Почетна / Свет / СИРИЈА Ко то тамо пуца

СИРИЈА Ко то тамо пуца

Пише Дејан Лукић

О сиријској кризи, „Арапском пролећу“ и империјалном пројекту

Кроз Дамаск протиче речица Барада, по њој је назван ТВ сателитски програм „Барада“ који овог тренутка даноноћно емитује у етар сатанизацију режима у Сирији, распирује славу  долазеће западне демократије и подстиче сиријску улицу и њене  „отпораше“ да наставе побуну  по цену мртвих и рањених.
Сателитски програм „Барада“ шаље програм из Лондона, а програмом оперише –  под будним оком англоамеричких контролора – опскурна група сиријских емиграната свих врста и боја, а под бенигним називом „Савет за правду и развој“.
„Барада“ је мали примерак гломазног империјалног пројекта обарања непоћудних  и одслужених режима који су се нашли на удару „Арапског пролећа“.

ЗАДЊА ПОШТА – ИРАН
У својевременој серији Викиликсових  депеша многима је промакла она  која описује како је Стејт департмент још 2005. године  пребацио  на рачун „отпораша“ у „Савету за правду и развој“ шест милиона долара, ради покретања сателитског ТВ канала и финансирања прозападне опозиције у Сирији.
Иронија посебне врсте је да  се у америчким дипломатским депешама лидери Савета  називају „умереним исламистима и либералима“, па се тако умерени исламисти и либерални активисти означавају  као „погодни за сарадњу“ са Америком у великом пројекту промена режима на Блиском истоку – задња пошта Иран.
Лепо друштво: биографије већине  вођа у Савету  показују да су, са једним изузетком, сви бивши (и садашњи?)припадници „Муслиманске браће“.
Дипломатске депеше изашле из  америчке амбасаде у Дамаску показују да су две главне групе сиријских политичких дисидената са седиштима на Западу – једна у Лондону, а друга у Калифорнији – инкасирале донедавно, са рачуна Стејт департмента, 65 милиона долара. Новац је испоручен под ставком „Иницијатива за партнерство на Блиском истоку“(како то познато звучи).Према депешама Викиликса,  лондонски Савет има  номинално и нешто ширу мисију: „промоција стабилних режима“, не само на Блиском истоку, него и у Азији и Латинској Америци.
У априлу (18) ове године „Вашингтон пост“ је објавио  да је амерички новац још од 2005. године почео да у великим сумама пристиже сиријским опозиционарима, управо у моменту када је председник Џорџ Буш фактички замрзнуо политичке односе  са Дамаском. „Пост“ тврди да су  велике суме долара наставиле да без застоја пристижу  и после доласка Барака Обаме у Белу кућу, иако је нова администрација, у варијанти дупле игре, декларативно најавила „ресетовање“ односа са Дамаском и чак првог јануара ове године вратила амбасадора у Сирију. Баш у то време депеше из америчке амбасаде у Дамаску (Викиликс) показивале су да тамошње америчке дипломате изражавају озбиљну забринутост да је  сиријска обавештајна служба провалила дуплу игру Вашингтона, па амбасадор у Дамску упозорава Стејт департмент да наставком субверзивне помоћи унутрашњој опозицији ризикује да целу операцију декларативног „ресетовања“ доведе у питање.
Вашингтон је у то време играо са два џокера  у рукаву. „Ресетовање“ је требало да „умртви“ односе  Сирије са кључним регионалним савезником у Региону – Ираном, док би, истовремено, а у случају неуспеха да се оствари први циљ, дестабилизација Сирије (други џокер) и, евентуално, обарање Асадовог режима, дефинитивно избацило Дамаск као реметилачки фактор у будућем великом  обрачуну са  Ираном.
У депешама Викиликса  говори се како је  прошле године америчка амбасада у Дамаску алармирала Стејт департмент да је сиријска обавештајна служба ушла у траг новца из Вашингтона до противника сиријске актуелне власти. У једној депеши стоји да су сиријски агенти  већ ислеђивали неколико опозиционара у вези са програмом „Иницијатива за партнерство“ и да је установљена веза између Стејт департмента, лондонског „Савета  за правду и развој“, и истоимене групе лоциране у Лос Анђелесу.
„Наши извори говоре да су сиријске обавештајне агенције убациле кртице у ‘Савет за правду и развој’ и да употребљавају чланове Савета како би ушли у траг целом нашем програму за демократију“, стоји  у једној депеши  из амбасаде. Затим се каже: „Ако сиријска влада све ово зна, али је одлучила да  јавно не реагује, то би могао да буде знак како је у току акција да се активисти  ухвате у клопку“. Из кореспонденције са централом у Вашингтону види се да ЦИА још увек не зна „до које мере сиријске службе знају како новац намењен ‘иницијативи’ улази у Сирију и преко којих трећих организација…али јасно је  да се сиријски агенти све више фокусирају  на ову тему“.

[restrictedarea]

УГРОЖЕНИ „ПРИМАОЦИ НОВЦА“
„Вашингтон пост“ у једној недавној информацији „не зна“ колико је тренутно америчког новца ангажовано у операцији дестабилизације и обарања сиријског режима, али тврди да има доказе  да је крајем прошлог децембра (не помиње цифру) једна транша долара отишла „отпорашима“ у Лондон. Лист, такође, пише да је поседовао и имена  на која је новац упућен, али је одлучио да их не објављује после оштре интервенције из Стејт департмента „због опасности за личну  безбедност прималаца новца“.
Тамара Вајтс, помоћник Хилари Клинтон, задужена за „демократију и људска права“ на Блиском Истоку, провоцирана од стране „Постовог“ репортера, одговара да „ми не подржавамо политичке партије, ми подржавамо принципе…Постоји много организација у Сирији и другим земљама (звучи познато) које траже  промене влада. Њих подржавамо и настојимо да им помогнемо“.
У фебруару 2006. године, када су политички односи Дамаск-Вашингтон били на најнижем нивоу, Бушова администрација објавила је да шаље дисидентима пет милиона долара „како би се убрзале реформе у Сирији“.
Исте године америчка амбасада у Дамаску шаље у Вашингтон депешу и жали се да  Пета колона у Сирији одбија да прими новац из страха да ће бити ухапшени и осуђени на смрт због издаје земље. „Ниједан нама наклоњен члан опозиције нема куражи  да прихвати финансирање.“
Данас је, међутим, јавна и документована чињеница  да су дисиденти ван Сирије – у Лондону и Лос Анђелесу – „имали куражи“ да узму милионе и да су тим новцем  покренули и лондонски сателитски ТБ  канал „Барада“.
У априлу ове године  званични  портпарол Стејт департмента Марк Тонер тврди како  Вашингтон „не ради на подривању сиријске владе“, Вашингтон „само пружа помоћ да се у земљи изграде демократске институције (звучи познато)… и то је, уосталом, оно што покушавамо  у земљама широм света (звучи познато)“. И онда поента: „Сиријски случај разликује се само по томе што сиријска влада  доживљава овакву врсту помоћи  као претњу њеној контроли над сиријским народом“!
Истог месеца,у истом тону, Мајкл Познер, помоћник госпође Клинтон, јавно признаје да су САД у последње две године ангажовале 50 милиона долара за развијање „нове технологије“ којом ће „отпораши“ у Сирији  да се „сачувају од прогона и хапшења“. Дотична „технологија“ је подразумевала, према једној депеши АФП-а, организовање кампа за обуку (познато звучи) за пет хиљада  „отпораша“! Обука је трајала  шест седмица уз учешће „отпораша“ из  Туниса, Египта, Сирије и Либана. „Питомци“ су се, затим, вратили у своје земље, а Познер оцењује да је обука  имала „тектонске ефекте“.Тектонски ефекти били су „Арапско пролеће“;у либијском случају обарање  режима и физичка ликвидација Гадафија, у сиријском  текућа кампања  за дестабилизацију режима и обарање непоћудног Башира ел Асада.
Сцене које сада теку на улицама  Халепа, Хомса, Дере, Дејр Зора… је сегмент великог пројекта и  још једна  варијанта обојених револуција. Сиријски побуњеници су у крвавом клинчу са армијом и снагама безбедности режима, и када би се ценило по слици коју широм западног (и шире) света емитују „мејнстрим“ медији Империје, Сирија  је арена  обрачуна  између Асадових  тенкова и голоруког народа. На Западу једва да има помена о жртвама на страни војске и полиције. Ко то тамо пуца и како то да падају  жртве на обе стране, мада је  једна  голорука и „пуца“ само  из транспарената и парола које, успут речено, на сав глас призивају страну интервенцију, „зону забрањених летова“ и  цео инструментаријум који смо већ видели у Либији.
На  сиријској сцени, међу побуњеницима и „побуњеницима“ налази се микс добро наоружаних милитантних екстремиста, дезертера из регуларне армије, сунитских противника владајућем алавитском врху (варијанта шиизма) и знатан број регрута „Муслиманске браће“. Све је то окупљено око такозване  „Сиријске  слободне армије“,организоване, наоружане и финансијски подмазане кроз програме западних „Иницијатива за демократска друштва“ и „демократске реформе“…
„Припадници Сиријске слободне армије поседују тешко наоружање – топове, базуке, па чак и противавионска оруђа. Прелазе несметано, тамо и овамо, преко сиријско-турске  и сиријско-либанске границе, добијају новац и оружје из САД-а, Израела и Турске (чланица НАТО-а). Најновија потврда о овоме долази из рапорта ‘Међународног института за стратешке студије’“, пише аналитичар Тони Карталучи („Глобал рисерч“). У том рапорту стоји да главнина наоружаних побуњеничких снага оперише на северу земље и налази уточиште на турској територији кад год се нађе у директном сукобу са  регуларном сиријском војском. Према истом рапорту, 500 бораца упада у Сирију, дејствује и повлачи се на територију суседног Либана.
Према делу интерних анализа у Лондону, Сирија која је копија проседеа „успешно“  примењеног у Либији, представља само“артиљеријску припрему“ за велики пројект удара на Иран. Сирија је  стратешки кључна земља у критичној  зони арапског Истока, уз то најчвршћи регионални савезник  Ирана. Без  уклањања Дамаска као реметилачког фактора и довођења „кооперативне“ власти, у Сирији планирани удар на Иран – због његовог, наводног, нуклеарног програма – бива ризичан подухват  и прети општом конфлаграцијом у целом региону. Сиријску Картагу треба разорити, Сирија  се пре почетка великог обрачуна са Ираном мора уклонити са пута.
Иран је, дакле, задња пошта овог тренутног империјалног покушаја за промену режима у Сирији и уједно одговор на питање: ко то тамо у  Сирији пуца, са којим циљем, и чијим оружјем и новцем?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *