Криза евра и ми: Новац наш свакидашњи

Пише Момир Булатовић

Новац очигледно има магичну моћ. За неке посебну, али генерално, код свих нормалних људи спада међу три најжељеније ствари у животу. Остале двије су здравље и љубав. Када неко остане без новца каже се да је у кризи, а када сам новац дође у кризу паника постаје посвемашња

И на нашим просторима који су иначе прилично далеко (и тако трагично близу)  извору суноврата којем се приближава европска заједничка монета, страх постаје све опипљивији. Грађани покушавају да смање штету и премишљају се да своје уштеђене евре пребаце у швајцарску, америчку или неку „сигурнију“ валуту. Банкари су се (изненађујуће) досјетили да је то прилика да додатно зараде и одредили баснословне провизије за конверзију. Представници финансијских власти шире оптимизам „по службеној дужности“, заклињући се у гаранције које крију у рукаву. Политичари опште праксе, ако су пристојни, на ову тему ћуте. Они други показују да немају појма шта се дешава, али тврде да ће спријечити најтеже посљедице по своје грађанство. Званични „аналитичари“ одбројавају дане до формалне одлуке европске врхушке о разврставању Уније на чланице центра и периферије. Можда ће се неко, тада, сјетити и да каже неку ријеч о Србији и Црној Гори као ЕУ кандидатима. Разумије се, уколико ишта буде остало од те грађевине и у мјери у којој успјешно испуне услове за ступање на периферију периферије Европе. Упркос свему, и наше су очи упрте у Ангелу Меркел. Она ће, тако кажу свјетски медији, донијети одлуку сама, иако ће бити у пратњи француског предсједника Саркозија. Двојац очигледно није могао бити функционалан. Није била у питању висина, него (економска) снага.

КЛИНИЧКА СМРТ ЕВРА
Становници Евроленда (17 земаља које имају заједничку валуту) немају миран сан. Не толико због ларме коју праве њихови национални лидери и делегати из Брисела, колико због истинске бриге за своје судбине у случају нестанка евра. Недавно је Никола Саркози изјавио да је пријем Грчке у зону евра била „грешка“. „Њујорк тајмс“ (Роџер Коен), тим поводом, цинично констатује како то Француска свакако најбоље зна. Јер она је била најснажнији промотор заједничке валуте из жеље да Њемачку трајно „закуца“ у Европу. А најбоље средство да се крунише идеја о братству европских народа и заједничком новцу, било је укључивање колијевке њене цивилизације – Грчке. Акропољ, ипак, траје мало дуже и има већи значај од надуваних државних финансија или ултранедоречене радне етике Грка.
Уједињена Европа се опасно приближава великој међусобној свађи. Разлога у садашњим превирањима има све више, а подсјећања на претходне неправде све су чешћа. Јединствену европску политику и законе руше сами њени лидери (није то само наш специјалитет). Тако су се већ одраније обратили ММФ-у да пружи помоћ мањим нацијама, као што су Ирска, Грчка и Португалија. За све три ММФ је обезбиједио око трећину средстава за нове зајмове, али и (обавезујуће) експертизе њиховим владама за опоравак способности враћања доспјелих дугова. Прошлог мјесеца, на Самиту „Групе 20“ у Кану, од фонда је такође тражено да посматра економске, фискалне и структуралне реформе у Италији. За сада још не као зајмодавац, него да својим вјештинама и кредибилитетом оснажи напоре њеног новог премијера, технократе Монтија.
Али, ни сам ММФ нема способности да подигне заштитни зид који би држао каматне стопе на већ одобрене зајмове на разумном нивоу. Овдје су бројеви који показују реалност пркосно непријатни. Италија и Шпанија заједно дугују нешто више од 3,3 хиљаде милијарди евра. Ова ће цифра, по основу приписа камата, за шест мјесеци, бити повећана за Италију за 276 милијарди, а за Шпанију око 150 милијарди евра. ММФ има на располагању да позајми око четири стотине милијарди, али за цијели свијет. Ништа је то у односу на сулуди таксиметар који одбројава милијарде нових дугова.
ММФ је поручио да би можда могао да обезбиједи додатни пар „резервних гума“, али би Европа примарно требало да рачуна на сопствене изворе и способност да реже каматне стопе, те да државе, попут Шпаније, одржава солвентним (платежно способним). „Европа је довољно богата. Није у питању чисти дефицит када су избалансирани трговински минуси и вишкови“, поручио је Рагурам Рајан, бивши главни економиста ММФ-а, додајући, „Оно што Европи сада треба је да нађе новац који ће бити вољан да прихвати губитке, а ММФ не обезбјеђује новац који ће бити намјерно изгубљен“. Разумије се, иако је одбио да обезбиједи тражени новац, ММФ наставља да командује владама бројних европских држава.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну