Почетна / Документи / Слободан Јовановић и књижевност

Слободан Јовановић и књижевност

Пише Мило Ломпар

Књижевност није само подручје духа на којем се он лако и успешно кретао него је књижевност и конститутивно својство његовог духа, она припада природи његове рефлексије и у случајевима када је Слободан Јовановић залазио на друга научна подручја, посебно када је писао своја  историографска дела

Од тренутка када се – као феникс – поново појавио на светскоисторијској позорници, од тренутка када су 1690. године прелазећи Саву и Дунав, масе ратника, сељака, деце, жена, калуђера – међу којима су раванички калуђери носили свете мошти кнеза Лазара – ступале на тло земаља хабзбуршког цара Леополда I, предвођене патријархом у чијим су рукама биле царске привилегије, као гарант да су они – премда бегунци који би свагда могли рећи „у понижењу великом стојимо, гоњени силом куда нећемо“ – ипак и превасходно један народ, који има свест о себи и позив да ступи у царско поданство је заслужио mit dem Säbel, у српској култури можемо издвојити два нараштаја полихистора.

КАНОНИЗАТОР БЕОГРАДСКОГ СТИЛА
Први нараштај је обележио XVIII век. Припадају му црквени беседници, граматичари и путописци, као што су Гаврил Стефановић Венцловић, Кипријан Рачанин и Јеротеј Рачанин, они су писали и на српскословенском и на народном језику, и стапали су библијске легенде и модерну рационалистичку сумњу у њих; припадају му и они у чијим списима се преплиће историографија и народна поезија, као код Јована Рајића, способног да намах напише историју православног катехизиса, као што му припадају и они које носи просветитељско надахнуће док приповедају о Петру Великом или о виноградарству, о календарима, о магазинима, као Захарија Орфелин, да би сва та измешаност мисли и осећања достигла свој врх у космополитском и националном просветитељству нове свести једног времена: у разнородним списима Доситеја Обрадовића. У том нараштају – по прецизној речи Милана Кашанина – испољила се „величина и драма српских писаца XVIII века, првих…полихистора у нашој књижевности, који су на културном хаџилуку, срећни и сиромашни пролазили од царске Вијене до Санкт-Петерсбурга, од Кијева до Цариграда, од Свете Горе до Венеције, од Лајпцига до Лондона, да би пошто-пото штампали књиге за један народ који нема ни отаџбине, ни књижевног језика, ни владара“.
У нараштају који се образовао крајем XIX и почетком XX века појавили су се сасвим друкчији полихистори. Јер, сваки од њих био је изузетан специјалиста у свом научном подручју. Али, ниједном то научно подручје није било довољно, већ и зато што су околности њиховог живота условљавале везе између научних и јавних послова. Они су стварајући темеље за читав низ институција и научних дисциплина, ношени грађанским самопоуздањем, стварали и једну сасвим особену и нову јавну свест: Љубомир Стојановић, Јован Цвијић, Богдан Поповић, Михаило Петровић Алас, Јован Жујовић. Њихово полихисторство било је, дакле, вишег реда, јер је обележавало прелаз из једне специјалности у другу. Испуњено снажном методском свешћу – која је била гарант специјалистичке усредсређености – оно је било прожето и снажним културним настојањем да се однегује јавни слух за опште потребе културе и народа, да се положе темељи грађанског самодефинисања.
Као што је узорни представник тог утемељујућег полихисторства био Слободан Јовановић, тако је узорни пример за сасвим нову врсту полихисторства однос који је овај правни теоретичар, историчар српског XIX века, хроничар парламентарног живота, испољио према књижевности. Књижевност није само подручје духа на којем се он лако и успешно кретао него је књижевност и конститутивно својство његовог духа, она припада природи његове рефлексије и у случајевима када је Слободан Јовановић залазио на друга научна подручја, посебно када је писао своја историографска дела. Отуд размишљање о односу Слободана Јовановића и књижевности превазилази размишљање о њему као књижевном критичару, јер оно одводи елементима који творе општу структуру његове мисли. То нам, дакле, сугерише како кроз испитивање својстава која је оспољио Слободан Јовановић као књижевни критичар можемо назрети константе духовног лика знаменитог правног, политичког и историјског мислиоца. То, такође, значи да је он – остављајући печат свог духа на књижевним делима – истовремено исписивао особену дефиницију властитог гледања на свет и, следствено, властитог – поглавито историјског – приповедања о свету.
Пре издвајања специфичних особина које нас упућују духовном лику Слободана Јовановића, можемо да назначимо обрисе општег погледа на место књижевности у његовом делу. Несумњиви и репрезентативни канонизатор београдског стила, он је – као сарадник и потоњи уредник „Српског књижевног гласника“, његов totum factum – био креатор књижевног укуса. То би био јавни аспект његовог полихисторства. Он нам помаже да схватимо више ствари: каква је била улога књижевности у самообликовању грађанског духа; како се књижевност уграђивала у један шири постамент културе; како је тежња за културним обрасцем била битна за преокрет у схватању књижевности које је донео „Српски књижевни гласник“; како се немогућност југословенског културног обрасца препознаје и у међуратној књижевности; како свест о фаталном непостојању српског културног обрасца – свест која се кристализовала у емиграцији – није спречила Слободана Јовановића да изнова преиспитује улогу књижевности и писаца у заснивању тог обрасца.

[restrictedarea]

ДУХ РЕДА У ЖИВОТНОМ МОНАШТВУ
Одвојено од јавних аспеката Јовановићевих размишљања о књижевности, његово искуство као књижевног критичара назначује више унутрашњих својстава његовог духа. То значи да књижевни критичар има два лица која су карактеристична за полихистора: постоји јавни аспект његове улоге, као означавање културних подручја и укуса које том улогом издваја и обележава, и постоји интимно-унутрашњи свет његове духовне заокупљености који се може наћи у напетости у односу на полихисторов јавни лик.
Књижевна мисао Слободана Јовановића напоредо је заокупљена и светском и српском књижевношћу. Управо непрестана напоредност у полихисторовој књижевној свести има посебан значај за јавни аспект књижевног критичара, јер она износи српску књижевност на једно много шире подручје и на једну високу меру, што значи да утиче на њену историјску депровинцијализацију: као Богдан Поповић. Али, непрестана свест о српској књижевности означава да постоји и друго тежиште у полихисторовој књижевној критици, тежиште које спречава губитак свести о историји и осећању света о којем се размишља, па критичност према српским писцима бива праћена свешћу о светским дометима понеког од њих: као што Богдан Поповић издваја Његоша и Лазу Лазаревића.
Унутрашњи аспект књижевне критике Слободана Јовановића свакако да нијансира већ образоване представе о његовој јавној улози. Ко су били писци које је он издвојио на хоризонту светске књижевности? Свифт, Волтер, Стендал, Зола, Ибзен, Мередит, Пруст. У чему је специфичност Стендаловог приповедања? „Стендалови су романи основани на ситно тачним опажањима, а изгледају апстрактни; у њима кључају велике страсти као код Шекспира и Балзака, а тон је излагања хладно резонерски као код француских класика 17. века: то је једна сасвим необична мешавина живота и логике.“ У увиду о мешавини живота и логике препознајемо оно што је битно за историографску оптику Слободана Јовановића. Јер, и у тој оптици постоји укрштај онога што припада непосредном искуству и чулној распршености животног тока и онога што открива дух реда и правила у свем животном мноштву. То је, дакле, један приповедни контраст који ствара карикатуралну перспективу у историографском приповедању о српској историји у XIX веку.
Када описује Закон о удружењима Слободан Јовановић приповедно спаја правни садржај са његовим дејством у нашој средини: када је донет Закон о удружењима „уписивање у укопна и свадбена друштва ишло је врло лако“, па је било „бракова закључених само ради свадбарине; чим би она била наплаћена брак се разводио. У укопним друштвима стајало је још грђе. Ко год је имао неког старца или бабу у породици, журио се да их упише у укопно друштво, и то у неколико друштава у исти мах. Смрт уписаног старца и бабе очекивала се с нестрпљењем као радосни породични догађај; није немогућно да је, како се очекивало, у том нестрпљивом ишчекивању по нека баба била и придављена“. У таквој карикатурализацији видимо приповедну дистанцираност, извесно ситуирање изнад ситуације, али и изнад закона. То је потпуно књижевна перспектива, прирођена Стендалу, али истовремено срасла са интелектуалном радозналошћу Слободана Јовановића.

ДОСЛУХ ИРОНИЈСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ И АНТИЧКОГ ИДЕАЛА
Издвајање књижевних својстава романа Џорџа Мередита открива нам битне елементе Јовановићевог поимања приповедања и света. Ту се појављује непроблематизован идеал јасноће: „За своју злу судбу Мередит је донекле сам крив. Он има једну велику ману: није јасан. Приповедач, он прича не само незанимљиво, него и неразумљиво“. Картезијанска свест припада јавном аспекту полихисторове критичке делатности, она открива коју представу је он желео да учини битном представом нашег књижевног и културног обрасца.
Њој је, међутим, несродна његова свест о иронији: „У његове анализе уткане су његова лична размишљања, и та су размишљања иронична. Он узима своје личности с олимпијске висине. Он је рекао једном да човечанство представља ‘крајње ироничну поворку са смехом богова у залеђу’. У његовим анализама увек се чује тај смех богова“. Свест о иронији задире у полихисторову самодефиницију. Јер, иронија није само битна за његов унутрашњи лик него и за његово приповедање, које извире из његовог схватања света и човека. Отуд Слободан Јовановић може да у својим историографским радовима заузме управо ово становиште које је тако прецизно описао код Мередита: историјске личности о којима пише и он посматра „с олимпијске висине“, само што уместо „смеха богова“ његов читалац може чути смех модерног рационалисте и скептика. Какав је то смех?
Постоји, наиме, особен дослух између иронијске перспективе и античког идеала који се налази у критичкој свести Слободана Јовановића. Јер, иронијско чуло овог полихистора припадало је високој античкој свести, из које се образовала Сократова иронија, а не позној античкој свести, каква се налази у Пирона. Шта то значи? Иронија је висока свест ума, а не ниска страст подсмевања.
Отуд је Слободан Јовановић – премда модеран мислилац, скептик и рационалиста – умео да осети тешки дах судбине у књижевном делу, да разуме оно што је неумитно у јунаку и у свету. Тако он препознаје таква књижевна дејства код Мередита: „Мередит се такође показује песник у великим трагичним сценама својих романа. Тај мајстор комичнога тона влада исто тако сигурно и трагичним тоном. У његовим трагичним сценама нема ни труни декламовања, сентименталности, Дикенсове и Додеове плачевне дирљивости. Место тога, она језива простота и мирноћа, она нема запрепашћеност пред ‘озбиљношћу живота’, каква се налази код старих грчких трагичара“. (Слободан Јовановић, „Из историје и књижевности“, II, 492 ). Али, управо због свести о античком идеалу, он препознаје такав тон и код Његоша: „Највиша места ‘Горскога вијенца’ одржана су у тој атмосфери недокучивости историјске судбине и необјашњивости човекових дужности. То је исти онај дах фатума који се осећа код старих грчких трагичара – и у Његошу има нечега од Есхила“.
Осећање за античке размере човековог корачања у времену помаже нам да схватимо како у Слободана Јовановића постоји наглашена дистанца у односу на индивидуални егоизам, као што се њему модерна култура појављује у значењима једног времена које је праћено мекуштвом. То би указивало на политичког конзервативца. Али, политички авангардизам и антитрадиционализам није нужно и уметнички: човек може бити политички антитрадиционалист, а да у осећању уметности будете изразити следбеник традиционалних стереотипа. Као што ствари могу стајати и обрнуто: да ли је случајно што Слободан Јовановић – већ 1922. године – описује како је Прустов роман „један роман без радње“, како је његов стил „један стил који више наговештава него што потпуно казује“, јер Пруст „би хтео да утврди магновене потресе, да обележи једва приметне преливе, да ухвати оне мале потајне утиске којих смо једва свесни“?
То му омогућава његово модерно-иронично чуло, које не застаје ни када је реч о српској књижевности, јер – како бележи Милан Јовановић Стоимировић – „Слободан Јовановић је мени говорио да од свих писаца, који су се јавили после 1918. вреде само двојица, и то Милош Црњански и Растко Петровић, јер само они имају талента, све је остало пролазна ствар“. То је изванредно сведочанство како је уметничко осећање Слободана Јовановића било изнад његовог грађанског погледа на свет. Јер, иако није могао бити склон радикалном дефетизму модерних духова у књижевности после Великог рата, он је издвојио управо писце који су својим књижевним радикализмом, духовном авангардношћу изазивали отпор традиционалне и грађанске свести у нас.

УЗОРАН ПРИМЕР ГРАЂАНСКЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ
Без обзира на своју блискост са полихисторима са којима је настојао да утврди темеље за српски културни образац, Слободан Јовановић је увек успевао да сачува властиту двострукост у књижевним проценама, да буде и модеран и традиционалан, и ироничан и привучен античким осећањем судбине, што је значило да је успевао да сачува духовну независност. Ова аутономија властитог суда најочитија је у његовим списима о Лази Костићу. Пишући о песниковој „Књизи о Змају“, која је изазвала најразноврсније врсте одијума, Јовановић није подлегао искушењима ситуације, већ је хладно и дистанцирано процењивао својства полемичког изазова који је упутио велики песник. Пишући о „Самсону и Делили“, у време када модернистички нараштај уздиже великог, а потиснутог песника, Јовановић чува своју различитост, па се упушта у танана и прецизна истраживања библијске подлоге у овој романтичарској поеми, истраживања која претпостављају велику песничку вредност уместо да је оглашавају.
Када је, пак, писао предговор за збирку прича Драгише Васића, овај политички конзервативац и традиционалист није само открио своју способност за процену модерних вредности него је оставио узоран пример грађанске толеранције и подршке. Јер, ко је Драгиша Васић у часу када предговор „Утуљеним кандилима“ пише Слободан Јовановић? Левичар, али какав? Овај републиканац је бранио Спасоја Стејића, атентатора на краља Александра и уређивао левичарски часопис „Прогрес“. И како је тамо писао? Описивао је како су „по ослобођењу…без најмање потребе…примљени официри бивше аустроугарске војске без икаквих критеријума“. Међу њима је било и оних који су „били највећи злочинци овога народа“. А одликовани су ордењем „које су намучени србијански официри задобијали тек после седмогодишњег крвављења“. Управо су ти новопримљени официри, намењени да буду потпора династије, а не народа и државе, унапређени без икаквог оправдања. То је било посебно понижење „које је повукло оставке једног великог броја официра старе војске и које ће неминовно донети тешких последица“. У овим тврђењима можемо да видимо разорну критику државне политике. Таква је била српска левица пре него што ју је подвластио дух Коминтерне: лична храброст, осећање за правду и изразито родољубиво осећање. Ништа од свега тога није засметало Слободану Јовановићу.
Књижевно искуство је, дакле, било конститутивно за рефлексију Слободана Јовановића. Јер, критичка мисао је открила вишеслојност његовог духовног лика: његово осећање за судбински такт човекових корака у времену; његову иронију која проистиче из тог трагичног осећања живота, као човеково више својство и одговор на то осећање; његово изоштрено естетско чуло, отворено и за авангардне и за традиционалне вредности, и за традицију и за инвенцију; његову личну моралну солидност и одважност у грађанском достојанству. Ова разноликост открива модерног полихистора као врхунски израз српске грађанске културе. Открива га на начин који не можемо да превидимо: било да смо са владаром или без њега, са свешћу о свом језику или без ње, са осећањем да имамо отаџбину или да ње једноставно више нема.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. hvala na vrednom prikazu … Mi, koji smo ranije studirali prava, bili smo zakinuti u upoznavanju njegovog vanrednog dela… A pravo ponekad ume toliko da bude „suvo“, te knjizevnost pruza izvanredan odusak, ovoj u osnovi pisarskoj profesiji ?! / Po jedino kanonskom – etiopskom Enohu – prvom pisaru i ‘advokatu’ a za druge egipatskom Totu ?!/ Ostaje pitanje o konfliktu gnostickog pica ( vode, mleka i vina }, koje hoce da lici na Pravoslavno, s tom kobnom razlikom, sto gnosticko sadrzi tesko primetan, podmukao otrov pogubne prelesti ?! Danas, a u vezi poruge, namece se pitanje neo-cinizma ?! (bolje i to nego neo-nacizam ?!), kao ‘indukovanog’ bujanjem laznih bogova i idola, laznih vrednosti i zlih naravi ?! Problem je u tome, sto zapadni ucenjaci – takoreci pojma nemaju o jurodstvu ?! Jer, sa objavom, sta je sveto a sta psece ili svinjsko, taj filozofski pravac je ‘presusio’ ?! Vajkali su se uceni, za vreme Odstupnika, da se ‘zaoka’ zadriglih „pasa“ ( cinika ili kinicara) – svela za „pustanje golubova“ za trpezom ?! U vreme, kada im je „sve igralo – samo srce stajalo“, kako napisa anoniman student, na koricama vaznog udzbenika ?! Nista novo… ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!