Почетна / Свет / Мађарска реституција

Мађарска реституција

Пише Властимир Вујић

И поред тога што врши константан притисак на Београд да спроведе реституцију, Будимпешта већ више од две деценије није у стању да у потпуности примени Закон о реституцији, и тиме исправи „историјску неправду“, поготово према Србима

 

Укинули Републику, а знамење којим су некада награђени Геринг, Рибентроп и Ћано, поново постаје највеће државно одликовање Мађарске: Пал Шмит и Виктор Орбан, председник и премијер

Закон о реституцији у Мађарској (донесен 1990. године) у пракси је само делимично спроведен. Не само враћање имовине (већ и њен повратак у пређашње стање) и индивидуално обештећење урађено је врло површно и – није обухватило све случајеве. Јер, због неажурног информисања оштећених (и њихових потомака) који су живели у Србији ионако кратки рокови за достављање преобимне доказне документације – брзо су прошли.
Подсетимо, Срби су уз Јевреје и Роме за време Другог светског рата од националних мањина у Мађарској највише страдали. Шест дана пошто је Немачка напала Југославију, трупе мађарске фашистичке армије 12. априла 1941. године прелазе мађарско-југословенску границу и за десетак дана окупирају Бачку. За свега два и по месеца у акцији „чишћења“ направиле су злочиначки погром српског становништва. Убиле су 12.763 недужна човека, 25.596 протерали (међу којима и Србе из унутрашњости Мађарске који су ту живели вековима), око 32.800 интернирали у 40 логора за цивиле (најзлогласнији био је „Шарвар“, којег су још звали туберкулозном гробницом српске деце), а преко 42.000 бачких Срба испоручили су усташама у „Јасеновац“ (!), док се опљачкана српска имовина (којом су тешко повредили 46, 47. и 48. параграф Међународног уговора, потписаног 1907. године у Хагу, а који регулише узимање „ратног пореза“ на окупираним територијама) процењује на 538.251.270 предратних динара!

БЕЗ ОДШТЕТЕ ЗА СРБЕ

[restrictedarea]

Да је правда предалеко показала је и мађарска ратна одштета. У последњих 19 година Будимпешта је три пута доносила Закон о „поновном отварању рокова за обештећење лица лишених живота и слободе из политичких разлога у Другом светском рату“. Први пут га је обзнанила 1992, поново „отворила“ 1997, а допуњеног јавном мњењу трећи пут презентовала 13. фебруара 2006. године.
После важења овог закона у деведесетим, захтев за пријем исплате поднело је свега 1.200 грађана Србије, тако да је Мађарска најновијим „оживљавањем“ поменутог акта очекивала да се јави још максимално 300 оштећених. Толико образаца за Србију је и одштампала, дајући у њима и рок за предају докумената – 31. јул 2006. године. И онда – мартовски „шок“! Централни уред правде Мађарске у службеној преписци са Заједницом удружења жртава Другог светског рата из Србије сазнаје да је само у првом месецу (од пет и по предвиђених за комплетирање доказа о сродству са унесрећеним и висини штете) у Централну канцеларију Заједнице у Београду стигло преко 7.000 захтева за исплату.
Реаговала је одмах влада Мађарске. Донела је врло рестриктивну уредбу за спровођење закона о накнади ратне штете. Из исплате је елиминисала категорију „принудних радника“, а само оставила заробљенике са тзв. „радном обавезом“, не дајући обавештење о њиховој разлици и којом документацијом се то доказује. Доноси и тумачење да се закон о поменутој исплати првенствено односи на држављане Мађарске (који су пре 31. октобра 1918. године имали општинску „завичајност“ на подручју Бачке и Баната), информише да ће се сви процеси искључиво водити на мађарском језику и – да ће у поступцима по жалбама за њихово решавање једино бити надлежан Главноградски суд у Будимпешти.
Новонастала условљавања мађарског Уреда правде приморала су Заједницу (коју чини 29 удружења жртава фашизма у свим већим градовима Србије) да тражи нови термин за предају документације. Продужен јој је до 31. децембра 2006. године. У накнадном року Заједница је уз помоћ петнаестак волонтера успела да комплетира (на мађарски језик преведене!) већ постојеће и обради још око две хиљаде додатних, тако да је Уреду у Будимпешти предала укупно 9.708 досијеа Срба жртава мађарских фашиста или оних који су били на принудном раду у заробљеништву у Мађарској од 1941. до 1945. године! Мађари су одбили да учествују у подели трошкова за превођење документације, па је Заједница сама морала да плати 45.000 евра!
У првом делу 2007. године Уред је врло често тражио накнадну корекцију у досијеима подносилаца захтева (некад само због грешке и у једном слову), али је уважио да наследник уместо држављанства оштећеног претка може да приложи и потврду о његовом сталном боравку коју је у том тренутку имао на територији Војводине. Крајем 2007. године Уред у главном граду Мађарске почео је да доноси и прва решења по захтевима! Одмах је уочено да има неуједначен критеријум код третирања потпуно  истих захтева, да манипулише са категоријама „принудног рада“ и „радне обавезе“. Почело је да стиже све више негативних одговора. Потпуно неоснованих. Заједница удружења одмах је затражила да се у праћење примене Закона о исплати за србијанске грађане укључи Министарство правде Србије које би на заједничком састанку са истоименим ресорним мађарским министарством тражило доследну реализацију поменутог Закона, који децидирано гласи да  „Основу за исплату обештећења имају чланови породица лица која су лишена живота од самовоље мађарске војске или мађарских органа власти (насилних радњи). Под овом категоријом подразумевају се особе убијене у априлу 1941. и јануару 1942. године у рацији мађарске армије над српским народом у јужној Мађарској (Војводини)“.
Заједница удружења инсистирала је и на примени Уговора НР Мађарске и СФРЈ из 1968. године (обновљен 1986) о пружању правне помоћи. Он дозвољава да у судским поступцима за накнаду штете надлежност да арбитрирају имају судови на чијој територији се штета догодила или – на којој живе оштећени. Тадашњем Тадићевом министру правде Душану Петровићу (сада министру пољопривреде и трговине!?) молбе да се укључи у решавање тешкоћа око наплате обештећења жртвама из времена нацизма послате су четири пута. Ни на једну није одговорио! Мађари су у међувремену пристали на састанак два министарства, чак одредили и делегацију која би допутовала у Београд. Састанак је отказан јер Србија није имала представнике. Више од осам месеци требало је од тада да прође да би дошло до првог сусрета (барем на једном нивоу), па чак и „парафа“ – дође! Крајем јула 2008. године у просторијама Министарства за рад и социјалну политику Србије, председница Заједнице удружења жртава Другог светског рата Снежана Драгосављевић и директор Централног уреда Мађарске др Лајош Сабо, потписали су Споразум о сарадњи која ће олакшати спровођење Закона о „поновном отварању рокова за обештећење“. Представници Уреда остали су и овом приликом доследни својим ранијим ставовима. Подвукли су и то, да највећи одобрени износ накнаде (који треба да почне да се исплаћује у 2009. години) неће прелазити 400.000 форинти (1.330 евра), али нису образложили критеријуме по којима су одлучивали о висини новчане суме.
Директор Уреда на крају је истакао да жалбе на решења по поступку оштећених неће решавати правосудни органи у Србији. „Судови у Мађарској чврста су гаранција за спровођење закона и ниједан грађанин Србије неће бити ускраћен у погледу судске заштите“, изјавио је тада Лајош Сабо…
Порука би деловала врло уверљиво да у Будимпешти већ више од деценију мирне пензионерске дане није проводио нациста Шандор Кепиро (96), који је 23. јануара 1942. године у официрској униформи мађарске домобранске војске бацио под дунавски лед више од 1.300 новосадских Срба, Јевреја и Рома. Међу убијенима било је пуно оних којима је Кепиро лично пресудио, а чији потомци сада траже обештећење. Џелату из „Рације“ (умро као слободан грађанин, а сахрањен као херој у септембру ове године) за почињени ратни злочин Првостепени суд у мађарској престоници „због недостатка доказа“ (аргументоване чињенице о директној Кепировој кривици које је будимпештанском суду доставио званични Београд одбачене су као непоуздане!) изрекао је – ослобађајућу пресуду! О „чврстим гаранцијама“ у погледу судске заштите у Мађарској, поготово Срба, треба причати са врло великом резервом. Правна помоћ Министарства правде Србије за оштећене била је крајње нужан потез. Све више и једини који је Заједници удружења жртава био преостао. И нова министарка правде, међутим, понашала се као и њен претходник. Снежана Маловић ниједном није реаговала иако су јој се челници Заједнице два пута обратили. Мађари су потом експресно затворили рок, све преостале захтеве оквалификовали као неосноване и о овоме до данас ни реч нису проговорили (а вероватно никад више ни неће).

И СРПСКА ЦРКВА БЕЗ ИМОВИНЕ
Срби у Мађарској су и за време власти комуниста у тој земљи драстично материјално оштећени и демографски десетковани. Поготово од 1948. до 1956. године, док је трајала тзв. „Ракошијева диктатура“. Интернирани су из пограничних подручја на пустару Хортобађ и касније донетим законом није им било омогућено да се врате у своја места – чиме је промењен етнички састав у тим насељима (тиме и читавим жупанијама). Многим национално свесним и(ли) имућним Србима намештени су „монтирани“ процеси с пресудом принудног рада у рудницима, а асимилацији српске мањине у унутрашњости Мађарске највише је кумовала насилна колективизација у пољопривреди (спроведена је у два таласа, крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века).
„Нокаут“ на ногама доживели су 1952. године подржављењем црквене имовине Будимске епархије СПЦ-а (завода, читаоница, станова, земљишта), јер је она била основа одржавања српске културне и просветне аутономије у Мађарској. Њеним укидањем над Србе се надвило највеће асимилационо искушење до тада. Из њега су изашли бројчано још мањи. У живот их је, четири деценије касније, вратио Закон о делимичном обештећењу верских заједница и денационализовању некретнина које нису биле у директном власништву црквених установа, него су биле везане за – задужбине! Пошто је задужбина Саве Поповића, Текелијанум, прво била под јурисдикцијом Српске православно-црквене општине Пеште, потом под патронатом Карловачке митрополије, друга по значају установа Срба изван матице (после Хиландара) – спадала је у ту категорију. Али, враћена је само половина зграде (интернат и ђачке собе). Други део, са 26 станова (Епархија је до сада успела од власника да откупи 16) и два пословна простора нису враћени српској заједници, јер у врло рестриктивном закону стоји члан да се власницима враћају само делови објекта који су у тренутку подржављења били у директној верској, социјалној, здравственој или образовној (а не комерцијалној!) функцији и да код повраћаја искључиво могу да служе само првобитној намени. А станови у Текелијином заводу (други део зграде) издавали су се и од њиховог рентирања питомцима је плаћан домски смештај, исхрана, школски уџбеници, екскурзије и месечни џепарац.
Србима у Мађарској због овог крајње рестриктивног закона, уз Текелијанум, нису враћена још два најрепрезентативнија објекта. И један и други у Будимпешти. Први је Српско девојачко васпиталиште „Свете Мајке Ангелине“ (Ангелинеум) у елитној Ваци улици 63 (и данас на горњем делу фасаде постоји мозаик са њеним ликом израђен по цртежу Паје Јовановића), за чију изградњу је 1904. године сентомашки (србобрански) велепоседник Лазар Дунђерски (1833-1917) заложио 100.000 круна (од чијег прихода су издвајане стипендије за школовање српских ученица). Друга је задужбина Наума и Јелене Бозда (рођене Белановић у Сентандреји), који су од једне своје пештанске куће (у тадашњој Крунској улици) основали задужбину са годишњим приходом од 7.000 форинти за помоћ српским занатлијама, медицинарима и девојкама удавачама.
Обе задужбине Мађарска је 1952. године (као и Текелијанум) – подржавила. И једна и друга имале су фондације којима је управљала Српска православна црквена општина у Пешти, али ниједна од њих Србима – никад више није враћена!

______________

Повратак Хортијевом ордењу

За нову власт у Мађарској потребна су нова одликовања, али са старом патином. Признања која су додељивана после 1990. године Виктор Орбан сматра сувише блиским бившем социјалистичком режиму, а непожељна су и зато што је у њиховом називу садржана реч „Република“ која је недавно избрисана из новог Устава земље.
Према најновијем предлогу Фидеса, најважније одликовање ће бити „Орден Светог Стефана“ који је установила Марија Терезија 1764. године, а чија пракса додељивања је напуштена 1946, када је држава и службено постала република. Марија Терезија није била вољна да оснује овај ред награђивања за Мађаре, али је на крају попустила, уз услов да „велики мајстор реда“ увек буде мађарски краљ. Како није било више краљевине, тако није било ни потребе за одликовањем Светог Стефана.
Између 1918. и 1940. године регент Хорти се суздржавао од додељивања овог највишег ордена, али је пракса настављена од 1940. до 1944, када су га добили немачки министар иностраних послова фон Рибентроп, италијански министар гроф Ћано, као и Херман Геринг, маршал Трећег Рајха.
Следећи у Фидесовом реду величина биће „Мађарски Корвинов ланац“, којег је основао 1930. године Хорти за мађарске грађане заслужне на пољу литературе, уметности и науке. Треће знамење по значају, које је двотрећинска ултрадесничарска власт „наранџастих“ одредила, биће „Мађарски орден части“. Ово признање је потпуно ново, а додељиваће се заслужним појединцима за њихово „часно обављање дужности“.
Када се „нови ордени“ буду уводили у праксу, стари орден са именом Имреа Нађа више се неће додељивати. Поставља се питање да ли Орбановој влади није довољна историјска традиција и политичка нит водиља заснована на Нађовој револуцији из 1956, већ јој је потребна идеолошка веза са (међу)ратним периодом и фашистичком традицијом Миклоша Хортија? И да ли ће Брисел и Вашингтон остати и даље на „оштрим упозорењима“ Виктору Орбану за бројна кршења елементарних демократских права и слобода у готово свим областима друштвено-политичког живота Мађарске?

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. acadundjerin

    Одлично је што се овакав материјал објављује код нас, да знамо колико је Мађарска „доследна“ у накнади ратне одштете, док мађарски политичари у Србији траже „исправљање неправде“ и захтевају накнаду за слуге окупационог режима у Србији.




    0



    0
  2. Moj deda je rođen u Mađarskoj,tj.po rođenju je mađar iz mađarske,i po ocu i po majci i svi preci su mu mađari iz Mađarske. Oženio se mojom bakom srpkinjom, ćerkom pravoslavnog sveštenika. Kako je deda bio sin veleposednika po ocu mu je ostalo oko 5oo jutara zemlje (toliko su nasledile i njegove dve sestre).
    Kako posle smrti mog dede gubimo kontakt sa rodbinom iz mađarske nismo bili ovavešteni šta se dešava sa imanjem koje bi po zakonu trebalo pripasti mom dedi.
    Kome se obratiti i da li postoji šansa da naslednicima izvrse povraćaj imovine ili naknadu?
    Hvala unapred.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *