Политичке расправе на ТВ: Свађајте се, Срби!

Пише Миодраг Зарковић

Многи национално свесни и савесни јавни делатници изгледа не схватају да је, после година евроатлантског медијског терора, најзад дошло време за освету

 

Упозорења типа „забрањено за млађе од 16 година“ или „не препоручује се срчаним болесницима“, неретко су пратила телевизијске садржаје у бурној историји „малог екрана“ и сва су била усмерена ка гледоцима. Српски етар, међутим, увелико је превазишао уобичајене оквире. Иначе необичан по много чему, српски етар дошао је дотле да би упозорења сада била кориснија учесницима у емисијама, него публици.
Не учествујте ако патите од вишка обзира, мањка смелости и хроничне попустљивости – овакав би савет ваљало показати сваком коме је стигао позив за неку од многобројних политичких расправа на овдашњим ТВ станицама. Јер, такве су емисије у нас одавно престале да буду емисије, и покушале да буду гладијаторске арене, где би се на радост светине пуштала крв сатераним жртвама: српству, национализму, православљу, косовском миту, јасеновачком незабораву… Покушале, али нису успеле, зато што оно што су аутори дотичних емисија препознали као светину, ипак није било радо да гледа сопствене светиње како крваре. Тај народ, та публика, та непрегледна гомила понижених и ојађених, одбила је да ужива у сакаћењу већ посрнулог националног морала; штавише, сада тражи да од мача страдају они што су се мача први латили; гледалиште хоће да види како крваре самопроглашени баштиници вајних европских вредности.
И, мора се признати, заслужила је „светина“ да гледа жељену крв. Заслужила је да ужива у замуцкивању Југослава Ћосића, у фацијалном грчу Оље Бећковић, у крештавој немоћи Данице Вученић, у расколаченим очима Зорана Станојевића, у томе што Ненад Љ. Стефановић више не сме гласа да пусти, а Александар Тијанић не сме да ућути… Још више је заслужила да гледа како се на тихој ватри крчкају јахачи европске апокалипсе: Марко Караџић, Огљен Прибићевић, Биљана Србљановић, Теофил Панчић, Јово Бакић, Борка Павићевић, Драгољуб Жарковић, Бруно Векарић, Бошко Јакшић, Владимир Тодорић, Милан Николић и многи други, све сами стручњаци за холивудску правду и српску кривицу, што нас годинама трују накарадним гледиштима и изопаченим интересима. Заслужили су Срби, можда и више него ишта друго, да из првог реда посматрају страдање Сорошеве армије нечастивих, мноштва незаситих крвопија које су средином прошле деценије окупирале медијски простор и загадиле небројене нараштаје.
И зато нико не би смео да ускрати Србима те призоре. Што ће рећи, нико више нема право да гостује у емисији поред набројаних ликова и да их онда штеди. Нико надаље не би смео да показује ма какав обзир према другосрбијанским јуришницима док убрзано остају без ко зна које по реду Југославије, сада назване Европском унијом.
Више не би смело да се деси оно што се често дешавало последњих месеци: да Сорошева солдатеска пролази некажњено за своја телевизијска непочинства. Њихови се морални и интелектуални недостаци не могу сакрити у живим преносима емисија: искористите то, даме и господо евроскептици и родољуби. Сада када је свима најзад јасно да сте били у праву и када Србија навија за вас, немојте сада да стајете и грогираном противнику дозвољавате да се окрепи. Хватајте га за сваку непромишљену реч, набијајте му на нос сваку одмотану будалаштину, низ грло му саспите сваку од зашећерених увреда што их је изручивао по Србима свих ових година.
Када Владимир Илић каже, у „Да можда не“, да је Србија здушно допринела холокаусту, а да Хрватска није државно одговорна за НДХ, е онда би неко у студију морао да га осрамоти, неко би морао да изврне руглу његово духовно ништавило, неко би морао да стане на реп његовом једва прикривеном антисрпском фашизму. А ипак, ни водитељка, ни присутни драмски писац нису на одговарајући начин узвратили надобудном Илићу, који је, на вечну срамоту Београдског универзитета, још и професор на Филозофском факултету.
Када Бруно Векарић и Славиша Лекић на „Б92“ углас призивају гиљотину за „ратнохушкаче из деведесетих“, мислећи на тадашње новинаре по београдским гласилима, а ни не помињу ужасавајуће антисрпске написе из немачке, британске и америчке штампе, не помињу лажи Кристијане Аманпур, не помињу непролазно и званично величање усташтва у хрватској јавности – знају они за све то, али не помињу, јер су кадри да ударе само на слабије, никако на јаче – тада би их  у најмању руку требало исмејати због титоистички злобне доследности у недоследности. А ипак, када су поменута два безобразника управо то радила у „Између две ватре“ пре три недеље, њихови безобразлуци остадоше без оштрог одговора, зато што су две присутне даме, једна иначе вешта водитељка и једна иначе бритка новинарка, показале више уљудности него што је ситуација допуштала.
Када Бошко Јакшић каже да је Устав тек један неважан папир, морате га подсетити да су на некаквом папиру остале и све његове ласцивне досетке из Рима, одакле је извештавао за „Политику“ у доба режима по којем данас немилице пљује, као и да ће некакав папир сачувати и сва његова садашња „преокретачка“ наклапања, често оперисана и од најосновнијег смисла. Када Огњен Прибићевић, као папагај хиљадити пут понови да Србија мора да прихвати сваку реалност проглашену од стране Ангеле Меркел, морате га упитати каква је то реалност својевремено уздигла једног папагаја до места амбасадора у Немачкој, односно, какву је реалност папагај заговарао по Немачкој док је био тамо на служби. Када Владимир Тодорић, младић са још сиромашнијим значајем и специфичном тежином него претходни набројани (што је заиста „успех“ вредан пажње), сав задовољан собом преприча саговорницима шта је њему рекао фантомски студент из Грачанице – како се безбедније осећа у Грачаници, у енклави окруженој Шиптарима, него у Косовској Митровици окружен помахниталим Србима – неко би морао да захтева од Тодорића да лично провери истинитост те тврдње, па се прошета мало по Митровици, мало по Грачаници, а мало по, пу-пу, толерантном Призрену или Гњилану; па да, ако преживи ово последње, јави да ли је тај његов студент био у праву.
Када, у крајњем случају, Борис Тадић изјави, седећи непосредно поред вас, да он никада није рекао да Европа нема алтернативу – као што је, а да није трепнуо, рекао у „Ставу Србије“ на „Првој“ пре неколико недеља – онда морате, заиста морате, простим подсећањем на главни слоган његове странке на прошлим изборима да натерате његове све упијеније и све блеђе образе да порумене од стида, ако је стида уопште остало на Андрићевом венцу.
Прижељкивано се, међутим, не дешава. Национално осетљиви јавни посленици упорно, из емисије у емисију, пропуштају да казне националне штеточине, иако им се ови пречесто и сами намештају. Национално осетљивији долазе у емисије да би били у праву, да би показали своју памет и своје образовање, да би се дичили поштењем и културом; а ови други, штеточине, долазе само и искључиво да би наружили ове прве; као што је одвајкада и било; и зато су епилози тих емисија исти као и пре две или три године, иако је свеукупна, и српска и планетарна ситуација, данас значајно другачија него ономад.
И зато би сви они који мрзе свађе и избегавају замерање требало да се убудуће уздрже од телевизијских наступа, ма колико били и остали у праву у вези са многим питањима. Да, ово је време за телевизијско пуштање крви. Ко није спреман да у директном ТВ сучељавању удари на најмрачније слабости свог идеолошког душманина, нема шта да тражи у директном ТВ сучељавању. Српски јавни простор, олако препуштен Сорошевим јаничарима, неће бити враћен милом. Мора бити отет назад, како би служио својим јединим правим господарима, у Јакшићевом „папиру“ описаним као „Срби и остали народи који живе на овој територији“. Они, прави господари, наградиће свакога ко је спреман да им тај јавни простор врати, али су исто тако спремни да казне свакога ко се усуди да проћерда поверење које су му они указали.

6 коментара

  1. Поштовани Зарковићу, одавно нисам прочитао овако храбар текст.Печат има феноменалне текстове и храбре али је ваш, актуелан,храбар и блистав.Данас је потребно, не само бити храбар већ и дрзак и безобразан, да би се од другосрбијанаца “отео”(МЗ)медијски простор.Све сте рекли а ја би само да додам и мало свог мишљења-В: Илића ја не би осрамио ја би га ошамарио. Знам да то није умесно и некултурно али са парама напуњеним, подплаћеним,подпомогнути моћнима и због тога дрским и надувеним, се не може другачије.На силу сила, на љуту рану љута травка.Мора се јер се они на медијима врте као на рингишпилу.Набројали сте их довољно и било би претенциозно да их све обухватите,али и ја би да на тај списак “уведем” неке,нека се забележи а млађи нека памте-Наташа.Мисићка,Сарапа,Дерета,Димитријевић, Бркић,..
    Поред Клунија је цео дан(Декларација о КиМ) седео Чанак, како га председник не упита, шта је то СРИЈЕМ ХРВАТИМА.
    Тодорић,па он је не само слагао већ је и заборавио да је у Грачаници из аута убијен ученик Поповић, да су многи повређени,да су многе силоване,..

  2. Odlican tekst,odlicna analiza postojeceg stanja u nasim medijima, a posebno onim elektronskim.Inace kada je Bosko Jaksic u pitanju…ne treba smetnuti sa uma cinjenicu da je on sin Titovog generala, da je to covek koji je odrastao na Dedinju… i redovno letovao na Brionima…Iver ne pada daleko od klade…i on ” se bori i dalje protiv nacionalizma ” ( ajde cik nek ode u Zagreb da se tamo ” bori protiv nacionalizma ” ili u Pristinu ili u Sarajevo…) Slazem se i sa predhodnim komentarom.

  3. Gospodine Zarkoviću kad otvorim Pečat kojeg kupujem od prvog broja jedna od prvih stvari koje čitam je vaš TV Komentar.Potpuno se slažem sa vama u svemu što ste napisali,samo tu postoji veliki problem.U Srbiji vlada “demokratski mrak” pogotovo kad su TV stanice u pitanju pa onda ovi Evroatlanski EKSTREMISTI ne bi ni pozvali u svoje emisije one za koje znaju da bi im sasuli u brk sve ono što zaslužuju…

  4. Браво, и хвала за овакав коментар.

  5. Јелена

    Нека Вам Господ укрепи десницу (ако сте дешњак).

  6. БОГ ПОМАЖЕ БОРЦИМА говорио нам је и његова светост патријарх ПАВЛЕ јер за истину и правду се мора борити па ће нам и Бог помоћи а овај удружени антисрпски полусвет је већ предуго на сцени и сам нема намеру да је напушта него нас безобразно брука и срамоти – време је крајње да му се покажу зуби и отера у историју ! РОДОЉУБИ СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ Ви сте на потезу да зауставимо Србохуљење, омасовимо и ојачајмо наше редове ширењем истине у народу јер повлачење више није паметно ! БОГ је на нашој страни

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *