Гладни хероји задовољне отаџбине

Пише Наташа Јовановић

Ко може да свечано построји војну сиротињу и погледа је у очи?

Херојски живот српске војне сиротиње почео је тек после рата. Та њихова Голота у миру и данас траје. Србија, али и Београд као главни град свих наших домовина, постали су прави мобилни контејнер за одлагање бивших официра, подофицира и такозваних „грађанских лица“ на служби у некадашњој Југoсловенској народној армији. И судбина ових људи би и данас, у складу са евроцентричним теоријама овдашњих властодржаца, остала прича коју не треба помињати или треба, али у нужди. Но, десио се случај Палка Поњигера. Пензионисани капетан закорачио је у амбис са шестог спрата војног самачког хотела у Батутовој улици.
У наручју је држао жену и трогодишњег сина.

ОБОГАЉЕНИ, ОБЕШЕНИ, ПОНИЖЕНИ
Подаци кажу да је 1991. године у нашу земљу дошло око 13. 000 припадника ЈНА из отцепљених република, са око 50. 000 чланова породица који за разлику од других  нису имали статус избеглих лица. Око 10.000 људи тада је смештено у касарне, самачке хотеле, просторије кућних савета…
У „апелу очајних и обесправљених“ пензионисаних војних истиче се податак да је Војска од 1991. године послала у пензију око 2. 000 старешина и цивилних лица „без обезбеђеног нужног смештаја“.
Јуна 2011. капетан Палко Поњигер последњи пут, пре него је закорачио у смрт, јавно је завапио. „Тражили су да вратим 500.000 динара које сам добио за одвојени живот. Одакле?Осамнаест година нисам могао да добијем дете. Добио сам сина и већ три године станујемо у петнаест квадрата. Сада ми траже да вратим 500 хиљада динара, колико су ми плаћали за одвојени живот и увећане трошкове становања. Одакле да им вратим?“
Према речима Влајка Пановића, специјалисте медицинске психологије, многи људи који су дошли из бивших република у Србију као војна лица изгубили су све, а сада полако губе и наду.
Трагедија једне породице тако је отворила сва поглавља књиге коју није било „политички коректно“ читати. Ту, на страницама ове страдије пронађени су отровани, обогаљени, повешани, те понижени и осрамоћени некадашњи људи са еполетама. О њима нико не прича. Њихов тачан број се не зна, али откако је кренула нова сеоба, из бивших република у Србију, 3.000 чланова корпуса није више у животу. Тако су се обистиниле речи које је један човек из врха војне команде, осврнувши се на корпус који је по наређењу тадашње власти напустио своје домове, рекао: „Све ће то време решити“. Ни сам није знао колико је био у праву.
А досељеници су почетком распада Југославије, по наређењу војног врха, али често и због вере у уставни поредак покојне федерације, напустили места својих службовања и дошли у Србију која није признавала поделу заједничке државе. Наравно, у нади да ће бити збринути од стране своје „претпостављене команде“ или да ће барем „добити нови распоред“. Али, за многе од њих десило се као у тужном стереотипу о поморцу који безнадежно чека нови укрцај, мада сви, знају, па чак и он, да га више неће бити.
Станари привремених смештаја налик су овом поморцу. У самачком хотелу у Батутовој улици који је Поњигеровима био једини дом, на само једном спрату живи 12 породица. За њих је предвиђено  једно заједничко купатило, „чучавац“, топла вода коју могу користити три пута недељно у терминима од 14 до 20 сати, а купање подразумева стајање у зарђалим кадама, са поломљеним и иструлелим вратима и, наравно, без браве. Собе чија квадратура не прелази 15 квадрата имају само један лавабо.
Биолошки гледано, објашњава Пановић, када имате много људи на малом простору, онда се јавља урођени одбрамбени механизам. Ти људи доживљавају различите фрустрације. Многе од тих породица поред спољног притиска трпе и унутрашњи, у покушају да се некако изборе за свој статус. А једино с чиме се суочавају су немаштина и немоћ.
„Када човек живи на малом простору толико година, па још доживљава нехумани однос друштва према њему, при чему  су му изневерене две потребе, да некоме припада и да има наду, безнађе је једина извесност на коју може да рачуна.“А ту је и социјални моменат. Неке породице живе од пензије заставника која износи 32.000, док је за удовице заставника предвиђено 22.000 динара.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну