Пуцање војвођанског чира?

Пише Драгомир Анђелковић

Чују се захтеви да Скупштина Војводине распише неуставни референдум о претварању државе Србије у државну заједницу Србије и Војводине, свакако сличну пропалој (кон)федерацији са Црном Гором. То би требало схватити озбиљно

Војвођански сепаратисти све агресивније насрћу на целовитост Србије. Постепено померају границе политичке дрскости. Од захтева за широком аутономијом, преко прича о федерализацији Србије по узору на СР Немачку (при чему би Војводина била једна од пет-шест савезних држава), стигли смо до инсистирања на стварању државне заједнице Војводине и остатка Србије. Од пренаглашавања војвођанских културних специфичности дошли смо до промоције концепта војвођанске нације. Оно што је до јуче било предмет политичких фантазија данас постаје део озбиљних калкулација. Не треба да се заваравамо да то што се често ради о небулозама неутралише опасност по интегритет наше државе и нације. Истина је често у сенци интереса малициозних политичара и предрасуда „обичних“ људи, а вешти пропагандисти умеју да помраче здрав разум многих грађана. Довољно је да се сетимо до чега је доведена Црна Горе. Вековна бакља српске државности трансформисана је у антисрпску државу чији се бар део становништва у року од неколико деценија однародио ништа мање од муслимана српског порекла (што је трајало неколико векова). Стога, док још није касно, не багателишимо потезе војвођанских сепаратиста.

ВОЈВОДСТВО СРБИЈА
Један од њих, и то са педигреом, ових дана је устврдио да су Војводина и Србија две земље. У питању је Драган Веселинов који је још рекао: „Свака земља треба да има свој назив, а заједнички назив за обе нека се измисли“. До таквог решења би се – по његовом мишљењу – дошло референдумом „који Скупштина Војводине може сутра да распише“, а оцењује да би више од 50 посто Срба у Војводини, као и већина осталих националних заједница, подржало референдум о томе да ли Војводина треба да буде република. Све речено је, као што ћемо видети, изванредан пример гебелсовске методологије којом се војвођански сепаратисти служе. Да кренемо редом.
До средине 19. века Војводина није постојала ни као појам, нити су крајеви од којих се данас састоји чинили административну целину. Били су, у различитим периодима, у саставу појединих управних области независне Угарске, Турске, Хабзбуршког царства. Краткотрајно, независна држава, и то српског карактера, али не под именом Војводина, на подручју наше северне покрајине постојала је током прве половине 16. века. У доба општег расула које је у Угарској наступило после пораза у Мохачкој бици (1526) један наш сународник успео је да окупи српске ратнике и сељаке под својим барјаком, и да се прогласи за српског цара. Изгледа да је тај народни првак (Јован Ненад) чак имао претензије да од Турака ослободи и српске земље јужно од Саве и Дунава. Нажалост, убијен је у сукобу са Мађарима, а обезглављена српска војска се распала.
До другог свеобухватног државотворног покрета Срба северно од Саве и Дунава дошло је средином 19. века. У доба када су се либерално-националне револуције одвијале широм Европе, као противтежа мађарским унитаристичким тежњама, дошло је до масовног иступа Срба у Бачкој, Банату, Барањи и Срему. Њихов циљ је био стварање српске покрајине унутар Хабзбуршког царства.  Она је проглашена на Великој народној скупштини 1. маја 1848, а названа је Војводство Србија. Бечки двор је покушавао да између осталог и на рачун српских интереса нађе компромис са Мађарима, али коначно је морао и у садејству са српским снагама да енергично делује против сепаратистичких тежњи Будимпеште. Пошто је Мађарска револуција угушена, Беч је наизглед испунио српске захтеве. Међутим, они су умногоме обесмишљени тиме што званично успостављена покрајина – Војводство Србија и Темишварски Банат – није укључивала многе делове северне Србије који су остали у саставу Војне границе, а прикључен јој је Источни Банат у којем су преовлађивали Румуни. Штавише, покрајином је директно управљао аустријски гувернер да би она убрзо била и укинута (1860. године).

СЕПАРАТИСТИЧКЕ ЛАЖИ

[restrictedarea]

Све до слома државе Хабзбурга, крајеви који су чинили Војводство Србију налазили су се непосредно у саставу Угарске, односно Срем је био део њене аутономне бановине Хрватске и Славоније. Ипак, њихов стари назив је опстао. До краја Првог светског рата, пре свега у румунским и италијанским изворима, за Срем, Бачку, Барању и Западни Банат неретко је коришћен назив Хабзбуршка или Аустроугарска Србија! Два дела Србије ујединила су се крајем новембра 1918. године, када је Народно веће у Новом Саду донело одлуку да земље некадашњег Војводства Српског уђу у састав Краљевине Србије. Шта онда прича Веселинов? Како су Србија северно од Саве и Дунава и Србија јужно од тих река – две земље?!
Од када се помиње Војводина – то треба понављати по хиљаду пута – она је синоним за северну Србију. То није питање политичких убеђења већ пука чињеница! Занемарујући то војвођански сепаратисти дрско лажу. Као што Веселинов говори неистину када тврди да би преко 50 одсто Срба у Војводини подржало споменути референдум, односно да Скупштина Војводине може да га распише. Да више од пет одсто Срба у Војводини подржава сепаратистичке пројекте, Чанак и њему слични политичари не би били испод цензуса, те у сталној потрази за коалиционим партерима, а опортунистички ДС не би на мала врата промовисао аутономаштво, већ би то радио помпезно. Што се референдума о статусу АПВ тиче, ни према, пре свега релевантном Уставу Србије, а чак ни на основу спорног Статута Војводине, Скупштина те покрајине такав референдум не може да распише. Према члану 45. Статута АПВ: „Скупштина може одлучити да о појединим питањима у њеној надлежности одлуку доносе грађани — референдумом“. Промена уставног система, односно државног устројства Србије, није у њеној надлежности!

ЕТНОИНЖЕЊЕРИНГ
Сам по себи Веселинов није опасан. Тај политички маргиналац је искористио своју животну шансу када се са себи сличнима, у околностима када су прикупљани и Курта и Мурта, угурао у ДОС и потом добио место у Влади Зорана Ђинђића. Он каже, и при томе сигурно мисли на себе у својству њеног председника: „Војводини је потребна нова партија, партија референдума која зна шта је циљ – Војводина република“. Но, то су пусти снови пропалог политичара који жуди да се врати у игру. Али, не значи да Чанак и његова странка, као и војвођанска филијала ДС-а, неће бити инспирисани предлозима некадашњег ДОС-овског министра пољоприведе.
Ту се крије главна опасност. Веселинов је дао битан допринос идејном заокруживању нове фазе војвођанског сепаратизма, у коју је он ушао предпописним позивањем грађана Војводине (разуме се пре свега српске народности) да се изјасне као припадници војвођанске нације. Сада би они, ма колико их било мало, у нечијој опакој визији требало да добију националну државу (у почетку у савезу са остатком Србије, док се по црногорском сценарију не би са њом раздружила). На тим основама би и етнички инжењеринг са циљем наметања Војвођанског идентитета „пречанским“ Србима имао много више основа за успех. Приче о меду и млеку који ће потећи у „сувереној“ Војводини само су увод у реализацију таквих намера.

КОЛАБОРАЦИОНИСТИЧКИ РАДОВИ
Наравно, Србија не може да буде разбијена другачије него од стране оних који владају Београдом. Прошло је време када је НАТО могао да на њу изврши отворену агресију како би јој отео део територије. А режимски феудалци са простора Војводине немају моћ да противно партијским централама спроведу сепаратистички пројекат. За поткопавање темеља Србије, и то на разним местима, а не само у северној Србији, крив је врх власти у престоници. Зашто он то ради?
Далеко је од тога да су то људи типа Чедомира Јовановића, којима би, стиче се утисак, било мило да Србија нестане са мапе света или бар да на њој буде што мања. Ствар је у томе да је актуелни естаблишмент толико саможив да је спреман и то да прихвати ако је тако нешто услов да и даље има власт, провизије, привилегије… Држе се правила: „боље и мањи феуд него никакав“, а пошто је колаборационистичког менталитета, за свој комад земље није спреман да се бори са глобалним центрима моћи већ је рад да им служи и гази интересе нације из које је поникао, како би му он био додељен.
Без обзира на то што Вашингтон и његови европски следбеници на темељима неоосманизма уводе Турску на Балкан, како би у наступајуће време, када ће Англосаксонци имати све мање снаге да се овде ангажују, она била њихов дежурни полицајац, те противтежа руском утицају; без обзира на то што деценијама у континуитету раде на разбијању српског етничког и државног простора, па и на стварању „нових нација“ на рачун наше; без обзира на то што око нас плету мрежу економско-финансијске зависности – српска власт тврди да су у питању пријатељске државе и спремна је да задовољи скоро сваки њихов хир. То укључује и јачање војвођанске аутономије. Да ствар буде и гора, постоје и унутрашњи центрифугални фактори у ДС-у. С обзиром на то да је та странка у огољеном виду интересна заједница без идеала, њени локални кнезови користе шансу да неформалне феуде претворе у формалне, а централа, придобијајући подршку великаша из провинције, то толерише и кад не мора због Брисела или Вашингтона.

ПРОАКТИВАН ОТПОР
Тако мало по мало оно што Чанак, Веселинов и други домаћи разбијачи Србије, односно њихове иностране колеге желе, постаје реалност. Војводина још није република у (кон)федералној вези са остатком Србије, али је постала држава у држави! Такав тренд нас води ка ономе што многима наивно делује као неозбиљна (политика) хорор прича, тј. ка свођењу Србије на територију Београдског пашалука. Зато српска патриотска јавност мора да постане много активнија и захтевнија. Не смемо да се само противимо захтевима војвођанских и других сепаратиста, те да се задовољавамо тиме што их спречавамо да добију баш све што траже.
Морамо да кренемо у офанзиву. Од тога да у свакодневном говору и текстовима много чешће употребљавамо северна Србија уместо Војводина, до тога да постављамо питање сврхе тамошње аутономије, па и да с пуним правом тражимо њено укидање. Некадашњи хабзбуршки поседи, данас у саставу држава народа који су у тим крајевима већина, нигде немају аутономију! Зашто би је уосталом и имала већински румунска Трансилванија у Румунији или украјинска Галиција у Украјини? Хрватски антисрпски кругови, у циљу слабљења Српства, почели су да пласирају накарадну идеју да северна Србија треба да има аутономију у односу на Београд, а њу су између два светска рата, вођени властољубљем, прихватили поједини бескрупулозни српски „пречански“ политичари. Затим је она постала део титоистичког антисрпског пакета, да би отровни војвођански плод полако нарастао до те мере да почиње да личи на црногорски из неке раније фазе. А он је, као што смо видели, до сада добио облик сличан тзв. „бошњачком“, упркос томе што је такав развој догађаја са Црном Гором многима деловао потпуно нереално. Зато не треба потценити војвођански пројекат о којем говори Веселинов, не због њега већ због озбиљнијих играча од њега. Свима њима морамо да се одупремо проактивно и много енергичније него до сада!

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Avatar
    Верољуб

    Ако ови победе на следећим изборима све опције су у игри

  2. Avatar

    veselinova treba u bajbokanu zbog njegovog ministarskog udesa, mudra coveka, sigurno je sledece da se kandiduje za predsednika,svako radi za sta je placen pa i on a njegov nastup treba shvatiti alarmantno.

  3. Avatar

    Veselinov je totalno nebitan lik, a jako je lose ako se njegovim pokusajima da se na silu, glupostima, vrati na politicku scenu pridaje ovolika paznja. Dodatnu komicnost ovoj njegovoj izjavi pridaje cinjenica da on o nekakvom referendumu u Vojvodini govori sa mesta profesora na Beogradskom univerzitetu. Pa on cak nije smeo da se pojavi u Novom Sadu ili u nekom drugom mestu u severnoj pokrajini i da to kaze da ga oni koji su mu po autonomastvu kolege ne bi ismejali!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *