Почетна / Колумне / Кандидатура на барикади

Кандидатура на барикади

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Ни за кога више није тајна да европска „шаргарепа“ (статус кандидата) има сочан укус једино за евроатлантске активисте у Србији, а нимало за тзв. „обичне“ грађане

Многи верују да живе у постиндустријском друштву знања, толеранције и запањујућих научно-технолошких продора, али страх ме је да ће у будућности и ова епоха бити запамћена као епоха жестоког терора, понижавања и угњетавања појединаца, класа, па и читавих народа. Препуштање 50.000 српских грађана са Косова и Метохије на милост и немилост шиптарским терористима, догађај је којег ће се стидети генерације и генерације Срба, а наводиће се, можда, и као један од мучнијих тренутака наше историје, која, сетићете се, већ познаје сличне преседане (прилика је да још једанпут прочитамо ону тешку песму Ђуре Јакшића).

[restrictedarea]

ДОГОВОРИ О ИЗДАЈИ    
Сви који ће у будућности бити лицемерно „изненађени“ зато што ће српски народ на Косову и Метохији, и поред „чврстих“ договора Борка Стефановића, бити изложен насиљу, паљевинама и прогону, требало би да буду више зачуђени чињеницом да већ данас колосална издаја српских власти није кажњена. Ако није? Јер тешко могу да прихватим чињеницу да може да се догоди потпуно рашчовечење, без тежих душевних последица, чак и код олоша са дна друштвеног талога – безобзирног, жељног свега и никад ситог.
Зато верујем да Тадић, Шутановац, Борко Стефановић, Чеда Јовановић и остали евроатлантски активисти не могу мирно да спавају, а да при том знају да су издали хиљаде људи на северу Косова, који стражаре на барикадама и страхују за голи живот своје деце, очекујући сваки час насртаје терориста (шиптарских и натовских), остављени без икакве наде у „правној“ држави НАТО-а, богато снабдевеној евроатлантском „демократијом топуза“, нарко-клановима, корупцијом и криминалним дружинама „ослободилаца“.

УЦЕНА НА ВРАТИМА РАЈА    
Тако висок степен суровости  српских „нових лидера за ново доба“, који „гледају у будућност“, уверен сам, не може да остане без трага на њиховим душама. Та и они су некад били људи! Наравно, далеко од тога да показују знаке кајања или сажаљења, али чини ми се да им речи некако тешко и са великим паузама излазе из уста, као да их мучи смисао (и бесмисао). Не смета им, дабоме, што са сваким новим уступком светској Империји, интензитет сатанизације нашег народа у Европи расте, а снага државе и привреде опада. За то су знали од самог почетка свог „посла који треба да заврше“.
Лидерима је мучно због тога што је већ и деци у Србији постало јасно да је сваки уступак који се најављује као одлучујући, пред отварањем „рајских врата“ ЕУ, само предговор за нови захтев и још гора понижења. А да иза сваког уверавања и приче о „сарадњи“ и „пријатељству“ стоје претње и уцене. После издаје 50.000 грађана на Косову, нико се више не пита „Да ли ће бити још захтева?“ него „Колико ће следећи захтев бити тежи и језивији од овог?“

ДЕЛЕГАТИ ЗА КАНДИДАТА     
Ни за кога више није тајна да европска „шаргарепа“ (статус кандидата) има сочан укус једино за евроатлантске активисте у Србији, а много мање или нимало за тзв. „обичне“ грађане (неукључене у ЕА мреже). Зато се вредни ЕА посленици, борећи се за своје апанаже, грчевито боре за „статус кандидата“, не марећи за цену, као ни за судбине милиона ојађених и понижених грађана.
Чак и кратка анализа може да покаже колико је у овом тренутку статус кандидата небитан за Србију, као уосталом и за ЕУ. Готово сам потпуно уверен да ће га Србија баш зато и добити. Наравно, неко се у међувремену може досетити да Србији понуди статус „делегата за кандидата“ (види о томе у „Печату“, бр. 152, 157, 177, 178). Фарса „напетости око статуса“ треба само да створи илузију онима који нису добили ништа – да су добили много. И да због тога још више цене своју „сјајну“ власт, а лакше прихвате додатни терор евроатлантске заједнице.

ПРОСТИТУТКЕ И НАРКО-КУРИРИ    
Уколико би Унија имала разумевања за фер економску сарадњу, без статуса кандидата и уговора о приступу, за Србију би то било повољније решење. Али таква жеља не постоји у „земљама центра“ ЕУ. Иза  иницијатива за отварањем интеграционих процеса Србије стоји порука да уколико се оглушимо о европске предлоге (читај – наредбе) озбиљнија обострано корисна сарадња – није могућа. Напротив. Србија ће бити изолована, блокирана и малтретирана на међународној сцени, као Ирак или Либија. Ако пак Србија пристане, слична тортура биће „унутрашње питање“ Уније. Па изволите – бирајте!
Приметили сте да косовско-европску дилему одушевљено распетљавају многи еврофанови, па је један од важних новинара некада угледне „Политике“ желео да објасни северним косовским Србима како би он чак и своју ћерку препустио Тачијевој индустрији забаве за маринце, а сина радо учланио  у шиптарске нарко-курире, само да Србија добије статус кандидата (па да ЕА активистима не „пресуше“ плате, хонорари и дневнице). То је, за њега, најважније статусно питање. Не знам да ли сам га погрешно разумео? Можда је мислио на туђу, а не на своју децу?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Студен из костију чувара барикада, скаменила је срце и дух уцењених НАТО марионета и најамника у Београду.

    Северни Срби наше јужне Покрајине, у овом часу наспрам себе имају најстрашнијег, најјачег и највећег противника. Противника, који прети и од кога, дрхти цео „непослушни“ свет: Наоружана и ничим обуздана НАТО алијанса, она која је 78 дана сејала смрт широм Србије и даље; Европејска Унија чију косметску иницијативу предводи осветнички расположена иста она Немачка која је два пута у крви кројила и купала Балкан и која је већ правила своју фашистичку творевину у виду велике Албаније; Званична, она квислиншка Србија предвођена НАТО лобистима, оснажена „Преокреташима“ и свим Сорошовим фондашима.
    Зашто?
    Само зато, што су ови људи волели и даље воле своју отаџбину, свој завичај, слободу и што су желели да живе у својој земљи Србији, на својим окућницама, да ору и жању своје њиве, да се моле своме Богу и својим свецима, да чувају завет својих предака и њихове гробове. Што су истрајавали у очувању целовитости и суверенитета државе „која ће их бранити свим средствима, само не и оружјем“. Ове речи председника су запарале уши свакога ко је носио онај збијен страх у грудима од могуће издаје, јер то је била порука косметским Србима да не рачунају на своју државу, а што су поздравили острашћени силеџије међународног права.
    Знали су косметски Срби за свемоћ НАТО силе, али жудња за слободом, правдом и истином је била супериорнија чак и од ове силе. Знали су величину и цену онога што бране. Знали су да ОВК потајно оштри канџе да засоли старе и раздере нове ране, чекајући миг Запада да кидише на животе и имовину преосталих Срба на Космету. Знали су да џелати неће бранити мир. Знали су да ће издајници изнова у издаји победу тражити. Истрајавали, трпели, страховали, бранили се од НАТО и ОВК обруча, надали се и слутили… Али, нису могли знати нити слутити размере понизности, камелеонства и издајства државног врха властите државе. Као да је студен из костију чувара барикада, скаменила срце и дух уцењених НАТО марионета и најамника у Београду. Хоће ли сутра остати једнако скамењено срце Београда, Шумадије, Срема, Поморавља, Браничева,Баната… пред новим захтевом и отимачином, знојем и крвљу усољених делова Србије?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *