САМИТ ЕУ Ризик превелике моћи

Пише Мирослав Стојановић

Судбина евра је и даље под великим знаком питања, али једно је сигурно: уколико Меркелова настави с грубим реализмом, Немачка више неће бити окружена пријатељима

Наглашени оптимизам двојца „Маркози“, Ангеле Меркел и Николе Саркозија, после њиховог (најновијег) похода на Брисел, нису, очигледно, поделиле берзе, које као Дамоклов мач стоје над главама европских лидера и већ месецима, на драстичан и драматичан начин, диктирају политику. Још мање проблематичне, и застрашујуће моћне агенције, које одређују кредитни рејтинг и државницима утерују страх у кости.
А колико је атмосфера под суморним европским небом експлозивна, показао је један бизаран детаљ: чим је неко кроз „Твитер“ у Летонији пустио шокантну, а лажну вест, да су неке шведске, испоставило се веома солидне и ликвидне банке, које практично господаре тамошњим финансијским тржиштем, уздрмане, за тили час су испражњени банкомати.
Уследили су жустри демантији, ситуација се донекле смирила, али је остала реска опомена: колико заиста мало треба да, у пренадраженој и (психолошки) запаљивој атмосфери, букне ватра и враг однесе шалу.

ГУСКЕ У МАГЛИ
И док један број политичара и медија удара у сва звона, проглашавајући минули бриселски Самит већ изанђалом фразом, за „историјски“, чак и „епохалан“, све више је, како време одмиче, оних који „хладе усијане главе“ и констатују да се европски лидери, суочени с потенцијалном „евроапокалипсом“, крећу грозничаво из самита у самит, као „гуске у магли“, у сусрет новим ризицима и још драматичнијом неизвесношћу, која би, у интерпретацији и предсказању једног америчког генерала, могла да заврши – ратом!
Реч је о тамошњем „првом војнику“, начелнику Генералштаба армије САД-а Мартину Демспију, који је, дан после „судбинског Самита“, изразио је сумњу да ће споразум постигнут у Бриселу, без Велике Британије, моћи да спречи нешто што би могло да буде „рат на Старом континенту“.
Државе Европске уније ће покушати да ускладе своју монетарну и фискалну политику, али нисам сигуран да ће то бити „лепак“ који ће на окупу одржати Европу, пренео је Би-Би-Си генералове речи и његову забринутост да би америчке трупе на европском тлу, а реч је о више од осамдесет хиљада војника (највише их је у Немачкој) и око двадесет хиљада цивила, могле да буду увучене у „грађанске немире“ узроковане распадом Уније.
Симптоматично је, иначе, да се у европској јавности после бриселског Самита (далеко) више, и варничавије, расправљало о нечему што би требало да буде пре његова епизода – „британском „не“ Европи“ – него о „главном предмету“ и суштини споразума усвојеног под „немачко-француским диктатом“.
Није то први пут да Острвљани окрећу леђа континенталној фамилији, иако се та чињеница у мноштву жучних и жустрих реаговања не спомиње. Вероватно због тога што садашње „не“ више загорчава живот режисерима амбициозног подухвата да се реформом Лисабонског споразума, на пречац, целој европској фамилији наметне ригорозна финансијска (буџетска) дисциплина по немачкој „мустри“, од свих ранијих британских „испада“.
Каприциозни Дејвид Камерон је својим „ветом“, наиме, разбио сценариј Меркелове и Саркозија да се на самом Самиту, уз сагласност двадесет седморице, озваничи споразум. Његов текст и садржај ће сада бити предмет међувладиних преговора и компликоване ратификације у свакој чланици Уније понаособ. У неким случајевима су за то „надлежни“ национални парламенти, али ће у једном броју држава морати да се иде на референдум. Поступак скопчан с великим политичким ризицима и, у неким случајевима, крајњом неизвесношћу и тесно „скројеним“, мартовским роком.
Праксу селективног узимања европске понуде, „а ла карте“, увела је, иначе, још „челична леди“ Маргарет Тачер, а наставили њени наследници. Британци су, тако, избегли да се прикључе монетарној унији и своју фунту замене за евро, иако су за то испуњавали услове. Нису, такође, да споменемо само још то, хтели да прихвате ни Шенген.
Иако је због свог реског „не“ суочен с главобољама и у сопственој кући, и жучним нападима у европским престоницама – оптужују га, између осталог, да је „патрон финансијских шпекуланата“ и лондонског Ситија, због одбијања идеје о ригорознијој контроли финансијских тржишта и опорезивању финансијских трансакција – Камерон не попушта. Отишао сам у Брисел с јединим циљем да „заштитим националне интересе, и то сам учинио“, одсекао је, у своју одбрану, пред посланицима британског Парламента.

КАМЕРОН И ОБАМА, ИСТОМИШЉЕНИЦИ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну