Гладни хероји задовољне отаџбине

Пише Наташа Јовановић

Ко може да свечано построји војну сиротињу и погледа је у очи?

Херојски живот српске војне сиротиње почео је тек после рата. Та њихова Голота у миру и данас траје. Србија, али и Београд као главни град свих наших домовина, постали су прави мобилни контејнер за одлагање бивших официра, подофицира и такозваних „грађанских лица“ на служби у некадашњој Југoсловенској народној армији. И судбина ових људи би и данас, у складу са евроцентричним теоријама овдашњих властодржаца, остала прича коју не треба помињати или треба, али у нужди. Но, десио се случај Палка Поњигера. Пензионисани капетан закорачио је у амбис са шестог спрата војног самачког хотела у Батутовој улици.
У наручју је држао жену и трогодишњег сина.

ОБОГАЉЕНИ, ОБЕШЕНИ, ПОНИЖЕНИ
Подаци кажу да је 1991. године у нашу земљу дошло око 13. 000 припадника ЈНА из отцепљених република, са око 50. 000 чланова породица који за разлику од других  нису имали статус избеглих лица. Око 10.000 људи тада је смештено у касарне, самачке хотеле, просторије кућних савета…
У „апелу очајних и обесправљених“ пензионисаних војних истиче се податак да је Војска од 1991. године послала у пензију око 2. 000 старешина и цивилних лица „без обезбеђеног нужног смештаја“.
Јуна 2011. капетан Палко Поњигер последњи пут, пре него је закорачио у смрт, јавно је завапио. „Тражили су да вратим 500.000 динара које сам добио за одвојени живот. Одакле?Осамнаест година нисам могао да добијем дете. Добио сам сина и већ три године станујемо у петнаест квадрата. Сада ми траже да вратим 500 хиљада динара, колико су ми плаћали за одвојени живот и увећане трошкове становања. Одакле да им вратим?“
Према речима Влајка Пановића, специјалисте медицинске психологије, многи људи који су дошли из бивших република у Србију као војна лица изгубили су све, а сада полако губе и наду.
Трагедија једне породице тако је отворила сва поглавља књиге коју није било „политички коректно“ читати. Ту, на страницама ове страдије пронађени су отровани, обогаљени, повешани, те понижени и осрамоћени некадашњи људи са еполетама. О њима нико не прича. Њихов тачан број се не зна, али откако је кренула нова сеоба, из бивших република у Србију, 3.000 чланова корпуса није више у животу. Тако су се обистиниле речи које је један човек из врха војне команде, осврнувши се на корпус који је по наређењу тадашње власти напустио своје домове, рекао: „Све ће то време решити“. Ни сам није знао колико је био у праву.
А досељеници су почетком распада Југославије, по наређењу војног врха, али често и због вере у уставни поредак покојне федерације, напустили места својих службовања и дошли у Србију која није признавала поделу заједничке државе. Наравно, у нади да ће бити збринути од стране своје „претпостављене команде“ или да ће барем „добити нови распоред“. Али, за многе од њих десило се као у тужном стереотипу о поморцу који безнадежно чека нови укрцај, мада сви, знају, па чак и он, да га више неће бити.
Станари привремених смештаја налик су овом поморцу. У самачком хотелу у Батутовој улици који је Поњигеровима био једини дом, на само једном спрату живи 12 породица. За њих је предвиђено  једно заједничко купатило, „чучавац“, топла вода коју могу користити три пута недељно у терминима од 14 до 20 сати, а купање подразумева стајање у зарђалим кадама, са поломљеним и иструлелим вратима и, наравно, без браве. Собе чија квадратура не прелази 15 квадрата имају само један лавабо.
Биолошки гледано, објашњава Пановић, када имате много људи на малом простору, онда се јавља урођени одбрамбени механизам. Ти људи доживљавају различите фрустрације. Многе од тих породица поред спољног притиска трпе и унутрашњи, у покушају да се некако изборе за свој статус. А једино с чиме се суочавају су немаштина и немоћ.
„Када човек живи на малом простору толико година, па још доживљава нехумани однос друштва према њему, при чему  су му изневерене две потребе, да некоме припада и да има наду, безнађе је једина извесност на коју може да рачуна.“А ту је и социјални моменат. Неке породице живе од пензије заставника која износи 32.000, док је за удовице заставника предвиђено 22.000 динара.

[restrictedarea]

НЕКАДА ЉУДИ
„Не изненађује ме што се Поњигер одлучио на овакав очајнички корак“, каже Велизар Рабреновић, председник Удружења војних бескућника, „ни сам немам кров над главом и јасно ми је у каквој је тешкој ситуацији био. Услови за становање у војним објектима готово су неподношљиви“.
Рабреновић објашњава да су то људи који су се 1991/1992. године затекли на територијама Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније. Њима су се придружили и бескућници са територије Космета 1999. године после напада НАТО-а.
„Данашњи војни бескућници некада су били људи. И то какви људи! Они су се затекли када је избио рат на територији СФРЈ и били су приморани да предају сву покретну и непокретну имовину коју су поседовали. Њихов задатак је био да из ратног вихора изведу нешто више од 40.000 српских младића који су се нашли на одслужењу војног рока, као и питомце војних школа и академија – стациониране на овим територијама. Када су родитељи младића које је војни рок затекао у рату испред Министарства одбране дигли свој глас, захтевајући да им се деца врате, улога спасилаца је припала нама. Требало је ту децу извући из рата. Ми смо то и учинили, оставивши за собом покретну и непокретну имовину. А она је стала у завежљај, са њим смо доспели у Београд.“
Бивши војници бивше армије, нашавши се у Београду, стихијски су одлазили у правцу војних, самачких хотела, колективних центара, изнајмљених станова, на брзину „збринути“ од државе, уверени да је то само привремено. Али, за многе од њих, то „привремено“ постало је стално и једино.
Већина њих је доживела да буде „случај“. Но, најсликовитији случај свакако је заставник бивше ЈНА Здравко Перић из Осјека, кога је рат затекао на служби у Босни и Херцеговини (Тузла). Чудом је преживео од локалних злочинаца припремљени линч војне колоне која је излазила из овог града. Али, ако га је Бог погледао док су падале страшне жртве „тузланске колоне“, тај исти свемоћни Бог искушаваће сва његова знања, енергију и љубав према својој породици наредних двадесет година.
Перић је после Тузле дошао у Београд, па је одатле са женом и двогодишњим дететом отишао у избеглички, колективни центар, логор тако рећи, недалеко од Крагујевца. Провешће наредних десетак година радећи дословно сваки могући посао, издржавајући на тај начин породицу.
Наду му је пружио „демократски октобар“ којем је као жртва претходног времена снажно поверовао. Уселио се у војни стан на Бањици, у Београду, и то „на реч“ једног важног човека у војној номенклатури који је хтео да испадне важнији него што је био. Убрзо су га одатле иселили уз мучне сцене и сместили, овом приликом, у војни самачки хотел.
Перићев син је студент. Перићева супруга је оболела. Перићеве наде више не постоје. За њега нема места ни у оном новом насељу на Вождовцу, где ће се Шутановац сликати кад све буде готово…

А ГДЕ СЕ СЕЛИМО?
У међувремену многи од војних бескућника исељени су из војних објеката са објашњењем да су исти предвиђени за продају. Недавно су четири породице пензионисаних официра одбиле да напусте војно-самачки хотел „Депаданс“ на Звездари. „ Били смо без струје, воде, а још смо без грејање јер по сваку цену хоће да нас преселе у те друге самачке хотеле, односно да нас стрпају у собице и да са још десет људи делимо један тоалет. Ми на то не пристајемо.“
У разговору са представницима Удружења војних бескућника Новог Сада речено нам је да је општи став ових људи да би лакше било да их је метак погодио, него што се суочавају са понижењима и безизлазношћу.
„Тешко је то психички издржати. Наша деца питају када ће бити боље, а ми понављамо сутра, сутра, надамо се…И тако 20 година. Нашу децу стално зову избеглицама. Говоре им друга деца:“Ко ти је крив што немаш стан, када ти тата није погинуо“Испада да деци треба да буде жао што им отац није погинуо. А неке породице имају децу инвалиде, па унучад, теже оболеле и сви су они у једној просторији. Онда усред ноћи дође нам војна полиција са фантомкама на глави, са наређењем да се иселимо. А где да се селимо“?
Примера има безброј. Груба процена каже да око три хиљаде људи живи у границама неподношљивог.
„Трочлане породице“, прича Рабреновић, „живе на простору од 12 квадратних метара.  Ту се и кува и спрема, и пере и спава, и болује. Читав животни циклус одвија се у тим избама. Тако се погром започет 1991/1992. године наставио и дан-данас. Наиме, Резолуцијом Савета безбедности 752 од 15. маја 1992. године војска је морала да се повуче са свих територија бивше СФРЈ, осим Србије и Црне Горе, и да се одрекне свега“.
Да би добили кров над главом морали су судски да се одрекну стана у корист државе Србије, како би она у сукцесији са републикама разрешила то питање. Многи су ћутке закорачили у смрт.
Психолог Пановић напомиње да су част и понос, као и достојанство одлике које карактеришу многе часне официре, па отуда њима свако пропадање теже пада него неким другим људима. Између безизлазне садашњости и поцепане прошлости, ова армија бесциљних људи корача у нешто што нема ни облик ни смисао. А ипак, ти људи можда више него припадници других професија, прижељкују частан живот и часну смрт.
„Ако неком узмете прошлост, а да му с друге стране не понудите будућност онда сте том неком направили велики проблем. Моја супруга и ја смо 75 година заједно провели у Војсци и плаћали доприносе. Војска нам дугује 50 квадрата које нам никада неће дати. Сада  замислите како је људима који су изгубили део тела и на другим просторима бивше државе изгубили све што су имали.
Тешко је побројати све те људе, још теже њихове невоље.“
Коначно, ко зна колико Перића има у Србији и колико ће још горких истина бити сакривено од очију јавности. Перић је снажна личност и неће се бацити са неког спрата, нити ће урадити нешто деструктивно. Али, његов син, бриљантан студент медицине, зна да ће се иселити из Србије чим дипломира. Један лекар мање, шта је то за Србију у којој су се коначно раскомотили најглупљи, најпокваренији, најагресивнији, али овде најприхваћенији профил младих људи.
Има много деце, војне сиротиње, која ће одрастати са мржњом према систему који је осакатио њихово детињство. А таква незадовољства експлодирају као касетна бомба, на више места одједном…

__________

Гола истина

Документ, саопштење објављено на сајту Удружења војних бескућника, низ је поређаних чињеница, истина и вапаја ових људи које нико неће да чује.
„ – Истина је да нас 20 година користе и злоупотребљавају, тако што нису испунили свој дуг према нама, јер смо ми држави Србији и војсци Србије предали на њихов захтев нашу имовину, као ултимативни услов да би се живи могли вратити у родни крај.
–  Истина је да као грађани и држављани Србије без статуса  избеглице имамо обавезу да плаћамо трошкове становања као и сви други грађани Србије.
–  Истина је да смо показали грађанску непослушност и тужили Министарство одбране (М.О.) -„В.У.ДЕДИЊЕ“,  зато што нам фактуришу за 9м2, за струју, воду и грејање 6.780,00 динара, а за 70 одсто трошкова због нас фактуришу М.О. 15.820,00,  што укупно износи 22.600,00 динара (са заједничким WC-ом и купатилом) на 90 људи. Зар је могуће да соба 3х3 м2,тј. 9м2 у којој живи четворочлана породица без воде, купатила и WC-а кошта 22.900,00 динара! Ово је јединствен случај у свету да м2 кошта 2.600,00 динара за један месец.
–  Истина је ако и један једини грађанин Србије толико плаћа за 9м2 стамбене  површине, платиће и војни бескућници. Истина је да таквог грађанина у Србији нема, јер је то износ за трошкове становања  три трособна стана од 75-80м2.
–  Истина је да је грађанин требало да плати за 11 година, за 20м2 38.378,30 динара по „Службеном гласнику“ Србије од 1996. до 2006. године, а да му је „В.У.ДЕДИЊЕ“ фактурисала 694.433,00 динара, а М.О. 1.619.800,00 динара, што је укупно за једну породицу за 9м2 „В.У.ДЕДИЊЕ“ скинула са рачуна М.О. за нас 2.314.330,00 динара. Истина је да 15 година нису написали решења за спорне собе из којих нас избацују, али су 15 година фактурисали трошкове за исте. Како је могуће писати рачун, а немати решења и уговор о коришћењу  простора, што им је сада био разлог за наше избацивање!
–  Истина је да смо као бивши официри, како нас зову, уплашени не за наш живот, већ за наша покољења.
–  Истина је да 20 година народ Србије за нас месечно издваја за собицу од 9м2 25.000,00 динара, а за две собе 50.000,00 динара.
–  Истина је да су плате и пензије испод тог износа.
–  Истина је да сте ви, из медија, дужни ово да саопштите народу.
–  Истина је да смо 1991/1992. године поступили часно војнички, професионално штитили и заштитили и вратили мајкама Србије 40.000 њихових синова, који су тамо у отцепљеним државама служили регуларни војни рок или били питомци војних школа, који су у њима били блокирани, без струје,воде,телефона.
–  Истина је да нисмо знали ни где су нам деца!
–  Истина је да избацују нашу децу и унуке, а за нас ће се побринути мајка природа, тако кажу,чекају, а и пожурују нас силом.“

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Zaomi je ove porodice ,coveka poznajem jer sam radio u Rajlovcu ovde prestaju svi komentari jer i ja sam jedan od onih koji je dosao iz sarajeva a u bukvalnom smislu sve mi je ostalo.Hvcala Bogu daomi je snagu i deci volju i snagu pa zavrsila skoli.To je Bozji blagoslov i jos jednom Hvala Bogu na svemu.

  2. Avatar

    Još teže su prošli ljudi koji su bili prinuđeni a i danas su u toj situaciji da privatno stanuju i plaćaju podstanarske kirije sve ove godine. Pored ovog (stambenog) problema je još veći problem ne poštovanje države sopstvenih zakona. Jedan od njih je da plate vojnih lica u proseku moraju biti u visini 3-5 prosečnih plata u privredi države što nije poštovano još od Miloševićevog vremena i konstantno ponižavanje i povreda dostojanstva oficirskog zvanja koje se poštuje u svakoj državi koja poštuje sebe.Problem je posebno što se taj položaj stalno pogoršavao i danas je praktično ne izdrživ. To su dugovanja države prema vojnim pentzionerima, ne usklađivanje sa platama aktivnih starešina i naravno ne rešavanje stambenog problema.Evo primera: kapetan sa četvoročlanom porodicom,VSS, na ratištima proveo 5 godina, jedanput i ranjen, nema stan i prima penziju 43.000 dinara (ista bi mu bila i da nije bio na ratištu – što je takođe apsurd),žena radila pa ne radi više a deca studenti. To je stanje i briga o ljudima. Napominjem da je je najveći broj voj.penzionera završio visoke i najviše stepene stručnosti (dakle spadaju u red 8% stanovništva koji ima višu ili visoku stručnu spremu) a kao što vidite penzija je bliska proseku plata u Srbiji. Dakle tako stoje stvari.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *