Почетна / Колумне / Проблем „слике“

Проблем „слике“

Пише Милован  Данојлић

Ако је наша слика у великом свету лоша, слика тог света је, у мојим очима барем, сто пута гора… „Међународна заједница“ је сачињена од четири-пет чланица ОУН; осталих две стотине држава нису укључене у њу… Лоша слика је, за мене, извор горког поноса. Биће да нешто вредимо кад је морала да употреби онолику машинерију дезинформисања, манипулисања и тровања јавног мњења, да би нас оцрнила

 

„Каква је наша слика  у свету? Је ли се што поправила?“ – питају ме, при повратку у завичај, моји  забринути земљаци. Проблем „слике“ посебно мучи нашу политику, а с њом и део интелектуалне елите. Жеља за допадљивим изгледом је разумљива женска врлина, у служби настављања врсте; народним заједницама и државама би поштовање  морало бити важније од изгледа. Чезнемо за лепом сликом, па макар је и не заслуживали, а патимо због лоше премда знамо да је она плод непријатељске пропаганде. Медијски НАТО, под диригентском палицом Си-Ен-Ена, завио нас је у црно; био би ред да сада, кад имамо управљаче послушне Западу, ретушира снимак, да нам скине љагу с лица. Њима се не жури, имају преча посла. Или осећају да су претерали, па нас додатно мрзе. И то је људски: нико не воли да лиже своју пљувачку.

*
Ако је наша слика у великом свету лоша, слика тог света је, у мојим очима барем, сто пута гора. Пропагандисти заборављају, мало-помало, зашто су нас клеветали; ја добро знам зашто их презирем. Лагали су, и лажу, где год су ногом крочили: у Босни и на Косову, у Авганистану и Ираку, у Либији и Сирији. Лажно се и представљају: „Међународна заједница“ је сачињена од четири-пет чланица ОУН; осталих две стотине држава нису укључене у њу. Дружина је до зуба наоружана, свеједно јој је шта о њој мислим; мени је још свеједније шта она мисли о нама. Лоша слика је, за мене, извор горког поноса. Биће да нешто вредимо кад је морала да употреби онолику машинерију дезинформисања, манипулисања и тровања јавног мњења, да би нас оцрнила.

*
Доктор Синиша Бујан, цењени гинеколог, управник једне клинике у западном делу Париза, поучио ме је почетком деведесетих како се треба односити према сатанизацији:
„Ја се Французима представљам као Србин силоватељ, етнички чистилац, империјалиста и убица, и они се на то тргну, схвате  какву штампу читају. Неки се почну извињавати…“
Лако је било демонизовати апстрактне Србе, а тешко издржати поглед доктора Бујана, пун очајничке бистрине.
Стручњак у вођењу компликованих трудноћа, Синиша Бујан је у нашем ратном вртлогу изгубио сина да се, убрзо, и сам угаси. Од туге.

[restrictedarea]

*
Светски медијски простор, који се одликује квантитативном обавештеношћу и квалитативним недостацима, и даље је, што се нас тиче, испуњен прљавим падавинама из последње деценије прошлог века. „Слика“ је лоша, али нема суштинске везе са нама. Настојање да је поправимо уваљује  нас у још већу срамоту: удворичким обарањем главе губимо и оно мало достојанства, што нам је као жртвама Вишњи оставио. Стиснути зуби, тврд поглед, мукло памћење, довољан су одговор на увреду. Не смемо заборавити да су Ахтисари и Черномидин, вукући дланове по глатком столу, предочили нашем председнику шта ће после бомбардовања остати од Београда. А наши би бескичмењаци с њима да пријатељују! Наше несрећне мондијалисте најбоље је описао један мој познаник, француски инжењер, рекавши с гадљивим изразом на лицу:
„А то су они који изигравају фине Србе…“

*
Логички гледано, проблем је једноставан. Зашто би ме мучила чињеница да неки  гледаоци телевизије у Тексасу, Сомалији, Непалу, Перуу и Данској имају неповољно мишљење о народу о којем у сваком случају ништа не знају? Шта смо изгубили ако су незнање испунили лажима? Штампа у служби пљачкашког капитализма не ужива нарочито поверење  публике. Према једној анкети, 63 одсто Француза не верује у оно што им новине сервирају. Тај постотак је свакако резервисан и према извештајима о Србији, и Србима. Ни ја не знам какво је стварно стање у Венецуели, Сирији, Чеченији и Белорусији, али сам убеђен да није онакво како га медији представљају. Срби, разуме се, нису безгрешни. Грађански рат је прљава радња, осветнички зло чини појединаца и група су његова неизбежна пратња. О нашим гресима вреди говорити под условом да све сукобљене стране приступе самоиспитивању. Појам „геноцида“ данас је проширен до обесмишљености, а онај истински, из Другог светског рата, који је дао подстицај најновијим сукобљавањима, није истражен и осуђен. Злочин растурања једне државе, потпомогнут од тзв. „међународне заједнице“, уродио је низом предвидљивих злочинстава. Ако смо принуђени да одржавамо коректне односе са починиоцима тог злочина, не морамо с њима да пијемо рујно вино. Ми добро познајемо наше мане, а незналице из „слободног света“ су морале да их измишљају. Ова врста фикције саму себе прождире.

*
Последице црне пропаганде данас су дејственије на нашем тлу него онамо где су зачете. Лоша слика у свету истрајава по инерцији; концлогори и сто хиљада силованих муслиманки више се не помињу: лаж је сама себи дошла главе. Њоме је обузет део наше елите, стално је подгрева и обнавља, мислећи да ће се тако приближити светским силницима. Ниједан београдски редитељ није био у стању да направи филм „Тежина ланаца“; у Канади, која је учествовала у бомбардовању, услови су били повољнији. Такмичећи се у самооптуживању ми изгледа верујемо да ћемо ући у вољу непријатељу и доживети морално прочишћење. Они који су бацали бомбе на наше возове, мостове и фабрике немају тешкоћа са својом савешћу. Ми се кајемо уместо њих.

*
Наш стварни проблем, после свега што се догодило, своди се на питање: Како било кога узимати озбиљно, било коме веровати? Ту нас вреба погубно нихилистичко искушење. У сваком часу, с ове и с оне стране Атлантика, било је појединаца који су храбро раскринкавали антисрпску кампању, борећи се за одмерен приступ у процењивању нашег положаја. Таквих  није било много, а опет, довољно да сачувамо веру у људски разум, правдољубив и истинољубив по природи свог устројства. Лепа слика – ах, слике, слике! – западне демократије се у нашим очима нагло распала и поништила. Своје некадашње идоле смо ухватили у лажи и у крађи. Идеја „људских права“ данас нам звучи као цинична спрдња, као изговор за освајање тржишта и присвајање природних богатстава. У Ираку бесни верски рат, у Либији кољу затворенике. Тешко земљи у којој Запад уведе демократију…

*
Ричард Холбрук је у једном чланку објављеном у „Њујоркеру“ упозоравао своје сународнике да полазећи на балканско ратиште нипошто не читају књигу Ребеке Вест „Black Lamb and grey  Falcon“. Енглеска списатељица је у том  обимном делу показала  превише симпатија према Србима, а Холбруку су биле потребне антипатије. Како ли би се тек згрозио да му је до руку дошла  песма руског војника, сачињена у рову пре стотинак година? Стихове ми је недавно доставио књижевник В. Н. Крупин, па их, за ову прилику, преводим:
„Сестро Велике Русије, Србијо, роде,
Претежак је тај крст за снагу твоју!
Пред навалом дивље и сурове хорде,
Крвариш, данас, у исцрпљујућем боју…

Рођена Србијо, и ми с тобом страдамо,
Вољена сестро, наша вера је чврста,
С тобом  се молимо, са тобом  се надамо,
Нек нам Бог помогне у ношењу судбинског Крста…

Издржи! Бог је у истини, не у сили.
Поново ће Небо бацити светлост у те:
Исус беше на Крсту, беше у могили,
Да би истини отворио свечане путе, –

Из гроба васкрсну, и сјај пролетњи
Упали у душама – сунце у небу сину,
А непријатељске војске, у страху и пометњи
Ко сенке слабашне падоше у прашину!…“

Константин Обрасцов,
29. новембра 1915. године,
у првој борбеној линији Кавкаске армије

Ова врста солидарисања се данас одбацује као израз заостале свести. Језик мржње је разумљивији. Гесло Холбрука и Јошке Фишера, преузето из арсенала Аустроугарске, гласило је: „Србија треба да умре!“ Холбрук је, ипак, умро пре ње.

*
„Политика“ од 1. децембра т. г. доноси налаз историчара Сл. Марковића да је Британска тајна служба (COE) оценила генерала Михаиловића као „патриоту који није сарађивао са окупаторима у Другом светском рату“.
Два дана касније, исти лист преноси извештај истраживача Т. Лонгиновича: „Опште је прихваћено становиште на Западу да је рат вођен  због сна Слободана Милошевића о великој Србији. Истовремено, врхунски познаваоци ситуације у бившој Југославији, укључујући и водећег бившег аналитичара ЦИА Дејвида Кенана, кажу да то уопште  није био циљ бившег српског председника. Међутим, ови стручњаци такође признају немоћ у односу на оно што зову Си-Ен-Ен ефекат, то јест способност медија да великом брзином  утичу на јавно мњење“.
Сад, кад су послови обављени, дозвољено је рећи истину. Њу нико више не слуша, а младима треба објашњавати ко су били Дража и Слоба.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Перуновић написа 2000.г у књизи РАЗГОВОР СА КОСО.ВСКИМ ИКОНАМА,…БИЋЕ СРБСКОГ НАРОДА ЈЕ ВЈЕЧНО И НЕУНИШТИВО.ЊЕГОВА СУШТИНА ЈЕ ОДРЕЂЕНА ПРИ ОБРАЗОВАЊУ,ВА СЕЉЕНСКИМ П Е Ч А Т И М А И БОЖАНСКИМ ИЗМЈЕРЕЊЕМ .БИЋЕ СРБСКОГ НАРОДА НЕ МОГУ ДА МЈЕЊАЈУ ЗЕМАЉСКИ ВЛАДАРИ ПО СВОЈОЈ ЖЕЉИ. С Р Б И СУ ОДРЕЂЕНИ ПРОМИСЛОМ
    БОЖЈИМ ДА ТО БУДУ.
    Сваки честити Србин пре ће умрети него да сам скине тај ПЕЧАТ.
    Хвала господину данојлићу што високо диже ЈАРБОЛ СВЕТОСАВЉА. О томе
    више на сајту ~~~слике и закон постања.




    0



    0
  2. Slika
    Vec u prvom pasusu, g. Danojlic kratko i jasno objasnjava nasu sliku u svetu. Ziveci na „drugom kraju sveta“, medju ljudima,
    koji cesto ne znaju ni gde je ta Evropa, Jugoslavija je bila
    simbol, a ozareni, pominjali osnivace nesvrstanih. {dopadalo nam se ili ne, do nedavno, mnogo dece je dobilo imena po nasem, kao
    i po fudableru-golgeteru iz Beogarda). Za vreme bombardovanja,
    nas otpor je vrlo cesto izazivao-„bravo!“. U Francuskoj (99-te,
    2000 i 01) nailazio sam na oprecne stavove ali je vecina bila
    protiv ucesca Francuske.
    Medjutim, za deset godina, od divljenja (ponekad, osude), doslo
    se do toga da cak i taksista na Baliju, kad mu kazemo da smo iz
    Srbije, izrazava glasno sazaljenje.
    Ono sto je sigurno, vladajuca garnitura je, udvarajuci se
    „medjunarodnoj zajednici“ („klubu“ 4-5 „sila“), a neki verujuci
    da ce pljuvanjem po „rezimu 90-tih“, „isporucivanjem“ predsednika (drzave Vlade, Skupstine, …) kao „otpada“(bez istrage, suda, …) steci postovanje i popraviti „sliku“. Upravo svim tim,
    i „kukumavcenjem“, moljakanjima, „klecanjem“, obecanjima svega i svacega, za prijem u EZ, potvrdjivali su „sliku“ i opravadvali
    sve zlo i cak, zlocine pocinjene gradjanima Srbije.
    Odnosom prema optuzenim u Hagu (ukljucujuci svedoku, koji je
    ostao i umro u zatvoru), cak prejudicirajuci krivicu i presudu,
    Srbija je pokazala svetu, da ne mari za drzavnost-suverenitet,
    zastitu gradjana, …Mediji su tu „sliku“ horski pojacavali i
    pogorsavali („cuveni“ novinar Politike, nije se libio da
    optuzenog Predsednika, naziva robijasem-krivim, osudjenim i
    u zatvoru-robiji, jos na pocetku sudjenja). Ni nadlezni tuzioci,
    ni pravobarnioci (mediji, jos manje) nisu ni komentarisali, da
    se optuzenima iz Srbije sudi van zemlje, dok je za nacisticke
    zlocince, sud osnovan u Nemackoj, a zlocini pocinjeni sirom
    Evrope. Svi zlocinci, Nemci, koji je osudjen na kaznu zatvora,
    „sluzili“ su ih u Nemackoj.
    Nemam iluzije o stvarnoj moci nase, malene Srbije, medju
    „velikim“ i arogantnim drzavama ali ni sumnju kako im pomazemo
    da se „ne sekiraju“, „uzbudjuju“, da ih „ne grize savest“,
    u nemoralu, lazima, zlodelima do zlocina.
    Nazalost, zaslepljeni pohlepom, nesposobni u neznanju, bez
    „ponjatija“ ljubavi (zato idu crkvu, na sahrane, „slave“ slave,
    samo kad se slika) nisu ni svesni da se svim tim, pridruzuju
    kriminalu i zlocinu.
    Ipak, verujem da u nasem narodu nije unistena klica i da ce
    niknuti, noseci sve sto nam je dobro u genima i natalozeno
    kroz istoriju. Verujem cemo shvatiti da klijanja nema bez
    ljubavi-soka zivota, i jedinog nasledja od Boga-Tvorca. Samo
    tako, razvice se cvet i doneti plod – ujedinjeni narod Srba.
    S. Savic




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *