Ного o Андрићу Сумрак над Сарајевом

Пише Рајко Петров Ного

Нигдје се као у Андрићевој причи „Мрак над Сарајевом“, Европљанин и Хришћанин, тако директно и јасно, премда с муком, „непризнаваном и неказиваном“, не одређује према Османлијама и њиховом турском принципу

Има једна Андрићева прича „Мрак над Сарајевом“, објављена је 6. јануара 1931. године у божићној „Политици“, које није било у ранијим „Сабраним делима“.
Нигдје се, осим, можда, у Андрићевој дисертацији, Европљанин и Хришћанин, тако директно и јасно, премда с муком, „непризнаваном и неказиваном“, не одређује према Османлијама и њиховом турском принципу, као што то чини љекар, доктор Галанти, у служби моћног Осман паше. Прича је, на почетку и на крају, прстенасто стегнута заласком сунца: „Сунце које залази за Сарајевом изгледа да је последње и да се гаси над човечанством заувек, мислио је везиров лекар“.

ПАКАО ЧУЛНОГ ЖИВОТА

[restrictedarea]

У магновењу, у сумрак, минуо је читав докторов живот који се, откако има Османово повјерење, ту „насмејану и малко презриву наклоност“, дијели на дневне и ноћне мисли које се смјењују „као ревносне страже“.
Снага Османлија, дању мисли Галанти – Мађар, Талијан, Левантинац, странац, dottore illyrico, шта ли, а такви су често у близини Андрићевих увида – почива у њиховом односу према видљивом свету, „коме не желе ништа ни да одузму, ни да додају“. Мир и равнотежа Османлија подсјећа овог доктора на равнотежу анималног света; „не признаје поразе, не каје се, не прашта, иде право циљу, а циљ му је прост и јасан: овај свет, васколик и овакав какав је“. Анимални свијет нема моралне осјетљивости, ни гриже савјести. Тај свијет се једнако понаша и кад побјеђује и кад губи: „Последњи Турчин, дотеран у најудаљенију покрајину Мале Азије, уживаће своја последња добра: храну, пиће, жену и кућу, боље, јаче и друкчије него ма који Хришћанин са Запада“. Па и смрт на томе путу, ономе који брани своја добра, у складу је са турским принципом; „бели, весели нишан без туге и тајне“, само је биљег мјеста „на ком је застао један Турчин у својој борби за посед света или за одбрану његових добара“. Ако је биљег на гробном мјесту без туге и тајне, а при том и весео, Османлије су онда сасвим од овога свијета. Штавише, турски принцип постојаће и кад Турака не буде. Увијек ће бити дејствен код оних „који ће се овако осећати једно са видљивим светом“.
Сила и власт дар су онима који стварност признају безусловно. Оваква визија турског принципа блиска је Његошевој, али кад Његош проговори из Турака: „Шта ће слабо раскршће липово / пред остротом витога челика?“ А још ближе апотеози Стамбола којом је Његош даровао Мустај-кадију: „О Стамболе, земаљско весеље / купо меда, горо од шећера, / бањо слатка људскога живота“. И то није случајно. Убога, уска, вишеградска стаза, и Његош, као жива самосвијест, пратили су свјетског путника Андрића куда год је ходио.
Али, како то код Андрића и доктора Галанта бива, све има своју цијену и своје наличје, па и бања живота. „Ноћу, кад прошлост у човеку јаче говори“, овај је странац, оком Хришћанина, код Османлија „видео пакао чулног живота, чамотињу и јад тела, ужас, неред и безвлашће телесних потреба и прохтева, бесанице без наде и молитве, њихове љубави опојне, али горке и наопаке, материнства без права, очинства без среће и нежности, заносе без крила“. У турском принципу, у тој супстанцијалној анималности, у заносу без крила, овај у себи разапети доктор, осјећао је пустош у одсуству сваке метафизике. Видио је њихову власт од данас до сутра, градове и утврђења као шаторе на вјетру. Цио турски принцип ноћу му се чинио да је зао и да злу служи, а он се у све то упрегнуо „несвесно, а служи му свесно“. Укратко, то су биле невеселе ноћне мисли докторове.

ЗВЕРКА ШТО ЊУШИ ВЕТАР
Слично докторовим дневним и ноћним мислима, али саучеснички и изнутра, писао је и Скендер Куленовић у есеју „Из смарагда Уне“: „Свијет је ово дозлабога чулан: и машта о рају му је чулна“. И Куленовић пише о голој једноставности надгробника, о нагнутим нишанима као о веселој, припитој браћи. И Куленовић не пропушта да примијети да у овоме свијету, испод мирне и свечане образине, тињају страсти, драме крви, богатства и биједе власти. И баш зато што је такав „у њега је зашла Андрићева сонда“, пише Куленовић.
За доктора Галанта јутро је, у одсуству бола, било једино, кратко затишје и олакшање; тада је налазио снаге за осмијех, за миран поглед и добру ријеч. Чим би из куће крочио у видљив свијет, наш доктор би се, како се сунце дизало, све више крутио и ледио, и ревносно служио онима којима све служи, без помисли на отпор.
И баш ту, у помисли на отпор, стоји разлика између Западњака и Срба, а можда и Андрићева фасцинација Његошевим парадоксалним позитивним нихилизмом у стиху: „Нека буде што бити не може“. На Турке се доктор навикао као на неминовно зло, а додир са рајом, нарочито са њеним првацима, било му је мучење. Прваци су му личили на робијаше, који се заваравају титулама војвода и кнежева. Раја је Турцима могла нанијети зла, али себи није могла помоћи, мислио је Галанти. Па ипак, у Андрићевој причи „Мрак над Сарајевом“ ово је прва реченица: „Везиров лекар доктор Галанти обишао је болесног архимандрита који је био затворен у Жутој Табији због неких књига, неког оружја и неке политике“. Кога затварају због тако чега, тај јамачно помишља да би могло бити и другачије него што је, да би могло бити што бити не може.
Како је почео, Андрић ће причу и окончати сутоном, а онда и мраком над Сарајевом, прије него доктор Галанти „сиђе у варош и настави живот човека који је разапет и мучен у себи“.
Године 1937. у „Српском књижевном гласнику“ објавио је Андрић чувену причу „Труп“. Причу прича фра Петар, а када он прича „око сваке његове речи лебди нарочит призвук, као неки звучни ореол“. Турски принцип је у причи радикализован, можда и зато што је поенту фра Петар препустио Хришћанину из Либана, калиграфу кога су звали Карајазиџи. Тај црни писар могао би бити нека врста двојника Јовану Дамаскину – Турци му замало нису одсјекли руку којом је писао некакву жалбу, арзулах, Јерменима у Стамбол. А и тако неодсјечена, понекад би га бољела фантомским болом као да је нема. „Перо је мене, каже, у ропство одвело.“ Прича је, као што се зна, о силнику Челеби Хафизу, од кога је остао само труп, и на том трупу глава, без носа, очију, усана и браде, „један ожиљак, пресвучен затегнутом, новом кожом“. Па опет, кад га изнесу на сунце, труп главу диже високо, на лијеву и на десну страну, „као звјерка кад њуши вјетар и предосјећа вријеме“. Карајазиџи је рекао, а фра Петар поновио, једну ријеч која се памти: „Јесте, каже, такав је Турчин. Исјеци га на комаде, сваки комадић тијела му опет живи за себе. И посљедњи драм меса миче се исто онако и гамиже у истом правцу, у ком би се жив и читав Турчин кретао. А крштен човјек је као срча: куцни га на једно мјесто, а он прсне у комаде, и нема му лијека ни поправке“.

Изговорено на скупу „Иво Андрић између Истока и Запада“ који је организовао АН Универзитет РС, 8. децембра 2011. године

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *