Крај ЕУ „шарене лаже“?

Пише Драгомир Анђелковић

Србима није суђено да постану део ЕУ. Бар не онакве Уније какву је, на основу бајковитих прича европрофитера, некада двотрећинска већина наших сународника сањала. Шта даље?

Многи Срби су замишљали ЕУ као рајску долину у којој ка сиромашним европским рођацима теку медени фондови. Она то никада није била, али неко време је представљала просперитетну зону интеграција. Међутим, тада су нам њена врата безусловно била затворена. Само што многи наши политичари то ниску хтели да виде. Довољно је сетити се писма В. Вимера упућеног Г. Шредеру, које је нашој јавности доступно већ годинама, али је намерно маргинализовано.
Споменути високи немачки званичник известио је средином 2000. године свог канцелара о дешавањима на једној конференцији коју је организовало америчко Министарство спољних послова. У њему је, преносећи ставове окупљених евроатлантских функционера, написао: „Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД-а) трајно мора да буде искључена из европског развоја“! Иако је своју политичку каријеру градио на флоскули „ЕУ нема алтернативу“, садашњи режим је знао да од чланства у ЕУ нема ништа. Ако којим случајем није тако, онда је спрам његових челника и мали Перица геније.

ЕВРОПСКО ПОТПАЛУБЉЕ
Данашња ЕУ подсећа на Титаник. У питању  је озбиљно оштећен брод који ће у догледно време, вероватно, потонути. Додуше, с обзиром на то да су његови кључни власници у тај пројекат много инвестирали, можда га, у виду полуолупине, и спасу. Но, у том случају предстоји драстична трансформација Уније. Неће бити ни налик ономе што је била. Неки од путника ће бити избачени из удобних кајута и пребачени у мрачно потпалубље. Елитне палубе и кајуте биће убудуће намењене само Европљанима са педигреом.
У таквим околностима можда Србе и приме у хијерархијски устројену ЕУ. Наравно, у њен најгори део. Јер, свим моћницима овог света треба раја за експлоатацију. Али, зар је мудро то прихватити и да наш ЕУ подређени статус не условљавају одрицањем од делова територије? Није! Што би постали кметови осиромашених господара када већ нисмо могли да будемо њихови млађи партнери док су били много имућнији? Стављањем сопствене судбине у њихове руке у ситуацији када за себе траже сламку спаса – како каже Душан Пророковић – дајемо им „могућност да тргују са нама као са обичном робом“. То сигурно не жели већина од оних 45 одсто грађана Србије који и даље кажу да подржавају улазак у ЕУ. Време је да им сви који сматрају да су национално одговорни фактори – кажу пуну истину!

ЖУТА ПАНИКА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну