Почетна / Свет / Камероново не ЕУ: Вето на живу рану

Камероново не ЕУ: Вето на живу рану

Пише Дејан Лукић

После бриселског Самита и Камероновог вета на пројекат Меркел-Саркози о спасавању еврозоне, талас еврофобије запљуснуо је ионако евроскептичну Британију

Дивиденде Европске уније на Острву пале су на досад најнижи ниво. Камеронов вето је, такође, изазвао дубоку пукотину у владајућој коалицији која, ионако, животари у интересној брачној вези између еврофоба Конзервативне партије и  еврозанесењака Либералних демократа.

ЛУДИ КУЛТ ЈЕДНЕ МОНЕТЕ
Вето је пао на живу рану. Потпредседник владе и лидер Либерала осећа се „горко разочаран“ потезом свог коалиционог партнера и типује, уједно, да ће Камероново подметање мине под пакет оздрављења еврозоне бацити Британију на маргине одлучивања у Европској унији, са свим политичким и економским последицама које из тога проистичу. Британија ће од сада, каже он, уосталом као и други критичари са либералне левице, пре свега блеристички лабуристи, „остати изван собе“ у којој ће остали одлучивати о битним пословима Уније. Позива се на крилатицу која је већ врста филозофеме у централи ЕУ, а каже да „онај ко у Бриселу није за столом, наћи ће се на менију“.
Проблем Клега са ветом (иако је унапред био консултован и обавештен од стране Камерона) јесте у томе што је у мањини и јасној дисонанци са већинским расположењем у земљи.
Истраживања јавног мњења показују да ветар дува у Камеронова једра, а да је већ сутрадан по окончању Самита порастао рејтинг и премијера и конзервативаца. Камеронов „херојски вето“ („Телеграф“) на фактичко стварање европске државе у држави дошао је као нови повод за  преиспитивање односа Лондона са Бриселом, са разводом као могућом терминалном станицом.
Прве сондаже после Самита од деветог децембра (лондонски „Мејл“) показују да 65 одсто Британаца мисли како је евро „пропала ствар“, а само један од пет анкетираних цени да ће преживети на дужи рок.
Камеронов вето подржава 52 одсто становника (19 одсто против), а целих 48 одсто (33 против) има чврст став да Британија треба да напусти Европску унију заувек. Број евроскептика уопште, прилично је већи и од ових 48 одсто, ако се  узме у обзир да 66 одсто анкетираних Острвљана тражи да  влада одмах покрене процес редефинисања односа са Унијом, док истовремено премоћна већина (75 одсто) тражи расписивање референдума на којем би се земља изјаснила да ли ће да остане у Унији. Готово исти проценат прогнозира да ће се институције Уније распасти у блиској  будућности.
Изван сфере јавног расположења, Камеронов вето је пао на живу рану и са сасвим мало метафоре речено, Британија се нашла пред вратима „братоубилачког рата“. Најтежи калибри са доминирајуће евроскептичне стране нису чекали ни 24 сата после вета да отворе ватру из свих цеви на критичаре из редова Либерала, Лабуриста и Клега лично. По њима, било је само питање времена када ће се идеолошка спазма између партнера у коалиционој влади отворити по свим шавовима, а сам Клег отворено показати „природну одвратност“ према „историјском вету“ Дејвида Камерона, првом од како постоји ЕУ.
„Готово да није никакво изненађење што је Клег тако брзо изашао са отвореним картама, будући да је пунокрвни еврозависник, неспособан да било шта  лоше види у грешкама, корупцијама и слабоумностима ЕУ. Ово је човек – бивши функционер у Бриселу – са лунатичком вером у институције Уније. Он све на свету  види кроз призму Уније и то је, управо, оно што замрачује његов поглед на свет и безнадно погађа његово расуђивање о стварима“, пише водећи британски колумниста Сајмон Хефер у „Дејли мејлу“. Најжешћи редови у Хеферовом коментару резервисани су за, како каже, неспособност и неспремност вође британских Либерала да чак и у овом преломном тренутку изговори критичку реч на рачун овог галиматијаса различитих валута, који се зове евро, нити о овој апсурдној филозофији ‘једна мера за све’ на којој је евро изграђен.“
У одговору на критике политичке и медијске мањине која, како то чини сам Клег, плаши Британце страшилом „изолације“ (како то познато звучи), друга страна у „братоубилачком рату“ подсећа на примере дугих земаља (Норвешка, Швајцарска…) које, иако економски, политички и војно слабије од Британије, просперирају ван ЕУ која, пак, „обузета лудим култом једне монете, иде, напросто према властитој пропасти“ (Хефер).

ИСКОМАДАНА ЕВРОПА

[restrictedarea]

Коментатор на „Трећем каналу“ иде и даље; за њега, Саркози и Меркелова, „немају појма о економији, њима је још увек тешко да схвате како је евро проблем сам по себи и да је бесловесна догматичност која је уграђена у њега управо оно што разара  Грчку, Италију, Португалију, Шпанију или Ирску“.
Серија анализа на Темзи, посебно у лондонском Ситију, исмејава тезу еврозанесењака да би дисолуција евра значила Армагедон. Разбијање совјетске рубље донело је – иде даље теза – само „радост и добробит“ свима који су учествовали у њеном нестанку, од Литваније и Таџикистана, до Чехословачке круне која се у „плишаној револуцији“ поделила мирно на две монете. Подсећа се да је и британски економски полет почео управо изласком из механизма размене валута, који је фактички био прототип евра.
Британски коментатори са евроскептичне стране говоре да су француски  и немачки лидери, једноставно, заробљеници догме евра, догме „која се граничи са лудилом“. А то лудило је „у својој есенцији просто: ако се чињенице не уклапају у теорију, игноришите чињенице и наставите даље“. Поменути Хефер на ово каже да „не само да Британија треба да буде срећна што ће остати у такозваној ‘спорој траци’ ове ЕУ авеније, него би сада требало да што брже нађемо излаз и лидере довољно одважне да нас кроз тај излаз изведу из Европске уније“.
„Братоубилачки рат или не“, у Лондону се већина анализа после Камероновог вета сусреће у оцени да је Самит од деветог децембра избацио на чистину и јарко осветлио општу слику стања и све димензије слабости у срцу „европске идеје“, као и конфузију око изласка из садашње кризе.
Слику ЕУ, која тако искрсава, „Гардијан“ (10. децембра) вербализује на следећи начин: „Немачка командује игром (на незадовољство Лондона и других), док Француска асистира као друга виолина. Британија је гурнута устрану; Европа се поделила на богатије и сиромашније, једнаке и мање једнаке; мале земље Уније су сите диктата франко-немачког директоријума; Европска комисија је на најнижој цени, презирана и багателисана од Париза и Берлина; традиционалне проевропске владајуће елите на Континенту изложене су до сада незабележеном изазову антиевропских снага са јаком популарном подршком иза њих. Овако суморна слика погоршана је додатно кризом поверења у руководеће (бирократизоване) елите и кризом кредибилитета на тржишту“.
За овакву Европу „Гардијан“ каже да је искомадана, интровертна, да „гледа у свој пупак“ и да „будући да нема снаге да буде светски лидер, само посрће од једног до другог кризног самита“.
Оно за шта се, објективно, Лондон не може критиковати – вето или не – јесте општи факат да је Унија запловила у мутне воде, а са два конвоја. Саркози, уосталом, и сам говори о две Европе, са две брзине…
Ситуација је, са само мало преступа речено, шизофрена. Саркози и Меркелова бламирају Камерона да подмеће мину под еврозону, иако Британија није у евру и стога нема право да се меша када остали преговарају о његовом спасавању. Камерон одговара да Британији није до рушења евра (45 одсто британске размене одлази на еврозону), али да се Меркелова и Саркози понашају као да Уније нема и мимо „устава“ Уније (Лисабонски  уговор) мењају темеље Заједнице чија је Британија активни члан и још оснивач. Нова правила еврозоне, поручује Камерон, правила су која се тичу „живота и смрти“ целе Уније.

ДВЕ ЕВРОПЕ РЕДА И СОЛИДАРНОСТИ
Двојац „Меркози“ води сада ЕУ новим путем. План из Брисела ће „неуставно“ заобићи легалан вето једне чланице и кроз мала врата такозваних „међувладиних уговора“ мењати архитектуру  Уније. Земље еврозоне ће да уграде  нова правила фискалног и буџетског понашања – мимо „живе Британије“ – у националне уставе држава чланица еврозоне. Ово укључује правило да национални буџети неће смети да имају структурални дефицит изнад лимита од 0,5 одсто бруто националног дохотка, а да ће се примењивати оштре казне на земље зоне које пређу лимит државног дефицита од три одсто бруто националног  дохотка. Све ће чланице морати да Европској комисији поднесу на  увид своје националне буџете. Реч је о даљем отуђивању суверенитета на виталном сектору – нешто што Британија није спремна ни у сну да одсања,  нити би иједна влада преживела такву националну „издају“.
У Лондону је, узгред, доминантно убеђење да бриселски пакет, без обзира на британски вето, није ништа друго него гашење пожара и „стилска вежба“ из фискалне строгоће, која не обећава излазак из кризе, а целу Унију гура ближе ка федералној држави и даљој ерозији националних суверенитета. Самит је, примећује се, примирио тржишта за један дан, а није дао одговор на кључно питање: како покренути раст економија, нити је показао како ће да се намакну трилиони евра потребни за гашење пожара када се ускоро, са просјачким шеширом у руци, појаве тако крупни дављеници какви су Шпанија или Италија.
Камерон је, с друге стране, ветом подигао себи цену у народу и партији, па може, бар привремено, да ужива што Британија није у вртлогу евра. Пре одласка у Брисел Камерон је поручио да Лондон неће да потпише никакав папир без клаузуле која ће изузети Британију из „нове дисциплине“ евра и штитити британске интересе, посебно финансијске сервисе и слободан приступ јединственом тржишту. Британија је дуго одолевала насртајима осталих за регулисање међубанкарских трансакција које би ограничиле слободу Ситија – који, пак, уноси десет одсто новца у државни буџет. Финансијски сектор у Британији упошљава десет милиона људи! Саркозијева идеја о „две Европе реда и солидарности“ удара у квинтесенцију британског националног интереса.
Камерон је у Бриселу остао без тражене концесије суочен са тврдим галским ставом да је светска финансијска криза највећим делом резултат одсуства регулативе против које је сада Камерон, те стога – рекао му је осорно Саркози, за Британију неће бити изузетка. Добио је Камеронов „историјски вето“.
А да ли је кризни Самит битније допринео преживљавању евра, остаје широко отворено питање, мада је у Лондону, посебно у Ситију, тешко наићи на експерта који би ставио жетон на његов спас. Али Самит је за само једну бурну ноћ суштински променио британску позицију у Европи. Камерон је свесно ушао у битку: један против 26 осталих, пласирајући да оно што сматра виталним националним интересом мора да буде изнад и испред Европске уније – пример на увид и поуку како се бране национални интереси. Камерон, даље, сматра да чак и ако „директоријум“ покуша да гурне Британију на маргине одлучивања о неким питањима Уније, то је цена вредна да се плати ради вишег националног интереса.
В. Британији, паралелно, и мада има своју фунту, није у интересу да евро колабира. Али евро је, говоре анализе, ионако настао на апсурдној формули једне мере за све мере. Евро маскира у себи од  самог свог постанка тако хетерогене компоненте какве су величине, профили, стилови, историје, традиције, економетрије, услови рада, пензиони системи, индустрије и, на крају, људски и природни ресурси 17 земаља еврозоне, од Немачке и Француске, на једном крају зоне, до Грчке, Португалије или Ирске, на другом крају.
Поткивање тако различитих коња једном потковицом било је, по једном коментару, предодређено за крах. Евро може да се метафорички пореди са Прокрастовим креветом у грчкој митологији. Прокраст, Посејдонов син, имао је у обитавалишту гвоздени кревет сачињен по мери његове дужине. Путнику и намернику који би свратио на конак, а био дужи од кревета, Прокраст би подсецао ноге, а растезао несрећнику који би био краћи. Модерне глобалистичке елите које су планирале евро да буде транзиција ка једној светској валути под контролом једног светског центра и једне светске банке, уместо да из мита извуку поуку да се догма једне мере за све завршава у болу и пропасти, извукле су из античког мита само Прокрастов кревет и дали му име евро.
Адриан Салбучи у једној опсервацији на руској „РТВ“, коментаришући судбину евра и еврозоне, каже да је ирелевантно колико ће још евро да преживи, а да је право питање колико ће још Грци, Италијани, Шпанци, Ирци, чак Французи и Немци, бити спремни да их модерна верзија Посејдоновог сина подсеца и растеже по мери свог кревета.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *