Права детета: геноцид у пубертету

Пише Владимир Димитријевић

Држави се може дозволити да у области породичних односа интервенише само у изузетним случајевима. Међутим, по нацрту Закона о правима детета, родитељ постаје сумњиво лице које за свако физичко спутавање и ограничавање детета, чак и оно које је неопходно за дететову добробит, може бити кажњено, можда и одузимањем родитељског права

Прорицати у Србији није нимало тешко: замислиш нешто најгоре што се може десити и знаш да ће, на неки монструозан начин, бити много горе него што си замислио. У свакој области, од привреде до културе. Такође, правило број два: што год домаћи жутокраки ЕУротичари на власти обећају, треба читати обрнуто; ако су уочи прошлих избора обећали да ће отворити 200 хиљада нових радних места, то је требало читати онако како се у стварности и десило: отпустили су 250.000 људи. Читаоци „Печата“ су, крајем лета 2011, имали прилике да погледају, у више наставака, текст потписника ових редова „Породица: одбрана и последњи дани“, у којем је било изложено шта нас чека кад су у питању „дечја права“, као и разградња традиционалне породице, закључно са тзв. „истополним браковима“ и њиховим захтевом да усвајају децу. У међувремену, објављени су резултати пописа: у Србији је, захваљујући опасној моралној, а све више и психичкој болести на власти, званој ЕУроза, око 400.000 људи мање него на попису 2002, при чему „зли Милошевић“, оптуживан за све кривице на домаћем простору, од смрти диносауруса наовамо, за то није могао бити крив: ЕУротичари су га прво испоручили у Хаг, а затим сместили у гроб, тако да је геноцид (како другачије назвати истребљење становништва обављано за рачун Империје, којој треба геополитички положај Србије, али не и њено становништво?) непосредна последица економске, породичне, културне и сваке друге политике коју су, од 5. октобра надаље, спроводили вашингтонско-бриселски гаулајтери, маскирани у наше политичаре (част ретким, превише ретким изузецима ).
Иако је долепотписани ово знао, иако му циљеви жутокраких одавно нису никаква тајна, ипак је и за њега био шок кад је прочитао предлог Закона о правима детета, којим је, ових дана, „мала, мала група“ ЕУротичара „обрадовала“ Србију на издисају, припремајући законску основу за продужење геноцидне политике, а све у име Империје. И то се све дешава у децембру, док се у Србији славе Детињци, Материце и Оци, три дивна празника, када се деца, мајке и очеви узајамно везују и „дреше“ малим поклонима породичне оданости. Као што је Ангела Меркел, по старом добром германском обичају дошла на Косово о српском Никољдану, да нас обдари даљим претњама и уценама поводом ове свете земље ( јер, на Западу је Деда Мраз у ствари Свети Никола, па је Меркелова решила да нас на то подсети), тако нас је и коалиција „За европску Турску“ (пардон, Србију) обрадовала преднацртом Закона о правима детета.

ШОК
У својој „Доктрини шока“ Наоми Клајн је доказала да се савремени канцеркапитализам служи методом шока да би разорио привреду земље коју је намерио да опљачка, а све под видом лечења „предмодерних“ друштава, која треба да се прилагоде „тржишној привреди“ и неолибералним правилима игре. Тако се вампири представљају као добровољни даваоци крви, а уништење економије се предузима под лекарским изговором. (Ко се неће сетити „Болнице без наде“ из „Алана Форда“ , у којој ти секу ногу зато што те боли желудац, јер не смеју да те препусте „несмиљеној судби“?) Када су људи шокирани нечим суманутим, поготово ако се то нешто протура као закон, онда је могуће ловити у мутном и наметнути вољу промилске мањине франкенштајнских „правника за људска права“ скоро стопроцентној већини која збуњена не уме да организује отпор. Како је то рекао психотерапеут Зоран Миливојевић, који се већ дуго бори против, како би Шекспир рекао, антипородичног лудила у којем има система:
„Иза овога крије се интерес лобија који захваљујући дечјим правима веома добро живе. Није тачно да се усаглашавамо са Европом, јер овако ригорозне законе има мало земаља у свету. Они који су писали овај преднацрт спадају у болесно амбициозне људе, који су са разних страна покупили најрадикалније мере и упаковали их у нешто што личи на експеримент ‘ин виво’, због чега треба да се плашимо будућности“ („Правда“, 15. децембар 2011). И, наравно, о томе је реч кад је у питању преднацрт Закона о правима детета, који је јавности понудио заштитник права грађана Саша Јанковић.
Све је умотано у пак-папир бриге о томе да се наше дете заштити (новине већ годинама „ложе“ збуњене и од времена у којем живе уплашене родитеље, пишући о масовном премлаћивању незаштићених дечака и девојчица које туку монструозни очеви и мајке, и како ће, колико већ сутра, неко на улици киднаповати њихове малишане, заклати их и узети им органе; тиме се ствара паника која одговора предузимању непотребно радикалних законских мера). Родитељи ће, шапуће се на ухо уплашеним одраслима, ради дечјег добра морати да обезбеде стални надзор деци до десет година (рецимо, не можеш да пустиш дечака трећака да се игра испред зграде с друговима, иначе ћеш, ако те неко „одшпија“,заглавити у бајбокани). Јанковић, нови Заратустра наших људских права, то овако тумачи:
„Морамо да прихватимо реалност да улице Србије нису безбедне као што су раније биле. Не можемо да прихватимо да деца не буду безбедна када их пустимо да се играју или кад оду до продавнице, али то је реалност, и морамо у складу с тим да се понашамо“ („Правда“, 15. децембар 2011). А зашто бисмо прихватили ту реалност, господине Јанковићу? Зар није боље да се стање у Србији духовно и економски поправи, да се људи запосле, да полиција не буде сведена на наплаћивање саобраћајних казни, него да штити наш миран сан? Зар то није боље него да се од деце и одраслих праве параноици који ће у сваком непознатом гледати Џека Трбосека? И наравно, по новом закону, свако телесно кажњавање деце изједначава се с насиљем над децом; како је то новинарима представио наш одлучни „омбудсман“ кардељевске инвентивности, Јанковић, насиље над женама и насиље над животињама је кажњиво, па је недопустиво да се насиље над децом сматра васпитањем. Обрати пажњу, читаоче: насиље над дететом је, за Јанковића, сваки облик физичког кажњавања.
Ту је и читав низ других мера, од којих се озбиљни људи већ хватају за главу. Драгана Ђорић, из Удружења „Родитељ“, каже: „По новом закону, ваше дете од десет година стиче процесну способност, па може да вас тужи јер му нисте дали џепарац или сте повисили тон прекоревши га за јединицу у школи. Може и да се суди с вама или да има заступника, и то не законског попут родитеља као до сада, већ било кога“(„Правда“, 15. децембар 2011).

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну