Почетна / Свет / Како живе радници „Фијата“

Како живе радници „Фијата“

Пише Драган Мраовић

Другу страну медаље Европске уније можемо видети из писма, упућеном италијанским медијима, пензионисаног металског радника „Фијата“ у Торину Микелеа Секвенције. Оног „Фијата“, чији је долазак у Крагујевац проглашен за највећи успех проевропске Владе у Београду

Евроентузијасти у Србији углавном су људи који у некој од држава Европске уније нису никада радили. У најбољем случају похађали су Сорошеве курсеве у Будимпешти и на њима слушали бајке о либерал-капиталистичкој Европској унији. Чак ни Божидар Ђелић неће да се врати у Париз где му је било „боље“. Ни то није баш случајно, јер је највећи број критичара Уније управо међу онима који су живели и радили у њој. У бриселским бајкама наших евроаналитичара износе се паушални хвалоспеви и за њих необавезујући аргументи, али никако и они други, скоро застрашујући. Само вагањем и једних и других грађанин би могао да разабере праву слику и докучи шта њега конкретно чека уколико Србија постане део ЕУ.
Пошто се опет подгрева еуфорија са „Фијатом“, не би ли се поново извукао из шпила већ искоришћени предизборни кец, добро би било да се објасни како живи радник у тој торинској фабрици, а не само како у њој изгледа наш председник државе који се сасвим непотребно (чак и вануставно) спушта на ниво господина Маркионеа, ипак, само директора једне фабрике, када се сваки час слика с њим, чиме деградира своју државну функцију уместо да тај посао препусти надлежном министарству и Управи „Фијата“ Србија.
Другу страну медаље Европске уније (а таквих је безброј) можемо видети управо у писму, упућеном ових дана италијанским медијима, пензионисаног металског радника „Фијата“ Микелеа Секвенције из Торина.

[restrictedarea]

ПИСМО ГОСПОДИНА СЕКВЕНЦЕ
Зачуђен сам оним што видим данас на телевизији и читам у новинама. Мислио сам да могу да проживим у миру ово мало година што ми је остало после живота пуног жртава. Врло сам разочаран. У мојој старости, после више од четрдесет година рада, као металски радник у фабрици и даље сам остао обични „порцијаш“ (радници су носили свој оброк у посуди сличној војничким порцијама коју су загревали у заједничкој просторији током једва  десет минута паузе за ручак).
У фабрику се улазило и у четири ујутру, радно време је увек било флексибилно, према потребама, па је трајало и по више од десет сати непрекидно.
Данас сам пензионисан, болестан, а издржавам жену и кћер са 1.300 евра месечно (граница сиромаштва породице у Италији су месечна примања од 2.000 евра – примедба Д. М), осећам се  пониженим и бескорисним. Како ћемо преживети? Најбоље своје време, педесетих година прошлог века, провео сам у доба велике потражње радне снаге која је била плаћена по ниској цени да би цветала аутомобилска Мека. Цели раднички Торино био је поклон „Фијатовом“ капитализму.
У суштини, дробили су нас ригидно радно време, ритмови монтажне линије на којој се није смело погрешити, свуда смо били праћени, чак и у спартанским нужницима чија смо врата само допола затварали, како би се све обавило за што мање секунди да би се избегла неизбежна казна. Осињак пословођа у белим мантилима, мерачи времена и пауза, неумољиви људи роботи који су нас стално надзирали шетајући дуж монтажних линија. Циљ је био максимализовати профит и снизити трошкове до коске, избацити „бунтовнике“, спречити критике, ућуткати савести, претворити спој машина човек у једну целину, у „једину партију“. Повећавати производњу из дана у дан, повећавати учешће на тржишту. У оно време ни одмори нису постојали. Само два дана за Ферагосто (државни празник у Италији, 16. август) и ништа више.
Зупчаник без труна предаха, ни реч не смеш да проговориш, мораш бити део структура фирме усмерених на максимални профит, а то су правила која те гуше својом бруталном организацијом која не допушта кашњења, болести, штрајкове или одсуства с посла… и сада све то опет почиње с новим премијером Монтијем, „спасиоцем Италије“. Он је тај који зна да доведе ствари у ред, да развија Италију…
И сада сам опет враћен на третман слуге.
Монтијева влада је изабрала најлакши пут, а то је брза пљачка радника и пензионера. Одузети ономе ко има мало да би мирно живели они који имају превише. Апотекари, таксисти и други корпоративни слојеви су већ показали зубе. С њима то неће ићи лако…
Али, с нама, јефтиним радницима, имигрантима из Калабрије, са Сицилије, Венетима… с ограниченим политичким правима, с нама је много лакше. Отишао сам у пензију уништен ритмовима рада, тврдоглавом пијемонтешком бирократијом, а сада ме опет цеде. Живимо у непрепознатљивој земљи која не памти своју историју и не зна да призна заслуге поштених радника. Чини се да свака влада, у прошлости или данас, жели зло ближњем своме, воли израбљиваче и штити оне што избегавају порез… Данас се на превару надовезује беда. Уместо да се сразмерно опорезује ко има више новца, добара и власништва, удара се опет по најслабијима. Где су завршиле наше наде у друштвену једнакост? Имамо плате од по 300.000 евра за државне менаџере, непотребне и преплаћене особе које не доносе ни евро профита. Никада нисмо имали златне пензије, несхватљиво високе плате, велике отпремнине…

РАДИТИ ЗАМАРА
„Радити замара“, написао је Чезаре Павезе. Леди Гучи, данас у затвору због убиства мужа, написала је: „Радити је горе него бити на робији“.
У писму господина Секвенције види се какав је био европејски рај из угла из којег га не виде наше еврократе, али и какав ће тек бити са експонентима светског банкарског капитала, као што је нови италијански премијер Марио Монти. Нису нове економске мере усмерене у Италији, а ни у ЕУ, превасходно ка спасу државе и грађана, већ ка спасу  крупног капитала. Није „Фијат“ дошао у Србију због способности нашег државног менаџмента, већ због услова које му нико у свету није понудио на поклон.  Не само то, концепт производње кроз увођење два нова модела, идентичан је ономе који је скоро био доведен до краја деведесетих година прошлог века и прекинут због санкција. Ништа нису Серђо Маркионе и Млађан Динкић измислили ново, већ су само обновили концепцију стару двадесет година када је „Фијат“ тражио да се фабрика аутомобила „Застава“ сведе са преко 20.000 радника на 8.000, с даљом тенденцијом смањивања (данас, уз нову технологију, биће их само 2.400 и то бедно плаћених). Такође су у игри била два модела у производњи, али би се у ондашњој Југославији продавао цели асортиман „Фијата“, док би се највећи део два произведена модела пласирао у извозу. Ипак, у оно време, за исто ово што и данас, нико „Фијату“ није поклањао две године бесплатног рада сваког запосленог и остале бенефиције, па се не види у чему је стратешки напредак данашњих власти на плану привлачења страних инвестиција у односу на ондашње остатке Брозовог режима. Подсетимо се само тога да није било „Заставе“, која је 1953. године прихватила „Фијат“, он не би добио огромне послове у СССР-у и Пољској, а не би ни извозио кампањоле, камионе и лотове за „Фијат“ 128 у већину несврстаних земаља Африке. Наравно, има и „Фијат“ веома часног удела у нашој моторизацији и индустријализацији. Дакле, историјске везе две фабрике су веома јаке, али нису довољне за сарадњу саме по себи, јер на првом месту је профит. Ако господин Маркионе једнога дана види не да иде ка губитку, већ само ка „позитивној нули“, приметиће и наш председник државе колико вреде међусобна тапшања по рамену. Али, то није најгоре. Оно што се не види у уговору са „Фијатом“ јесте улога социјално одговорне државе, на шта она има право ако је већ уложила и свој новац.
Сви су изгледи, зато, да ће једнога дана неки наш „Секвенца“ писати слична писма као ово које смо навели. Међутим, данас одговорни политичари неће бити ту да одговоре на њих.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. I Musolini je voleo Anjelija




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *