Почетна / Друштво / Права детета: геноцид у пубертету

Права детета: геноцид у пубертету

Пише Владимир Димитријевић

Држави се може дозволити да у области породичних односа интервенише само у изузетним случајевима. Међутим, по нацрту Закона о правима детета, родитељ постаје сумњиво лице које за свако физичко спутавање и ограничавање детета, чак и оно које је неопходно за дететову добробит, може бити кажњено, можда и одузимањем родитељског права

Прорицати у Србији није нимало тешко: замислиш нешто најгоре што се може десити и знаш да ће, на неки монструозан начин, бити много горе него што си замислио. У свакој области, од привреде до културе. Такође, правило број два: што год домаћи жутокраки ЕУротичари на власти обећају, треба читати обрнуто; ако су уочи прошлих избора обећали да ће отворити 200 хиљада нових радних места, то је требало читати онако како се у стварности и десило: отпустили су 250.000 људи. Читаоци „Печата“ су, крајем лета 2011, имали прилике да погледају, у више наставака, текст потписника ових редова „Породица: одбрана и последњи дани“, у којем је било изложено шта нас чека кад су у питању „дечја права“, као и разградња традиционалне породице, закључно са тзв. „истополним браковима“ и њиховим захтевом да усвајају децу. У међувремену, објављени су резултати пописа: у Србији је, захваљујући опасној моралној, а све више и психичкој болести на власти, званој ЕУроза, око 400.000 људи мање него на попису 2002, при чему „зли Милошевић“, оптуживан за све кривице на домаћем простору, од смрти диносауруса наовамо, за то није могао бити крив: ЕУротичари су га прво испоручили у Хаг, а затим сместили у гроб, тако да је геноцид (како другачије назвати истребљење становништва обављано за рачун Империје, којој треба геополитички положај Србије, али не и њено становништво?) непосредна последица економске, породичне, културне и сваке друге политике коју су, од 5. октобра надаље, спроводили вашингтонско-бриселски гаулајтери, маскирани у наше политичаре (част ретким, превише ретким изузецима ).
Иако је долепотписани ово знао, иако му циљеви жутокраких одавно нису никаква тајна, ипак је и за њега био шок кад је прочитао предлог Закона о правима детета, којим је, ових дана, „мала, мала група“ ЕУротичара „обрадовала“ Србију на издисају, припремајући законску основу за продужење геноцидне политике, а све у име Империје. И то се све дешава у децембру, док се у Србији славе Детињци, Материце и Оци, три дивна празника, када се деца, мајке и очеви узајамно везују и „дреше“ малим поклонима породичне оданости. Као што је Ангела Меркел, по старом добром германском обичају дошла на Косово о српском Никољдану, да нас обдари даљим претњама и уценама поводом ове свете земље ( јер, на Западу је Деда Мраз у ствари Свети Никола, па је Меркелова решила да нас на то подсети), тако нас је и коалиција „За европску Турску“ (пардон, Србију) обрадовала преднацртом Закона о правима детета.

ШОК
У својој „Доктрини шока“ Наоми Клајн је доказала да се савремени канцеркапитализам служи методом шока да би разорио привреду земље коју је намерио да опљачка, а све под видом лечења „предмодерних“ друштава, која треба да се прилагоде „тржишној привреди“ и неолибералним правилима игре. Тако се вампири представљају као добровољни даваоци крви, а уништење економије се предузима под лекарским изговором. (Ко се неће сетити „Болнице без наде“ из „Алана Форда“ , у којој ти секу ногу зато што те боли желудац, јер не смеју да те препусте „несмиљеној судби“?) Када су људи шокирани нечим суманутим, поготово ако се то нешто протура као закон, онда је могуће ловити у мутном и наметнути вољу промилске мањине франкенштајнских „правника за људска права“ скоро стопроцентној већини која збуњена не уме да организује отпор. Како је то рекао психотерапеут Зоран Миливојевић, који се већ дуго бори против, како би Шекспир рекао, антипородичног лудила у којем има система:
„Иза овога крије се интерес лобија који захваљујући дечјим правима веома добро живе. Није тачно да се усаглашавамо са Европом, јер овако ригорозне законе има мало земаља у свету. Они који су писали овај преднацрт спадају у болесно амбициозне људе, који су са разних страна покупили најрадикалније мере и упаковали их у нешто што личи на експеримент ‘ин виво’, због чега треба да се плашимо будућности“ („Правда“, 15. децембар 2011). И, наравно, о томе је реч кад је у питању преднацрт Закона о правима детета, који је јавности понудио заштитник права грађана Саша Јанковић.
Све је умотано у пак-папир бриге о томе да се наше дете заштити (новине већ годинама „ложе“ збуњене и од времена у којем живе уплашене родитеље, пишући о масовном премлаћивању незаштићених дечака и девојчица које туку монструозни очеви и мајке, и како ће, колико већ сутра, неко на улици киднаповати њихове малишане, заклати их и узети им органе; тиме се ствара паника која одговора предузимању непотребно радикалних законских мера). Родитељи ће, шапуће се на ухо уплашеним одраслима, ради дечјег добра морати да обезбеде стални надзор деци до десет година (рецимо, не можеш да пустиш дечака трећака да се игра испред зграде с друговима, иначе ћеш, ако те неко „одшпија“,заглавити у бајбокани). Јанковић, нови Заратустра наших људских права, то овако тумачи:
„Морамо да прихватимо реалност да улице Србије нису безбедне као што су раније биле. Не можемо да прихватимо да деца не буду безбедна када их пустимо да се играју или кад оду до продавнице, али то је реалност, и морамо у складу с тим да се понашамо“ („Правда“, 15. децембар 2011). А зашто бисмо прихватили ту реалност, господине Јанковићу? Зар није боље да се стање у Србији духовно и економски поправи, да се људи запосле, да полиција не буде сведена на наплаћивање саобраћајних казни, него да штити наш миран сан? Зар то није боље него да се од деце и одраслих праве параноици који ће у сваком непознатом гледати Џека Трбосека? И наравно, по новом закону, свако телесно кажњавање деце изједначава се с насиљем над децом; како је то новинарима представио наш одлучни „омбудсман“ кардељевске инвентивности, Јанковић, насиље над женама и насиље над животињама је кажњиво, па је недопустиво да се насиље над децом сматра васпитањем. Обрати пажњу, читаоче: насиље над дететом је, за Јанковића, сваки облик физичког кажњавања.
Ту је и читав низ других мера, од којих се озбиљни људи већ хватају за главу. Драгана Ђорић, из Удружења „Родитељ“, каже: „По новом закону, ваше дете од десет година стиче процесну способност, па може да вас тужи јер му нисте дали џепарац или сте повисили тон прекоревши га за јединицу у школи. Може и да се суди с вама или да има заступника, и то не законског попут родитеља као до сада, већ било кога“(„Правда“, 15. децембар 2011).

[restrictedarea]

Војиндимитријевићевско, наташакандићевско и соњабисерковско схватање људских права као инструмента империјалне србофобије ће, ако уђе у наш живот, и оно мало жеље и потребе да се рађају деца, у земљи у којој сваке године умре 34.000 људи више него што их се роди, коначно угасити. Ко ће да рађа своје потенцијалне тужиоце и гонитеље на суду? Јер, како је рекао Зоран Миливојевић:
„Деца ће се супротстављати родитељима, у школама ће их учити да треба да пријаве родитеље, деца ће то и чинити. Већ имамо искуства у земљама где се тај механизам злоупотребљава, да деца уцењују родитеље да ће их пријавити или да их заиста лажно пријављују ако их родитељи ‘не слушају’ (…) Све то значи да ће родитељи бити много више немоћни него до сада, а деца моћна. Родитељи ће почети да се више свађају око васпитања, а у случају развода биће све више лажних оптужби за злостављање. У васпитање деце ће се све више мешати баке и деке, комшије, поготово васпитачице у вртићима и учитељи у школама, који ће бити задужени да посумњају да нешто није у реду и да о томе обавесте надлежне службе (…) На сваку пријаву, ма колико она била смешна и ирационална, мора да дође полиција, криминалиста, да се оде на разговор у Центар за социјални рад. Резултат је да ће за десетак година бити много више несоцијализоване деце, деце коју њихови родитељи нису могли да обуздају. А  када су родитељи немоћни, тражиће помоћ стручњака који ће стављати још више дијагноза као што је ‘поремећај пажње’, ‘високо функционални аутизам’, ‘поремећај понашања’, и измишљаће се нове, тако да ће се лењост због које неко одлаже обавезе звати ‘синдром прокрастинације’ итд. А за ове дијагнозе прописиваће се лекови које ће деца морати да пију“(„Православље“, 15 октобар 2011). И тако ће, у складу са визијом коју о Србима имају Војин, Наташа и Соња, сви млади Срби „нацисти“ морати да примају терапију од раног детињства, да више никад не би могли да промоле нос из Београдског пашалука, где их све треба сабити док не поцркају.
Мислите да се шалим? Наравно да се не шалим. Нови закон предвиђа најснажнију заштиту деце која су „припадници сексуалних мањина“ (ЛБГТ, сећате се), али и најодлучније спречавање младих да дођу у додир са опаким националистичким интернет садржајима (рецимо, члан 83 преднацрта закона тражи да се дете заштити „од насиља у штампаном материјалу и употребе информационих и комуникационих технологија“, међу којима се нарочито истиче опасност од „придобијање детета за учешће, чланство и подршку групама које подстичу насиље, нетолеранцију, мржњу“ (а зна се које су то групе – антигеј и антиЕУ навијачи, који воле Путина и Русију, наравно). Нико неће штитити децу од педерских интернет сајтова. Како то знамо? Па једноставно. Недавно су Барак Обама и Хилари Клинтон изјавили да је кључни приоритет Америке у области људских права широм света заштита права „сексуалних мањина“. А кога слушају наши властодршци? Глас разума или глас Хилари Клинтон?

НАВОЂЕЊЕ НА САМОУБИСТВО
Почетком децембра, у војном самачком хотелу на Звездари, у смрт је скочила породица Поњигер: отац Палко, официр у пензији, који је у наручју држао малог сина Милана (дете је преживело пад са шестог спрата), као и мајка Илонка. Наравно, нико не може да оправда самоубиство као метод решавања проблема, али Поњигерови, који су више од деценију и по чекали дете и живели су у хотелској гарсоњерици, добили су од Војске, у којој је Палко некад био капетан, налог за исељавање, усред зиме. Томе је претходио тежак, сиротињски живот, као и покушај да се реши стамбено питање. Њихово самоубиство је, наравно, слика будућности породичне Србије, ако се под хитно нешто не промени, и ако се болест звана ЕУроза не буде лечила. Породица, као основна ћелија друштва, захтева нарочиту пажњу и заштиту, што је у складу са Универзалном декларацијом о људским правима (Члан 16, став 3: „Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва“), са Конвенцијом УН о правима детета („Породици, као основној јединици друштва и природној средини за развој свих њених чланова, а посебно деце, треба да буде пружена неопходна заштита и помоћ како би могла у потпуности да преузме одговорност у заједници“, као и чланом 5 овог документа, у којем јасно стоји да ће „стране уговорнице поштовати одговорности, права и дужности родитеља, чланова шире породице или заједнице, како је предвиђено локалним обичајима“), и домаћим Законом о породици. Овде, међутим, неко жели да породицу замени државом.
Држави се може дозволити да у области породичних односа интервенише само у изузетним случајевима. Међутим, по нацрту овог закона, родитељ постаје сумњиво лице које за свако физичко спутавање и ограничавање детета, чак и оно које је неопходно за дететову добробит, може бити кажњено, можда и одузимањем родитељског права.
Предлагачи Закона насрнули су на здрав разум кад су физичко кажњавање детета изједначили са злостављањем. Злостављање је премлаћивање деце, а ударац по задњици је средство васпитања. По Зорану Миливојевићу, кад је у питању мало дете, телесна казна му помаже да запамти да не сме да понавља радње и улази у ситуације које могу да му угрозе живот и безбедност. Такође, кад је дете насилно и агресивно према другој деци, ударцем који га заболи учимо га да не ради другима оно што само не воли да доживи. Родитељи нису чудовишта која једва чекају да премлаћују своје потомке, него одговорни људи који своју децу воле много више него што их воле државни чиновници. Нарочито их воле више него Војин Димитријевић, Невена Петрушић, Зорица Мршевић, Саша Јанковић, Наташа Кандић, Соња Бисерко, Миљенко Дерета и остали лумени нашег „људскоправашког сектора“. Забране физичког кажњавања нема ни у много развијенијим земљама, међу којима су Велика Британија, САД, Белгија, Италија, Ирска, Швајцарска, Француска. А ми, са милион незапослених и афричком бедом, треба да будемо „авангарда“. Додуше, то би било сјајно средство за пуњење буџета: у Словенији је новчана казна за ударац детета по задњици 600 евра. Ето нове прилике да наши министри и њихови помоћници са својим страначким послушницима дођу до живог новца за спровођење њихових генијалних планова и програма!
Такође, преднацрт закона даје малолетнику права одраслог: дете од 15 година има право да родитељима забрани увид у свој здравствени картон. Наш познати дечји психијатар Светомир Бојанин упозорава: „У петнаестој години дете довршава дозревање структура мозга (ретикуларни систем) које омогућавају сажимање сазнајних процеса са максималном пажњом. Та пажња ће се формирати тек негде око 18 године када можемо рећи да је ниво сазнајних процеса дорастао пуни обим и капацитет. Оптеретити тај млади мислећи свет бременом које превазилази њихове способности, може да угрози само њихов развој и идентификациони процес. И ништа друго“ ( „Православље“, 15. октобар 2011). Да и не говоримо што се у преднацрту Закона, под видом права на слободан приступ информацијама о здрављу и здравим стиловима живота, уводи у школе сексуално васпитање, које је у великом броју случајева на Западу само допринело разарању породице, чији је основ љубав и поштовање, а не разобручена сексуалност. Нарочито је битно, понављамо, да се у Закон уводе права деце припадника тзв. „сексуалних мањина“, чиме се даља пропаганда хомосексуализма и лезбејства као прихватљивих „полних оријентација“ неумитно наставља, што за резултат има праксу већ виђену у појединим земљама Запада, где хомосексуалци долазе у вртиће да малој деци причају о лепотама „лезбигеј заједница“. У преднацрту закона, члан 5, тачка 4, стоји да деца имају и политичка права, иако основно политичко право, из којег происходе и остала, право да се бира и буде биран, стичу само пунолетна лица. Тиме се врши срамна политизација детињства, а деца од 14 година добијају право на удруживање, при чему нико ни не мисли о заштити деце од деструктивних секти, које се често јављају управо као удружења грађана. („Мунова унификациона црква“, рецимо, има преко сто педесет маскирних организација и „удружења грађана“).
У тоталитарним државама, попут Стаљиновог Совјетског Савеза, деца су била подстицана да шпијунирају и властима достављају родитеље (познат је пример Павлика Морозова).Овакви закони воде ка стварању тоталитарне државе, која ће породицу и личност држати под сталном стегом. А тоталитаризам није у облику, него у обиму власти. Јер, и код Стаљина су стално били организовани некакви избори, и то се звало „народна демократија“; али, обим власти је био такав да је и породица стално била под надзором. Замислите сада власт жутокраких у Србији како нам предлаже да у станове уведемо видео надзор, да би Војин Димитријевић и дружина могли да контролишу да ли смо дете ударили по стражњици.
Као што је рекао већ више пута цитирани Миливојевић: „Деца су будућност. Шта ће нам Косово ако су деца поремећена? Овај Закон је много важнији од тога да ли ће бити или неће бити геј параде. То је разлог да се демонстрира и изађе на улице. Када су на Новом Зеланду дали такав предлог, чак је сваки десети грађанин ове државе изашао на улицу и захтевао референдум“. Он сматра да о накардном квазизакону треба да се изјасне сви, а нарочито Црква, која брани идентитет овог народа.
У очекивању да ће Србија устати у одбрану породице, остајемо да се надамо у коначно буђење успаваних снага свих оних који у овој земљи живе, а желе да сачувају најузвишенији однос љубави, однос родитељ дете, у којем има нечег што нас подсећа на рајско стање човечанства. Нећемо им дати да од Србије направе пакао.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. И све то да би хомосексуалци усвајали децу и тако се „размножавали“?




    0



    0
  2. Ovo je razbijanje porodice i cepanje osnovne jedinice drustav..ono sto su komunisti zapoceli novi nastavljaju..narod na ulice da izadje i zbog ovog zlocinackog poduhvata i da se ispljuju ti „uceni fini strucnjaci“ koji su zapravo placenici monstruoznog drustva orvelove ideologije..SRBIJO BUDI SE!!!!




    0



    0
  3. Ovo meni govori da ce novim zakonom PRAVA DETETA,,,raditi na tome
    da se roditeljima uzmu deca,jer ce uvek naci razlog za to.
    Na sve strane citam,,,SRBIJO DIZI SE …..SRBIJO BUDI SE,,,
    da li je Srbin zombiran????? Niko se ne dize,,niti budi.
    Dokle ce SRBIJA stenjati pod ovom okupacijom i teskim nametom???




    0



    0
  4. РАЗАРАЊЕ ПОРОДИЦЕ је још један у низу удараца на Српско национално биће ! Похлепне Сотоне упорно смањују и разграђују Српство,све бестидније али лажима прикривено.Речи преокрећу у супротна значења а идеје су им све монструозније.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *