Мило Ломпар: Српска култура у мрежи самопорицања

Пише Зоран Аврамовић

У најновијој књизи Ломпар утврђује чињенице о једном делу српске интелектуалне елите која у различитим историјско-политичким облицима (југословенство, Краљевина СХС, социјализам), али једнака по идејном садржају, напушта српску културну политику и приклања се другој, пре свих хрватској

 

Шта је омогућило појаву духа самопорицања у српској нацији и доминантној културној политици током 20. века која је такав дух изнедрила и одржавала? У трагању за одговором на ово питање Мило Ломпар је написао књигу, значењски слојевиту, али са јасном идејом да осветли странпутице на којима се кретала српска културна свест. У пет тематских делова („Светионик у тами“, „Јасперс и идеологизована кривица“, „Титоизам и хрватска културна политика“, „Затворена отвореност“ и „Српско становиште“) утврђује чињенице о једном делу српске интелектуалне елите која у различитим историјско-политичким облицима (југословенство, Краљевина СХС, социјализам), али једнака по идејном садржају, напушта српску културну политику и приклања се другој, пре свих хрватској. У садејству југословенства и комунизма, а посебно титоизма, расцветаће се српски дух самопорицања. Антисрпски и несрпски облици културне политике продиру у српску јавну свест, без видног напора да се српско становиште одбрани од несрпских насртаја. А туђа, пре свега хрватска настојања да се преузме део српске културне традиције, да се култура сведе на оно што је србијанско (од Београда до Врања), да се стваралачко искуство наше нације сузи, има дубоке корене у прошлости.

ЈУГОСЛОВЕНСТВО И ХРВАТСКА КУЛТУРНА ПОЛИТИКА
Али, где је извор духа о којем је реч? У идеологији југословенства и државној пракси, а потом у идеологији титоистичког комунизма и државном поретку социјалистичке Југославије. Дух самопорицања, дух којим се национални културни идентитет одбацује и усмерава у нови самонегирајући, усидрен је у идеологији југословенства и титоистичком комунизму. Био је то, у крајњој линији, дух потчињавања, а не слободе.
Појављивање  југословенске свести у култури српске нације Мило Ломпар разматра из једног посебног сазнајног угла, који нико до сада у српској науци није поставио као предмет свог истраживања. О идеји и идеологији југословенства написане су бројне књиге, али нисмо имали у нашим библиотекама ону која се бави  југословенством као маском хрватске културне политике иза које се крило продирање у српску културну свест и институције. Југословенство се, изричит је Ломпар, поступно претвара у националну компоненту хрватске политике (стр. 165) тако што ради на стварању хрватске државе, труди се да неутрализује српски фактор и напокон да успостави идеолошку доминацију те идеологије.
Овакво наступање хрватске културне политике имало је припрему у западним гледиштима о односима Срба и Хрвата. Тако, Ситон Вотсон без околишења тврди 1925. године, да су Хрвати нација западне културе, а Срби источне (стр. 166 -169). Други (Науман) су додали да су Срби реметилачки народ. Посебну аналитичку пажњу Ломпар посвећује реконструкцији хрватске културне политике, модалитетима  продора у српску културну свест и институције, поунутрашњивању те културе, као и   обнови постјугословенске хрватске политике у српској култури.
За хрватску културну политику југословенство је превасходно било средство за остваривање националне еманципације, а за српску културну политику југословенство је увек било циљ којем су били подређени сви елементи самоостварења. „Срби су настојали да нестану у југословенству, док су Хрвати настајали кроз Југославију“ (стр. 433).
Историјско искуство југословенске државе после 1945. године показало је да са успостављањем титоистичке владавине хрватска културна политика добија крила, док се српска, у једном већем делу, подвргава духу самопорицања. Јер, титоизам је био спрега једног система институција монопартизма и вишедеценијског начина мишљења. Титоизам је образац слабљења српства. Али, док су хрватски политички и културни актери извлачили корист из таквог идеолошког устројства, српски су показали висок степен спремности да разграђују националну свест и идентитет. Српски комунисти Мирко Тепавац и Латинка Перовић су парадигматични примери за стратегију порицања српског становишта у титоистичком југословенству. Као по некој невидљивој команди, српски комунисти су сваку манифестацију националне културе спремно осуђивали, у својим медијима и свом правосуђу, као национализам. Ломпар подсећа на речи ондашњег секретара ЦК СК Србије, из 1971. године, када је хрватски маспокрет био у залету, да  је „српски национализам најопаснији“ и наводи примере осуде српских писаца у Исламу Грчком 1971. године од стране хрватских и српских комуниста, али и политичку подршку рушењу Његошеве капеле на Ловћену.

СРБИЈАНСКА КУЛТУРА

[restrictedarea]

У књизи „Дух самопорицања“ је на обухватан и научно прецизан начин размотрена улога енциклопедије као инструмента културне политике. Наравно реч је о „Енциклопедији Југославије“ (ЕЈ), али и о оној о којој до ове књиге скоро ништа нисмо знали – „Хрватској енциклопедији“, чији први том се појављује у часу када се обзнањује усташка Хрватска. Тако, сазнали смо да је Мате Ујевић био главни уредник „Хрватске енциклопедије“ из 1941. године и редактор одреднице о Милошу Црњанском у ЕЈ (стр. 197).  Али и то да су Сремски  Карловци, у тој усташкој енциклопедији заправо – хрватски.
Када је комунистичка власт одлучила да покрене ЕЈ са седиштем у Загребу, могло се претпоставити да ће неки вијугави континуитет са „Хрватском енциклопедијом“ из 1941. године бити успостављен. Извршено је у  ЕЈ похрваћивање дубровачке књижевности, прескочена је биографија диригента Ловре Матичића под Павелићевом владавином 1941-1945. године и то су само неки аргументи о правим намерама хрватске културне политике.
Бриљантном анализом српских и хрватских кратоцентриста, Ломпар доказује „поунутрашњивање хрватског становишта“ у обликовању јавне свести српске културе. Почетни догађај потискивања српског становишта у корист хрватског и југословенског може се везати за уџбеник српске књижевности Павла Поповића од 1909. године, па у међуратном раздобљу настојања у српској књижевности да се српско преименује у југословенско. Значајан допринос овом процесу дали су и неки српски интелектуалци (Александар Белић).
Ако је носећи стуб националне културне политике очување објективног идентитета – јер без идентитета не знамо ко смо и куда идемо – онда је разумљиво настојање политичких и књижевних (културних) актера хрватске нације што су разним средствима поткопавали српски национални културни идентитет. Тако, „Хасанагиница“, дубровачка књижевност, „Горски вијенац“ треба да се избришу из српске књижевности и културе, а српске писце као што су Андрић, Десница, Селимовић, сместити у корпус хрватске (и бошњачке) књижевности. За тај циљ користе се три  метода – неодређеност као југословенски писац или редослед имена хрватски, босански, српски,  или брисање српског имена.  То се може прочитати у књигама Миливоја Солара „Књижевни лексикон“ и Станка Ласића „Крлежологија“. Но, није то став проучаваоца књижевности – то је правац хрватске културне политике, то је њихова стратегија. „Све што је српско треба сузити на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић – престало да буде српско. То је моменат континуитета“ (стр. 315). На врху српске књижевности је Бора Станковић, а не Милош Црњански по представницима књижевног крила хрватске културне политике.

САМОНАМЕТАЊЕ КРИВИЦЕ
У овој игри наметања културне свести посебно би требало размотрити чињеницу да неки припадници српске културе пристају на „поунутрашњивање хрватског становишта у српској јавној свести“. Да ли је реч о комплексу инфериорности који  жели да се отресе што пре балканске заосталости и „европеизује“?
Да би у овом плану успели, актери хрватске културне и националне политике су користили разна средства. Једно је било наметање српске кривице коју су српски комунисти, а и неки интелектуалци преузели и уграђивали је у нашу националну свест.
Користећи два нивоа индуктивне критички анализе – политика и књижевност – Ломпар констатује да у послу конструкције српске кривице учествују и српски интелектуалци и српски политичари из титоистичког комунизма.
Појам српска кривица је константа у нашој историји двадесетог века. У време Првог светског рата српска кривица је била везана за избијање рата. У титоистичкој Југославији српска кривица је била везана за  великосрпску хегемонију у Краљевини Југославији. После 1990. године српска кривица је била везивана за разбијање СФРЈ. „Дуго трајање  (кроз цео 20. век) појма српска кривица учинила га је несвесним делом наше колективне и јавне свести“ (стр. 151).
Етикетирање  Срба као криваца за политичке догађаје током 20. века је био задатак неких иностраних центара моћи и једног броја западних научника и интелектуалаца. Али, у самооптуживању и самонегацији су учествовали и српски интелектуалци и политичари грађанског или комунистичког опредељења.
Довољан је и летимичан поглед на удес српских институција и личности од 1918. до 2010. године. Милан Ћурчин се залаже после 1918. године да се избаци реч „српски“ из назива часописа „Српски књижевни гласник“ (стр. 190). Српски комунисти су после 1945.  године почистили највиђеније српске научнике некомунисте са Београдског универзитета, а то се наставило и 1975. године са групом професора Филозофског факултета, док је загребачки део Праксис групе остао недирнут. Професор Михаило Ђурић је заглавио у затвору због академске дискусије о уставним амандманима 1971. године.
Свест о најновијој кривици протеже се и на међуратну Краљевину Југославију. Тако 2007. године Латинка Перовић се пита „како је хрватски сељак доживео српску администрацију“ (стр. 250). А Ломпар додаје да се методом селекције изостављају примери српског разочарања у нову државу и наводи пример писца и адвоката, политичара грађанске оријентације Драгишу Васића.
То самонаметање кривице и снажно помагање са стране (хрватска политика, одређени европски антисрпски центри, немали број медија) обухвата злочине политичких Срба према неистомишљеницима, али и прећуткивање злочина које су други починили према сопственом народу.
Конструктори српске кривице заобилазе чињеницу да је Светислав Стефановић, преводилац „Шекспира“, стрељан новембра 1944. године без суда, уз снажно одобравање Марка Ристића (ту чињеницу прећуткује и Константиновић када се жали на уклањање назива улице партизанског левичара). Зашто? Па зато што треба утемељити свест о српској кривици, а прећуткивање Константиновића  говори о идеолошком човеку који селекционише злочин.
А подизање каменог света на геноцидном стратишту у Јасеновцу може се тумачити као минимализовање хрватске кривице и допринос борби против национализма у титоистичкој Југославији. Сваки национализам је опасан, а српски најопаснији – био је рефрен српских комуниста. Да би до краја истражио проблем кривице, Ломпар је ослонац за своје тезе потражио у филозофским разматрањима ове теме. Текст Карла Јасперса о  четири вида кривице – кривична, политичка, морална, метафизичка, сазнајна, је темељ за идентификовање кривице која не може бити колективна. Прве две припадају спољашњим дејствима. Ове две последње припадају унутрашњем преокрету човека. Сваки облик групне кривице може бити само кривица ако је слободан чин прихватања, а не наметања.

СЕКУЛАРНО СВЕШТЕНСТВО
Постојање југословенске државе се окончало 15. фебруара 1992. године, немачким признањем Хрватске. Некадашња браћа су остварила свој циљ. Да ли се нешто променило у српској културној политици и њеном осамостаљивању од хрватских уплива. Једна струја српске културне политике се еманциповала, али још увек има присталица „поунутрашњивања хрватског становишта“. Једни и даље хвалисаво говоре о позитивној улози Загреба у процесу дестаљинизације СФРЈ (Латинка Перовић), други настављају причу о српским кривицама, трећи, уз помоћ хрватских актера, обнављају доминацију у српском културном простору (285). Српски ПЕН центар штампа „Кратку историју српске књижевности“ у 2011. години, у којој нема Хекторовића српских бугарштица (293). Европски покрет у Србији 2003. године слави друго заседање АВНОЈ-а. Измишља се  црногорски језик и вера.
Дух самопорицања не јењава, премда не увек са истом снагом. На остацима југословенске грађевине неки српски интелектуалци и бивши комунистички политичари (па и сам председник српске државе 2005-2011) су најактивнији у пољу „југосфере“. Да парафразирам Ломпара – делују бивши српски комунисти као  некаква авет из титоистичког тријумфа и руком машу онима који долазе, а који треба да остваре њихове снове.
Појам секуларно свештенство који Ломпар користи за објашњење јавног понашања српске интелигенције обухвата раздобље последње две деценије. То је, знамо, време разбијања СФРЈ и западне економске, политичке и војне интервенције на просторима бивше државе. Део српске културне и политичке елите на разнолик начин се приклонио западној моћи са пуном вером, као што се верујући човек моли Богу, и разуме се, при том окренуо леђа српским националним интересима. Тачније речено, ова струја интелектуалаца била је уверена, а и данас је сигурна да ће српској нацији бити добро ако се одрекне слободе и права на изражавање својих интереса и преузме решења из европских, а америчких центара моћи. Основна улога секуларног свештенства у Србији, по суду Ломпара јесте сужавање демократског простора за дебату о темељним интересима српске културе. У сенци велике западне моћи, представници овог свештенства запосели су готово све медије и под  псеудоговором о демократији гурају српско јавно мишљење у једноумље.
Секуларно свештенство, као субјект несрпске културне политике, није без свог друштвеног и духовног корена. Српска интелектуална елита је током 20. века давала предност југословенској држави над српском, као што је одбијала да концептуализује српско становиште. „Лишена српског становишта, српска интелектуална елита је – и поред изазова југословенства, и пред изазовом комунизма – сама себе ослепела, сама себи ускратила слободу да се суочи са негативним историјским искуством“ (стр. 435). Када критикује Устав Србије из 2007. године и назива га преваром, негдашњи секретар ЦК СК Србије Латинка Перовић, примећује Ломпар, „заборавља“ да каже какве су уставе доносили комунисти Србије (стр. 57).
Скоро осамдесет страница (334-415) своје књиге посветио је Мило Ломпар књигама и радовима Радомира Константиновића. Да ли зато што сматра да је он био првосвештеник секуларног свештенства у Србији?
Књига „Филозофија паланке“ је постала застава струје српских интелектуалаца која се самопредставља као острашћени критичар српских националних интереса у култури, држави и нацији, а чувар европских вредности. Како је до тога дошло, посебно је питање за већину читалаца који су узели ову књигу у руке. Писана једним замућеним језиком о српској паланачкој култури, она провлачи идеју о српској органској култури, духовној затворености насупрот грађанској и европској отворености. Мило Ломпар посвећује једно поглавље критичкој анализи ове књиге која је постала идеолошко вјерују српског секуларног свештенства. Најпре, одлази у залеђе ове књиге, у годину 1971, у којој је секретар ЦКСК Србије Латинка Перовић о перспективама Србије говорила као „отворености према другим југословенским републикама“. Управо тај појам отворености биће у средишту Константиновићеве критике српске затворености и духа паланке, а узношења отворености и аутентичне егзистенције.
У прецизно изведеној анализи Ломпар открива не само недоследности (одсуство религије, која је по Шпенглеру у основи сваке културе) у тако постављеној тези о српској паланачкој култури, већ указује на одсуство саморефлексије  отворености, грађанског и аутентичног у „Филозофији паланке“.  А без тога становиште отворености постаје „скривено, подвргнуто једном затварању, да је унапред осујећена аутентична отвореност, да је искуство егзистенцијалне отворености ипак претпостављено као затворено за религијску димензију отворености“ (стр. 350). То заобилажење је основ да се кључно становиште филозофије паланке оцени као затворена отвореност.
Секуларно свештенство на трагу „Филозофије паланке“ – претворило је затворену отвореност у програм, па у идеологију која обухвата – српску кривицу, апологију  уместо рефлексије модернизације, непроблематизацију титоизма, а проблематизацију блиске прошлости, изостанак самоанализе (412).

СРПСКА, АНТИГЛОБАЛИСТИЧКА КУЛТУРА
Шта ће донети будућност? Српска нација и култура се на почетку 21. века налазе пред новим изазовима. Подсетимо на тврдњу Арнолда Тојнбија да Запад своју економску, војну и политичку моћ усмерава и према уклањању „особених култура“. Живимо у времену глобализације, а сила глобализма  умрежава, унификује, редукује. Од српске националне свести се очекује одговор на нове светске (европске) изазове, али једнако и на ближе и даље југословенско наслеђе. Шта предлаже Ломпар? Он најпре указује на обнављање титоистичког југословенства. Главни актер у том процесу је секуларно свештенство које оживљава југословенску политичку конфигурацију идејама либералне економије, наслеђем социјалистичке ауторитарности, прагматичким циљевима (441). Једно крило интелектуалне струје отворено хрли у незазорно и некритичко прихватање глобалистичких културних образаца.
Критичка културна свест српске нације за коју се залаже и Ломпар треба да изгради интегралистичку визију сопствених интереса и вредности, а позицију дистанце према унутрашњим и спољашњим изазовима. Начело интегралности српске културе има циљ да очува свест о целини српске културе  и државну бригу о српском језику ма где Срби живели. У ово начело наш аутор укључује и став о српској култури као контактној култури три вере.
Аргументација о разарајућим последицама југословенства и титоистичког комунизма по културну свест српске нације, изложена је  на страницама „Духа самопорицања“. У односу на спољашње, глобалистичке европске изазове свест о дистанци подразумева најпре разликовање западних вредности (слобода, одговорност, толеранција, плуралност, индивидуалност) и западних интереса. Увећавање богатства и ширење разних облика моћи у темељу је западних социјално-политичких интереса. Зар однос према Србима и бомбардовању 1999. године, да би се отело Косово и Метохија, не потврђују беспризивно разлику између интереса и вредности? Штавише, има разлога за тврдњу да  су и западне вредности прошле кроз разна тумачења и практиковања. Само у 20. веку било је великих промена на врху европског вредносног „престола“.
Ово искуство оправдава и Ломпаров став: Српска културна политика треба да  развија свест о дистанци, али без избегавања учешћа у глобализованом свету. Језгро ове свести је  слободна свест о граници, значењу и препознавању српске културе. Српско становиште требало би да развије палету могућних одговора на западне изазове. Не поистовећивање већ опстајање у разлици, тако да се хлеб не жртвује слободи, а ни слобода хлебу, да парафразирам, заједно са аутором, мисао из романа „Браћа Карамазови“.
На крају, мора се похвалити мајсторство језика којим Ломпар излаже своје тврдње и аргументе. То је један ретко успео спој теоријског језика и литерарних пасажа. Када се нађе у тим страницама, читаоцу се чини да чита какво књижевно дело. А када одмакне и наиђе на језик теоријске анализе, мораће да се прилагоди прецизној реченици са јасним појмовима које Ломпар употребљава у свом истраживању  духа самопорицања или „поунутрашњивања хрватског становишта у српској јавној свести“.

[/restrictedarea]