Почетна / Свет / Финансијски фашизам

Финансијски фашизам

Пише Дејан Лукић

У интерној анализи која циркулише у америчкој банци „Ј. П. Морган“ у Ситију, а коју је „Печат“ имао у рукама, сва предвиђања о исходу европске (финансијске) кризе током 2012. године изразито су мрачна…

 

У финансијској метрополи Европе – лондонском Ситију тешко да ће се наћи довољно фанатичан оптимиста који би из текућих вести у еврозони извукао ведар закључак. И да Британија није којим случајем, са више од 45 посто од своје спољнополитичке размене експонирана у земљама Европске монетарне уније, Енглези би се данас гласно радовали или у најмању руку злурадо осмехивали што су били довољно национално фанатични и стратешки мудри да сачувају своју националну валуту.

ЖИВОТ НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ
Три предвиђања о исходу кризе доминирају ових дана на Темзи, а ниједно није за весеље. Прво говори о колапсу евра којем се дају још три до шест месеци пре него што оде са историјске сцене. Колапс би, рачуна се, у првом таласу довео до земљотреса на Континенту и изван њега, довео би до бурног егзодуса финансијских полога из еврозоне; то би, следствено, довело до хаоса међу монетама и до  незабележеног скока цена нафте на светском тржишту.
„Изгледи за тоталан колапс евра су, ипак, на нешто подужем штапу, али доскора немогуће сада је постало могуће, дошао је час да мислимо о незамисливом“, пише лондонски „Фајненшел тајмс“. Део лондонских аналитичара сматра, међутим, да постоји још гори сценарио после експлозије евра – потпуна декомпозиција глобалног међубанкарског кредитног саобраћаја.
Мање катастрофичан исход (други сценарио) и знатно вероватнији, барата са изласком једног броја „болесних“ земаља еврозоне из заједничке монете – Грчка, Португалија, на пример… У анализама Ситија сценарио се подводи под „менидзабл“ (у слободном преводу „савладив“). Цену оваквог исхода платиле би земље које остану у еврозони, али би излазак чак и ограниченог броја земаља уништио, процењује се, између 25 и 60 посто бруто националног продукта земаља које би остале у зони евра.
По истој процени, банке широм Европе претрпеле би „монументалне“ губитке и напросто би морале да буду национализоване, док би извозно тржиште јачих земаља зоне практично нестало јер би девалвације у земљама које би се вратиле  националним валутама енормно поскупеле производе извозника и практично их учиниле недоступним за „сиромахе“. Резултат свега био би – иду даље анализе –  европски цунами који би збрисао милионе радних места.
Трећи сценарио у Ситију манипулише са танком надом да би евро, ипак, преживео мада и тај сценарио рачуна само са „животом на одређено време“. Рачуна се да би мере усвојене на бриселском Самиту деветог децембра, бар за кратко смириле нерве и страхове инвеститора и обезбедиле резервно време за контролисани одлазак евра. Према већини анализа, ствари чак и са овим сценаријом смиривања нерава инвеститора стоје прилично лоше.
У интерној анализи која циркулише у америчкој банци „Ј. П. Морган“ у Ситију, наслов текста (који „Печат“ има у рукама) комотно би могао да буде „Паника ante portas“.
„Инвеститоре у земљама јужне Европе захватила је паника и страх за здравље њихових банака и будућност евра; ужурбано се склањају асети у валуте, некретнине и инвестиционе продукте изван еврозоне… Узнемирујући сигнали за европске банке је факат да Грчка, Португалија и Италија траже од  својих експерата и правника да им пронађу начин како да заштите новац за случај колапса банака еврозоне или, пак, колапса самог евра“, стоји у интерном циркулару уз додатак да неке од ових земаља већ експресно конвертирају банковне депозите у валуте изван зоне, пре свега у швајцарски франак. Ово, како се каже, иде заједно са  масовном куповином некретнина у земљама изван Европске монетарне уније – као што је Британија – или, пак, оснивањем фондација (трустова) у којима ће држати имовина у јурисдикцијама тако удаљеним од еврозоне, какве су, на пример, Сингапур или Бахами.
Свеже статистике у Лондону показују, на пример, да су се куповине  некретнина у централном делу метрополе, од стране инвеститора из еврозоне, утростручиле у последњих седам месеци!
У поменутом интерном циркулару „Ј. П. Моргана“ стоји, тако, да италијански банкари ужурбано конвертију њихову евро валуту у „швајцарце“, а да су готово сви тамошњи „сефови“ за остављање кеш новца већ распродати. Други инвеститори купују, пак, злато или сребро.
Представник једне енглеске банке на острву Дерзи у Ламаншу каже да је његова банка изложена „бомбардовању“ клијената који покушавају да склоне новац изван еврозоне или да, пак, оснују трустове не Острву.
У циркулару „Моргана“ такође стоји податак да је нарочито интензиван бег капитала из Грчке. Од почетка грчке дужничке кризе, крајем 2009. године, Грци су – наводи се – из њихових банака повукли више од 60 милијарди кеша у евро валути – четвртина укупних депозита у грчким банкама. Само између септембра и прве половине новембра ове године, повучено је 14 милијарди евра. А према  извештају  „Грчке централне банке“, петина депозита повучених ове године отишла је ван Грчке.
Италијани, пети на листи највећих страних купаца некретнина у Лондону, већ од 2009. године купују „нештедимице“ станове и куће у британској метрополи. „Морган“ бележи да се „напад“ Италијана на лондонске некретнине интензивирао нарочито у последње време, док су, истовремено, купци из еврозоне „кривци“ за скок цена лондонских некретнина, за целих девет одсто од почетка ове године.
Инвеститори из других земаља јужне Европе такође убрзано траже начине да минимизирају ризик својих  инвестирања у еврозону. Потрага за „сефовима“ драматично је порасла у Португалији, „очигледно је да Португалци траже алтернативу банковним рачунима“ који би, пак, били замрзнути у случају да земља банкротира или изађе из евра.
У страху од  тоталног егзодуса депозита, банке су почеле да  прибегавају „креативним методама“. Португалске банке, укључујући и филијале немачке банке АГ, нуде клијентели деоничарске фондове регистроване у Луксембургу или депозитне рачуне у валутама, као што су швајцарски франак, амерички долар или јапански јен.
У Италији је већ на великој тражњи понуда „Дојче банке“ која депозите веже за  злато.
Грчке банке, у оквиру „креативне понуде“, предлажу обвезнице страних држава или чак дозвољавају абонентима да депонују евре на рачуне субсидијарних партнера банке, па и на рачуне саме грчке банке лоциране ван Грчке.

[restrictedarea]

ЈЕДНА МЕРА ЗА СВЕ
Анализа „Моргана“ бележи, међутим, да је – изузимајући Грчку – егзодус новца још увек „релативно ограничен“, али ризик од хаотичне сеобе капитала „остаје висок“.
Да ли је паника већ „ante portas“ – пред вратима и да ли је, практично, већ  узела маха? Марчело Занардо, банковни аналитичар у лондонском „Станфорд бернстајну“, поставља питање: да ли смо пред незабележеним бегом новца из земаља  јужног крила еврозоне; и  одговара: „не још“, али каже да се „линија опасно истањила, а тензија порасла до пуцања“.
Сума сумарум, лондонски банкари и финансијски експерти у Вајтхолу синхрони су у мишљењу да пакет оздрављења еврозоне, усвојен на Самиту у Бриселу (9. децембар), није фиксирао „инструменте избављења“ и да, стога, судбина еврозоне, евра, а по некима и ЕУ какву смо до сада познавали, увелико долази у питање.
„Португалија, Ирска, Италија и Шпанија посрћу, а ситуација у Грчкој се погоршава…Лидери еврозоне рекли су да ће притећи Грчкој у помоћ, али не и како ће то да учине…Европске банке експониране су са 2,1 трилион евра у најслабијим земљама Европске монетарне уније – Португалији, Ирској, Грчкој и Шпанији. И уместо да отворено откупи њихове суверене дугове, као што су то учинили САД, Јапан и В. Британија, ‘Европска централна банка’ позајмљује нелимитиране количине ‘лаког новца’ европским банкама, чиме ствара још већи проблем“ (Брајан Рич, „Маркет оракл“).
Бивши члан извршног борда „Централне европске банке“ Отмар Ишинг појавио се прошле седмице на страницама лондонског „Фајненшел тајмса“ са тезом да је избављање Грчке јалов посао, да је без обзира на исход кризе евро доживео нокаут ударац од којег ће тешко да се опорави. Износи два аргумента. Први: „Стварање монетарне уније, без претходног успостављања политичке уније, значило је стављање кола испред коња“. Други: када је једном одлучено да се Грчка спасава свежим новцем „брана је пробијена, а избављање земље која се оглушила о сва правила Уније, значи, једноставно, да се не може ускратити избављање било којој другој земљи у зони, која западне у дужничку кризу“. А за тако нешто, напросто, нема новца.
Глобална економска криза оставила је земље еврозоне са различитим степеном економских проблема. Неке земље у зони боље се држе, друге су у тешким проблемима. То, пак, значи да земље са великим дуговима и слабим изгледима за  скори опоравак напросто остају несавладив баласт и себи и осталима. Оне су, у таквој ситуацији, додатно лишене кључног инструмента фискалног опоравка, заробљене у кавез монетарне уније – једна мера за све – што је у основи конструкционе контрадикције самог евра од његовог настанка.

ДИКАТАТУРА ФИНАНСИЈСКОГ КАПИТАЛИЗМА
Унија или не, монетарна унија или не, евро или не, британски вето на бриселски пакет или не – тек криза коју сада гледамо отворила је стратешко и идеолошко питање глобалних пропорција: одрживост либералног капитализма…Промена Лисабонског споразума, коју су лидери у Бриселу, деветог децембра, имали у виду, тешко да ће бити кључ за кризу, само ће продубити социјалне невоље у широком простору и зоне и ЕУ. Фискална и економска политика у земљама чланицама биће диктирана од стране „Централне европске банке“ и ММФ-а. У свом огољеном значењу, чак и минимални остатак демократског одлучивања у пословима ЕУ, доспеће у руке банкара и технократа које нико није изабрао. Јасан предзнак овакве могућности је управо постављање, по диктату из Брисела, нових премијера Грчке и Италије – један члан Трилатерале, други Билдерберга.
Шта је после свега могући биланс целе ове „изведбе“, практично инструментализације кризе за даље централизовање одлучивања у Европској унији? Ништа друго него „диктатура финансијског капитализма“, како у „Глобал рисрчу“, под насловом „Банке преузимају власт“, упозорава Пол Робертс. По њему, немачка канцеларка Ангела Меркел и „њен француски колаборатор Никола Саркози преводе марш Европе  у владавину финансијске диктатуре“.
Ни Дејвид Камерон, који је у Бриселу потегао вето, није, по Робертсу, део неког другог јата. Напротив. Камерон је у Бриселу наступио као усамљени крсташ, али при томе није био вођен черчиловском  идејом одбране Британије, у овом случају од „финансијског фашизма“. Британија под Камероном је земља која је већ увела драконске мере стезања каиша и кресања потрошње. Те мере без милости погађају најшири слој слабо стојећег становништва, никако Ситија и финансијских терориста.
Пропаганда деснице да је Камерон потежући вето у Бриселу заступао опште  интересе Британаца, у стилу Черчиловог чувеног апела пред наступањем немачких нациста на почетку Другог светског рата („туците се на сваком комадићу наше обале, на свим нашим плажама“), напросто је лицемерје. Камеронова једина идеја  била је да заштити „финансијски капитализам“ Ситија. А многи у Европи имају све разлоге да верују како је лондонски Сити, његов бренд фискалног капитализма, необуздане „lese fer“ („Lešez faire“) идеологије и сулуде дерегулативе банака и финансијског тржишта, велики кривац за насталу кризу.
Камеронов конзервативни узор, Маргарет Тачер, кренула је још 1986. године  у оно што се данас на Острву обележава као „велики прасак“ („big neng“): укидање контроле над финансијским трансакцијама. Од тада, па до сада, Британија је превалила кратицу од земље мануфактуре до земље финансијских спекулација, продаје финансијске магле. И Лондон је постао финансијска престоница света. На крају двадесетог века Британија и њени англосаксонски пратиоци проширили су пошаст финансијског капитализма по остатку света.
Фајнан Канингам у трактату „Пироман на месту злочина“ гледа Дејвида Камерона како се „кочопери“ и тражи „у име банкротиране Британије од исто тако банкротиране Европе да му банкротирани Европљани омогуће додатне концесије  за додатну распојасаност Ситија. То је толико непојмљиво као када би вам се пироман вратио на место злочина и тражио да му дотурите још мало гаса“.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. OVDE SE VIDI OTPRILIKE KOĆE KOGA PREĆI.ENGLEZ IZ ZAVETRINE
    ČEKA KAĆE REĆI DOSTA JER IZBORI DOLAZE I KOD FRANCUZA A I FRAU
    POLITIČKI NESTOJI NAJBOLJE MEĐU NEMCIMA.ENGLESKO ISKUSTVO U
    ZAKULISNOJ POLITICI JE VELIKO POSLAĆE ONI TO ZLO KOJE VLADA
    EVROPOM DALJE OD KANALA LAMANŠA.DALI ĆE TO BITI RUSIJA ILI
    LATINSKA AMERIKA U AZIJU NEĆE JER TO NJENO PODRUĆJE. IMALI SU
    ČEMRLENA PA SU DOVELI ČERČILA.OVAJ SAD BRANI LONDONSKI CITY LOVA
    JE U PITANJU GDE BEGAJU SA BRODA KOJI TONE IZ EVROPE U LONDON
    RUSKI TAJKUNI BAŠKARE SE U LONDONU,NJUJORKU KUPUJU SKUPE STANOVE
    I KUĆE A SIROTINJA ČEKA KOD KUĆE IMPERIJU NA KRAJU VIDEĆEMO SVOJ
    KRAJ.




    0



    0
  2. zalosno je, sto navodni ( entuzijasticni) „antifasisti“ zapravo sluze tom kobnom spoju korporacija i vlasti ( fasisam), i to je jedna od manifestacija ‘sile obmane’ ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *