Милован Данојлић: Русија, наша далека мајка

Пише Милован Данојлић

Рачунамо с Русијом, и тај нам се рачун чини природан и саморазумљив; а може ли она рачунати на нас? Докле ће садашње осећање топле наклоности према њој трајати?3акључили смо, одједном, да на свету немамо никога ближег, а она, осим нас, има и других обавеза и брига

Има људи који се сете Бога тек онда кад западну у невољу, кад их стигне болест или какво друго зло. Као да Вишњи трајно обитава на дну понора и безизлаза; као да нас, никуд се не мичући, тамо у сваком тренутку чека. Сатерани у шкрипац, одједном се суочимо са Сведржитељем живота: падну преграде, сруше се зидови, разиђе се магла свакидашњице, исцелимо се од духовне запуштености и лакоумне безбриге… Како се брзо успоставља занемарена пријатељска веза, како се лако излази из тупости и безверја! Дешава се једно, да тако речемо, природно чудо: лутајућа честица открива непомерљиво средиште постојања, одриче се слободе безверја у којој се није усрећила. Незахвална деца су увек добродошла у родитељски дом.
Колико смо горди кад нам добро иде, толико смо смерни и уразумљени кад се нађемо у невољи. Стање егзистенцијалне угрожености нас је, од пре двадесетак година, навело да почнемо отварати очи. Преко ноћи су се напуниле цркве.
Напоредо са небеским заштитником, који у атеистичкој држави беше пао у немилост, потражили смо ослонац и у јединој земаљској сили на коју смо историјски упућени, иако за њу, као ни за Небеског оца, у другој половини протеклог века нисмо много хајали. Мислим, наравно, на Русију. Жестина нагло пробуђене вере и наде која се данас полаже у њу карактеристична је за обраћенике. Наше нагомилане потребе тешко је задовољити, наша очекивања још теже испунити. Пошто је најновији подстицај за обнављање веза дошао од нас, добро ће бити да се у разматрању наших односа понајпре позабавимо собом, нашим држањем у ближој и даљој прошлости. Оно што разумни људи, данас, од Русије очекују није конкретна помоћ, мада би нам она, каткад, још како ваљала. Са извесним правом, са добрим разлозима, ми с те стране очекујемо разумевање, и углавном га добијамо. А да ли смо га, и како, показивали према њој? Као што нас је растућа животна угроженост упутила према небеском Творцу, тако нас је неповољан развој домаћих и спољашњих прилика окренуо према узвишеној и светој православној земљи. А на коју смо страну пре тога гледали, откуда, и данас, кад губимо колевку државе, очекујемо срећу и спасење? Рачунамо с Русијом, и тај нам се рачун чини природан и саморазумљив; а може ли она рачунати на нас? Докле ће садашње осећање топле наклоности према њој трајати?3акључили смо, одједном, да на свету немамо никога ближег, а она, осим нас, има и других обавеза и брига.

ОДВОЈЕНИ ОД ТЛА, ИЗБАЧЕНИ ИЗ ИСТОРИЈЕ
Међуупућеност две земље и два народа храни се подземним струјама и соковима много јачим и живороднијим од међудржавних односа, од повремено подударних, други пут неускладивих опредељења и рачуница. Ова димензија духовне повезаности данас се омаловажава као идеалистичка илузија; смеће се с ума да илузије могу имати знатну материјалну снагу, поготово ако поседују извесно рационално језгро. Тамо, у том идеалном простору, сви су људи и народи равноправни; у земаљској, политичкој стварности нема равноправности. Не смемо губити из вида нашу величину, снагу и значај. Ми смо мали народ, па бисмо наше тежње и очекивања морали усклађивати са том истином. Положај и одговорност Русије битно се разликује од нашег положаја и наших дужности. Русија на страну, ово је повод да се упитамо: Где смо ми, у последњих пет-шест деценија, стајали, где стојимо, колико смо поуздани као савезници и сапутници, о пријатељству да не говоримо. Они о нама не знају много; а шта ми о њима, данашњима, знамо, из којих извора црпемо наша знања? И поред језичке блискости и судбинске везаности у неким пресудним тренуцима историје ми смо се, у мирнодопским раздобљима, најчешће окретали на супротну страну. Власт, која је 1945. године успостављена захваљујући совјетским тенковима, убрзо је потражила савезнике с оне стране Атлантика. Списе руских дисидената смо преузимали од западноевропских издавача, иако су разумљивији. У праћењу руских друштвених и културних збивања било је свакојаких неравномерности и произвољности. У првим послератним годинама пажња је била посвећена писцима соцреалистичког смера. У некима од њих сам, признајем, уживао, не знајући да грешим против доброг књижевног укуса. У Београду је, тада, започето штампање „Сабраних дела Максима Горког“ – подухват, због сукоба између Дедиња и Кремља, никад није окончан. Горки је, потом, доспео на листу непожељних аутора; око 1970. године у Паризу су се могле набавити књиге његових приповедака, али не и у Београду. Дела А. Солжењицина, Сахарова, Надежде Мандељштам, Зиновјева, Војновича, Бродског и многих других најпре су излазила на енглеском и француском језику, да потом и ми схватимо њихову важност и предочимо их нашој јавности…
Историјски ломови и заокрети подложни су различитим оценама и тумачењима. Кад је у питању биланс руско-српских односа, уочљива је склоност ка умањивању руских заслуга, да би се оправдала прозападњачка оријентација извесних политичких кругова. Наглашавају се ситуације у којима је помоћ званичне Русије изостала, док се примери пожртвованости прећуткују. У свим раздобљима наших односа могу се наћи докази и за повољну, и за неповољну процену; од тренутних рачуница зависи на шта ћемо усредсредити пажњу. Ако у Првом српском устанку важност наше зближености није осећао Родофиникин, Хајдук Вељко Петровић је добро знао ко му је главни ослонац и савезник. Једна од одредби мира у Кучук-Кајнарџију из године 1774. озваничила је покровитељство Русије над хришћанима у Турској, и та је обавеза, посебно према Србима у Црној Гори, дуго поштована. Пишчевић и Црњански су, на истој страни, видели заклон од турског насиља и аустријског унијаћења, Лав Толстој је оштро осудио окупацију Босне и Херцеговине, док су Солжењицин и Зиновјев дигли глас против НАТО бомбардовања. Године 1876. Русија шаље оружје и добровољце, a годину дана касније званично улази у српско-турски рат. Ушла је у Први светски рат делимично и због нас, а захваљујући интервенцији цара западни савезници су били принуђени да се побрину о ономе што је, после преласка преко Албаније, остало од наше војске. И у Другом светском рату имали смо истог непријатеља. Идеолошка позлата на страну, руски војници су, напредујући према Берлину, ослободили Београд. Хитлер једино од Срба није тражио да шаљу војнике на Источни фронт, знајући да од нас, тамо, не би имао користи. Део југословенских комуниста, пре свега српских, одбио је 1948. године да се придружи антисовјетској хистерији, колико из догматске заслепљености, толико и због неизлечивог русофилства, за шта је платио цену у крви…
Прошлост нас је оптеретила искуствима која олакшавају споразумевање; ожиљци робовања под Татарима и Турцима упозоравају нас на опрез према новим могућим освајачима и поробљивачима. Они су, у протекла два века, у више наврата кретали на нас, па се и данас, сад скривеније, сад јасно, наслућују припреме за сличне подухвате. Походи на Исток по правилу иду преко нашег балканског тла. Друго заједничко искушење које нас је и зближило и удаљило везано је за покушај изградње праведнијег друштвеног поретка. Без обзира на слом пројекта обележени смо надом уложеном у тај подухват, као и насиљем које га је пратило. Искуства, стечена у раздобљу револуционарног преврата и изградње социјализма, уздигла су нас како над вером у могућност лаког и брзог побољшања животних услова широких маса, тако и над безнађем оних који не виде излаз из беспућа. Захваљујући неуспелом социјалистичком експерименту, ми знамо више и просуђујемо мудрије од просечног житеља планете. Злочини, почињени у име племенитог и недостижног циља, затамњују, али не поништавају лепоту неоствареног идеала. Одвојен од конкретног тла, избачен из историје, он и дале лебди у простору где људски снови од искони чекају на испуњење. Тежња ка изградњи праведнијег и уљуђеног друштва, где ћe одговорност према слабима потиснути дивљачку саможивост усамљеника, није случајно дошла до тако јаког изражаја код највећег словенског народа. Његова дубока душевност, племенитост и широкогрудост добиле су несрећну – уосталом западњачку – идеолошку надградњу; има грешака које ситне душице никад неће починити. Русија је, у модерном добу, себе понудила као жртву за опште спасење. Из пораза велике замисли могу се извући бројне корисне поуке, најмање оне до којих су дошли победници из – Хладног рата. Она је у Другом светском рату дала одлучујући допринос одбрани цивилизације од дивљаштва. Тај се допринос годинама свесно умањује и потискује у заборав. На место, где је нацистичкој армији сломљена кичма подсећају нас, данас, називи једног париског булевара и једне станице подземне железнице. Силе којима је Русија препустила победу у Хладном рату, у двадесетак година победничког славља и ратних похода у свим правцима, стигле су у ћорсокак, да би у овом часу, себи и целом свету, претиле катастрофом незамисливих размера. Нови светски поредак завршава у привредном, финансијском, моралном и еколошком хаосу.

СИСТЕМ БЕЗ ПРЕСЕДАНА
А ми? У великом хладноратовском сукобу ми смо, у овом делу Балкана, играли прилично неславну улогу. У годинама кад се руски народ, у условима ограничене слободе говора и мишљења, по цену великих одрицања и страдања, чупао из заосталости, постижући завидне успехе у школству и здравству, у индустријализацији и у освајању Космоса, ми смо упражњавали извесне половичне видове слободе, критиковали недостатке совјетског система поштујући, у кући, неприкосновени култ личности, ликовали над руским сиромаштвом примајући америчку војну и материјалну помоћ која нам је слана искључиво зато да бисмо одржавали део безбедносног кордона према Русији…Снабдевеност робом широке потрошње платили смо уступањем свог геостратешког положаја; пред ретким гостима из братске Русије хвалили смо се фармеркама и шушкавцима купљеним у Трсту.
За овакво држање могу се наћи и неке олакшавајуће околности, али мало доказа који би ишли у прилог колективне озбиљности и зрелости. Сукоб између две партијске врхушке није био сукоб између два народа. Остаје чињеница: кад је Русима било најтеже, ми нисмо били са њима, па нам ни излазак из тог раздобља није био истовремен и истосмеран. Узнапредовавши пре времена, на несолидним основама, према слободи, ми смо се у тренутку распада идеолошке матрице нашли у празнини; спорији, јачи и тежи од нас, Руси су у демократију ушли чвршћим кораком. Југословенска независност, уздизана на Западу, показала се, са сломом државне заједнице, као тужна самообмана и пролазна лаж.

[restrictedarea]

Унутрашње противречности и поделе су данас, код Руса, изражене као и код нас, али их велики народи, по правилу, лакше носе и срећније усклађују. Спор између славјанофила и западњака, данас је нешто рационалнији, преобучен у ново рухо, док се код нас артикулише као нетрпељивост између патриота и тзв. „мондијалиста“, где ниједна страна не слуша разлоге друге стране, без чега нема напредовања, нити користи за заједницу. Тај се спор води у сваком живом и мислећем појединцу. Како изићи из себе, а истовремено сачувати себе, дати себе свету не изгубивши се у њему, узети од њега оно што је најбоље и што je, самим тим, свечовечанско? Колико год били опчињени нама најближим, западноевропским жариштем цивилизације, ми не можемо да заборавимо освајачке походе који су нам с те стране, од Наполеона до Хитлера, и садашњег ракетног заокруживања нашег вековног савезника, долазили, где нам се поново намеће несрећна и нечасна улога: на нашем тлу већ је утврђена тачка могућних ратних дејстава према Русији. Тешко је, с обзиром на нашу снагу и величину, наћи складан однос између засењености техничким културним стандардима Великог света, и опреза према империјалистичким тежњама којих се он није одрекао. Руским мислиоцима, писцима и научницима то је лакше успевало већ и зато што је њихов удео у изградњи европске и светске цивилизације незаобилазан, па са светом разговарају на равној нози, што, разуме се, није наш случај. Уза све разлике ми смо, психолошки, у сличном положају: Европа нас истовремено привлачи и одбија, надахњује и угрожава. Достигнућа тзв. „слободног света“ ми смо, у бившем режиму, прецењивали, узимали их озбиљније од грађана који су их у свакидашњици уживали… Кад се ствари гледају из даљине, у очи падају пре свега светле тачке.
И онда је испливала пуна истина. Од пословичне сналажљивости наших управљача, од вештине седења на две или више столица, ми у последњем збиру нисмо видели никакве користи. Као мали лукавци сами себе смо надлукавили, поливач је себи сручио кофу воде на главу. Победник из Хладног рата нас је пустио низ воду, одбацио нас као ислуженог савезника, а ни са губитником нисмо били у истој ситуацији; он нам, у први мах, ништа није дуговао. Ни радост ослобађања од идеолошког једноумља није нам била заједничка. Ми смо своје прерано, делимично ослобађање утрошили на самозаваравање, градећи „систем без преседана у светској историји“, па смо тако и завршили, у празнини, без сапутника и пријатеља. И ратна и мирнодопска савезништва држе се на постојаности и оданости; Запад нам, и поред силних унутрашњих противречности, за то даје пример. Коме смо ми, у часу слома, кад је пао Берлински зид, били истински верни, с ким смо могли рачунати? С Русијом свакако не; часовници су нам показивали различито време. Пријатељи с друге стране континента, који су нас храбрили на нашем оригиналном путу у социјализам, убрзо ће показати своју лешинарску ћуд. Узгред речено и наше митско пријатељство са Француском није неговано онако како то пријатељевање захтева. У време кад се Француска ослобађала од колонијалног наслеђа, Југославија је слала помоћ алжирским побуњеницима. Брод који је превозио оружје у Алжир звао се Србија.
Оставши сами, прошли смо како смо прошли. Над нама је извршено опитно растурање државе, што је Русији послужило као опомена.

РУСОБИЈА И СРБОФОБИЈА, РУКУ ПОД РУКУ
He патим од ирационалног поверења ни у кога и ни у шта; ми се од Русије удаљавамо, увек, на вештачки, а зближавамо се на природан начин. У трговини и економској размени нема љубави. Не сумњам у способност наших трговаца да процене шта им се исплати, шта им се не исплати. Од руских трговаца најближи ми је онај из поеме Михаила Љермонтова, чини ми се да се зове Калашњиков. Однос између велике и мале државе, и под најбољим претпоставкама, није једноставан. Несразмера у величини, положају и међународним обавезама увек ће постојати. Велика држава је незгодан партнер и кад је пријатељски наклоњена малој држави. Њени интереси су такви да их не можемо лако и безусловно следити, али можемо, и морамо, ублажавати размимоилажења. У привредној сарадњи немамо разлога да према Русији будемо строжи него према западним партнерима. У нашој Скупштини нису претресани многи неповољни уговори и конвенције које намеће Европска заједница, али се зато сарадња са руским улагачем у Нафтној индустрији непрестано испитује и ставља под сумњу. Изнад трговине и технологије, пре и после свих рационалних мерила, стоји осећање веће или мање блискости. Наша упућеност на прву словенску и православну земљу је објективна чињеница. Можемо имати, као што смо око 1950. имали, најгоре могуће међудржавне односе, та упућеност остаје и опстаје. Русија је тамо где је одувек била, где ће увек бити; ми се, овде, на балканској ветрометини, врпољимо, окрећемо јој леђа кад год нам дуне мало повољнији ветар у једра, градимо се напреднији и модернији, а враћамо јој се кад се нађемо у шкрипцу. Нисмо научили да рачунамо на дуге стазе, лако се заносимо и још брже разочаравамо, поводимо се према ћудима климе. Нико нам, са стране, неће истерати на чистац оно што у себи, код куће, нисмо рашчистили. Вишње силе помажу предузимљивима, онима који и сами улажу неопходне напоре. Одустали смо од наше резолуције у Генералној скупштини, препустивши нашу бригу представнику Руске Федерације у Савету безбедности. И како да нас, овакве, данас, неко узима озбиљно?
Живећи на Западу више од тридесет година пратио сам расположења и очекивања што га тај део континента гаји према својој источној половини. Поред поштовања што га упућени и добронамерни људи гаје према руском народу, привредној моћи земље и културним достигнућима која допуњују и знатно обогаћују европске концепте, у политичкој сфери, и у послушним јавним гласилима уочљива је непрестано присутна зла воља, начелно неповерење, инсистирање на негативним појавама у руском друштву (криминал, убиства јавних личности, чега има свугде у свету), уза шта је ишла и отворена подршка чеченским побуњеницима, уз прећуткивање извесних успеха у смиривању ситуације у Грозном, руски председник се представља као диктатор, као настављач најгорих самодржачких традиција; медији су према њему строжи него према совјетским вођама из друге половине 20. века. Кампања се распламсала од часа кад се он одупро распродаји привредних богатстава земље из првих година приватизације, њеном довођењу у зависан положај преко експонената страних компанија. О тајкунима који су то покушали и завршили у затвору пише се као о херојима и апостолима демократије пострадалим у борби за узвишене идеале, то јест за критичарима врло корисне циљеве. Правац којим је у текућој деценији кренула земља изазвао је на Западу велико разочарање и негодовање. Процес уништавања и срозавања Русије, започет са распадом CCCP-a, чинио се незаустављив. Тај процес је топло поздрављен са обе стране Атлантика. Штампа је са симпатијама пратила посртање државника на чији су несигуран ход утицале колико несређене унутрашње прилике настале распадом свих структура, толико и пиће именовано, из милоште, деминутивом. Локални бизнисмени, ученици дрчних чикашких момака, слављени су као обновитељи демократије, тј. либералног капитализма, у годинама његовог кратковеког и плиткоумног тријумфа. Зловоља према данашњој Русији иде до смешних, апсурдних крајности. У извештајима o изборним резултатима много већа пажња се посвећује маргиналцу који добије 2-3 одсто гласова, него ономе коме 60 одсто грађана укаже поверење…
Овакав став према Русији продро је неосетно и у шире масе: по природи ствари слабо обавештене, оне знају да с Русијом „нешто није у реду“, и то је знање довољно да се оправда и прихвати пракса војног заокруживања тог кужног простора.
А. И. Солжењицину, после громке осуде бољшевичког тоталитаризма, није требало много времена да се суочи са опасношћу коју, за слободу и духовно достојанство човека, носи либерално-демократски тоталитаризам. Њему се, уз то, открила и једна још мучнија, болнија истина: да се иза антикомунизма, и антисовјетизма у чијем је раскринкавању здушно учествовао, крила најобичнија русофобија. Од тренутка кад је указао на то, слављени дисидент је постао непожељан саговорник и сувишан гост, приватно лице које о свом трошку у Вермонту исписује сагу о страдању свог народа у 20. веку.
Све се ово, унеколико, тиче и нас, наших виђења и процена. Део наше штампе, свесно или несвесно, преузима амалгам начињен на Западу, где се под изговором политичког неслагања оживљава вечно неповерење, па и мржња према Русији. Наше замерке руском политичком систему – који свакако није савршен – нису наше. Ми их, као и у годинама антисовјетске хистерије средином прошлог века, преносимо из страних пропагандних центара. У тим се центрима русофобија и србофобија гаје у подједнакој мери, с тим што je србофобија поред мржње испуњена презиром, a русофобија страхом, и што је наша неповољна слика делимично у вези са верском, духовном и расном повезаношћу са руским народом. Наша нагонска, несвесна спремност да у одсудном часу станемо на страну велике словенске земље добро је позната тим круговима, и рачуна се у тешку кривицу.

И РУСИ СУ СРБИ, САМО ШТО НЕМАЈУ КРСНУ СЛАВУ
Русија je за нас, пре свега руски народ, његова култура, његово православље. Непорециво је братство два језика, сестринство два писма, као и заједништво обраћања врховном бићу Васионе. Радећи, својевремено, као наставник нашег језика у Француској, увидео сам да без јаког руског језика на Катедри за славистику нема места за српски, а богами ни за друге словенске језике. Уз руски, пролазимо, некако, и ми.
Енглеском језику, који је преплавио планету, широм су отворена врата наших школа. Разумљиво је да је енглески данас незаобилазан, али би, у заснивању школских програма, ваљало уважавати и нека друга мерила. Избор по сродности користан је на други начин, отвара перспективу за самосагледавање. Тај братски језик који не знајући познајемо, па га ко зна како и откуд разумемо, похрањен је у нашим генима, у прасловенским маглама, у корењу Крањчевићевог древног дуба. Учећи га, научићемо понешто и о себи.
Летопис главног тока новије историје обележен је нашим удаљавањем од Русије. При том смо се држали простодушног поверења у апсолутну предност западноевропског концепта демократије. Бомбе из пролећа и лета 1999. године су нас пробудиле из варљивог сна. А ето, неки и даље траже пријатеље међу онима који су нас у 20. веку шест пута бомбардовали; истовремено смо неповерљиви према земљи која нас никад није напала. Ако нам није помогла кад год смо очекивали, није нам ни одмагала. Онима који су нас пре дванаест година дивљачки напали злочин је великодушно опроштен или се не помиње, а Русији се и даље замера што ослабљена и лоше вођена, није због нас ушла у сукоб светских размера. Она је крива што је повукла своје војнике са Косова, не желећи да уђе у састав окупаторских снага.
Попут људи који се сете Бога кад западну у велике тешкоће, неки се међу нама сете Русије кад их снађе несрећа, кад почну временске непогоде. Зато се, ваљда, код Ниша и гради невелики аеродром. Чусмо, недавно, потресно обраћање Великој Мајци и старшему брату са великог београдског стадиона. Препознајемо и припознајемо братство пошто смо се, батргајући се по свету прехладили, огладнели и ожеднели. Док нам је било добро, нисмо много хајали за Мајку. Срећом, она је довољно јака да не обраћа пажњу на наше незрело понашање.
Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе. И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа и Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти су незамисливи без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије. Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли га препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског.
Вековима тако далека, и тако блиска, она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје. Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима, прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује. Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави.
На питање које поставља један Чеховљев лик из приче „Шведска шибица“:
„А Срби се побунили опет! He разумем, шта им то треба!“
могли бисмо, данас, овако да одговоримо:
Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче „У мећави“, још негде има.
Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, благословеним пространством.
… Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа:
„И Руси су Срби, само што немају крсну славу“.

Излагање на научном скупу „Русија и Балкан у савременом свијету“, одржаном у Бања Луци, 9. децембра 2011. године

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Avatar
    читатељка

    ,,Злочини, почињени у име племенитог циља,затамљују,али не поништавају лепоту неоствареног идеала.”
    Запрепастисте ме, г.Данојлићу!
    Толико,да реченицу не умем да саставим.Ево,само да поменем ,,Зле духе” Достојевског,Гулаг.Двадесет милиона Руса је страдало од Немаца,исто толико од комуниста.Двадесет милона!
    Није да не разумем шта сте хтели,али је толико деликатно да не може у три реченице.У овакве три реченице.
    Нећу да полемишем ни са вама ,ни са читаоцима, само да подсетим на Солжењицина који каже да линија зла не иде ни преко држава,ни преко политичких партија, него преко људског срца.

    Не може Русија умом да се схвати
    општим се аршином измерити не да
    њен лик је чудан и чудно те гледа
    у Русију можеш само веровати.
    Ф.Тјутчев

    Ето,свашта написах,зато што волим и ваше књиге и Русију.

  2. Avatar

    РУСКИ НАРОД и СРПСКИ НАРОД имају вековну БРАТСКУ историју крвљу заливену а која је присутна и данас ! Без Руса Србије већ више пута не би било исто као што су нам и данас они једина реална нада ! Родољуби Српски народ чека на вас и Руси чекају на вас !

  3. Avatar

    умом Россию не понять,
    Аршином общим не измерит:
    У ней особенная стать-
    В Россию можно только верить.

    Читатељкљ је сасвим погрешно (из незнања или злонамерно) превела трећи стих, што мења смисао целе строфе. Русија, у стиховима Тјутчева, има посебан (осбит,изузетан) лик (карактер),а не чудан и никога не гледа чудно.

  4. Avatar
    читатељка

    Годинама пажљиво читам књиге г.Данојлића. И веома су ми битне. И стварно ме изнанидило да он види лепоту у поменутој идеји. Просто не мисчлим да она спада у ,, илузије, које усмеравају дух ка висинама”. Наравно, кога брига шта ја мислим, али могућност да се пошаље комнтар испаде исушење коме је, понекад, тешко одолети. Конфузан ( коментар) јесте, али да неко помисли да сам ја превела стихове, па још , злонамерно! Можда их нисам тачно интерпетирала, не сећам се где сам их прочитала. Узех ,, Руску идеју ” Берђајева, нису из те књиге. Али ево, Душане, шта каже Берђајев за Тјутчева ..,,Један од најдубљих руских песника, Тјутчев , у својим стиховима бавиће се метафизичко- космичком темом и он ће предвидети светску револуцију. Иза споњашљег покривача космоса он види како се усковитлава хаос. Он је песник ноћне душе природе….Он не воли револуцију и не прижељкује је , али је сматра неизбежном…..Код многих руских песника постојало је осећање да Русије иде у сусрет катастрофама.”…Поздрав!

  5. Avatar

    ” Не то что мните
    вы, природа”. (тјутчев)

    Мислим да је Русија преживела катастрофу коју су предосећали њени песници, а на неки начин јој се обрадовали старци по руским манастирима, јер, сматрали су: “Само катастрофа таквих размера, као што је Октобарска револуција, потврдиће изворне хришћанске вредности које ће надживети револуцију и вратити Русију на прави пут,” Да ли је Русија на правом путу, или сам ја оптимиста без покрића? Сматрам да у будућности спаса на земљи без Руса неће бити.
    Извињавам се Читатељки. употребио сам прејаку реч “злонамерно”. Око Тјутчева можемо да се сложимо. Поздрав.

  6. Avatar

    RUSIJA JE PREDODREĐENA ZA SPAS ĆOVEČANSTVA SVI ZLI DUSU ZAPADA
    KREĆU DA OSVOJE TU VELIKU ZEMLJU KOJU SVEVIŠNJI ČUVA I DOVODI
    ONE KOJI ĆE ZAUSTAVITI POHLEPNI ZAPAD.NAŠA POZICIJA U TOJ PODMUKLOJ OSVAJAČKOJ PRETNJI RUSKOM NARODU MORA BITI ISKRENA JER
    MI SRBI PRIPADAMO ISTOJ VERI,JEZIKU I KULTURI.DO PRVOG SVETSKOG
    RATA ODNOSI DVA SRODNA NARODA BILA SU NA ZAVIDNOM NIVOU.DINASTIJA
    KARAĐORĐEVIĆ U SRODNIČIM VEZAMA SA CARSKOM PORODICIM ROMANOV.
    HILJADE IZBEGLIČKIH PORODICA IZ RUSIJE BILE SU ZBRINUTE U SRBIJI.
    DRUGI SVETSKI RAT I POLITIKA KOMUNISTIČKA I KOD RUSA I SRBA BILA JE KATASTROFALNA I ZA JEDAN I DRUGI NAROD.MATERIJALNO BOGATA
    RUSIJA BRZO IZLAZI NA SVETSKU POZORNICU KAO ODLUČUJUĆI FAKTOR
    ODLUČIVANJA,GDE MI SRBI TREBA UZETI SE PAMETI I SLEDITI JAKU I
    MOĆNU RUSIJU TU NAM JE SPAS OD NESTANKA KAO NACIJE SRPSKE.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *