Кандидатура на барикади
Колумне | Данијел Цвјетићанин | decembar 8, 2011 at 23:27Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“
Ни за кога више није тајна да европска „шаргарепа“ (статус кандидата) има сочан укус једино за евроатлантске активисте у Србији, а нимало за тзв. „обичне“ грађане
Многи верују да живе у постиндустријском друштву знања, толеранције и запањујућих научно-технолошких продора, али страх ме је да ће у будућности и ова епоха бити запамћена као епоха жестоког терора, понижавања и угњетавања појединаца, класа, па и читавих народа. Препуштање 50.000 српских грађана са Косова и Метохије на милост и немилост шиптарским терористима, догађај је којег ће се стидети генерације и генерације Срба, а наводиће се, можда, и као један од мучнијих тренутака наше историје, која, сетићете се, већ познаје сличне преседане (прилика је да још једанпут прочитамо ону тешку песму Ђуре Јакшића).
Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike
Facebook
Tweet
Digg
Студен из костију чувара барикада, скаменила је срце и дух уцењених НАТО марионета и најамника у Београду.
Северни Срби наше јужне Покрајине, у овом часу наспрам себе имају најстрашнијег, најјачег и највећег противника. Противника, који прети и од кога, дрхти цео „непослушни“ свет: Наоружана и ничим обуздана НАТО алијанса, она која је 78 дана сејала смрт широм Србије и даље; Европејска Унија чију косметску иницијативу предводи осветнички расположена иста она Немачка која је два пута у крви кројила и купала Балкан и која је већ правила своју фашистичку творевину у виду велике Албаније; Званична, она квислиншка Србија предвођена НАТО лобистима, оснажена „Преокреташима“ и свим Сорошовим фондашима.
Зашто?
Само зато, што су ови људи волели и даље воле своју отаџбину, свој завичај, слободу и што су желели да живе у својој земљи Србији, на својим окућницама, да ору и жању своје њиве, да се моле своме Богу и својим свецима, да чувају завет својих предака и њихове гробове. Што су истрајавали у очувању целовитости и суверенитета државе „која ће их бранити свим средствима, само не и оружјем“. Ове речи председника су запарале уши свакога ко је носио онај збијен страх у грудима од могуће издаје, јер то је била порука косметским Србима да не рачунају на своју државу, а што су поздравили острашћени силеџије међународног права.
Знали су косметски Срби за свемоћ НАТО силе, али жудња за слободом, правдом и истином је била супериорнија чак и од ове силе. Знали су величину и цену онога што бране. Знали су да ОВК потајно оштри канџе да засоли старе и раздере нове ране, чекајући миг Запада да кидише на животе и имовину преосталих Срба на Космету. Знали су да џелати неће бранити мир. Знали су да ће издајници изнова у издаји победу тражити. Истрајавали, трпели, страховали, бранили се од НАТО и ОВК обруча, надали се и слутили… Али, нису могли знати нити слутити размере понизности, камелеонства и издајства државног врха властите државе. Као да је студен из костију чувара барикада, скаменила срце и дух уцењених НАТО марионета и најамника у Београду. Хоће ли сутра остати једнако скамењено срце Београда, Шумадије, Срема, Поморавља, Браничева,Баната… пред новим захтевом и отимачином, знојем и крвљу усољених делова Србије?