Криза евра и ми: Новац наш свакидашњи

Пише Момир Булатовић

Новац очигледно има магичну моћ. За неке посебну, али генерално, код свих нормалних људи спада међу три најжељеније ствари у животу. Остале двије су здравље и љубав. Када неко остане без новца каже се да је у кризи, а када сам новац дође у кризу паника постаје посвемашња

И на нашим просторима који су иначе прилично далеко (и тако трагично близу)  извору суноврата којем се приближава европска заједничка монета, страх постаје све опипљивији. Грађани покушавају да смање штету и премишљају се да своје уштеђене евре пребаце у швајцарску, америчку или неку „сигурнију“ валуту. Банкари су се (изненађујуће) досјетили да је то прилика да додатно зараде и одредили баснословне провизије за конверзију. Представници финансијских власти шире оптимизам „по службеној дужности“, заклињући се у гаранције које крију у рукаву. Политичари опште праксе, ако су пристојни, на ову тему ћуте. Они други показују да немају појма шта се дешава, али тврде да ће спријечити најтеже посљедице по своје грађанство. Званични „аналитичари“ одбројавају дане до формалне одлуке европске врхушке о разврставању Уније на чланице центра и периферије. Можда ће се неко, тада, сјетити и да каже неку ријеч о Србији и Црној Гори као ЕУ кандидатима. Разумије се, уколико ишта буде остало од те грађевине и у мјери у којој успјешно испуне услове за ступање на периферију периферије Европе. Упркос свему, и наше су очи упрте у Ангелу Меркел. Она ће, тако кажу свјетски медији, донијети одлуку сама, иако ће бити у пратњи француског предсједника Саркозија. Двојац очигледно није могао бити функционалан. Није била у питању висина, него (економска) снага.

КЛИНИЧКА СМРТ ЕВРА
Становници Евроленда (17 земаља које имају заједничку валуту) немају миран сан. Не толико због ларме коју праве њихови национални лидери и делегати из Брисела, колико због истинске бриге за своје судбине у случају нестанка евра. Недавно је Никола Саркози изјавио да је пријем Грчке у зону евра била „грешка“. „Њујорк тајмс“ (Роџер Коен), тим поводом, цинично констатује како то Француска свакако најбоље зна. Јер она је била најснажнији промотор заједничке валуте из жеље да Њемачку трајно „закуца“ у Европу. А најбоље средство да се крунише идеја о братству европских народа и заједничком новцу, било је укључивање колијевке њене цивилизације – Грчке. Акропољ, ипак, траје мало дуже и има већи значај од надуваних државних финансија или ултранедоречене радне етике Грка.
Уједињена Европа се опасно приближава великој међусобној свађи. Разлога у садашњим превирањима има све више, а подсјећања на претходне неправде све су чешћа. Јединствену европску политику и законе руше сами њени лидери (није то само наш специјалитет). Тако су се већ одраније обратили ММФ-у да пружи помоћ мањим нацијама, као што су Ирска, Грчка и Португалија. За све три ММФ је обезбиједио око трећину средстава за нове зајмове, али и (обавезујуће) експертизе њиховим владама за опоравак способности враћања доспјелих дугова. Прошлог мјесеца, на Самиту „Групе 20“ у Кану, од фонда је такође тражено да посматра економске, фискалне и структуралне реформе у Италији. За сада још не као зајмодавац, него да својим вјештинама и кредибилитетом оснажи напоре њеног новог премијера, технократе Монтија.
Али, ни сам ММФ нема способности да подигне заштитни зид који би држао каматне стопе на већ одобрене зајмове на разумном нивоу. Овдје су бројеви који показују реалност пркосно непријатни. Италија и Шпанија заједно дугују нешто више од 3,3 хиљаде милијарди евра. Ова ће цифра, по основу приписа камата, за шест мјесеци, бити повећана за Италију за 276 милијарди, а за Шпанију око 150 милијарди евра. ММФ има на располагању да позајми око четири стотине милијарди, али за цијели свијет. Ништа је то у односу на сулуди таксиметар који одбројава милијарде нових дугова.
ММФ је поручио да би можда могао да обезбиједи додатни пар „резервних гума“, али би Европа примарно требало да рачуна на сопствене изворе и способност да реже каматне стопе, те да државе, попут Шпаније, одржава солвентним (платежно способним). „Европа је довољно богата. Није у питању чисти дефицит када су избалансирани трговински минуси и вишкови“, поручио је Рагурам Рајан, бивши главни економиста ММФ-а, додајући, „Оно што Европи сада треба је да нађе новац који ће бити вољан да прихвати губитке, а ММФ не обезбјеђује новац који ће бити намјерно изгубљен“. Разумије се, иако је одбио да обезбиједи тражени новац, ММФ наставља да командује владама бројних европских држава.

[restrictedarea]

РАЗВЛАЧЕЊЕ ЕВРА
Када је лопта враћена у двориште, комшије су мало одахнуле и попустиле својој злурадости. Претпрошле недјеље су амерички ТВ аналитичари ликовали над чињеницом да су обвезнице министарства финансија биле на шестонедјељном минимуму, што значи да је била смањена цијена задуживања америчке владе. „То само да би се показала и доказала снага добре старе америчке економије“, гласила је њихова мантра. Тим поводом је лондонски „Телеграф“ (Лијам Халиган)  подсјетио да нема шта се слави, будући да Америка има највећи фискални проблем на свијету. Терет њених дугова није мањи од 14 хиљада милијарди долара, а никако да пронађе политичку сагласност и усвоји мјере које ће га ограничити да не пређе 18 хиљада милијарди у 2016. години.
Исти аутор умирује наглашено британско задовољство што фунта одолијева кризи евра. Упркос свој реторици о штедњи и контроли, енглески став према порезима је невјероватно лабав. Потрошња централне владе је била већа него прије годину дана. Дуг јавног сектора у октобру био је 967 милијарди фунти, то у односу на прошлогодишњи представља задивљујући пораст од 15 процената. Све се то и даље назива „пореска строгост“ владе. Закључак је да Америка има снагу да ућутка вапаје својих повјерилаца, што са Британијом није случај. Фунта изгледа здравије него што јесте, само због тога што је тренутно на дневном реду евро.

БАХАТОСТ ЊЕМАЧКЕ
Наде у опстанак евра почивају на очекивању да ће Меркелова на крају да попусти и да дозволи да „Европска централна банка“ штампа новац. Ствари су, наравно, далеко сложеније и превазилазе било чију појединачну вољу или моћ. Само мањи дио њемачке (елита) спреман је да се жртвује зарад остварења европског пројекта. Већина је једноставно згрожена  идејом да финансира остатак Европе. Тим прије јер знају да послије једног „извлачења из кризе дугова“ слиједи наредно.
Као и свака друга валута, евро може да дугорочно опстане једино ако иза њега стоји јединствена пореска политика која би прикупљала новац и вршила расподјелу прихода путем великих међурегионалних трансфера. Тако нешто је могуће у случају Америке, али не Западне Европе. Њемачка, посљедњи бранилац евра, треба да поступи на начин који жели да избјегне по сваку цијену. Посебно пошто су ствари и код куће пошле по злу. Њихове државне обвезнице се више не распродају у пуном износу и по повољној цијени. Индекси акција њених произвођачких гиганата (ПМИ) почели су да падају и указују на оштру економску контракцију. Чак и најзагриженији браниоци њемачке безгрешности принуђени су да признају да што дуже траје криза еврозоне, повећава се опасност  да буде „заражен“ порески систем економски најснажније европске чланице.
Двојица њемачких економиста (D. Peetz i H. Genreith) прецизно доказују да је и Њемачка обољела од „финансијализације“. То је процес у којем све више корпорацијских зарада и личних примања резултира из финансијских трансакција, а не из стварног економског раста, односно повећања продуктивности и пораста запослености. Подаци показују да БДП Њемачке расте веома отежано, али да средства њеног банкарског сектора расту стално и експоненцијално. Током 2010. године вриједност банкарске имовине била је 7.472 милијарди евра, а БДП је био око двије и по хиљаде. На графикону се јасно види да је у питању идентичан процес који се десио на Исланду, у Грчкој или се одвија у Америци. Само што су Грчка и Исланд проглашени европском срамотом, а Њемачка је њена узданица. Уколико се испољене економске тенденције екстраполирају, добија се забавна слика. Око 2030. године њемачки БДП би био мањи од нуле, али би имовина њеног банкарског сектора пробила границу од 16 хиљада милијарди евра.
Неолиберална економска теорија учи да су раст БДП и финансијског сектора међуусловљени. Банкама се даје новац да би подстакле економски раст. Зато централне банке непрестано гурају економију повећаном понудом новца. Међутим, емпиријски подаци показују управо супротно, БДП успорава и пада када удио дугова у једној привреди постане превелики. Очигледно, једина сигурна посљедица политике „јефтиног новца“ јесте све већи дуг и криза. И то једнако важи и за Грчку и за Њемачку.

ПРЕВЛАСТ ВАМПИРА
Крајњи циљ је постављен. Треба умирити инвеститоре и спријечити панику на берзама. Али, то није једноставно.
Свијет финансија и његови дјелатници одавно су се затворили за обичне смртнике. Све мање прикривени презир према свима који нису из њихове бранше шири се вјековима, а нарочито постаје изражен у условима финансијских криза. Најбогатији банкари се поигравају са министрима и шефовима влада. Они са видним задовољством крију своје пословне подухвате, кривотворе извјештаје и пријете како ће свој капитал одселити у иностранство. Финансираће сваки хвалоспјев и поткупљивањем ућуткати сваку критику њихових привилегија. Отприлике на исти отужан начин како је поступало племство пред освит грађанских револуција.
Ту је и коријен усађеног презира који банкари и други крупни финансијски играчи имају према свима осталима који нису „калибар“ из њихове бранше. У њиховом жаргону користе се изрази овце (које треба ошишати), стока (коју треба научити памети), кожа (коју ће одрати) и крв (које ће се напити). У свијету финансија се не ствара нова вриједност. Све што неко добије – други мора да изгуби. Укупни губитак у једном систему (крах берзе, банкрот…) не значи да су сви учесници на губитку. Американци ово успјешно називају „теорија велике будале“ („great fool theory“), указујући да је потребно само наћи посљедњу будалу која ће платити коначни цех илузије. А то и није нарочито тешко. У крајњем, то ће увијек бити „ситни играчи“ који ће остати без уштеђевина, станова и запослења.

НЕМА АЛТЕРНАТИВЕ
Једина дјелотворна одбрана овог накарадног система састоји се у тврдњи да ниједан други није могућ. Као што кажу да евро мора да се брани свим средствима или да за нас Европска унија нема алтернативу. Узгред, такво смушено папагајско наглабање није само противно здравом разуму, већ угрожава и елементарну пристојност.
Ако има слободе, онда има и других могућности. Неуспјех једне, није крај свих процеса интеграције. Тим прије што пред очима данашњих људи један пројекат (Европска унија) неумитно нестаје, а рађа се друга, млада и потентна – Евроазијска унија, паралелно са уједињавањем у областима Далеког истока и Јужне Америке.
Овај текст је морао да буде закључен прије „судбинског“ ЕУ самита. Упркос томе, са огромном сигурношћу се може предвидјети исход. Биће ту гламура, медијске драматике, политичке реторике и оптимизма у тумачењу закључака. Све ће бити обилато преливено захтјевом за повјерењем које ће учесници тражити за себе и своје намјере. Суштински, неће се десити ништа. И не може, будући да се све већ десило. Само што још није званично објављено.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *