Проф. др Оскар Ковач: Има ли излаза из кризе ЕУ

Разговарао Чедомир Поповић

Ако би се десило да европске земље остану без заједничке валуте, остала би Унија 27 земаља које би се вратиле на сопствену монету. Све би се свело на зону слободне трговине, која  је и раније постојала, при чему би значај и користи од ЕУ били доведени у питање

Финансијској, а затим и економској кризи која је уздрмала привреде широм планете, као да се још не назире крај. Ни мишљења о коренима садашњих економских тешкоћа нису јединствена. Утолико је већи значај монографије „Светска финансијска криза – изазови и стратегија“, у издању „Научног друштва“ Србије, практично за сада једине те врсте у нас, која је недавно представљена јавности. Њени аутори, универзитетски професори Рајко Буквић, Оскар Ковач, Бранислав Пелевић, Бранко Урошевић и Бошко Живковић, храбро су прихватили изазов да у јеку трајања кризе проговоре о њеним манифестацијама, узроцима настанка, али и могућим решењима. Како је и приликом промоције у „Народној банци“ Србије примећено, у књизи се веома јасно указује на наметање глобалних решења (већини од стране мањине), све мањи домет економске теорије, изостанак  перфектне конкуренције и рационалног понашања актера на тржишту, асиметрију информација и морални хазард у области финансија, поремећаје у међународној трговини. Све то су били поводи за разговор са редактором дела, проф. др Оскаром Ковачом, са Универзитета „Мегатренд“ у Београду.

Који су дубљи узроци светске финансијске кризе, испољене  још током 2007. године, особито имајући у виду да они, не тако ретко, остају у сенци површинских, појавних феномена и догађања?
Ниједна криза не избија свом снагом у једном тренутку и увек постоји опасност да оно што је заправо окидач кризе, третирамо као њен узрок. Када је реч о актуелној  кризи, ваља размишљати о томе да ли  уз оно што непобитно представља њен окидач, а то је проблем хипотекарних стамбених зајмова у САД-у, постоје и дубљи узроци. Уз помоћ две државне институције јако много хипотекарних зајмова одобрено је лицима која нису била кредитно способна. Затим су банке груписале те хипотекарне зајмове и продавале их финансијским институцијама  у САД-у, и јако много тога у Европи и другим регионима.
Када су цене објеката за становање  почеле да падају, велики део становништва који је добио зајмове није више могао да их врати,  па је отпочела  продаја кућа. Био је то окидач кризе. Многи  грађани који нису могли да отплаћују  хипотекарне кредите  исељени су из својих станова.
Истовремено су банке широм света пласиравши претходно средства у пакете хипотекарних стамбених зајмова, биле суочене са великим губицима  и јако оштећеним билансима. Када је држава кренула да поправља билансе банака,  новац је давала уз врло повољне услове. Овим начином  се криза чији је почетак  у приватном сектору, у банкама, пренела на државу. Она је морала да се задужује и приватни дуг банкарског сектора преобразио се у јавни дуг.

Приликом препознавања узрока актуелне светске кризе феномен тзв. „моралног хазарда“ често је у фокусу. Јављао се и у другим великим кризама, али је, како се чини, током ове садашње  био особито уочљив?

[restrictedarea]

Последњих година, између осталог, почињена је  повреда једног од добрих начела у финансијском пословању, које гласи да ваља избегавати ситуације у којима тзв. „асиметрија информација“ узрокује погрешне одлуке и „морални  хазард“.
И у наведеном  случају хипотекарних зајмова до тога је дошло због тога што су зајмодавци  боље него остали делови финансијског система знали да су дужници кредитно неспособни. Фактички је вршен погрешан избор субјеката којима су одобравани зајмови, а морални хазард представља то што су последице морали да сносе не само дужници, него на крају и држава спасавајући  банке.
Очито је да се морални хазард испољавао на знатно ширем подручју, да је постојао не само код зајмодаваца у односу на зајмопримце, него и у низу других области у целокупном ланцу који повезује различите актере на пољу финансија.
Као пример се може узети  банкарски сектор. У читавом свету  он је регулисан прописима о томе  ко може да оснује банке, којим пословима банке могу да се баве, како се води књиговодство. Међутим, задужени за  регулацију су пре 20 година у многим земљама направили велику грешку приступивши  тзв. „дерегулацији банака“. То је банкама  омогућило да улазе у много ризичније послове него пре тога. Њихови клијенти, иако тога нису били свесни,  фактички су  после дерегулације банкарског система били изложени знатно већем ризику.
Овог часа, у јеку кризе, очигледно је да нова регулатива којом би се спречиле будуће сличне кризе није још озбиљно ни покренута. У овом случају, може се рећи, реч је о моралном хазарду регулатора.
Наравно, поставља се питање каква  је регулација  потребна за у великој мери глобализовани финансијски сектор. Да ли за глобализовани систем банака може да важи  национална регулација или она мора такође да буде глобална, рецимо у склопу неких  тела или на основу докумената УН?  Сада се на плану шире регулације финансијских токова у свету покушава нешто да уради и у „Групи 20“, али она практично није репрезентативна за читаву  светску привреду.
Морални хазард се јавља и код неких других актера који су се прочули током кризе. Видели смо да су рејтинг агенције смањиле кредитни рејтинг појединим земљама. Познато је и да је доста чланица Европске монетарне уније имало  највиши ААА статус.
Показало се да агенције нису увек биле на висини  задатка. Као пример може да се наведе њихова реакција у случају банкрота Дубаија. Криза државног  дуга је заправо и почела када је Дубаји отказао исплату својих обвезница. Рејтинг агенције су закаснело реаговале, али су да би поправиле утисак почеле да траже земље, наравно мање и недовољно снажне, чији би рејтинг обвезница могле да смање. Тако су заправо  иницирале кризу сувереног дуга тих земаља. У Европској унији могу да се чују предлози да се формирају европске  рејтинг агенције. Указује се и на неопходност постојања одиста непристрасних агенција које би деловале широм света.
Морални хазард се, дакле, јавља у распону од настанка до актуелног тренутка кризе и  код већег броја субјеката, при чему су често појединачни мотиви важнији од заједничког интереса да се криза што пре реши.

На који начин је финансијска криза прерасла у економску, узрокујући најдубљу рецесију после Другог светског рата?      
Наведено учешће бројних актера који су подлегли моралном хазарду, финансијску кризу претворило је у економску кризу. Када банке не могу да кредитирају привреду пада производња и доходак, опада и запосленост  и тражња због драстичног пада светске трговине. Многе земље суочавају се са проблемима у реалној економији, јер за њихове производе и услуге нема довољно тражње.
ОЕЦД прати како се одвија криза у реалном сектору. Више пута је најављивао излазак  из светске кризе, али је у складу са реалним кретањима мењао и исправљао  своје процене.
Није, наравно, читава  светска економија у кризи. Светска привреда у целини  бележи раст. Томе највише доприносе динамичне економије групације БРИК и других  привреда у развоју. Прогнозиране стопе раста на подручју ОЕЦД, особито у Европи и Јапану, на нивоу су само на половини стопе раста друштвеног бруто производа у свету.

Како даље ? Путеви решавања кризе различити су у различитим деловима света. На шта се мисли када се говори о излазној стратегији?
Реч је о стратегији излаза из стања провизоријума са великим обимом подстицајних мера и неодрживих односа у фискалној и монетарној политици. Као претходно питање појављује се тренутак  када би требало отпочети са применом излазне стратегије. Ту постоје разлике у мишљењима, на једној страни ОЕЦД и Немачка залажу се за брзо повлачење стимулативних мера, на другој  САД и неке друге земље држе да за то још није време. У стручној јавности САД-а постоје озбиљна упозорења да превремено повлачење подстицајних мера може америчку привреду и финансијски сектор да уведе у нову рецесију и кризу. Тако је и вашингтонски Институт „Петерсон“ обелоданио  2009. године анализу која пледира да се продужи стимулативна монетарна политика, уместо да се  прибегава раној политици излаза.
САД на неки начин покушавају да постигну две ствари, да стабилизују стање финансија и ублаже економску кризу. Да споје мере решавања финансијске кризе са стимулативним мерама усмереним на одржавање производње и смањење рекордне незапослености, што није лако постићи. То би могло довести до оздрављења привреде, али се поставља питање уз који ниво инфлације. Може се  показати да је „скупља дара него мера“.

На  стање у Европској унији, уз утицаје светске финансијске и економске кризе,  директно утичу и неке њене интерне потешкоће, посебно оно што се дешава са Европском монетарном унијом  ЕМУ, у којој је 17 од укупно 27 њених чланица?
Ако би се десило да европске земље остану без заједничке валуте, остала би Унија 27 земаља које би се вратиле на сопствену монету. Све би се свело на зону слободне трговине, која  је и раније постојала, при чему би значај и користи од ЕУ били доведени у питање. Зато је цела Европа посвећена решавању питања монетарне уније.
Показало се да је грчки дуг немогуће исплатити из друштвеног производа  те земље и да јој треба помоћи. Решење за отплату дуга Грчке, прихваћено  маја 2010. године, изражава прагматичан приступ, али се код тога рачунало и на изградњу трајног система који би макар  делимично заменио недостајућу јединствену фискалну политику. У  обзир су дошла средства ЕМУ, заједнички извори ЕУ у ширем смислу, али  и, укључујући  Ирску и Португалију, аранжман са ММФ –ом, чије су чланице све три земље. Наравно, уз горку медицину рестриктивних мера које ММФ у таквим случајевима преписује.
Истовремено са решавањем питања грчког дуга основан  је Европски фонд за финансијску стабилност ( ЕФСФ ), као основица  за трајније системско решење, уз очекивање да ће са почетних 750 стићи и до 1000 милијарди евра којима ће располагати. Једну четвртину је обезбедио ММФ, остало је из средстава земаља чланица ЕУ.
Сада се разматрају, да тако кажем, и неки интелигентнији, софистициранији начини повећавања средстава. Они би се састојали у томе да ЕУ практично крене у рефинансирање дуга, уз помоћ обвезница које гласе на евро (еврообвезница ). Ове обвезнице су иначе још пре 10 година  почеле да се емитују.  Све земље су то чиниле. Настанком  Европске монетарне уније појавио се и један проблем. Државе које појединачно нису добијале најповољније услове задуживања, пре свега из медитеранског и јужноевропског дела ЕМУ, одједном су стекле погодности  које су важиле за евро као вредну и стабилну валуту. Тако су неке од њих оптимистички кренуле у емисију обвезница и у томе претерале.
Сада се ради на томе да се емисија стави под надзор органа „Европске централне банке“. Ограничења  важе и за  земље са најквалитетнијим  кредитним рејтингом  ААА,  уколико имају превелики дуг.

Какве гаранције би требало пружити актерима међународног финансијског тржишта да би куповали обвезнице које гласе на евро?  
На једном скупу  заступници Кине и Јужне Кореје сасвим су отворено рекли да у својим резервама држе огромне количине обвезница у доларима. Постоји, међутим, и правило да не треба сва јаја држати у истој корпи. Стога би ове земље могле диверзификовати своје резерве, тако што би куповале еврообвезнице. Познато је и да евро упркос свему одржава курс и да је цењена валута. Уколико би се обезбедили одговарајући услови  (гаранција редовне исплате приноса), онда би и Кина и Јужна Кореја диверзификовале своје резерве и не би стављале сва јаја у корпу која се зове амерички долар.  Управо се и  ради на стварању  услова да се могу пружити одговарајуће гаранције  за еврообвезнице.
Када је реч о регулацији, може се рећи  да су неке мере и раније предузимане. Чланице ЕУ су преузеле извесне обавезе још када је усвојен Пакт о стабилности и расту. Услов за улазак појединих држава  у ЕМУ био је такође да  дефицит државног буџета не буде већи од три одсто, а јавни дуг  60 одсто друштвеног бруто производа. Правила  Пакта о стабилности и расту често нису  у пуној мери  примењивана, између осталог и због тога што су прве земље које су га прекршиле биле Немачка и  Француска. Како се  другим земљама могу наметати обавезе ако критеријуме  крше најважније чланице Уније? Њихова примена иначе подразумева врло оштре мере у области јавне потрошње, личних примања и броја запослених у државној  управи.
У овом тренутку ради се на увођењу две процедуре:  о прекомерном дефициту буџета и прекомерним економским дисбалансима. У складу са њима, ЕМУ би имала право да од сваке земље добије  податке о дисбалансима и интервенише ако је потребно. Ове две процедуре тек треба да се детаљно изведу. Требало би да пруже бољи увид у оно што се дешава у привредама земаља чланица,  у сагласју  са изреком  „боље спречити него лечити“.
Нису сви грађани  држава чланица ЕУ подједнако способни да разумеју узроке и последице ове кризе, а у свима се одржавају парламентарни избори. У предизборно време  често се не  говори о ономе што је реално могуће, већ шта публика жели да чује.

Коначно, како до веће повезаности фискалних система  ЕМУ, што би отварало  путеве  ка отклањању многих садашњих потешкоћа?  
Наравно, наведене  мере контроле буџетских  и макроекономских неравнотежа биле би корисне.  Међутим, теорија монетарних унија увек је тврдила да монетарна унија не може да функционише без фискалне компоненте. То је уобичајено када је реч о федералним државама, али ЕУ не представља заједничку државу њених чланица. Криза суверених дугова држава у саставу ЕУ довела је у питање постојање јединственог монетарног система, уз једновремено одсуство јединственог фискалног система.
Сада ЕУ признаје да је фискална унија неопходна и појавили су се први конкретнији предлози. Неки добро обавештени аутори кажу да је ЕУ на путу стварања фискалне уније, до потпуне фискалне уније не може да дође без федералне Европске уније. Могу  се појачати постојећи механизми какви су Пакт о стабилности и расту, и поменуте процедуре за прекомерне дефиците и макроекономске неравнотеже. Постоји и предлог за увођење функције министра финансија Европске уније који би размотрио предлоге буџета држава чланица пре него што их националне владе упуте парламентима на усвајање.
За Самит ЕУ, 9. децембра, припремају се и одлуке о модалитетима повећања средстава  ЕФСФ и могућност да фонд емитује еврообвезнице за увећање потребних му средстава. Тражи се и могућност да „Европска централна банка“ гарантује емитовање еврообвезница једног броја земаља са  најбољим рејтингом, чиме би се могли рефинансирати дугови неких земља како буду доспевали. Треба очекивати да ће финансијска тржишта на  све ове  мере да реагује позитивно. Уосталом коју алтернативу имају? Европска монетарна унија са овим мерама може да оствари значајан део онога због чега ће још дуго чекати на фискалну унију.

[/restrictedarea]