Почетна / Свет / САМИТ ЕУ Ризик превелике моћи

САМИТ ЕУ Ризик превелике моћи

Пише Мирослав Стојановић

Судбина евра је и даље под великим знаком питања, али једно је сигурно: уколико Меркелова настави с грубим реализмом, Немачка више неће бити окружена пријатељима

Наглашени оптимизам двојца „Маркози“, Ангеле Меркел и Николе Саркозија, после њиховог (најновијег) похода на Брисел, нису, очигледно, поделиле берзе, које као Дамоклов мач стоје над главама европских лидера и већ месецима, на драстичан и драматичан начин, диктирају политику. Још мање проблематичне, и застрашујуће моћне агенције, које одређују кредитни рејтинг и државницима утерују страх у кости.
А колико је атмосфера под суморним европским небом експлозивна, показао је један бизаран детаљ: чим је неко кроз „Твитер“ у Летонији пустио шокантну, а лажну вест, да су неке шведске, испоставило се веома солидне и ликвидне банке, које практично господаре тамошњим финансијским тржиштем, уздрмане, за тили час су испражњени банкомати.
Уследили су жустри демантији, ситуација се донекле смирила, али је остала реска опомена: колико заиста мало треба да, у пренадраженој и (психолошки) запаљивој атмосфери, букне ватра и враг однесе шалу.

ГУСКЕ У МАГЛИ
И док један број политичара и медија удара у сва звона, проглашавајући минули бриселски Самит већ изанђалом фразом, за „историјски“, чак и „епохалан“, све више је, како време одмиче, оних који „хладе усијане главе“ и констатују да се европски лидери, суочени с потенцијалном „евроапокалипсом“, крећу грозничаво из самита у самит, као „гуске у магли“, у сусрет новим ризицима и још драматичнијом неизвесношћу, која би, у интерпретацији и предсказању једног америчког генерала, могла да заврши – ратом!
Реч је о тамошњем „првом војнику“, начелнику Генералштаба армије САД-а Мартину Демспију, који је, дан после „судбинског Самита“, изразио је сумњу да ће споразум постигнут у Бриселу, без Велике Британије, моћи да спречи нешто што би могло да буде „рат на Старом континенту“.
Државе Европске уније ће покушати да ускладе своју монетарну и фискалну политику, али нисам сигуран да ће то бити „лепак“ који ће на окупу одржати Европу, пренео је Би-Би-Си генералове речи и његову забринутост да би америчке трупе на европском тлу, а реч је о више од осамдесет хиљада војника (највише их је у Немачкој) и око двадесет хиљада цивила, могле да буду увучене у „грађанске немире“ узроковане распадом Уније.
Симптоматично је, иначе, да се у европској јавности после бриселског Самита (далеко) више, и варничавије, расправљало о нечему што би требало да буде пре његова епизода – „британском „не“ Европи“ – него о „главном предмету“ и суштини споразума усвојеног под „немачко-француским диктатом“.
Није то први пут да Острвљани окрећу леђа континенталној фамилији, иако се та чињеница у мноштву жучних и жустрих реаговања не спомиње. Вероватно због тога што садашње „не“ више загорчава живот режисерима амбициозног подухвата да се реформом Лисабонског споразума, на пречац, целој европској фамилији наметне ригорозна финансијска (буџетска) дисциплина по немачкој „мустри“, од свих ранијих британских „испада“.
Каприциозни Дејвид Камерон је својим „ветом“, наиме, разбио сценариј Меркелове и Саркозија да се на самом Самиту, уз сагласност двадесет седморице, озваничи споразум. Његов текст и садржај ће сада бити предмет међувладиних преговора и компликоване ратификације у свакој чланици Уније понаособ. У неким случајевима су за то „надлежни“ национални парламенти, али ће у једном броју држава морати да се иде на референдум. Поступак скопчан с великим политичким ризицима и, у неким случајевима, крајњом неизвесношћу и тесно „скројеним“, мартовским роком.
Праксу селективног узимања европске понуде, „а ла карте“, увела је, иначе, још „челична леди“ Маргарет Тачер, а наставили њени наследници. Британци су, тако, избегли да се прикључе монетарној унији и своју фунту замене за евро, иако су за то испуњавали услове. Нису, такође, да споменемо само још то, хтели да прихвате ни Шенген.
Иако је због свог реског „не“ суочен с главобољама и у сопственој кући, и жучним нападима у европским престоницама – оптужују га, између осталог, да је „патрон финансијских шпекуланата“ и лондонског Ситија, због одбијања идеје о ригорознијој контроли финансијских тржишта и опорезивању финансијских трансакција – Камерон не попушта. Отишао сам у Брисел с јединим циљем да „заштитим националне интересе, и то сам учинио“, одсекао је, у своју одбрану, пред посланицима британског Парламента.

КАМЕРОН И ОБАМА, ИСТОМИШЉЕНИЦИ

[restrictedarea]

Код једног броја страначких присталица и заклетих евроскептика, довољно да га, дакако без покрића, пркосно и демонстративно упореде с – Черчилом. Он јесте изоловао своју земљу и подстакао неке политичаре на континенту да поставе питање о „смислу британског чланства у ЕУ“,  али је то, очигледно, учинио „с предумишљајем“.
„Ко хоће да разуме Камерона, мора читати Обаму“, насловио је сериозни  минхенски дневник „Зидојче цајтунг“ текст у којем се подсећа да је пословична „острвска“ психологија Британаца постала после Брисела још „транспарентнија“. Гледајући географски, Велика Британија може и даље да припада европском континенту. Али, привредно и политички, тектонске плоче су се значајно помериле. Не, Велика Британија се није ни изоловала, ни маргинализовала. Она се само одлучила да не дели на дужи рок економско-политичка становишта са непосредним суседима, него да у обуздавању кризе следи америчку рецептуру. Ко хоће да разуме Камерона, мора читати Обаму. А амерички председник није имао речи хвале за одлуке европског Самита. Напротив, прибегао је суморним упозорењима: промене (европских) уговора могу деловати лепо, али евро је осуђен на умирање: европска монета не реагује ни брзо, ни убедљиво на снаге тржишта. У преводу: дођавола са „бремзањем дугова“ и (ригорозном) штедњом, потребан је свеж новац националних банака (штампање) и давање банкарске лиценце фамозним „кишобранима спаса“.
Невоља је, међутим, што и  „штанцовање“ свежег новца не може ићи бескрајно. Минулог лета амерички систем се нашао пред банкротом када је Конгрес запретио да неће подићи, ионако високу границу дозвољеног задужења.
Банкарске пресе раде ударнички и у Лондону, и то је јак разлог што се Камерон држи још чврсто „англосаксонске“ линије и противи се немачком финансијском ригоризму. У сваком случају, ето, није „понизно стигао пред Меркелову“, као што је то учинио Саркози приликом недавног сусрета у Стразбуру.
Ово последње је опаска једног социјалистичког првака у Француској који је, у ватри предизборне председничке кампање (избори су у мају), упоредио Саркозија с Едуаром Далађеом. Тадашњи француски премијер је понизно, подсетио је Саркозијев политички противник, предао Хитлеру Чехословачку (потписујући, уз британског премијера Невила Чемберлене, 30. септембра 1938, фамозни „Минхенски споразум“), а садашњи француски председник Меркеловој – Европу.
Меркелова се заиста из Брисела, и овога пута, вратила као победник. Њена све очигледнија премоћ у европској фамилији не произлази из неспорне моћи земље коју представља. Њену моћ додатно увећава, и чини уочљивом, немоћ њених европских партнера. У Берлин се вратила као „господарица Европе“, али не и као „нови Бизмарк“. Упозорења која се и у њеној земљи сустижу и згушњавају, да би демонстрација њене (пре)велике моћи, на шта је подстичу неки њени партијски пријатељи (шеф посланичке фракције Фолкер Каудер је недавно гордо ускликнуо: „Европа ће од сада говорити немачки!“), могла да буде веома рискантна. И за њу саму, ако настави да се понаша као „надриучитељ“. И за њену земљу. Да она та упозорења можда, ипак, чује, могло се закључити и по једном, наизглед, ситном детаљу. Жена којој се сви обраћају и чекају њен благослов, није се, приликом уобичајеног заједничког фотографисања „за историју“ гурала у први ред. Остала је негде у трећем, готово невидљива: у Бриселу се после дуге ноћи маратонских преговора чувала тријумфализма, иако није скривала задовољство што је учињен „важан корак у добром правцу“. Настају стабилизациона и фискална унија. Показали смо да смо способни да учимо на лекцијама из прошлости, а при том нисмо прибегли „трулим компромисима“.

ОПАСНА КАНЦЕЛАРКА
Јавна је, иначе, тајна да су лидери једног броја земаља чланица ЕУ уз „шкргут зуба“, и због заиста драматичне ситуације с евром, прихватили њен „бриселски диктат“. „Шпигл“ је, асоцирајући на америчку метафору о „коалицији вољних“, кад се радило о ратном походу на Ирак, ово наизглед безусловно сврставање уз Меркелову означио као „коалицију невољних“. Припадници ове коалиције би пригушени отпор, сматрају неки аналитичари, могли вероватно да искале у наредним недељама, кад се буде преговарало о „детаљима“.
За уочљиви пораст германофобије у Европи, и буђење послератних стереотипа о „омраженим Немцима“, по „Франкфутеру алгемајне цајтунгу“ криви су колико германофоби у иностранству, толико и неке домаће успаљене главе, који кличу „доста с Аушвицом“ и такође „недопустивим поређењем“ које је учинио извесни Јан Флајшер, по којем су немачке нето исплате Европи исто што и плаћање репарација после два светска рата.
Најдиректније опомене Меркеловој, као „опасном канцелару“, упутио је у „Шпиглу“ Јакоб Аугштајн, законити син оснивача и власника најутицајнијег немачког магазина Рудолфа Аугштајна (биолошки отац, како је утврђено после Рудолфове смрти, је писац Мартин Валзер). С покличима да у борби за спас евра сви морају беспоговорно да следе Немачку, као узор, и грубим ригоризмом, Меркелова угрожава учинак свих претходних влада после рата. „Она је опасан канцелар.“
Хладни немачки реализам, који се шири медијима, подржава је на овом рискантном курсу. Меркелова се, упозорава Аугштајн, не може угледати на британску гвоздену леди и њен чувени, рески захтев „хоћу свој новац“. То у немачком случају не функционише. И то нема везе са два светска рата. То се тиче величине Немачке. Буквално, не постоји земља која је толико заинтересована за пријатељско окружење и добру атмосферу у функционисању Европске уније. Још једном: не ради се о (нашој) историјској кривици, ради се о нашем данашњем интересу.
Аугштајн је уверен да је чувена максима Шарла де Гола да „нације немају пријатеље, имају само интересе“ важила за минуло време. Данас, у уједињеној Европи, важи друкчија истина: међусобно уважавање и пријатељство је интерес свих европских држава. Реч је о лојалности, одговорности и заједништву. Нас се тичу, каже Аугштајн, и те како слобода штампе у Мађарској, грчки дугови и италијански „кловнераји“. И обрнуто, других се и те како тиче ако Немачка затаји у унутрашњем уједињењу, ако целе области на истоку препусти антидемократским, мрачним ренетиманима (неонацистима), ако нехајно гледамо како друштво све дубље тоне у социјалну једнакост.
Аугштајн ово своје размишљање о позицији Немачке и улози њене канцеларке своди на следећу констатацију. Не зна се како ће даље ићи с евром, али је једно сигурно:  ако Меркелова овако настави, Немачка више неће бити окружена пријатељима.

КРАЈ СТАРЕ ЕВРОПЕ
Шта се, коначно, догодило у Бриселу? Дуо „Меркози“ је на почетку „дуге, непроспаване ноћи“ хтео најпре, у сусрету с британским премијером Камероном, коначно да утврди докле су Британци заиста спремни да следе немачко-француски план о спасавању евра.
Брзо се показало: не дуго. Премијер је захтевао у случају промене оснивачких уговора велики број „изузећа“ за своју земљу. Пре свега, да се искључи било какав европски надзор над британским финансијским сектором. Онда ништа нисмо учинили, пресекли су сложно Меркелова и Саркози. И тако се европска фамилија, усред најтеже кризе, нашла – оштро подељена. Један њен важан члан, Велика Британија, нашла се по страни. Можда на дужи рок. На крају је резултат био 26 према један. Математички убедљив, политички проблематичан и опасан: означио је крај „старе Европе“.
С нестанком старе, настаје нова, с језгром које чини седамнаест чланица еврозоне, намерних да продубљују зближавање и интеграцију (њихови лидери ће се састајати готово једанпут месечно), затим следи круг који чине земље намерне да прихвате евро (њих девет) и потом, далека периферија „трећеразредних“, укључујући изоловану Британију.
За Меркелову, кажу, није било алтернативе. Није се постављало питање да ли решавати дужничку кризу уз учешће читаве ЕУ или у еврогрупи. Питање је гласило: како се уопште Европа још може спасти?
Све више је оних који сумњају у делотворност бриселског рецепта, са строгом контролом националних буџета и аутоматским, судским кажњавањем „грешника“. Пут до реализације онога што је у Бриселу договорено, биће очигледно тежак. Чак и кад је реч о протежерима и ауторима овог плана, Немцима и Французима.
Председник Бундестага Норберт Ламерт је упозорио да ће се амбициозни план подврћи помној експертизи, како би се установило да ли превише задире у парламентарну буџетску надлежност и његова уставна овлашћења. А Саркозијев конкурент и ривал на предстојећим председничким изборима, Франсоа Оланд, био је још изричитији: неће, у случају победе, да прихвати ратификацију бриселског споразума, Француска ће захтевати да се изнова преговара.

_______________

Лафонтен: Меркелова и Саркози се понашају неодговорно

Првак Левице Оскар Лафонтен оштро је критиковао као крајње неодговорно понашање и политику немачке канцеларке Ангеле Меркел и француског председника Николе Саркозија у обуздавању дужничке кризе.  Лафонтен је управо њих двоје, с једне стране, и банке с друге стране, означио као главне кривце садашње катастрофалне ситуације. Ако се тако настави, евро неће бити дугог века.
У интервју за електронско издање „Шпигла“, Лафонтен је оптужио Меркелову и Саркозија да су упропастили грчку привреду. Њиховим диктатом ригорозне штедње драстично су смањени буџетски приходи и државу принудили да узима веома скупе кредите. Тај сулуди рецепт Меркелова хоће да пренесе и на друге европске државе.
Било би фатално, упозорио је Лафонтен, ако европске владе опет крену странпутицом и у социјалним издацима виде главни проблем. Тако се долази до апсурдне политике: уместо да се коначно ослободе диктатуре света финансија врши се уништавање привреде, док дугови драстично расту, зашта главну кривицу сносе банке и двојац Меркелова – Саркози.
Банкама је успело, каже Лафонтен, да кривицу за енормне дугове пребаце на државе, а банке су управо постале гигантске машине за производњу дугова. Ако се та машина не искључи и банкарски систем не стави под строгу контролу, дугови ће наставити да драматично расту.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!