се п(р)озива да „положи рачуне“, како за сопствене, тако и за колективне, стварне или тобожње грешке, „српску кривицу“, идеолошке заблуде, историјска и национална посртања… И – наравно за „национализам“ и „патриотизам“ , као појмове чије је значење у овом времену подложно преиспитивању и „расклимавању“. У разговору за „Печат“ Слободан Ракитић појашњава своје разумевање поменутих проблема, историјских, као и актуелних прилика  у животу српске нације и државе.

Једном сте приметили како и „писање сонета може бити политичко питање“. Чини се да данас мало шта у животу наше земље није „политичко питање“! Да ли је ту реч о усуду малих народа и култура или је пак у питању неко посебно национално „проклетство“?
Култура је, иако су њене вредности универзалне,  укупном својом суштином у основи идентитета сваког народа. Култура нашег средњег века огледа се у песништву, сликарству, житијима и храмовима. Зато су се наши непријатељи и окомили на наше културне вредности, историју и митологију, на читаву нашу прошлост. Растурањем Југославије, почетком деведесетих година, настало је растакање српских духовних вредности, књижевности и језика. У склопу драматичних догађаја с краја прошлог века питање Косова је интернационализовано и тиме је добило за српски народ судбинске размере. Завршни чин је био сецесија Косова и Метохије 17. фебруара 2008. године и њено признање од стране САД-а, Европског парламента и најмоћнијих земаља Европске уније.
Испоставило се да је стварање Југославије 1918. године најтрагичнији чин у српској историји, јер је њим укинута српска држава, пре свега вољом великих сила, али и југословенске политичке и културне елите. Један узвишени идеал, ослобођење и уједињење Јужних Словена, показао се као утопија са трагичним последицама. Распад комунистичке Југославије само је наставак незавршеног претходног рата. Данашњу драму на Косову и Метохији видим у следу догађаја у 19. и 20. веку.
Политика је свугде. Ако не желите њоме да се бавите, бавиће се она вама. Код малих народа то је још драматичније, јер други одлучују о њиховим судбинама. И културу и књижевност треба посматрати у том контексту. Распад Југославије почео је распадом „Савеза писаца Југославије“. У Србији то се испољило издвајањем албанских писаца из „Друштва писаца Косова и Метохије“, које је било у саставу „Удружења књижевника Србије“. На челу албанских писаца са Косова био је Ибрахим Ругова, вишегодишњи вођа албанских сепаратиста. У књижевности, која је требало да буде изнад политике, испољиле су се тенденције које су довеле до распада Југославије.

Тема свих тема у овом за српски народ губитничком и несрећном времену јесте опстанак нашег народа и српске државности на Косову и Метохији. На „питању Косова“  преламају се не само политичке судбине,  каријере и позвања, већ, увек и изнова, оно бива стожерно место за разумевање идентитета и осећања дигнитета у већине Срба!
Пуни замах српска средњовековна држава добила је на просторима Рашке, Косова и Метохије и данашње Македоније. Бројне државе, краљеве и жупане имали су Срби готово пет векова пре државе Стефана Немање и Светог Саве, али тек су Немањићи успоставили снажну државу, државотворност и политичку самосвојност. Србију средњег века, у време њене пуне историјске зрелости, одликује синтеза византијског, аутохтоног и западног елемента. Ширећи се према југу до Коринта, јача и економски и политички, а аутохтони елеменат постаје доминантан. Зато се два века владавине Немањића у историји Срба означавају „златним добом“.
Догађаји, који су се драматично испољили у последњим деценијама прошлог века, били су болни за Србе и српске земље, али окупација Косова и Метохије и насилно издвајање из Србије представља кидање живог ткива на српском националном бићу. На „питању Косова“ прелама се наша економска, културна и духовна стварност, наш опстанак и идентитет. Једном делу нашег потиштеног и осиромашеног народа наметнуто је уверење да би све било у реду само да није проблема са Косовом и Метохијом.
Србија је поново подељена, што није само велико зло него и велики грех. Јер немамо право да се одричемо нечега што су нам преци оставили у наслеђе. Брига за српски национални интерес проглашава се, као у Брозово време, за „мрак национализма“, што указује да смо добро зашли у зону демократског сумрака.
У столећима од пада Смедерева 1459. године до ослобођења Старе Србије 1912, и у деценијама после Другог светског рата, у историји српског народа много шта се мењало, наизменично су се смењивали порази и победе, само је антисрпска политика, и изнутра и споља, одржала свој континуитет до дана данашњег. Сам придев српски проскрибован је као у време најцрњег комунистичког тоталитаризма.

Естаблишмент је наметнуо модерни политички катихизис према којем су „деведесете криве за поразе“, па и за „губитак Косова“, наводно „дефинитивно изгубљеног 1999. године“. Имају ли ове тврдње упориште у чињеницама?
Деведесетих година финализовано је оно што је деценијама припремано. Све уставне промене после Другог светског рата поступно су ишле ка разарању Југославије и њеном слому. Републике су добиле атрибуте државности, а са њима су изједначене и покрајине Војводина и Косово (којем је укинуто име Метохија!), што је све више слабило савезну државу. На то је указивано на трибини „Француска 7“ у „Удружењу књижевника Србије“. Због критике уставних амандмана у марту 1971, философ и правник Михајло Ђурић удаљен је са Правног факултета у Београду и осуђен на двогодишњу робију, касније преиначену на девет месеци, за кривично дело непријатељске пропаганде. Један од највећих српских философа и правника робијао је у Забели, заједно са криминалцима, сецикесама и разбојницима.
Обједињавање Србије крајем осамдесетих и лишавање покрајина атрибута државности отворило је кризу у Федерацији. Хрвати и Словенци једва су чекали разлог за сецесију. Србима распад државе није одговарао јер су живели расути на широком југословенском простору. Немачка је одмах признала отцепљене републике – Хрватску и Словенију – што је и довело до рата.
Што се тиче Косова и Метохије, та прича је много дужа. У време припрема за Берлински конгрес 1878. године Албанци су основали Призренску лигу и сачинили меморандум о својим територијалним претензијама. Лига је дигла устанак и преузела власт у Призрену 1880. године. Први српски конзул у Приштини Лука Мартиновић, постављен 1889, убијен је у јуну 1890, насред приштинске чаршије. У Приштини су конзули били Бранислав Нушић и Милан Ракић, који су извештавали Владу Србије о шиптарским злочинима над Србима. Григориј Степанович Шчебрина, руски конзул у Косовској Митровици, убијен је 1903, у време највећег терора над Србима. У периоду од 1878. године до ослобођења Старе Србије 1912, владала је анархија и спровођен је геноцид над Србима.

Виновници страдања Срба ни тада нису били само Албанци!
Нису, непријатеља је било више. Приликом проглашења Србије за Краљевину, 1882, турска власт у Приштини оснива преки суд. Поред протеривања Срба, потписника петиције упућене Берлинском конгресу, убијено је преко 7.000 људи,  а 241 изведено пред суд, од којих су неки повешани, а неки осуђени на стотине година затвора и одведени у тамнице у Малу Азију, одакле се нису вратили. Срби су страдали и од Турака и од припадника Призренске лиге. Њихов живот у Косовском вилајету пред Берлински конгрес до ослобођења 1912. године био је неподношљив.
Сматра се да је Прва призренска лига, иза чијег стварања је стајала турска власт, била инструмент политике Аустрије, Италије и Енглеске и облик манипулације албанским народом у балканским догађајима. Устанак Албанаца турска власт је у крви угушила, а Лигу, као антитурски покрет, ликвидирала 1882. године. Тукли су се међусобно Турци и Албанци, а највише су страдали Срби, и од једних и од других.
Друга Призренска лига је основана 1943, под покровитељством немачке војно-обавештајне службе Абвера. Обновљен је програм Прве призренске лиге и пројектована „велика Албанија“. Настао је још већи терор над Србима и словенским живљем, и притисак за њихово исељавање у Србију и Црну Гору.

Од стварања Друге Призренске лиге средином, па до слома Југославије крајем 20. века, многи привидно неповезани догађаји били су, чини се, усмерени ка истом циљу?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну