Марко Марковић (1935-2011)

Пише Милорад Вучелић

Нашао сам се у прилици да понудим Марку да буде главни уредник Спортског програма „РТС“-а… Мислим да се ни до тада, а ни од тада није догодило да представници Партизана и Звезде у нечему буду једнодушни. Има ли уопште у нашем спорту и друштву већег признања, поштовања и вере у објективност и правичност

Марку Марковићу годинама сам се дивио, баш као и већина слушалаца, а  касније и гледалаца. Био је блистави посредник између нас и највећих спортских такмичења и дешавања. Није он био само посредник већ неодвојиви део тих догађаја. Његова компетентност, ненаметљивост и истанчано осећање за меру чинили су велике спортске догађаје још већим. Те врлине красиле су га све до краја његовог дугог радног века.
Последњих двадесет година били смо блиски и одани пријатељи. Пријатељство је почело сарадњом. Нашао сам се у прилици да понудим Марку да буде главни уредник Спортског програма „РТС“-а. Учинио сам то са великим поштовањем и обазриво, и нисам наишао на његово потпуно разумевање. Напротив. Признаћете да оклевање да се прихвати високи положај  није баш распрострањена особина код нас. Тражио је времена да размисли. У међувремену код мене су званично дошли највиши спортски функционери и легендарни спортисти на челу са Драганом Кићановићем, Владимиром Цветковићем, Драганом Џајићем, Жарком Зечевићем да затраже да Марко обавља тај посао. Мислим да се ни до тада, а ни од тада није догодило да представници Партизана и Звезде у нечему буду једнодушни. Има ли уопште у нашем спорту и друштву већег признања, поштовања и вере у објективност и правичност.
Познато је да је Марко тих година, баш као и пре тога, беспрекорно и сјајно обављао свој посао. Престао је да га обавља насилном сменом, подносећи последице искључиво због тога што ми је постао и остао  пријатељ. Оговарали су га  на своју  бруку и срамоту они за које се исувише често залагао и који ни дан-данас нису научили, нити ће, оно што је он давно подразумевајуће знао. Када је био у прилици да се врати на посао и положај, који му је због знања и умећа увек припадао, поносно је одбио. Постао је успешан банкар код свог, и касније мог, великог  пријатеља Моше Филиповића. Вратио се спортском новинарству на „Пинку“, а онда је после мог, опет, дугог наговарања писао за „Печат“. Ту га са места коментатора нико сем смрти није могао сменити.
Када је познавање спорта у питању није му било премца. Увек је све знао најбоље, али на диван и непретенциозан начин. Одговори су му били непогрешиви. Увек тих и разложан без надгорњавања просто је зрачио супериорношћу врсног познаваоца. Тај надмоћни став уз велику људску доброту коју је поседовао омогућио је да уз његову бригу и пажњу одрасту читаве генерације спортских коментатора. Марко им  је дао прилику и савет. А сам по себи им је био узор.
Његовим одласком са овога света многи су на губитку, а пре свега његова породица. А онда ми, његови пријатељи.
Марко је био господствен у најбољем смислу те речи. Велики каваљер. Зрачио је неком племенитом надмоћи над животом. Леп човек и на свој особен начин увек елегантан, просто је зрачио неком благородношћу и добротом. Марко је био изузетно дружељубив и са непогрешивим даром за избор кафана и то не само код нас, него и свуда где се широм света део. Посебан слух је имао за нове кафане и открића нових места или подсећања на она која су помало заборављена: „Морамо да идемо тамо“; „Водим следеће недеље тамо и тамо“. Био је свуда радо виђен и поштован гост. И то онако од срца. Са Марком у друштву је увек било занимљиво и одиста се уживало.
Није било толерантнијег  и трпељивијег човека, а истовремено тврдоглавијег када нешто науми и одлучи. Његове одлуке и изборе није наметао пријатељима, ми нисмо били обавезни да  их се придржавамо, али он их се чврсто држао и, чини ми се, није било силе да их промени.
Мислим да у Марковом друштву ниједном нисам сам изабрао и наручио неко пиће. Увек сам пио оно што је Марко зналачки изабрао и одредио, и оно што је он пио. Ваљда и зато што сам био срећан што ме је изабрао за пријатеља и што је то показивао у немалим искушењима када му није ни на памет падало да ни само на трен устукне.
Место које је  Марко Марковић код нас, његових пријатеља, имао нико не може попунити. Ни у новинама, ни за славским столом, ни на путовањима, ни у кафани. То место остаје трајно упражњено. Остаје вечити бол у срцу и души, и сећање на Марка, његов успешан живот и двадесет година нашег ничим помућеног пријатељства.
Ми, његови пријатељи, остајемо са великом стрепњом да после Марковог одласка неће више бити никога ко ће нас са толико воље, љубави и истрајности окупљати на дружења.
Нека је вечна слава нашем великану и мом великом пријатељу Марку Марковићу.

_________________

Одломци из колумни које је Марко Марковић писао за Печат

Одбојкаши претекли кошаркаше
Оно што су некада били у кошарци Бора Станковић и Радомир Шапер – мисли се на положај, ауторитет и утицај у Светској организацији – ФИБИ, сада је то у одбојкашкој хијерархији Александар Боричић.
Дошао је тихо на кормило домаћег савеза и полако је слагао коцкице да би досегао до највећих висина. Саградио је одбојкашки бастион, са гранитним темељима и визијом за време које долази.
Тријумф у Бечу дошао је као шлаг на торту, јер је у 2011. години на 18 различитих турнира (од кадета до сениора) освојено 16 медаља. А долази и Европски шампионат одбојкашица, где такође очекујемо успех.
Дакле, српска одбојка сија и како се ради и стварају асови у мушкој и женској конкуренцији никога неће изненадити да та доминација потраје још дуго.
Камо среће да нам је и у другим спортовима као што је у одбојци…

Златни ватерполисти
Лепа прича о нашем изабраном тиму почела је на Олимпијским играма у Лондону, 1948. године, када смо се пласирали од деветог до дванаестог места.
Кренуло се скромно и тада је мало ко претпостављао да ће водени дивови из Југославије постати то што су сада.
Велесила смо, освојили смо све трофеје – тренутно национална селекција блиста.
Званично смо шампиони света, сада смо освојили прво место у Светској лиги, пласирали смо се за наредне Олимпијске игре у Лондону.
А ми верујемо да ће изабрани тим Србије, предвођен већ провереним, младим стручњаком УДОВИЧИЋЕМ наставити истим темпом и на такмичењима која следе.
ВАЊА УДОВИЧИЋ је најбољи играч на планети. Не заостају квалитетом, учинком и умећем: ФИЛИПОВИЋ, голман СОРО, ПИЈЕТЛОВИЋ, ПРЛАИНОВИЋ, РАЂЕН.
У саставу нема слабог појединца.
Стручан рад, искуство, уиграност и укупна вредност су гаранција да ће српски ватерполисти на предстојећем Мондијалу у Шангају и онда на Олимпијским играма у Лондону потврдити да су планетарна велесила.
Дичимо се нашим ЗЛАТНИМ ВАТЕРПОЛИСТИМА…

Срећан фудбалски рођендан
На олимпијском турниру у Анверсу, 28. августа 1920. године, наши фудбалери одиграли су прву званичну утакмицу.
Ако се по јутру дан познаје – онда нисмо могли да се надамо ничему добром, када је наш најпопуларнији спорт у питању! Јер, на Олимпијским играма у Белгији поражени смо на старту против Чехословачке, и то катастрофално – 0:7.
После тога, рачунајући период од деценије до Светског првенства, 1930. године, у Уругвају, нисмо забележили ниједан иоле запаженији домет. То раздобље је послужило за тражење правог пута, да наши фудбалери буду колико-толико равноправни у односу на остале европске екипе.
Играли смо два пута у полуфиналу првенства света: у Уругвају 1930. године, и у Чилеу 1962. године. У Купу нација (сада је то првенство континента) били смо други, 1960. године у Паризу, и осам година касније у Риму (1968).
Припало нам је златно одличје на Олимпијским играма у Риму 1960. године, а освојили смо сребрне медаље на Олимпијском турниру у Лондону (1948),  Хелсинкију (1952), Мелбурну (1956), те бронзу у Лос Анђелесу (1984).
У клупској конкуренцији Црвена звезда је тријумфовала у Купу шампиона, Партизан је стигао до финала истог такмичења.
У бившој Југославији, загребачки Динамо је узео пехар у Купу сајамских градова (касније куп УЕФА), а Црвена звезда је стигла до финала истог надметања.
Све у свему, од понизног старта, приликом првог изласка на међународну сцену, имамо чиме да се подичимо. Јесте, почетак је био опор, па и више од тога, али по оној народној – ДРВО ЧИЈИ ЈЕ КОРЕН ГОРАК – ПЛОД ЈЕ СЛАДАК.
Тако и ми сада, без обзира на повремен промашај, ипак, можемо да се подичимо, да нам је место у горњем делу лествице најјачих репрезентација на континенту и на планети.
А о нашим врхунским асовима, који су по најбољим клубовима Европе, да и не говоримо. Они су посебан украс нашег најпопуларнијег спорта.

Звездин трофеј и два полуфинала
У овој 2011. години обележиће се две деценије од оног тренутка када је у Барију, 22. 05. 1991. године, савладан Олимпик бољим извођењем пенала.
Рачунајући и бившу велику Југославију – Црвена звезда је најуспешнији клуб у интернационалној конкуренцији.
Тријумфовала је у Лиги шампиона, два пута је играла у полуфиналу.
Поред овог домета не заборавља се ни учинак Београђана у Купу УЕФ-а, када су изгубили против БОРУСИЈЕ из Менхенгладбаха – 1:1 и 0:1 и то у финалу.
Динамо је једном играо у финалу Купа сајамских градова (каснијем Купу УЕФ-а), а наредне године Загрепчани су узели трофеј у том јаком надметању.
Партизан је догурао до финала Купа шампиона и тиме се завршава листа успеха југословенских клубова у званичним међународним такмичењима.
А Звезда је посебна прича!
У овој 2011. години обележиће се две деценије од оног тренутка када је у Барију, 22. 05. 1991. године, савладан ОЛИМПИК бољим извођењем пенала. Онда је уследио у Токију завршни меч за титулу Клупског шампиона планете. Пао је КОЛО-КОЛО из Чилеа и тако су испуњени најузвишенији циљеви.

Партизан на крову Европе
Навршава се 19 година од када су кошаркаши Партизана 16. априла 1992. године, у финалу КЕШ у Истамбулу, савладали Хувентуд.
Те исте 1991. године, Партизан је под руководством младог стручњака Обрадовића освојио титулу првака, а онда је дошао на ред и КЕШ.
Обрадовић је управо у окршају са Хувентудом дошао до првог златног трофеја у најеминентнијем клупском надметању на континенту, да би до сада заређао седам тријумфа у том значајном такмичењу!
Овај успех још више добија на тежини ако се зна и следеће. Због почетка рата у Хрватској и најаве увођења санкција према нашој земљи, Партизан је само једну утакмицу одиграо у Београду.
У свим осталим морао је да наступа као „домаћин“ у шпанском граду Фуенлабрада, где је, за дивно чудо, максимално прихваћен од домаће публике која је пунила халу до последњег места. На обележавању десет година од тог тријумфа, у ревијалној утакмици у београдском „Пиониру“, градоначелник Фуенлабраде из 1991/1992. године био је почасни гост нашег клуба, у знак захвалности.
Тим Партизана је био најмлађи са просеком од 21,7 година.
Пре 19 година, дрес Партизана, освајача титуле првака Европе, носили су: Ђорђевић, Даниловић, Стевановић, Копривица, Накић, Ребрача, Шилобад, Лончар, Драгутиновић…
Пролазе године, деценије, али њихова имена остају за незаборав…