Победимо себе – гласајмо за Србију

Пише Драгомир Антонић

Много тога се променило у једном дану и ништа није исто у „Еј, Унији“ после деветог децембра. То је нова, стварна шанса Србије. Потребно је само да победимо у српском Парламенту

Десило се оно што су разумни људи говорили и писали (види „Печат“ у последње три године) да ће се десити. Сад кад се десило оно што се морало десити – власт се љути и то на нас који смо саопштавали шта ће бити. Није крива „Еј, Унија“, није крива власт, нису криве разноразне домаће и стране канцеларије за европско повезивање, нити су криви домаћи „професионални“ новински уредници, ТВ аналитичари (читај: плаћене лажовчине) и успаљене телевизијске сојке, него је крива опозиција и сви они „који су мрачни националисти“ (претпостављам: српски) окупљени око разноразних „печата“. Аферим браћо на власти. Пронашли сте кривца и сад вам је лакше. Хвала Богу – једино сте ви исправни. И наравно манити курјак.
Нико више не помиње Хаг, генерала Ратка Младића, др Радована Караџића, као услов. Као да су живели пре стотину година. Нико – од српске власти, већ то морају Руси да раде – не помиње ни проф. др Војислава Шешеља који чами у хашком казамату. Чак и хашки апсанџија Брамерц јавно је изјавио да „случај Војислава Шешеља није нешто чиме би се Хашки трибунал могао похвалити“. Сви по нешто рекоше и малчице себе самокритиковаше, сем наше врле просрпске власти. Само су они исправни, као да их је саставио римски бискуп непогрешиви.
Залуд је њима се више бавити. Окренимо се себи. Усе и у своје кљусе. Није све тако црно као што изгледа. Има и лепих вести. Изгледа да је коначно отишао – како рече из моралних разлога, ако се у међувремену не предомисли из лично материјалних, такође разлога – Божидар Ђелић. Једна од перјаница пропале политике. Одлепрша средовечни мозак са све перушком.
Но, да видимо шта нама, који смо остали, ваља чинити. Неће нам бити лако, али није све ни катастрофално како би чиновници који примају новце из преступних фондова „Еј, Уније“ хтели да прикажу. Прво, треба одмах одустати од тражења кривца,они се знају,и не учествовати у било каквом телевизијском сучељавању, односно препирању. Немојте ни слушати њихове баљезгарије. Држава и српски народ су опасности и нема више времена за дебате, већ је време за делотворне и организоване акције. Сад нам је потребно – оно што би увек требало имати –  памет, хладнокрвност, разумност и храброст. Ма колико парадоксално звучало ситуација у којој се Србија нашла после одлуке  „Еј, Уније“ (читај Немачке и неколицине) је боља него што је била пре деветог децембра. Боља је утолико што су ствари истеране на чистац и што су Немци без имало пардона, јасно и гласно рекли шта се од Србије децидирано тражи. Одустајање од Резолуције 1244 и признавање државе Косова. Значи нема више никаквих еуфемизама или керефека типа барикаде, технички дијалози, стабилност у региону, царински штамбиљи, таблице…Карте су отворене и положене на сто.
Немци поново активирају свој хиљадугодишњи програм под именом: „Drang nachdem Osten“ и учиниће све да га остваре. Ми тај програм не можемо спречити, а није на нама ни да се сами одупиремо нечему што није само проблем Србије. Немамо ми снагу, а ни потребу да зауздавамо Немачку. Има јачих и позванијих да о немачком програму размишљају. Зато је садашња ситуација за Србију боља од прошлонедељне. Проблем јесте у нашем дворишту, али сад и други постају заинтересовани за догађања у нашој авлији. Авлија је, макар само формално, ипак  наша, а то сви знају и због тога нас притискају. Да није наше не би нас ни притискали, нити нас било шта питали. Решили би напречац све онако како њима одговара и мирна Бачка. Зато памет у главу, а храброст мало ниже. Не предајмо се на први притисак, нити прихватајмо прву понуду. Направимо легални фронт у Парламенту. Поставимо једноставно питање: ко је за државу Србију и одбрану, по сваку цену, Косова и Метохије? Нека народни посланици гласају јавно и појединачно. Телевизија ће да преноси седницу. Ако Срби успеју да победе у сопственом Парламенту и са великом разликом, онда ће успети да победе и све оне који би Косово и Метохију да дефинитивно отму. Гласање у српском Парламенту да су Косово и Метохија део Србије и да се садашња власт обавезује да ту одлуку поштује свуда и на сваком месту је јасан сигнал свима да се Србија Космета никад добровољно неће одрећи. Као што су други нама јасно рекли шта се од нас очекује и ми њима треба да пошаљемо јасан одговор. Наш јасан одговор очекују и други заинтересовани. Пре свих наши пријатељи, али и противници наших тренутних непријатеља. Противници наших непријатеља могу да нам буду савезници. Видевши нашу јавно исказану одлучност и тренутни непријатељи могу да промене тактичка средства и понуде друге опције. Одједном све што је изгледало изгубљено и црно може постати, ако не бело, оно бар сивкасто. Много тога се променило у једном дану (односно чир који се дуго гнојио је пукао) и ништа није исто у „Еј, Унији“ после деветог децембра. То је нова, стварна шанса Србије. Потребно је само да победимо у српском Парламенту. Ја сам сигуран да можемо, јер ако не можемо у свом дворишту да победимо, онда немамо шта да тражимо у туђем. Поштовани народни посланици, заборавите на тренутак на личне и страначке интересе и гласајте, у име Бога, за спас Србије. То вам је дужност!