Мала слатка освета Зорана Шпрајца
Колумне | Ратко Дмитровић | decembar 22, 2011 at 23:51Пише Ратко Дмитровић
Примопредају власти у Хрватској обележио је чин освете најбољег и најпопуларнијег уредника Другог дневника „ХРТ“-а, партији која га је почетком деведесетих довела у позицију да се одрекне свог српског порекла и тако српског презимена – Јовановић
Само 48 сати пре него што ће Јадранка Косор и службено предати кључеве свог Кабинета Зорану Милановићу, полумртво тело ХДЗ-а смогло је снаге за још један трзај и ударац у лице „црвене Хрватске“. Са програма „Хрватске телевизије“ скинут је Зоран Шпрајц, уредник Другог дневника, несумњиво најбољи и најпопуларнији водитељ ударне информативне емисије државне телевизије.
Одлуку је донео Бруно Ковачевић, главни уредник „Хрватске телевизије“, постављен на то место недавно, на опште изненађење хрватске јавности. Пре тога био је уредник спортског програма „ХТВ“-а, а његова владавина остаће упамћена по расулу у тој редакцији.
ХАДЕЗЕОВСКО ДВОРИШТЕ
Својевремено је и то Ковачевићево именовање изазвало лавину критика, коментара, чак и подсмеха, а као главна „препорука“ за обављање споменутог посла наведен је податак да је Ковачевић редовно пратио спортско-рекреативне активности Фрање Туђмана. Из тог времена остаће запамћене похвале „изванредном предсједниковом сервису“ и још боље оцене „сјајног резања на мрежи“. Реално, да му није било тог боравка у строго контролисаном хадезеовском дворишту, где се Туђман опуштао и рекреирао са најближим сарадницима и пријатељима, Бруно Ковачевић би, можда, био тек просечни новинар спортске рубрике у неком од загребачких листова. У нормалним околностима на телевизију би га пуштали, али само као пример какав не сме да буде телевизијски новинар. Наиме, Ковачевић има крештав глас који се тешко истрпи и у кафани, а количина речи које изговори за време неког ТВ преноса превазилази оно што у микрофон сручи и најговорљивији радио репортер. Али, добро, да ми видимо због чега је Бруно сменио Зорана.
Све је почело 18. новембра, на „дан пада Вуковара“, дан који се у Хрватској обележава са много емоција и још више злоупотребе тих емоција. Вуковарчани кажу да у њихов град министри не навраћају ни случајно, ни када су у пролазу, али зато сваког 18. новембра насрну у град на Дунаву, и као покварени грамофон, шетајући улицама, праћени десетинама са њима придошлих новинара, понављају причу о томе како Хрватска никада неће заборавити Вуковар.
Сутрадан, кад се шатре склопе, а политички циркус оде из града, Вуковарчани настављају да живе свој сиви, јадни живот, проткан осећањем напуштености и недостатком наде.
У вечерњем Дневнику „Хрватске телевизије“, поводом тог узбурканог вуковарског дана, Зоран Шпрајц је пустио аудио запис разговора вођеног половином септембра 1991. године између Фрање Туђмана и Милета Дедаковића, команданта хрватских оружаних снага у Вуковару. У једном тренутку Дедаковић, уз молбу за помоћ у људству и оружју, тражи од Туђмана дозволу и подршку да из града евакуише децу, њих око две хиљаде. „Нема потребе, нема потребе, нека остану ту где јесу“, одговорио је Туђман.
Туђманов циљ је био врло јасан; са што већим бројем жртава на хрватској страни изазвати жељену реакцију европске јавности и убрзати признавање независне Хрватске, као једине могућности за одбрану од „великосрпских планова“. Само годину дана касније Туђман је то јавно и признао.
Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike
Facebook
Tweet
Digg
SVI TI BIVŠI POLU BIVŠI ODROĐENI OD KOLEVKE ILI ZIBPKE TREBA DA
ODU NA TAVAN DA SKINU IKONU SLAVSKU OBRIŠU PRAŠINU I DA SE PREKRSTE I POLJUBU. NJIHOV DJEDA ILI DIDA SVEJEDNO POD KOJIM JE
RAZLOGOM ZADENUO IKONU ZA ROG KROVA DA NE ISTRUNI.VREMENA SU
BILA SVAKOJAKA NA TIM KRAJEVIMA,NOŽ,LOGOR PROGON I SAD IMAMO
PRAZAN PROSTOR OD DRAVE DO MORA. ZORAN SIGURNO ZNA KOJA IM JE SLAVA BILA,MAJKA SRBIJA SIGURNO NEĆEGA OTERATI.
Цинично јесте али не значи да сам зажалио Шпрајца илити Јовановића илити Зорана.
DOSTA JE BILO LICEMERJA DOK SMO BILI KAO JAKI NIKO NAM NIŠTA
NEMOŽE PRAVDA JE NA NAŠOJ STRANI. A JEDNO SMO ZABORAVILI SILA
VLADA U PRIRODI I LJUDSKOM RODU TOGA MORAMO BITI SVESNI I SILOM
SLOGE SRPSKE MOŽEMO MOĆNICIMA SKRENUTI NJIHOV OSVALAČKI PUT.
KAKO LEPO NEMOJ GLASATI ZA OZLOGLAŠENE NOVE DOSOVCE.
Jugoslvija vise ne postoji! Moj zadatak je izvrsen! Rece Mesic.
IJA KAŽEM DAJE IZVRŠIO ZADATAK, ALI U KRVI NEVINIH SRBA.
GOSPODINE ZORANE SRBI SU BILI PREVARENI 1918 I 1941 CENA JE
VELIKA I TEŠKA.
,
Ratko,tačno je sve što si napisao. To je dobra ilustracija Tuđmanove lustracije svega srpskog,ali i njegovih sljedbenika samo sada u boljem celofanu s manje crvene boje. Ali dali je dostojno promjeniti svoje prezime, odreći se svoga porijekla da bi ostao tamo gdje ćeš doći u funkciju da tima sileđijama koji te tjeraju da se „pokrštavaš, budeš na usluzi da ta zlodjela uspješnije ostvaruju. Pa i Vi i dosta Srba u Tuđmanovoj, nacionalističkoj i srbofobnoj Hrvatskoj, moglo je ostati u novinarstvu, jer su neki bili u Saboru i Tuđmanovoj vladi kako bi tome velikome hrvatskom „demokratskom projektu“ pomogli da ga što prije nagradi neka i od onih zemalja koje su bile priznale i Pavelićevu NDH-a. Ali nisi, i srećom to nije uradio i najveći dio Srba, naročito onih za koje Kosorkin podpredsjednik, dr. S. Uzelac nedavno kaže :“koji su pobjegli“. Zamislite gluposti ili ulizivanja hrvatskim nacionalistima. Pa sve da i nisu protjerani, i to što bi se reklo „ognjem i mačem“, što im nije dopušteno da se vrate nazad kada ih nitko nije tjerao. Jedan drugi vječni i neprikosnoveni samozvani lider Srba u Hrvatskoj, jednom je ustvrdio, kada se glasalo o ukidanju ustavne odredbe o konstituivnosti srpskog naroda u Hrvatskoj: „Kako Srbi u Hrvatskoj ne mogu biti na putu i prepreka hrvatskim državotvornim nacionalnim interesima, a baš tada, hrvatski nacionalni interesi su, kako je i ovaj Drugi otac nacije Tuđman tvrdio, Srbi treba da nestanu, i kasnije zadovoljno konstatirao kako sada oružane snage imaju druge zadaće, jer Srba u Hrvatskoj više nema od 3 do 4 posto. E sad ovi koji se „izlomiše u očuvanju Srba u Hrvatskoj“zaboravljaju da su oni, bili toga svjesni ili nesvijesni,više miljenici hrvatskih nacionalista, nego naroda iz koga potiču. Što je nažalosnije, oni često imaju podršku aktualne vlasti iz Srbije, što im pojačava kredibilitet u njihovom srpskom anacionalizmu koji je od nemale koristi srbohobstvu koje je još uvijek u Hrvatskoj itekako prisutno.
Pre nego sto bilo sta komentarisemo o komsijskom medijskom mraku, morali bi makar da upalimo svecu u medijskom mraku majke nam Srbije. Zivim u Svajcarskoj evo skoro punih 20 godina. Prateci medije u svim novonastalim drzavama bivse nam federacije, mogu samo sa zaljenjem da konstatujem da je za svo ovo vreme stanje u medijima Srbije danas na najnizoj tacki od pocetka razdruzivackog rata. I na Hrvatskoj i na Bosanskoj (tj. medijskoj sceni i Federacije i Srpske) i na Crnogorskoj sceni mogu se na javnim televizijama vidjeti i oni koji kritikuju aktuelnu vlast. Na RTS-u (i na svim ostalim TV-stanicama sa drzavnom frekvencijom), to je nemoguca misija! Apsolutni medijski mrak. Da nema internete i elektronskih medijskih kuca poput Novog Standarda, ili Pecata u stampi, dobio bi se utisak da Srbima nije ustalo ni „j“ od „j..a“. „Medijske sponzoruse“ su preplavile sve javne prostore, trgove, ulice, trotoare, parkove, plaze, stadione, dvorane,… i nemaju nameru da dopuste Srbima da misle svojom glavom i da to sto smisle javno i saopste. Sramota koju nece moci da saperu generacije njihovih medijskih naslednika.
I ovo niko ne objavljuje:
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3 – Србија
Бр. 1428/11 – 29. 12. 2011. године
Тел. 3077-028; vladarsk@gmail.com
С А О П Ш Т Е Њ Е
Научни скуп о српском научнику Руђеру Бошковићу
Одбор за науку и технолошки развој Скупштине Србије и Астрономско друштво Руђер Бошковић из Београда одржали су, 28. 12. 2011, у просторијама Скупштине, у Београду, Српских владара 14, научни скуп „Руђер Бошковић претеча модерне науке“. Скуп је одржан поводом три столећа од рођења српског научника, који се, својим делом у многим научним гранама, сврстао у ред највећих светских научника. Зато, не чуди што је био узор и великом Николи Тесли.
О научном делу Руђера Бошковића, реферате су прочитали: Драгољуб Антић, академик Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу, проф. др Војислав Гледић, проф. др Драгослав Стоиљковић, проф. др Александар Томић, др Бранко Симоновић, др Надежда Пејовић и др Жарко Мијајловић. Скупу су председавали: Србољуб Живановић, народни посланик – члан Српске радикалне странке и проф. др Миодраг Дачић, председник Астрономског друштва Руђер Бошковић у Београду.
Учествовао је на овм скупу Милорад Буха, председник Владе РС Крајине и председник Матице српске дубровачке и др Никола Жутић, члан Матице српске дубровачке, народни посланик – члан Српске радикалне странке и члан Института за савремену историју у Београду. Милорад Буха је рекао, да хрватски државници и интелектуалци присвајају српску културну баштину – уверавајући свет да је реч о хрватској културној баштини. У тој замашној делатности, подвукао је Милорад Буха, Хрватска је искористила тристогодишњицу рођења Руђера Бошковића и организовала манифестације о њему – представљајући га за научника хрватске националне припадности. Буха је подсетио и на хрватско регистровање код УНЕСКО-а српског језика – за хрватски, српских личких песама – за хрватске, банатског бећарца – за хрватски, витешке игре с алком – за хрватску (а она се игра у част победе српских устаника над Турцима 1715. године), итд.
Посебну пажњу је изазвало излагање др Николе Жутића, историчара. Навео је садржаје ватиканског и западноевропског католичења православних Срба и њихово преименовање у припаднике хрватске нације. Нарочито је то видљиво, навео је др Жутић у Далмацији и Дубровнику, где, према попису становништва у 18. столећу, уопште није било католика који су се сматрали Хрватима – били су Срби, као и они православне вере. Др Жутић је изненадио присутне и својом студијом о српском језику, у којој је недвосмислено доказао, да је тзв. чакавштина само дијалекат српског језика. На основу тога, произилази да српски језик има два дијалекта – штокавски и чакавски.
А тзв. кајкавски дијалекат је угуран, од стране аустријских послушника, у српски језик – као трећи дијалекат, мада је он само хрватски језик, којег су се Хрвати, опет по савету из Аустрије – у 19. столећу, одрекли и за службени узели српски језик, с циљем да им то помогне у хрватизацији Срба католика.
ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Ратко Личина, министар
A vala vlade i vala ministra, a tek naučnoga skupa. Za nevjerovati.