Почетна / Колумне / Мала слатка освета Зорана Шпрајца

Мала слатка освета Зорана Шпрајца

Пише Ратко Дмитровић

Примопредају власти у Хрватској обележио је чин освете најбољег и најпопуларнијег уредника Другог дневника „ХРТ“-а, партији која га је почетком деведесетих довела у позицију да се одрекне свог српског порекла и тако српског презимена – Јовановић

 

Само 48 сати пре него што ће Јадранка Косор и службено предати кључеве свог Кабинета Зорану Милановићу, полумртво тело ХДЗ-а смогло је снаге за још један трзај и ударац у лице „црвене Хрватске“. Са програма „Хрватске телевизије“ скинут је Зоран Шпрајц, уредник Другог дневника, несумњиво најбољи и најпопуларнији водитељ ударне информативне емисије државне телевизије.
Одлуку је донео Бруно Ковачевић, главни уредник „Хрватске телевизије“, постављен на то место недавно, на опште изненађење хрватске јавности. Пре тога био је уредник спортског програма „ХТВ“-а, а његова владавина остаће упамћена по расулу у тој редакцији.

ХАДЕЗЕОВСКО ДВОРИШТЕ
Својевремено је и то Ковачевићево именовање изазвало лавину критика, коментара, чак и подсмеха, а као главна „препорука“ за обављање споменутог посла наведен је податак да је Ковачевић редовно пратио спортско-рекреативне активности Фрање Туђмана. Из тог времена остаће запамћене похвале „изванредном предсједниковом сервису“ и још боље оцене „сјајног резања на мрежи“. Реално, да му није било тог боравка у строго контролисаном хадезеовском дворишту, где се Туђман опуштао и рекреирао са најближим сарадницима и пријатељима, Бруно Ковачевић би, можда, био тек просечни новинар спортске рубрике у неком од загребачких листова. У нормалним околностима на телевизију би га пуштали, али само као пример какав не сме да буде телевизијски новинар. Наиме, Ковачевић има крештав глас који се тешко истрпи и у кафани, а количина речи које изговори за време неког ТВ преноса превазилази оно што у микрофон сручи и најговорљивији радио репортер. Али, добро, да ми видимо због чега је Бруно сменио Зорана.
Све је почело 18. новембра, на „дан пада Вуковара“, дан који се у Хрватској обележава са много емоција и још више злоупотребе тих емоција. Вуковарчани кажу да у њихов град министри не навраћају ни случајно, ни када су у пролазу, али зато сваког 18. новембра насрну у град на Дунаву, и као покварени грамофон, шетајући улицама, праћени десетинама са њима придошлих новинара, понављају причу о томе како Хрватска никада неће заборавити Вуковар.
Сутрадан, кад се шатре склопе, а политички циркус оде из града, Вуковарчани настављају да живе свој сиви, јадни живот, проткан осећањем напуштености и недостатком наде.
У вечерњем Дневнику „Хрватске телевизије“, поводом тог узбурканог вуковарског дана, Зоран Шпрајц је пустио аудио запис разговора вођеног половином септембра 1991. године између Фрање Туђмана и Милета Дедаковића, команданта хрватских оружаних снага у Вуковару. У једном тренутку Дедаковић, уз молбу за помоћ у људству и оружју, тражи од Туђмана дозволу и подршку да из града евакуише децу, њих око две хиљаде. „Нема потребе, нема потребе, нека остану ту где јесу“, одговорио је Туђман.
Туђманов циљ је био врло јасан; са што већим бројем жртава на хрватској страни изазвати жељену реакцију европске јавности и убрзати признавање независне Хрватске, као једине могућности за одбрану од „великосрпских планова“. Само годину дана касније Туђман је то јавно и признао.

[restrictedarea]

СУКОБ СА ЈНА
Снимак о којем је реч први пут је објављен још пре шест година, такође на „ХТВ“-у, али је прошао готово незапажено. Зашто је сада било другачије? Због избора. Шпрајц је снимак пустио у финишу предизборне кампање која је наговештавала оно што се десетак дана касније и догодило; убедљив пораз Хрватске демократске заједнице. Потез уредника Дневника челни људи ХДЗ-а оценили су као смишљену подвалу, покушај дискредитације „покојног предсједника“ и сугерисање закључка да је ХДЗ, на челу са Туђманом, свесно жртвовала Вуковар и Вуковарчане, односно да је сукоб са ЈНА у Вуковару испровоциран са идејом убрзања процеса осамостаљења и међународног признања Хрватске.
Још исте вечери огласио се Мирослав Туђман, Фрањин син, теоријом да се ради о класичном подметању остатака Контраобавештајне службе, да је у питању монтажа, а све са жељом додатне детуђманизације Хрватске и обрачуна са ХДЗ-ом. Мирослав Туђман се уочи недавних избора за Сабор Хрватске вратио у ХДЗ (имао је годинама некакву своју партију), пристао да га ставе на изборну листу и седеће у следећем скупштинском сазиву.
Халабука коју је дизала Јаца Косор, Шекс и остали, није узбуђивала никога на „Хрватској телевизији“, јер су они још пре неколико година успели да подигну чврсте бране пред утицајем владајуће клике са Горњег града. Било је, истина, повремених удараца испод појаса, као скидање са програма Латинове „Латинице“, али то се бележило у ред залогаја који се морају прогутати. Слободоумним новинарима и уредницима „Хрватске телевизије“ ишло је, и још иде у прилог стање око пријема Хрватске у Европску унију, кад се сваки приговор слободном и неусловљеном новинарству сагледава кроз евроунијске диоптрије.
Али, и у таквој ситуацији Хрватска демократска заједница успева најпре у Управу, а онда и у Програмско вијеће „ХРТ“-а да угура већину својих људи, преко њих и Бруну Ковачевића.
На Шпрајца је службено реаговало управо Програмско вијеће. Најжешћи је био његов члан, сплитски новинар Јосип Јовић (касније ћемо о њему) који је предложио, а Вијеће прихватило, да од Информативног програма „ХТВ“-а затраже службено објашњење поступка уредника Шпрајца, односно одлуке да хрватска јавност још једном чује разговор Туђман – Дедаковић.
То писмо дошло је у руке самог Шпрајца и он је, не чекајући реакцију својих претпостављених, срочио одговор и прочитао га у Дневнику. Можете да претпоставите шта им је рекао кад су га још исте ноћи скинули са програма, а веселник Ковачевић одредио му је дисциплинску меру, нешто као опомену пред отказ.
Ковачевић у писму одасланом јавности поводом ових догађања напомиње да је и физички хтео да спречи Шпрајца у намери да се сам обрати (и обрачуна) са Програмским вијећем, али, ето, није успео. Ваљда зато што је Шпрајц виши за главу. Додуше, напомиње Бруно, све ово је добро и прошло, с обзиром на то да је Шпрајц у последњи час, буквално пре уласка у студио, одустао од намере да у Дневнику пусти троминутну видео-монтажу, у којој су Милановићеви есдепеовци представљени као црвеноармејци, бољшевици, а хадезеовци као нацисти.

ШУРОВАЊЕ СА ЗЛОЧИНЦИМА
У свом одговору Програмском вијећу Шпрајц је посебно натрљао нос Јосипу Јовићу, подсећајући на његово шуровање са хрватским ратним злочинцима.
Није сувишно, убеђен сам, да укажемо на неколико интересантних података о главним протагонистима ове приче.
На пример: Зоран Шпрајц није од рођења Шпрајц, до почетка деведесетих презивао се Јовановић. Знам да вам је јасно због чега је променио презиме, а ово његово данашње понашање може се тумачити као лична освета Зорана Јовановића партији (ХДЗ) и људима који су га натерали да се одрекне презимена, породичне традиције, својих предака.
Можемо само да нагађамо унутрашње ломове које је имао и још увек има Зоран Шпрајц, од дана кад се одрекао очевог и свог презимена, и беду сопственог пораза кроз који је пролазио сваки пут када би у јавности спомињали његово право презиме. Више од осталих то је чинио Андрија Хебранг, потпредседник ХДЗ-а, својевремено велики миљеник Фрање Туђмана, отворени симпатизер НДХ и усташтва. Хебранг је свако спомињање Шпрајца користио да подсети хрватску јавност на његово право презиме – Јовановић.
Јосип Јовић је у центру још жалосније приче. Мало је у хрватском новинарству таквих конвертита, лажова, шовиниста…За само годину дана од острашћеног бранитеља АВНОЈ-а еволуирао је у прогонитеља Срба и Жидова, медијског преносиоца државних и националних вредности Павелићеве државе, зајапуреног прогониоца свих који се јавно не декларишу као хрватски националисти и домољуби. Јовић је толико отишао на страну супротну од оне на којој је уживао до распада Југославије, да је у тој мржњи повремено силазио са ума.
Ево доказа: Својевремено је оптужио хрватског војника, Србина, Душка Кнежевића да је убио сам своју мајку, раскомадавши је секиром, само да би то приписао хрватској војсци. Монструозно. Какав је мозак који овако нешто може да смисли и језик који то може да изговори?!
Јовић је рођен 1950. године у Имотском. Његово презиме је његова лична карта и мука. Могу и Павловићи и Петровићи и Николићи, са мање и са више успеха, данас да бране своје „старе хрватске коријене“, без обзира на чињенице, али Јовићи…То не иде.
Херцеговачки Јовићи, од којих потиче Јосип Јовић и његов имењак и презимењак, настрадао у првој акцији хрватске полиције на Плитвицама, имају најдиректније српске корене, чак знају и годину у којој су се њихови преци последњи пут изјаснили као Срби. Данас своје презиме објашњавају теоријом да су потомци Јовића Арбанаса (Албанаца), придошлих у околину Задра, крајем 17. и почетком 18. века. Нико их у Хрватској, наравно, не пита како је могуће да се Албанац презива Јовић. То је исто као да се Србин презива Кељменди.
Како ће ово са Шпрајцом да се заврши? Његов имењак, Милановић, потпуну власт у Хрватској преузима у јануару, кроз двадесетак дана. Све је у његовим рукама; и Влада, и Сабор, и могућност избора нове Управе и новог Програмског вијећа „ХРТ“-а. Питање је хоће ли враћати Шпрајца, уз ризик да се и њему отме, или ће садашњу гарнитуру оставити на миру, свестан да ће му служити верније него ХДЗ-у.

[/restrictedarea]

9 коментара

  1. SVI TI BIVŠI POLU BIVŠI ODROĐENI OD KOLEVKE ILI ZIBPKE TREBA DA
    ODU NA TAVAN DA SKINU IKONU SLAVSKU OBRIŠU PRAŠINU I DA SE PREKRSTE I POLJUBU. NJIHOV DJEDA ILI DIDA SVEJEDNO POD KOJIM JE
    RAZLOGOM ZADENUO IKONU ZA ROG KROVA DA NE ISTRUNI.VREMENA SU
    BILA SVAKOJAKA NA TIM KRAJEVIMA,NOŽ,LOGOR PROGON I SAD IMAMO
    PRAZAN PROSTOR OD DRAVE DO MORA. ZORAN SIGURNO ZNA KOJA IM JE SLAVA BILA,MAJKA SRBIJA SIGURNO NEĆEGA OTERATI.




    0



    0
  2. Цинично јесте али не значи да сам зажалио Шпрајца илити Јовановића илити Зорана.




    0



    0
  3. DOSTA JE BILO LICEMERJA DOK SMO BILI KAO JAKI NIKO NAM NIŠTA
    NEMOŽE PRAVDA JE NA NAŠOJ STRANI. A JEDNO SMO ZABORAVILI SILA
    VLADA U PRIRODI I LJUDSKOM RODU TOGA MORAMO BITI SVESNI I SILOM
    SLOGE SRPSKE MOŽEMO MOĆNICIMA SKRENUTI NJIHOV OSVALAČKI PUT.
    KAKO LEPO NEMOJ GLASATI ZA OZLOGLAŠENE NOVE DOSOVCE.




    0



    0
  4. Jugoslvija vise ne postoji! Moj zadatak je izvrsen! Rece Mesic.




    0



    0
  5. IJA KAŽEM DAJE IZVRŠIO ZADATAK, ALI U KRVI NEVINIH SRBA.
    GOSPODINE ZORANE SRBI SU BILI PREVARENI 1918 I 1941 CENA JE
    VELIKA I TEŠKA.
    ,




    0



    0
  6. Ratko,tačno je sve što si napisao. To je dobra ilustracija Tuđmanove lustracije svega srpskog,ali i njegovih sljedbenika samo sada u boljem celofanu s manje crvene boje. Ali dali je dostojno promjeniti svoje prezime, odreći se svoga porijekla da bi ostao tamo gdje ćeš doći u funkciju da tima sileđijama koji te tjeraju da se „pokrštavaš, budeš na usluzi da ta zlodjela uspješnije ostvaruju. Pa i Vi i dosta Srba u Tuđmanovoj, nacionalističkoj i srbofobnoj Hrvatskoj, moglo je ostati u novinarstvu, jer su neki bili u Saboru i Tuđmanovoj vladi kako bi tome velikome hrvatskom „demokratskom projektu“ pomogli da ga što prije nagradi neka i od onih zemalja koje su bile priznale i Pavelićevu NDH-a. Ali nisi, i srećom to nije uradio i najveći dio Srba, naročito onih za koje Kosorkin podpredsjednik, dr. S. Uzelac nedavno kaže :“koji su pobjegli“. Zamislite gluposti ili ulizivanja hrvatskim nacionalistima. Pa sve da i nisu protjerani, i to što bi se reklo „ognjem i mačem“, što im nije dopušteno da se vrate nazad kada ih nitko nije tjerao. Jedan drugi vječni i neprikosnoveni samozvani lider Srba u Hrvatskoj, jednom je ustvrdio, kada se glasalo o ukidanju ustavne odredbe o konstituivnosti srpskog naroda u Hrvatskoj: „Kako Srbi u Hrvatskoj ne mogu biti na putu i prepreka hrvatskim državotvornim nacionalnim interesima, a baš tada, hrvatski nacionalni interesi su, kako je i ovaj Drugi otac nacije Tuđman tvrdio, Srbi treba da nestanu, i kasnije zadovoljno konstatirao kako sada oružane snage imaju druge zadaće, jer Srba u Hrvatskoj više nema od 3 do 4 posto. E sad ovi koji se „izlomiše u očuvanju Srba u Hrvatskoj“zaboravljaju da su oni, bili toga svjesni ili nesvijesni,više miljenici hrvatskih nacionalista, nego naroda iz koga potiču. Što je nažalosnije, oni često imaju podršku aktualne vlasti iz Srbije, što im pojačava kredibilitet u njihovom srpskom anacionalizmu koji je od nemale koristi srbohobstvu koje je još uvijek u Hrvatskoj itekako prisutno.




    0



    0
  7. Pre nego sto bilo sta komentarisemo o komsijskom medijskom mraku, morali bi makar da upalimo svecu u medijskom mraku majke nam Srbije. Zivim u Svajcarskoj evo skoro punih 20 godina. Prateci medije u svim novonastalim drzavama bivse nam federacije, mogu samo sa zaljenjem da konstatujem da je za svo ovo vreme stanje u medijima Srbije danas na najnizoj tacki od pocetka razdruzivackog rata. I na Hrvatskoj i na Bosanskoj (tj. medijskoj sceni i Federacije i Srpske) i na Crnogorskoj sceni mogu se na javnim televizijama vidjeti i oni koji kritikuju aktuelnu vlast. Na RTS-u (i na svim ostalim TV-stanicama sa drzavnom frekvencijom), to je nemoguca misija! Apsolutni medijski mrak. Da nema internete i elektronskih medijskih kuca poput Novog Standarda, ili Pecata u stampi, dobio bi se utisak da Srbima nije ustalo ni „j“ od „j..a“. „Medijske sponzoruse“ su preplavile sve javne prostore, trgove, ulice, trotoare, parkove, plaze, stadione, dvorane,… i nemaju nameru da dopuste Srbima da misle svojom glavom i da to sto smisle javno i saopste. Sramota koju nece moci da saperu generacije njihovih medijskih naslednika.




    0



    0
  8. I ovo niko ne objavljuje:
    РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
    ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
    11080 Земун, Магистратски трг 3 – Србија
    Бр. 1428/11 – 29. 12. 2011. године
    Тел. 3077-028; vladarsk@gmail.com

    С А О П Ш Т Е Њ Е
    Научни скуп о српском научнику Руђеру Бошковићу

    Одбор за науку и технолошки развој Скупштине Србије и Астрономско друштво Руђер Бошковић из Београда одржали су, 28. 12. 2011, у просторијама Скупштине, у Београду, Српских владара 14, научни скуп „Руђер Бошковић претеча модерне науке“. Скуп је одржан поводом три столећа од рођења српског научника, који се, својим делом у многим научним гранама, сврстао у ред највећих светских научника. Зато, не чуди што је био узор и великом Николи Тесли.
    О научном делу Руђера Бошковића, реферате су прочитали: Драгољуб Антић, академик Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу, проф. др Војислав Гледић, проф. др Драгослав Стоиљковић, проф. др Александар Томић, др Бранко Симоновић, др Надежда Пејовић и др Жарко Мијајловић. Скупу су председавали: Србољуб Живановић, народни посланик – члан Српске радикалне странке и проф. др Миодраг Дачић, председник Астрономског друштва Руђер Бошковић у Београду.
    Учествовао је на овм скупу Милорад Буха, председник Владе РС Крајине и председник Матице српске дубровачке и др Никола Жутић, члан Матице српске дубровачке, народни посланик – члан Српске радикалне странке и члан Института за савремену историју у Београду. Милорад Буха је рекао, да хрватски државници и интелектуалци присвајају српску културну баштину – уверавајући свет да је реч о хрватској културној баштини. У тој замашној делатности, подвукао је Милорад Буха, Хрватска је искористила тристогодишњицу рођења Руђера Бошковића и организовала манифестације о њему – представљајући га за научника хрватске националне припадности. Буха је подсетио и на хрватско регистровање код УНЕСКО-а српског језика – за хрватски, српских личких песама – за хрватске, банатског бећарца – за хрватски, витешке игре с алком – за хрватску (а она се игра у част победе српских устаника над Турцима 1715. године), итд.
    Посебну пажњу је изазвало излагање др Николе Жутића, историчара. Навео је садржаје ватиканског и западноевропског католичења православних Срба и њихово преименовање у припаднике хрватске нације. Нарочито је то видљиво, навео је др Жутић у Далмацији и Дубровнику, где, према попису становништва у 18. столећу, уопште није било католика који су се сматрали Хрватима – били су Срби, као и они православне вере. Др Жутић је изненадио присутне и својом студијом о српском језику, у којој је недвосмислено доказао, да је тзв. чакавштина само дијалекат српског језика. На основу тога, произилази да српски језик има два дијалекта – штокавски и чакавски.
    А тзв. кајкавски дијалекат је угуран, од стране аустријских послушника, у српски језик – као трећи дијалекат, мада је он само хрватски језик, којег су се Хрвати, опет по савету из Аустрије – у 19. столећу, одрекли и за службени узели српски језик, с циљем да им то помогне у хрватизацији Срба католика.

    ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
    Ратко Личина, министар




    0



    0
  9. A vala vlade i vala ministra, a tek naučnoga skupa. Za nevjerovati.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *