Слободан Јовановић и књижевност

Пише Мило Ломпар

Књижевност није само подручје духа на којем се он лако и успешно кретао него је књижевност и конститутивно својство његовог духа, она припада природи његове рефлексије и у случајевима када је Слободан Јовановић залазио на друга научна подручја, посебно када је писао своја  историографска дела

Од тренутка када се – као феникс – поново појавио на светскоисторијској позорници, од тренутка када су 1690. године прелазећи Саву и Дунав, масе ратника, сељака, деце, жена, калуђера – међу којима су раванички калуђери носили свете мошти кнеза Лазара – ступале на тло земаља хабзбуршког цара Леополда I, предвођене патријархом у чијим су рукама биле царске привилегије, као гарант да су они – премда бегунци који би свагда могли рећи „у понижењу великом стојимо, гоњени силом куда нећемо“ – ипак и превасходно један народ, који има свест о себи и позив да ступи у царско поданство је заслужио mit dem Säbel, у српској култури можемо издвојити два нараштаја полихистора.

КАНОНИЗАТОР БЕОГРАДСКОГ СТИЛА
Први нараштај је обележио XVIII век. Припадају му црквени беседници, граматичари и путописци, као што су Гаврил Стефановић Венцловић, Кипријан Рачанин и Јеротеј Рачанин, они су писали и на српскословенском и на народном језику, и стапали су библијске легенде и модерну рационалистичку сумњу у њих; припадају му и они у чијим списима се преплиће историографија и народна поезија, као код Јована Рајића, способног да намах напише историју православног катехизиса, као што му припадају и они које носи просветитељско надахнуће док приповедају о Петру Великом или о виноградарству, о календарима, о магазинима, као Захарија Орфелин, да би сва та измешаност мисли и осећања достигла свој врх у космополитском и националном просветитељству нове свести једног времена: у разнородним списима Доситеја Обрадовића. У том нараштају – по прецизној речи Милана Кашанина – испољила се „величина и драма српских писаца XVIII века, првих…полихистора у нашој књижевности, који су на културном хаџилуку, срећни и сиромашни пролазили од царске Вијене до Санкт-Петерсбурга, од Кијева до Цариграда, од Свете Горе до Венеције, од Лајпцига до Лондона, да би пошто-пото штампали књиге за један народ који нема ни отаџбине, ни књижевног језика, ни владара“.
У нараштају који се образовао крајем XIX и почетком XX века појавили су се сасвим друкчији полихистори. Јер, сваки од њих био је изузетан специјалиста у свом научном подручју. Али, ниједном то научно подручје није било довољно, већ и зато што су околности њиховог живота условљавале везе између научних и јавних послова. Они су стварајући темеље за читав низ институција и научних дисциплина, ношени грађанским самопоуздањем, стварали и једну сасвим особену и нову јавну свест: Љубомир Стојановић, Јован Цвијић, Богдан Поповић, Михаило Петровић Алас, Јован Жујовић. Њихово полихисторство било је, дакле, вишег реда, јер је обележавало прелаз из једне специјалности у другу. Испуњено снажном методском свешћу – која је била гарант специјалистичке усредсређености – оно је било прожето и снажним културним настојањем да се однегује јавни слух за опште потребе културе и народа, да се положе темељи грађанског самодефинисања.
Као што је узорни представник тог утемељујућег полихисторства био Слободан Јовановић, тако је узорни пример за сасвим нову врсту полихисторства однос који је овај правни теоретичар, историчар српског XIX века, хроничар парламентарног живота, испољио према књижевности. Књижевност није само подручје духа на којем се он лако и успешно кретао него је књижевност и конститутивно својство његовог духа, она припада природи његове рефлексије и у случајевима када је Слободан Јовановић залазио на друга научна подручја, посебно када је писао своја историографска дела. Отуд размишљање о односу Слободана Јовановића и књижевности превазилази размишљање о њему као књижевном критичару, јер оно одводи елементима који творе општу структуру његове мисли. То нам, дакле, сугерише како кроз испитивање својстава која је оспољио Слободан Јовановић као књижевни критичар можемо назрети константе духовног лика знаменитог правног, политичког и историјског мислиоца. То, такође, значи да је он – остављајући печат свог духа на књижевним делима – истовремено исписивао особену дефиницију властитог гледања на свет и, следствено, властитог – поглавито историјског – приповедања о свету.
Пре издвајања специфичних особина које нас упућују духовном лику Слободана Јовановића, можемо да назначимо обрисе општег погледа на место књижевности у његовом делу. Несумњиви и репрезентативни канонизатор београдског стила, он је – као сарадник и потоњи уредник „Српског књижевног гласника“, његов totum factum – био креатор књижевног укуса. То би био јавни аспект његовог полихисторства. Он нам помаже да схватимо више ствари: каква је била улога књижевности у самообликовању грађанског духа; како се књижевност уграђивала у један шири постамент културе; како је тежња за културним обрасцем била битна за преокрет у схватању књижевности које је донео „Српски књижевни гласник“; како се немогућност југословенског културног обрасца препознаје и у међуратној књижевности; како свест о фаталном непостојању српског културног обрасца – свест која се кристализовала у емиграцији – није спречила Слободана Јовановића да изнова преиспитује улогу књижевности и писаца у заснивању тог обрасца.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну