Почетна / Култура / Сергеј Минајев: Глобално одсуство духа

Сергеј Минајев: Глобално одсуство духа

Пише Наташа Анђелковић

У свом роману Минајев нам открива духless-време и духless-људе као део стварности која се поред тога што је лишена духа, смисла и садржаја, одриче сопственог идентитета и традиције

 

Увидом у савремену руску књижевну сцену намеће се утисак да су тамошњи ствараоци у великој мери усмерени на критичко сагледавање своје стварности, своје националне прошлости, али и општег светског нереда, хипокризије и империјализма. Међу одличним писцима чија дела годинама читамо, попут Виктора Пељевина, Виктора Јерофејава, Владимира Сорокина и других, недавно је у издању „Платоа“ и преводу Наталије Ненезић нашим читаоцима представљен као право откриће интересантан писац Сергеј Минајев, романом чији и сам наслов „Духless“ открива о каквој прози и о каквом књижевном свету је реч.

КВАЗИ ЕВРОПЉАНИ
Овај писац, рођен средином седамдесетих година у својима делима проговара у име своје генерације. Та генерација требало би да буде у пуној снази, да представља погон друштва, да трасира пут онима који иза њих долазе. Међутим, једина реч коју Сергеј Минајев проналази да своју генерацију опише јесте духless. Одсуство духа или бездуховност јесте карактеристика савременог света и савремених тридесетогодишњака, али тек када се направи чудан спој енглеске и домаће, руске речи могуће је у потпуности и тачно осликати ту генерацију, тај свет и то време. У свом роману Минајев нам открива духless-време и духless-људе као део стварности која се поред тога што је лишена духа, смисла и садржаја, одриче сопственог идентитета и традиције, покондирено и удворички се поводећи пожељним, глобалистичко-западњачким моделима живота и уводећи језичке туђице у структуру и речник сопственог језика како би некако те „друге“, а понајвише себе, уверили да су њихов саставни део.
Главни јунак који приповеда одломак из свог менаџерског живота, типични је представник тог друштвеног слоја и духless генерације, али истовремено он је и неко ко разуме ствари, ко се критички односи и према представницима свог света и према припадницима других друштвених слојева. Он је млад човек који је стекао солидно образовање на страним универзитетима, упознао европски стил живота и  научио корисне и напредне елементе пословања, што му омогућава не само да у својој земљи заузме водећу менаџерску позицију у једном од многобројних представништава страних компанија у Москви, већ и да сагледа лоше пословне навике и мешетарења генерације која му претходи, а која је стасала на исквареном социјалистичком резону – ућарити, преварити на ситно, подмитити и уграбити ситну корист. Оно што представља проблем јесте немогућност да се тим реликтима лоше прошлости стане на пут, јер је садашњост у моралном погледу неупоредиво лошија. Главни јунак и његова генерација донели су са Запада заједно са знањем и новцем и пороке, разврат и бездуховност. Руска престоница постала је стециште криминала, парада гламура, луксузних клубова у којима млади бизнисмени и менаџери, попут главног јунака, проводе време ушмркујући кокаин из досаде и престижа, испијајући виски и блудничећи са спонзорушама. То је једини садржај јунаковог живота ван канцеларије. Оваква слика је у приповедачком поступку овог писца врло пластична и живописна, али горка и препознатљива, можда управо за наше поднебље у којем је овакав модел већ одавно постао културолошки тренд и званични ток или, употребимо нову српску духless-реч, „мејнстрим“.

ОБЕЗДУХОВЉЕНИ ЗАПАД
Личност главног јунака је интересантна јер се у њој одиграва морални сукоб. Он води бесмислени живот, једноличне канцеларијске дане и порочне викенде када неумеренима конзумирањем дроге и алкохола паралише своје тело једнако као и дух, али све време разуме негативност таквог живота, презире га и критикује, али не успева да му се отргне.
Епизода пословног путовања у Петроград представља могућност отклона од тог живота и контрапункт богатој, гламурозној Москви. У савременој Русији, Петроград је последња спона са славом старог времена, великом културом и духовности. Та спона је, међутим, само декларативна, сагледана кроз научене податке о улицама и зградама у којима су живели и били рођени великани руске и светске историје. Реалност је шпекулисање и трговина истим тим подацима, сиромаштво, учмалост и поново бездуховност. Данашњи Петроград је према речима главног јунака, само сиромашна паланка, која каска за богатом Москвом и завиди јој. Слика која потврђује да је и Петроград остао без духа, да је огољен и срозан, јесте то што је за своје савременике он постао Питер. Наоко симпатичан надимак некадашње царске престонице само је показатељ капитулације словенске духовности пред англоамеричким империјализмом. Петроградски сан, халуцинација главног јунака о председнику Путину као анђелу чувару руског народа, после читаве ноћи јалових резонерских разговора у диму марихуане о политичкој и моралној будућности, врхунска је иронијска сцена у којој се распршују сви савремени национални митови и указује на њихову лаж, пародичност и гротескност.
Иако све време задржава надмен и критички став према људима из другачијег миљеа од свог – били они ситни провинцијски шпекуланти или неискрени престонички новореволуционари илегалци који једино чезну за империјалним капиталом који би у својим прогласима хтели да свргну, јунак се на крају суочава са поразом свог света и својим личним поразом. То што је испао наивна жртва једне пословне преваре у коју је уложио сопствени новац, заправо је нека врста отрежњења, могућност да сагледа сопствене моралне и духовне губитке, сопствену неспособност за пријатељство, за љубав, мушко-женски додир, за истинску радост.
Роман Сергеја Минајева се појавио у правом тренутку за наше читаоце једнако као за руске. Овај роман првенац изазвао је велике реакције у Русији, постао је најчитанија књига 2006. године, а због своје теме преведен је на многе језике. Минајев је потом написао још неколико романа, а ангажман остварује и у неколико телевизијских и интернет емисија. Наша публика која има добар слух за руску књижевност, како класичну, тако и савремену, постмодернистичку, пељевиновску, пронаћи ће у овом писцу великог критичара савременог обездуховљеног западног света чијег империјализма смо и ми жртве. Део публике који је можда имао примедбе да понекад не може најбоље да разуме Пељевинове игре, алегорије и интелектуализам, моћи ће сада код Минајева да сагледа врло јасно и недвосмислено исту ту Русију чија смо ми слика и прилика или друга страна искривљеног огледала.

Један коментар

  1. Ako bi prozu Minajeva prenijeli u sferu politike onda kontam da bi Rusija ,Srbija i ceo hrišćanski svet trebali da ne vole:
    -Ameriku
    -Veliku Britaniju
    -Američke predsjednike(jer kako reče Noam Čomski, svi redom od Drugog svjetskog rata su ratni zločinci)
    -američku demokratiju
    -britansku principijelnost ili „ridjosmedju narcisoidnost“
    Samo tako bi opravdali očekivanja Nikolaja Danilevskog o hrišćanskoj duhovnosti kojoj zapadni sumrak prijeti i umjesto okruglog nudi četvrtasti točak kao idealno riješenje.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *