Последња битка за евро

Пише Мирослав Стојановић

Појачава се притисак на владу у Берлину која „држи све у својим рукама“ да „спречи колапс евра“. Да ли ће ако Меркелова не попусти катастрофа бити неизбежна?

Ко би могао поверовати да ће „мала комунисткиња (из бивше Немачке Демократске Републике) постати најмоћнија жена света“, с чуђењем је констатовао британски „Дејли мејл“ пишући о немачкој канцеларки пред којом „дрхти Европа“.
Ангела Меркел, истина, није стигла да буде члан партије, али јесте њеног подмлатка, „слободне немачке младежи“: „штоф“ за роман и причу о заиста невероватној политичкој каријери. Да ли и за историју?
Меркелову је пре неки дан један сериозни немачки дневник подсетио и упозорио да историја политичким лидерима куца само једанпут на врата,  очигледно уверен да је управо време разарајуће дужничке кризе (и још очигледније кризе западног, либералног капитализма!) унутар европске фамилије тренутак кад се одлучује може ли од „мале комунисткиње“ и политичке провинцијалке постати (за сада без покрића) државник националног, а тиме и европског формата, где је, иначе, рачунајући време само после Другог светског рата конкуренција веома оштра. Од Конрада Аденауера до Вилија Бранта и два Хелмута, Шмита и Кола.

НЕМАЧКА ВЛАДА ЕВРОПОМ
И кад се то питање препусти историји, очигледно је да су околности учиниле од немачке канцеларке личност од које (хамлетовски) зависи бити или не бити, у најмању руку, монетарна унија (евро) и (уопште) сама Европска унија. О томе говори и грозничава атмосфера која се ствара пред сусрет европских лидера 8. и 9. децембра. Пред тим датумом, као пред сусретом са судбином, не тресе се само (политички лаковерни) Београд. Усијање расте и у многим престоницама Старог континента. Истина, из посве различитих разлога, кад смо у питању ми и станари европске куће. Осим једног, заједничког: сви чекају шта ће рећи „најмоћнија жена света“.
У првом случају, шта ће извући из рукава као рецепт за (не)могући спас еврозоне. И Европске уније, уопште. И уз коју цену. У другом, нашем, хоће ли се неумољива немачка канцеларка умилостивити да нам се додели статус кандидата (с неограниченим временом) за улазак у европску кућу. И по коју (почињући с оном косовском) цену.
И док ће с нама лако, било шта да одлучи и учини с (пре)уређењем европске куће, и тако моћној ће, очигледно, бити далеко теже. Изузетно тешко. Њени планови да то учини по сопственој „мустри“ и као његов једини, неприкосновени кормилар, спасава европски брод захваћен опасним дужничким олујама, уместо аплаузима, дочекују се са све уочљивијим подозрењима. То подозрење, и немирење, већ прераста код неких суседа у све гласније антинемачко расположење и отпор потенцијалној „берлинској хегемонији“.
„Шпигл“ открива како се водећи немачки политичари све чешће суочавају с изразима нараслог неповерења према потезима и политици Берлина. И жаокама у разговорима с високим гостима које се своде на следећу констатацију: Немцима ће поћи за руком оно што им у Другом светском рату није успело – да владају Европом!
Немачки политичари и медији ових дана због тога помно ослушкују и бележе гласове из иностранства. Запазили су тако да париски „Монд“ на насловној страни сведочи о „новом таласу антинемачких расположења у Европи“. Следио је затим читав списак доказа. Лондонски „Тајмс“: ако је Клаузевиц био у праву кад је констатовао да је рат само наставак политике другим средствима, онда је Немачка поново у рату с Европом.
Утицајни лондонски „Гардијан“ портретишући немачку канцеларку у тексту под насловом „Ангела Меркел: спаситељ Европе или (њен) највећи проблем“, констатује да је канцеларка тренутно „најважнија личност света“ и да као шефица владе европског центра привредне моћи „држи у својим рукама финансијску будућност читавог континента“. Остаје, међутим, забринутост, додаје лист, „да ли је дорасла том задатку“.
У Лондону су, иначе, уверени да се Немачка, док је њена канцеларка упирала претећим прстом у „дужничке грешнике“ на југу Европе, веома окористила кризом. „Фајненшел тајмс“ то изричито тврди, и подсећа да је Берлин у монетарној унији уживао небројене предности и погодности. Без евра би био незамислив тако импресиван немачки извоз, при чему је пласман државних обвезница по изузетно повољним околностима обезбеђивао редовне и издашне финансијске инјекције домаћем тржишту. Сада је време, наглашава угледно гласило пословног света, да се Немачка коначно одлучи: колико ће да плати за спасавање Европе.

ОТПИСИВАЊЕ БАРОЗА

[restrictedarea]

Ових дана је настала општа узбуна и аларм је укључен у свим европским престоницама. На нишану се нашла немачка канцеларка која у решавању све разорније кризе одбија све идеје и иницијативе које нису по њеној вољи и у искључивом немачком интересу. Укључујући и оне из Европске комисије. Недавно је промптно одбила план њеног председника Бароза (у три варијанте) о европским обвезницама, као спасоносном решењу за дужничку кризу.
Било је за то одбијање изгледа ваљаних и рационалних разлога. Многе је, међутим, запрепастио начин на који је то Меркелова учинила: и по оцени немачких медија, осорно и немилосрдно. Никад се, констатовали су, један немачки канцелар није понео тако бахато према председнику „европске владе“.
Реализација идеје с европским заједничким обвезницама које би издавала „Европска централна банка“ по јединственој каматној стопи деловала би по уверењу Европске комисије, а с тим су сагласни и многи европски економисти, „умирујуће“ на „хиперактивно и нервозно“ финансијско тржиште. Грчка, Португалија, Шпанија и Италија би долазиле до свежег новца безболније и јефтиније. Берзански шпекуланти не би у том случају да узимају на нишан поједине земље, било би успостављено велико, ликвидно тржиште хартијама вредности које би улагачима могло да буде атрактивније од америчког.
Берлин, за сада, неће за то ни да чује. Заједничке обвезнице би покривале и прикривале сасвим различите кредитне бонитете унутар еврозоне и камате уз које се пласирају обвезнице појединих држава. Камате на грчке обвезнице су, на пример, половином октобра износиле 22,14 одсто, док су се немачке продавале по стопи од  2, 05 одсто. Могућност земаља на ивици банкрота да јефтино долазе до новца „разводнила“ би, по уверењу Немаца, њихове напора и обавезе да уз помоћ ригорозне штедње и гвоздене буџетске дисциплине „стану на ноге“. И подстакло инфлацију и у земљама где је до сада готово није било.
Немачка канцеларка није само против европских обвезница. Енергично се противи и „проширеном ангажовању“ „Европске централне банке“ у решавању кризе, на чему, иначе, инсистирају Французи. Њен посао није, категорична је Меркелова, да решава кризу и откупљује „у великом стилу“ обвезнице држава које су захваћене кризом, него да чува стабилност евра.
И док иза кулиса варничи, јавности се презентира инсценирана хармонија, попут слика с недавног ручка утроје – Меркелова, Саркози, Монти (нови италијански премијер) – у Стразбуру (после којег су медији срочили нову кованицу „Меркозимо“) која је „у потпуној супротности са реалном ситуацијом“ („Шпигл“).
А ситуација је тврди утицајни недељник таква да драматичнија не може да буде. Ако се нешто убрзо не учини европска монетарна унија ће „имплодирати“, с драматичним последицама не само за Европу. Час истине се приближава, последња битка за евро је у току. До краја ове и у наредној години земљама еврозоне потребна је огромна количина свежег новца како би држале главу изнад воде, преко 800 милијарди евра. Италија, на пример, мора за децембар ове године да обезбеди 22,5 милијарде, за јануар следеће 15, 6, фебруар 53, 1, март 44,2 и април 44,4. С готово истоветним износима које је „Шпигл“ графички представио као темпирне бомбе суочиће се у истом периоду и Француска, којој агенције прете, већ за који дан, смањењем рејтинга.
Ко ће уопште моћи да обезбеди толико свежег новца? Поверење инвеститора у земље евро зоне и способност њихових лидера да спасу заједничку валуту је озбиљно уздрмано. Ту ништа нису помериле и промениле промене демократски изабраних влада у Грчкој и Италији и довођење на њихово чело банкарских жонглера и технократа.
Досадашњи покушаји спасавања евра били су такође безуспешни. Експерти упозоравају да ће Европа коначно морати да посегне за најјачим оружјем: да ангажује централну банку, иако то није у њеном стриктном „опису послова“, у финансирању великих дужника. Има за то довољно новца и – сопствену штампарију.
Притисак на владу у Берлину да попусти у тврдом ставу бива све жешћи. Пољски министар спољних послова Радослав Сикорски у драматично сроченом апелу тражи да Немачка заустави колапс евра. Мање се плашим, каже Пољак, немачке (пре)моћи од њеног нечињења. Француски економски недељник „Трибуна“, на ту тему, примећује да се Немачка понаша као ватрогасац који пушта да кућа гори како би објаснио деци да је врло опасно играти се шибицама.

САМОУБИСТВО КОНТИНЕНТА
Меркелова, међутим, бар за сада, не попушта. Упркос чињеници да је у томе, практично, усамљена. Ако Немачка не попусти, упозорава Жак Атали, некадашњи саветник француског председника Митерана, катастрофа је неизбежна. Готово сви немачки медији пренели су Аталијеву „посебно драматичну формулацију“, да Немачка после два светска рата „поново држи у рукама оружје за самоубиство читавог континента“.
И у Берлину, међутим, расте уверење код једног броја политичара и експерата да ће непопустљива канцеларка суочена са све драматичнијом ситуацијом морати да попусти. Поготово ако се криза прелије, а то се чини неизбежним, и на само језгро еврозоне. Доста је оних који су поверовали да је крајем минуле седмице укључен аларм: агенције су јавиле као „шокантну вест“ да немачке обвезнице, досад магнетски привлачне, с роком доспећа од десет година, нису плануле. Вест је обиграла свет а с њом и сумња да је и најјача економија Старог континента начета. Немачки политичари и медији су те спекулације оквалификовали као „злураде“.
То, међутим, није отклонило све озбиљније сумње у спас евра. Британска контролна финансијска агенција издала је налог банкама ове земље, иако она не користи евро, да се припреме за крах европске монете. Идеја о којој колико до јуче нису хтели да чују, заокупља и угледне економисте у еврозони. Све су гласнији захтеви и у самој Немачкој за повратак на марку. Уз образложење: боље крај с ужасом, него ужас без краја.
Професор на хамбуршком универзитету који носи име бившег, још веома интелектуално активног, иако у поодмаклим годинама (прешао деведесету), канцелара Хелмута Шмита, Дирк Мајер сматра да Немачка треба што пре да напусти евро. Разрадио је сценарио по којем то треба учинити на препад. Одредио је да „дан икс“ буде један понедељак. Банке би после изненадне владине одлуке тог дана затвориле шалтере (како би „превеле“ рачуне својих клијената), а сутрадан би почеле са издавањем банкнота обележених магнетним знаком који се не би могао фалсификовати. Помно би се контролисало да странци то не искористе, а држава би помогла банкама које имају капитал у иностранству. После два месеца Немачка би дефинитивно напустила еврозону. За увођење нових новчаница у промет било би потребно годину дана, а за то време користиле би се евро банкноте „оверене“ невидљивим печатима.
Трошак читаве операције износио би између 250 и 340 милијарди евра, десет до 14 процената БДП. Висока цена, признаје професор Мајер. И додаје: ако остане у монетарној унији, која прераста у „трансфер заједницу“, Немачка ће морати да помажући посустале сваке године плаћа додатно осамдесет милијарди евра.
Меркелова остаје и даље, питање је колико искрено и уверено, при пароли коју је пре извесног времена изрекла у Бундестагу: крах евра значио би крах Европске уније. Она и даље инсистира на промени оснивачких уговора која би омогућила да се финансијски недисциплиноване земље ставе под ригорозну (буџетску) контролу, укључивала би и санкције. Сада то чини ортачки са француским председником Николом Саркозијем.
Рискантан подухват („отварање Пандорине кутије“, што би могло да расточи, уместо да је чвршће уједини, европску фамилију) који тражи од чланица додатно преношење националног суверенитета на „бриселску бирократију“, остаје без (очекиване) подршке.
Двојац „Маркози“ прелази на „резервни положај“. Почетком недеље лансирана је нова идеја о елитном евроклубу. Уместо обвезница за целу еврозону, Меркелова и Саркози сада предлажу заједничке обвезнице шест кредитно највреднијих земаља („трипл“ земље, чија се кредитна способност оцењује најбољом оценом, са три А) које чине Немачка, Француска, Финска, Луксембург, Холандија и Аустрија. Продаја обвезница би најпре напајала буџете ових земаља, а вишак би био намењен кредитирању осталих чланица еврозоне, под веома строгим (пред)условима.
Иако за формирање авангардног клуба није потребно мењати оснивачке, већ сада је очигледно да ни тај подухват, који од еврозоне и Европске уније ствара центар и периферију, неће наићи на одобравање и аплаузе у европској фамилији. Судећи по реаговању читалаца на једном порталу, одбојно реагују и сами Немци. Један од њих верује да је у питању још једно „мртворођенче“, упозоравајући да су и Француска и Немачка презадужене и да ће сасвим сигурно неки од чланова овог ексклузивног клуба колико сутра изгубити врхунски рејтинг. Други каже да док се барата с толиким милијардама држава нема новца да „окречи нашу школу“, трећи закључује: новац ће добити они који прихвате да играју како Меркелова свира. Италијани и Шпанци ће бити присиљени да „буду Немци“, да се одрекну медитеранског стила живота и, корак по корак, да рађају (само) плавокосу децу…

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Nije Grcka kriva nista manje od ma koje druge zemlje, pa ni Nemacke. Ameri su samo od nje kao prve domine poceli da ruse evro, e da USA pokaze EU ko je glavni, i ciji je novac prvi na svetu! Da Bog da neuspeli, i jedni i drugi, prvo “prvi” a odmah za njima i “drugi”, ubice Jugoslavije i mucitelji Srba svih i svuda.

  2. “Liberalni kapitalizam” se upleo u mrezu sistema koji je sam stvorio. Da bi dobio sigurno i hiperprofitabilno trziste morao je na prostoru Evrope i svoje Unije da unisti (ili bar bitno smanji) proizvodnju. Smanjivanjem – a ponegde i unistavanjem proizvodnje – dobio je(kako ga sam naziva) “prazan prostor”. Tim tzv. praznim prostorom se “lako” upravlja, on je prezaduzen, neograniceno zavisan od eksploatatora ali ne sme biti unisten kao ekonomski cinilac. Zasto? Pa zato sto je svaki ekonomski prostor, ma koliko bio osiromasen, jos uvek prostor na kojem je moguca eksploatacija.
    Unutar Evrope se vodi borba oko izbora “spasioca” osiromasenih koji ce nastaviti eksploataciju. Evropa ne trazi uzrocnu istinu u sistemu “liberalnog kapitalizma”, ona se rukovodi teorijom pragmatizma koja o jednom pitanju priznaje neogranicen broj istina. To su “istine” ciji je kriterij licna korist. Licna korist ne spasava siromasne, ona ih samo proizvodi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *