Почетна / Документи / Љиљана Смајловић: Разголитити тајну

Љиљана Смајловић: Разголитити тајну

Пише Љиљана Смајловић

У Викиликсу постоји депеша из раног децембра 2009. године у којој се детаљно препричава како је Ангела Меркел још у новембру 2009. године рекла Борису Тадићу – немате још шансе да постанете кандидат за пријем у ЕУ. Борис Тадић је ипак у децембру 2009. године одлетео у Стокхолм

Поздрављам големи труд који је Никола Врзић уложио у писање „Тајни београдских депеша“. Српски новинари немају разлога да буду поносни због начина на који су медији у Србији искористили сазнања која смо добили посредством Викиликса. Наши су медији углавном игнорисали депеше и експлозивну природу информација које садрже. Та сазнања нису повољна за власт, а медији страхују од власти. Страх је оправдан, зато што је данас у српском новинарству опасно радити оно што власт не воли, опасно по каријеру и опасно по шансе новинара да остану у радном односу.

СВЕЧАНО ПО КАНДИДАТУРУ
Тако да је ово што је Никола урадио за сваку похвалу. Надам се да ће се у скорој будућности наћи издавач који ће да прикупи све депеше у којима се спомињу Србија и српска домаћа политичка сцена, да их преведе и објави у једној књизи. То би било јако драгоцено. Много је лакше схватити све што нам се дешавало у задњих двадесет и више година, ако прочитате депеше Викиликса. Много је лакше схватити и оно што нам се данас догодило у Бриселу. У Викиликсу постоји депеша из раног децембра 2009. године у којој се детаљно препричава како је Ангела Меркел још у новембру 2009. године рекла Борису Тадићу – немојте да подносите кандидатуру, немате још шансе да постанете кандидат за пријем у ЕУ. Борис Тадић је ипак у децембру 2009. године одлетео у Стокхолм да свечано поднесе кандидатуру, ваљда рачунајући на пријатељство Карла Билта чија је земља тада председавала Унијом. Овде је то протумачено и дочекано као одличан потез и велики успех. Данас се испоставило да је тај немачки отпор  био важнији него што је Београд проценио.
Многи људи кажу да из Викиликса нису сазнали ништа ново. То кажу чак и неки аналитичари, попут Дејана Вука Станковића и Горчина Стојановића, на пример: они су све знали и њима је све то незанимљиво. Све су знали, али нису имали  потребу да нам кажу. Али у новинарству и јавним пословима, ми заправо „знамо“ само оно што можемо да докажемо. Дакле, може Мирослав Лазански чврсто да верује у оно што је малопре испричао, али за разлику од многих ствари које знамо само утолико што у њих чврсто верујемо, ми сада барем знамо да је оно што смо прочитали у Викиликсу аутентично, да је веродостојно. Није све у депешама истина, али је аутентично, у смислу да је то заиста оно што су америчке дипломате  јављале централи са терена. Некада извештавају тако да себе и своје процене представљају у бољем светлу или америчку политику представљају успешнијом него што јесте. Амбасадорка Мери Ворлик, која је потписала ову депешу у којој се Лазански спомиње, као велики помак представила је промену односа према НАТО-у откако је она дошла у Београд. Рекла је да је до пре две године било незамисливо да већинско расположење народа Србије буде у прилог чланства у ЕУ, иако је такво већинско расположење овде владало десетак година пре њеног доласка. И кад бисте то узели здраво за готово, помислили бисте да она намерно криво представља расположење грађана, али госпођа Ворлик по свој прилици верује да је стање које је затекла заслуга америчке амбасаде.

ПОСЛЕ ГОДИНА ТАПКАЊА У МРАКУ
Главна идеја Викиликса и Џулијана Асанжа гласи да би се државе, функционери, политичари, понашали другачије када би знали да ће све што кришом ураде једног дана бити обелодањено. И није лоша логика да треба немилосрдно сваку државну тајну разголитити. Политичари нас лажу, али неопходно је да их ухватимо на делу. Провела сам живот трудећи се да разумем утицај спољног фактора на наше унутрашње политичке прилике, да схватим везе Запада и Србије. Откако су на видело испливале депеше Викиликса, осећам се као да сам, после година тапкања у мраку, ушла у светлу, прозрачну просторију.
Викиликс је најважније што се десило у новинарству у последњих двадесет и више година. Неки су новинари заиста знали многе од тајни које су цурењем депеша обелодањене, али нису хтели да кажу те тајне јер су се трудили да сачувају привилеговани однос са дипломатама и политичарима. Због Џулијана Асанжа, новинари сада морају да страхују да ће тајне које знају једног дана испливати на видело, и да ће онда остати запамћени као људи којим интерес јавности није био најважнији, новинари који су нешто знали, а нису то објавили. И треба да страхују.
Зато је ово што су Никола Врзић, његов издавач и уредник урадили одлична ствар и зато је Николина књига „Тајне београдских депеша“ толико драгоцена. Још само недостаје да неко сакупи све депеше и преведе их на српски језик, да их објави како би сви наши људи могли да стекну увид у њих под једнаким околностима.

2 коментара

  1. Mali broj Srba čita istinu,jer ona teško dolazi do čitaoca i gledaoca na T V.Žuta štampa razne serije preokupirale su narod
    da nevidi bedu u kojoj se nalazi.Prosrpski nalickan priča bljutave bajke 1000 miljijardi Evra verovatno za hiljadu godina
    čekaj magarče zelenu travu.Patriotski odgovor je mi čekamo
    izbore pa da vas smestimo na sigurno mesto po zasluzi bićemo
    dosledni zbog pravde i prava gospodo Crveno-žuti.




    0



    0
  2. Тачно је, госпођо Смајловић,неке депеше нису истина.Али, у књизи г.Врзића мало је таквих.приметили сте да је Врзић детаљно анализирао сва политичка дешавања пре и после датума депеше која се анализира.Очекујем да ће Врзић наставити ову тему и у другом издању „..Београдских депеша“ нам пружи још детаља.
    Горчин Стојановић? Госпођо Смајловић молим вас да ми не помињете те другосрбијанске, надничаре западних обавештајних служби и све(не)зналице, које знају оно што им „жути“ кажу да је истина.Јер, знате ви то, туђе мишљење се најдоследније извршава.своје се вага,процењује и делимично мења а туђе се извршава без икаквих измена.Елем, да цитирам Бодрогварија-Мислити се може само ако се мисли -другачије.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *