Пут у беспуће

Пише Александар Ђаја

ЕУ није Србији ускратила статус кандидата због тога што су немачки војници добили неколико „шљива“ по задњици. Она јој је одбијањем упутила сигнал да је независно од добијања статуса или не – никада, али баш  никада неће примити у своје чланство!

Нема тих маркетиншких агенција, нема тог „спиновања“ и замајавања народа, нема таквог вређања менталних способности Срба у речима да одлука из Брисела не представља пораз државне политике, нема тих „квазиконфучијевских трипова“ у фазону  да „пораз не доживите када посрнете, већ када се не усправите“, нема тих „Ђелића“ који дају „моралне оставке“ да се не би удавили на броду који тоне, нема тог фолирања народа Вука Јеремића, да „нико из актуелне власти није мислио да ће одвођење у Хаг Ратка Младића убрзати евроинтеграције“, нема тих (и толиких) „најевропљанина“ као што је господин Палма, који сматрају да Србија треба да настави европски пут без обзира на све, нема тог „никадчуозачовека“ председника Европског покрета у Србији Властимира Матејића, који бестидно каже да одлагање доделе статуса кандидата, осим на симболичном нивоу, неће имати великих последица по Србију, нема тако „моронски“ монтираних коментара као на сајту „РТС“-а испод Тадићеве изјаве, типа „Поштовани председниче, свака част на достојанству. Учинили сте све што је могло. Кривица није Ваша и надам се да ће Европа схватити своју грешку и то исправити у марту“, нема тог „Преокрета“ који ће цвилећи крај ногу министара ЕУ безочно фалсификовати непостојеће мисли и речи грађана Србије, како су они „показали способност да делимично коригују неуспешну политику власти“, нема тих претњи Гордане Суше како „промотери рата и даље харају медијском сценом, у којој се величају Радован Караџић и Ратко Младић“, нема тог објашњења (ваљда, за имбециле) Јелене Триван, „да се критиковањем председника Тадића неће променити чињеница да успоравањем европских интеграција губи пре свега Србија, а не било који политичар“, нема тих „жутих картона и дрвеног гвожђа“ народног филозофа и повампиреног политичара Вука Драшковића, нема те режимске магле и паучине која ће да сакрије истину једног Србина са барикада на северу Косова: „Одједном, без повода, војници КФОР-а су кренули гуменим мецима по нама. Пуцали са два-три метра у људе. Нису штедели. Дигао сам руке у вис и осетио ужасан бол. Видим поред мене комшија пада, крв му лије из главе, из ока“, нема те „спрдачине“ Хашима Тачија да „Иако не могу да се обратим на српском језику, ја се Србима обраћам из свег срца и душе и овом приликом им поручујем да радимо заједно и да заједно градимо заједничку кућу, а она је суверено Косово!“, нема те језичке еквибрилистике која може да оповргне речи тог истог Тачија да Споразум о интегрисаном управљању границом „де јуре представља признање Косова од Србије, његових граница и шест граничних прелаза између две земље“ – нема, једноставно, више ничега, а што може да убеди грађане Србије како одбијање Европе да Србији додели статус кандидата за улазак у ЕУ, у петак, 9. децембра 2011. године, јесте нешто друго – а не тежак пораз трагично промашене политике режима Бориса Тадића!

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну