„Православни“ гасовод

Пише Зоран Милошевић

Знало се да је најважнији руски „помоћник“ у Европи – Немачка, док је кандидат била и Берлусконијева Италија, али је са његовом сменом све отишло у пропаст, па се Москва веома брзо определила за Француску која је подржала руски пројекат европског гасовода

Поводом руских иницијатива око енергената у Европи („Северни“ и „Јужни ток“) светски медији су се „разгоропадили“. Новине доносе мноштво анализа, радио-станице непрестано емитују вести и мишљења експерата и политичара, а телевизије, на челу са америчким „Си-Ен-Еном“, приказују низ емисија о гасу и геополитици у различитом контексту и са различитим актерима. У том друштву се нашао и новозеландски часопис „Скоп“, који доноси текст Самира Џефрија, политичког аналитичара из Индије, „Гас и геополитика – перспективе Русије“, у којем тврди да је нафта најважнији енергент у свету, али да се све више прелази на природни гас, будући да је реч о присутнијем, јефтинијем, еколошки здравијем и ефикаснијем енергенту. Русија има велике количине гаса, при чему је и велики експортер овог енергента. Пошто Европска унија нема довољно нафте и гаса, она зависи од руских енергената. То је, уједно, чини и једним од највећих потрошача руског гаса (и нафте).

НЕСПОРНИ ЛИДЕР РУСИЈА
Недавно пуштени у експлоатацију „Северни ток“ и планирана изградња „Јужног тока“ (са радом треба да почне 2015. године) обесмишљавају антируски гасовод „Набуко“, он треба да почне да ради 2017. године, али има велики недостатак – не може да снабдева целу Европску унију, већ само ограничен број држава. На тај начин гасоводи претварају Русију у неоспорног лидера у испорукама енергената Унији, што јој, поред осталог, омогућава неограничен утицај на континенту, када све друге водеће економије доживљавају финансијску (дужничку) кризу, закључак је  Самира Џефрија.
Пуштање гасовода „Северни ток“ у рад евроатлантисти у Европи и САД-у су дочекали са негодовањем. У Вашингтону, пре свега, због геополитичких разлога, а у Пољској, Словачкој и Чешкој (и) због економских – јер је истовремено престао да тече гас преко гасовода који су ишли преко њихове територије, а то значи и губитак новца, накнаде за пролазак гаса (тиме су кажњени и за безрезервну подршку Вашингтону). Само Словачка губи на годишњем нивоу око 174 милиона евра. Остали нерадо саопштавају своје губитке. „Северни ток“, између осталог, саопштио је Европљанима веома јасно где је моћ и новац. Мартин Ехл за сајт „iHNed.cz“ каже да су овим Русија и Немачка угрозили „енергетску безбедност Централне Европе“ и појачали свој утицај у овом делу Уније. Но, биће да је истина сасвим другачија – да су угрозили доминацију Вашингтона и његових европских помоћника.

[restrictedarea]

БИЗАНТИЗАМ И „ ГАСОВОД“
Евроатлантисти су, такође, дочекали на „нож“ потписивање (у уторак, 22. новембра) уговора „Гаспрома“ и „Србијагаса“ о изградњи подземног складишта гаса „Банатски двор“, при чему је Београд добио повећану квоту у пословима градње „Јужног тока“, који злурадо и погрдно називају „православни гасовод“ (уз обавезно омаловажавање ове религије и „бизантизма“, као нечег вредносно нижег и недостојног западне цивилизације). Такође, сусрет шефа „Гаспрома“ Алексеја Милера са председником Републике Српске Додиком, током којег је разматрана могућност учешћа овог дела Босне и Херцеговине у „Јужном току“, дочекан је од евроатлантиста на „нож“. Разлог је, између осталог, и то што је Москва обећала Србима гас по повлашћеној цени, као и то да ће део профита од гаса из гасовода „Јужни ток“ усмерити на финансирање образовних институција у власништву Републике Српске, што је, поред осталог, разгневило Сарајево. Атлантистички аналитичари су ово протумачили као „отимање Србије и Босне и Херцеговине“ од Вашингтона и Брисела.
Италијанска штампа је, како преноси „Ил лењо сторто“, „запрепашћена“ новим потезима Москве. Наиме, ова новина тврди како је Русија тражила још једног утицајног „помоћника“ (први је Немачка) како би успешно владала Европом. „Оружје“ којим Русија покорава Европску унију је гас, а изградња огромног подземног складишта гаса у Србији и изградња гасовода „Јужни ток“ дефинитивно ће утврдити руску доминацију у Европи. Но, не може се самостално владати овим делом света, потребни су „помоћници“. До сада се знало да је најважнији руски „помоћник“ у Европи – Немачка, да је кандидат била и Берлусконијева Италија, али је са његовом сменом све отишло у пропаст, па се Москва веома брзо определила за Француску.
У понедељак, 21. новембра 2011. године, руски премијер Владимир Путин је замолио француског колегу Франсоа Фијона да се активније укључи у убеђивање важнијих политичара Европске уније да прихвате „Јужни ток“, јер исти заобилази Русима непоуздане територије и државе (Пољску, Румунију, Бугарску, Молдавију и Украјину), а већина ових држава су у Унији. На први поглед овај предлог је апсурдан, јер је Европска комисија (влада) подржана Пољском стала на страну конзорцијума АГРМ (Азербејџан, Грузија, Румунија и Мађарска), то јест гасовода „Набуко“, који треба да доводи гас у Унију мимо територије Русије. Ипак, како ствари стоје Французи намеравају да се одазову Путиновом позиву, чиме ће сахранити политику Европске комисије и Пољске у вези са питањем енергетске безбедности.

„МЕДЕНИ МЕСЕЦ“ МОСКВЕ И ПАРИЗА
Од посла са руским гасом многе европске компаније су „омастиле бркове“. Тако споменута новина „Ил лењо сторто“ тврди да је гасовод „Јужни ток“ обезбедио да у њему учествују и стекну профит (на основу пакета акција) и италијанска компанија „ЕНИ“ и немачка „E.Он е винтершел“ и грчка „ДЕПА“, чиме је „православни гасовод“ стекао подршку важних играча у Европској унији. Поред тога, веома утицајна француска компанија „Суез-газ де Франсе“ је акционар у „Северном току“ и заинтересована је да гас потекне и „Јужним током“. Даље, Путин је вољан да Паризу подршку плати и давањем посла француским компанијама у изградњи атомске електричне централе у Каљинграду, као и ослобађањем од пореза у експлоатацији гаса са Северног леденог океана, где интерес има „Тотал технип“.
„Очигледно, руско-француски односи никада у досадашњој историји нису били овако добри и на високом нивоу“, каже француски премијер Франсоа Фијон. Ова реченица италијанским новинарима је кључна и одражава француску подршку „православном гасоводу“ као европском пројекту. Но, што је посебно интересантно, а за Вашингтон болно, Париз се придружио Немцима који су јавно позвали на укидање „Трећег енергетског пакета“, Закона који онемогућава да произвођачи гаса, чије државе нису у Унији, имају власништво и над транспортним системима (гасоводима, далеководима…) Тиме су, заправо, подржали Москву, али и створили савез чијим захтевима нико у Европској унији не може да се супротстави.
На крају, француски премијер је говорио и о „меденом месецу“ Париза и Москве, јер је економска сарадња изузетна.
Шта је, дакле, навело Париз да уђу у „медени месец“ са Москвом?
„Меденом месецу је допринела, између осталог, и продаја француских носача хеликоптера „Мистрал“, лансирање руског сателита из француске базе, што је Москва представила као даљи поход на „освајање“ космоса, чиме је придобила не само углед, већ и значајне политичке и економске поене у свету. Но, „меденом месецу“, према мишљењу Флоријана Вилерсхаузена објављеном у немачким новинама „WirtschaftsWoche Heute“, највише доприноси сама руска економија – „перспективна економска локомотива“. Руска економија није страдала од кризе еврозоне. То је шеста економија света која тражи постојан образац раста и независности од колебања светског тржишта. Руска економија ради као добро подмазан механизам: инфлација се стално умањује, плате увећавају, повећава се и тражња робе и услуга, а стабилно високе цене нафте и гаса оснажују унутрашње тржиште, и на крају ове године раст бруто националног производа је четири одсто. Међутим, руској економији недостаје дугорочно планирање и модернизација економије, а то није могуће извести без партнера из Европске уније – тачније Немачке и Француске. Када у другим деловима света, посебно у САД-у, више нема здравог (неинфлаторног) новца, али ни „перспективне економске локомотиве“ која би повукла остале привреде света, онда је логично да они са здравом економском логиком нађу правог партнера за нови „медени месец“, како је то учинила Француска.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar
    Sančo Pansa

    Sjeverni tok liči na rad urađen filigranskom preciznošću, gdje nema prostora za sabotažu ili slične manevre. Velika i bratska Rusija nama već odavno pruža ruku, samo što naša vlast nema sluha ili prije će biti odvažnosti i razboritosti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *