Почетна / Регион / Евроагонија и ми: Мисија треће капије

Евроагонија и ми: Мисија треће капије

Пише Момир Булатовић

Послије пропасти посљедњег покушаја спасавања евра почиње завршница кризе. Појавиће се „спасиоци“ који ће, попут истих дешавања у Мексику и Источној Азији, бити купци на распродаји Европе

Одиграо се и тај историјски ЕУ Самит. Пред очима цијелог свијета лидери су се договорили да ће се договорити. Усвојили су и неке закључке који ће можда задовољити гладне новинаре и неуку јавност. Наравно, тражили су да им се вјерује и настојали да изгледају као да ствари држе под контролом. Рјечју, било је ту (као што се лако могло предвидјети) свега осим онога због чега су састанчили – рјешења за евро.
Једини конкретан резултат је било испадање Енглеске из евролиге. Исто се односи и на Мађарску, а можда и на још неку од држава чланица које су затражиле ратификацију одлука у својим парламентима, мада то, послије Велике Британије, многима и не изгледа нарочито важно. Пукло је, дакле, већ на самиту јединства Европске уније. Америка је званично оцијенила да су резултати усмјерени у добром правцу, али је затражила одлучнији наставак и примјену радикалних метода штедње у циљу савладавања финансијске кризе. У свој муци не може човјек, а да се не насмије. Колико су само пута на овдашње адресе упућиване сличне, циничне и злокобне, поруке охрабрења да се настави са радом у корист сопствене штете. Прави однос америчких финансијера показује се публикованим процјенама инвестиционих савјетника. Њихова порука забринутим америчким богаташима је јединствена, јасна и прецизна – „заборавите на евро!“

ДОМАЋЕ ЗБУЊИВАЊЕ
У нашим крајевима је мало пажње посвећено неуспјеху ЕУ Самита. Ми смо јадиковали (или сеирили) над сопственим статусима. Званични Београд је био „изненађен и увређен“. Подгорица је славила са зебњом, питајући се шта је у ствари добила. Пала је и једна (политичка) жртва. Божидар Ђелић је поднио оставку. У очају и збуњености (који, срећом, нису попримили шире размјере) могла су се чути и нека признања. Опхрван самосажаљењем, Ђелић је коначно саопштио да је Србија пропустила прилику да почне да преговара о уласку у ЕУ, али кроз „трећу капију“. То је периферија периферије Европе. Прва је капија намијењена европској елити богатих и моћних држава чланица. Замисао је да само она буде оно што је, до сада, представљала Унија у цјелини. Иза друге капије би се закључале све несташне чланице европске породице, а трећа је, ваљда, намијењена за чекаоницу за нове кандидате. Са становишта кризом нападнуте ЕУ овај план и има неког смисла. Посебно ако се, вођена логиком – спасавај се ко може, пронађу чланице достојне статуса елите. Уз бојазан, међутим, да ниједна неће поднијети долазеће финансијске ударе, па ће читав маневар изгубити на смислу. Али, то не би требало да буде проблем који нас посебно брине. Оно због чега се треба озбиљно уплашити је аутизам који несмањено испољавају лидери Србије и Црне Горе. За њих је ЕУ, и даље, пут без алтернативе. Европска унија је у рангу њихове животне мисије. Па макар и кроз трећу капију и по цијену да ЕУ, стварно и фактички, престане да постоји.
Општа политичка прича се убрзо вратила у нормалу. Само је мало помјерен временски оквир. Реални проблеми ЕУ се јавно прећуткују или се понавља да „они знају како ће ријешити своје невоље“. У Србији се све извјеснији дужнички колапс привреде и становништва, настоји ријешити новим кредитима са високим каматама. Све се одвија уз стално присуство предсједника Републике којем, ни функција, нити професионално знање, нису препорука да се тим бави. Кад већ сам то не зна, требало би да му неко пријатељски објасни. У Црној Гори је посебну пажњу завриједила изјава црногорског предсједника Владе Игора Лукшића. Уколико пропадне евро, рекао је не трепнувши, Црна Гора ће се везати уз неку другу страну валуту, јер не може да има сопствену. То значи да ће прећи (опет се нелегално прикачити) на монету коју нанишане. Оваква изјава више би приличила предсједнику пчеларског друштва, него ли премијеру једне историјске балканске државе.

ГОДИНЕ БОЛА
Независно од локалног политичког фолклора, све се упорније поставља питање – шта ће бити са ЕУ? Одговор се зна, уз напомену да се многима неће свидјети. Зна се, јер су се сличне финансијске кризе дешавале у непосредној прошлости. Кризе су настајале у сличним условима, испољавале се на исти начин, па се, стога, ток и посљедице актуелне европске могу предвидјети и без посебних пророчанских способности.
Финансијска криза која је погодила Мексико крајем 1994. године снажно се одразила и на финансијски сектор Аргентине и Бразила. Почетком деведесетих година мексичка економија је изгледала здрава. Она се опоравила од претходне  „изгубљене деценије“, како је назван период кризе дугова (1982) и нафтне кризе (1986). Мексико се придружио Споразуму о слободној трговини са САД-ом и Канадом (НАФТА). Почетком 1994. године је довршена серија унутрашњих реформи. Спољни дуг је био реструктуиран под утицајем Америке (тзв. „Бредијев план“). Извршено је оштро смањење буџетског дефицита и стопе инфлације. Укинуте су преостале баријере за слободну трговину и пласирање капитала. Приватизована су преостала предузећа у којима је влада имала власнички удио. Рјечју, Мексико је постао узорно поље за још један експеримент неолибералне економије, постављен  на уџбеничким принципима слободне економије.
Стога, криза није требало да се деси. Амерички инвеститори су били пуни похвала на рачун мексичке владе и услова које је нудила страном капиталу. Током фебруара 1994. године директна страна улагања у Мексико износила су фантастичних 30 милијарди УС долара. Али, само је мали број економиста тада увиђао да се иза ове еуфорије налази велики проблем. Није било привредног раста. Тако огромна количина новца није утицала на пораст бруто домаћег производа.
Мексички сценарио показује да вишак новца може да узрокује озбиљне проблеме и доведе до праве катастрофе. УС долари који су преплавили финансијски систем Мексика вршили су снажан утицај на локалну валуту – пезос. Влада је имала довољне девизне резерве да брани курс пезоса. Али, онда је извршен шпекулативни јуриш на пезос чиме је отпочета каснија драма. Треба нагласити да се, у међувремену, ништа није драстично промијенило у реалној економији. Било је спорадичних побуна гладних и обесправљених сељака и политичких убистава и отмица у изборној кампањи. Али, све то није било таквог обима да би генерисало нестабилност владе или општих услова привређивања. Ове околности су, међутим, искоришћене као повод да се створи „паника“ код инвеститора и отпочне финансијска криза која ће веома брзо да доведе до реалног пада БДП по глави становника, за 9,2 одсто, и губитка преко два милиона радних мјеста.

[restrictedarea]

По класичној монетарној теорији, да би подстакла привлачност пезоса (и тиме зауставила његов пад) влада је повећавала каматне стопе, са осам одсто у марту на 15 процената у децембру те године. Тада је објавила и прву девалвацију пезоса који је изгубио 15 одсто своје вриједности. Инвеститори „вођени паником“ процјенили су да то није довољно и наставили су да и даље нападају пезос, на начин да су хтјели што прије да га претворе у доларе. Влада је узвратила са издавањем краткорочних обвезница у пезосима, али индексираним у УС доларима (тзв. „тезобоноси“). То је била хартија од вриједности која је, независно од кретања пезоса, купцу гарантовала исплату у тадашњој доларској вриједности. Инвеститори су куповали тезобоносе и одмах их продавали, црпећи додатно девизне резерве „Централне банке“. Пезос је крахирао и у само једној недјељи изгубио на вриједности са четири пезоса за УС долар на 7,2 пезоса.
Онда се умијешало америчко министарство финансија. Прво је почело са куповином пезоса на отвореном девизном тржишту, а одмах је објавило и своју одлуку да Мексику изда кредитне гаранције у износу од 50 милијарди УС долара. Курс се стабилизовао у односу шест пезоса за  један УС долар. Од 1996. године економија је почела да се опоравља. Врх је достигнут 1999. године са стопом раста од седам процената. У 1997. години Мексико је исплатио све зајмове које је добио од америчког министарства финансија.
Пол Кругман, амерички економиста нобеловац, износи став по којем су губици хиљада фабрика и милиона радних мјеста ужасна посљедица непотребне кризе. Посебно је упечатљиво његово згражавање над чињеницом да је Мексико, у јеку кризе, морао позајмљена средства да плаћа по каматној стопи од преко 75 одсто на годишњем нивоу.
У периоду од 1990-1994. године укупан прилив приватног капитала износио је 95 милијарди УС долара. Али, највећи дио таквог капитала је имао карактер ризичних, шпекулативних инвестиција. У државне обвезнице Мексика уложено је 45 одсто свих улагања. На другом мјесту је било улагање у куповину акција – 30 одсто пласмана. Тек 24 милијарде долара (25 одсто) су представљале класичне директне инвестиције. Само четвртина капитала је, дакле, требало да утиче на побољшање извозних потенцијала и смањење спољнотрговинског дефицита Мексика. Три четвртине пласмана су биле у краткорочним финансијским инвестицијама (банкарски депозити и државне обвезнице), одакле се веома брзо и без посебних ризика могу извући у случају кризе. Тај новац је вршио силни притисак на курс пезоса и изазвао кризу. А онда је тај исти новац, на основу додатног задуживања Мексика, извучен из финансијског система и увећан огромним каматама, дошао кући у Америку.
Како је америчко Министарство финансија прекинуло кризу и да ли је то урађено из филантропских побуда? Као гаранцију за дате гаранције у износу од 50 милијарди УС долара, Америка је добила мексичке приходе од нафте, укупне приходе до намирења дуга. Зато је тако огромни дуг враћен у рекордно кратком периоду. Све је, разумије се, урађено са пристојном зарадом на основу енормних каматних стопа и очекиваних профита. Инвеститори су били намирени у пуном износу. „Паника“ је престала и повјерење је враћено. Они који су „издржали“ све ризике, на крају су лијепо зарадили. Губитак су забиљежили два милиона невољника који су изгубили радна мјеста и локалне заједнице које су остале без десетине хиљада фабрика и малих погона које је прогутала криза.

КРОЋЕЊЕ ТИГРА
Када је почетком деведесетих година прошлог вијека требало доказивати успјешност процеса глобализације, односно предности слободне трговине и кретања капитала, „Азијски тигрови“ су били најбољи примјер. Заиста, све државе Источне Азије показивале су задивљујући и стални привредни раст. Савладавано је сиромаштво милиона, изграђивана је инфраструктура и стварани су услови за стабилан развој. Али, у овом примјеру је постојала једна значајна слабост. Он није имао никакве везе са неограниченом глобализацијом. Представљао је продукт озбиљног и организованог приступа локалних влада сопственој будућности.
У свакој од тих земаља држава је имала главну улогу у усмјеравању капиталних инвестиција. Високим царинама је штићена домаћа индустрија. Био је обезбијеђен социјални дијалог, а јаки синдикати су се изборили за релативну сигурност радног мјеста и пристојне наднице. Улагана су велика средства у образовни систем и за подстицање технолошког развоја.
На Уругвајској рунди преговора, ММФ и „Свјетска трговинска организација“ (WТО) извршиле су притисак на све земље региона да се „придруже“ општим правилима. Тражено је да либерализују свој финансијски сектор, односно укину постојећа ограничења – контролу прилива и одлива страног капитала. Као друго, захтјевано је да напусте сопствени модел успјешног раста и укину заштиту домаће индустрије, приватизују државна предузећа и омогуће странцима да буду власници са једнаким правима. Будући да су и сами предлагачи знали колико траже, умилостивили су се и понудили попуст у стилу „барем једно од то двоје“.
Сви су изабрали либерализацију тржишта капитала као мање зло. Изузетак су представљали Кина и Малезија. Кина се чврсто држала свог пута и зато није ни била непосредно погођена будућом кризом. Малезија је попустила најмање и за кратко, усљед чега је била поштеђена већине недаћа. Остали „тигрови“ су доживјели слом.
Страни инвеститори су цијелом региону дали звучно име „растућа тржишта“ и похрлили су са својим капиталом. Године 1997. прилив приватног капитала у земље у развоју порастао је пет пута у односу на претходне просјеке и достигао фантастичних 256 милијарди УС долара, од чега лавовски дио бива пласиран на ова тржишта. И онда се понавља сценарио мексичке текила кризе.
Прилив страног (шпекулативног) капитала. Кредитна експанзија. Раст цијена некретнина. Пораст општег нивоа задужености. Неравнотежа платног биланса. Паника инвеститора. Присилна наплата потраживања. Девалвација. Банкроти. Незапосленост. Пустош. Криза која постаје свјетска и прелива се на удаљене економије и тржишта.
Најупечатљивију и најразорнију критику понашања међународне финансијске заједнице према Азијској кризи, понудио је Џозеф Штиглиц. Њена основа је у доказивању да је ММФ, кроз своје наметнуте програме, државе у кризи присиљавао да предузимају мјере које нису имале непосредне везе са њеним рјешавањем или, што је био чешћи и гори случај, које су  директно погоршавале постојеће прилике. Политике ММФ-а су довеле до слабљења Источне Азије, региона који је показивао највећи и најстабилнији вишедеценијски раст у свијету. Истовремено, значајно су повећани дохоци Волстрита и других финансијских центара ван тог подручја. Ове државе су прво биле приморане да отворе своја тржишта за улагања „врућег новца“ (капитала за краткорочна пласирања). Када су то урадиле, биле су преплављене новцем. Онда је новац нагло почео да излази из тих земаља. ММФ, који је био позван да помогне, захтијевао је реструктуирање и прилагођавање. Наметнуо је политику високих каматних стопа и повећања пореских оптерећења, што је привреду гурнуло у дубоку рецесију. Усред кризе је приморао да се распродаје државна и компанијска имовина, упркос изразитом паду општег нивоа цијена. Веома се тражило да куповина на тој распродаји буде дозвољена и страним фирмама. Тако су, претежно исте корпорације посредством којих је првобитно ушао капитал у те земље и преко којих их је, касније, напустио – постале нови власници, сада већ вишеструко обезвријеђене имовине домаћих предузећа. У свакој од ових фаза, финансијски посредници су убирали високе провизије. Прво, када је преко њих пласиран капитал. Друго, када су оне омогућиле да се он одлије назад и, треће, као врхунска посластица, када су куповале у бесцјење цијеле фирме или њихове највиталније дјелове ради „реструктуирања“. Бијес јавности су посебно навукле зато што ништа нису радиле у погледу оспособљавања предузећа за тржишно пословање, него само чекале да порасте општи ниво привредних активности, који ће довести до раста цијена и када ће продајом својих удјела опет астрономски зарадити у условима потпуног пословног нечињења.
Постоје бројни аутори који доказују да је све, од почетка до краја ове кризе, била намјера да се уђе у посјед великих фирми и примамљивог домаћег тржишта. Звучна имена као што су „Даеву“, „Хјундаи“, „Самсунг“ или „ЛГ“ напросто су мамила господаре новца. Добитак је изгледао извјестан, а патња и сиромаштво распоређени изван зоне њиховог интересовања. Милиони Азијаца пред чијим се ужаснутим очима одвијала ова беспризорност престали су да вјерују у слободно тржиште, страну помоћ и срећу коју ће им она донијети.

ГОСПОДАРИ ЕВРА
У валутним шпекулацијама на свјетским берзама трговина евра се одвија на дневном износу од преко три хиљаде милијарди долара. Ако се „инвеститори“ успјешно кладе на нивоу само једног цента, у прилици су да зараде 30 милијарди долара дневно, односно више од седам стотина милијарди мјесечно. То је, ваља имати на уму најнижа могућа цифра. У стварности великих играча (они који знају), који имају моћ да креирају услове у којима ће да зараде, апетити су много већи. Они су прави господари евра и његове (пресуђене) судбине, а не чиновници „Европске централне банке“ или изнурени представници европских држава. Евру су пресудили, будући да су нашли јединствен пут за стицање новца. Да би они увећали своје бескрајно богатство, евро ће морати да нестане. А када се сломи систем дугова, након банкрота предузећа и локалних заједница, куповаће на свеколикој европској распродаји. Послије најбољих европских компанија, доћи ће на ред и грчка острва, француски замкови, римске фонтане, шпански тргови… Источна Азија је много ближе него ли некима изгледа.
Већина Европљана ово не жели да види. Најгоре је, међутим, што и они који ово разумију, знају да одбране нема. Не постоји начин да се овај сценарио промијени. Резултат је дјеловања тржишта, које је светиња већа и од слободе и од демократије, а посебно од националне државе.

ЕВРОАЗИЈСКА УНИЈА
Али, у сваком се крају садржи неки почетак. Материјално он представља гасовод којим су директно повезани Русија и Њемачка и који, не само симболично, представља први корак на путу стварања Евроазијске уније.
Овај интеграциони процес, на челу са Руском Федерацијом, представља једну врсту универзалног одговора на кризу која потреса цијелу планету. Глобална криза је изворно економска, али је веома брзо добила све друге нијансе црне боје. Очигледно је да је судбина човјечанства, посебно у овој фази технолошког развоја и информатичке повезаности, у развијању нових и разнородних облика сарадње. Потребни су што већи простори и све већи број становника да би производња и трговина имале прилику да буду ефикасне и продуктивне. Усљед тога, различити интеграциони процеси су се показали и као нужност, али и као израз слободне воље многих људи у Јужној Америци, на Далеком истоку, међу новим и нарастајућим економијама (БРИК) и коначно, у стварању Евроазијске уније.
Будући да је процес у повоју, рано је говорити о његовим перспективама и процијенити брзину којом ће остварити планиране циљеве. Али, оно што улива повјерење на самоме почетку, јесте чињеница да се економска сарадња садашњих и будућих држава чланица одвија на принципима реалне економије. Њена окосница су енергенти, пратећа инфраструктура и саобраћајно повезивање унутар Уније. Међусобни обрачуни се базирају на вриједностима реалних материјалних добара. Финансијски сектор на тим просторима, још увијек, није зајахао привреду, државе и владе. Како сада стоје ствари, неће му бити ни допуштено да то уради, јер би било бесмислено да се понови грешка коју је себи допустила Европска унија. Уопште не треба  сумњати да су руски економисти пажљиво изанализирали кризу евра и Европске уније, и извукли закључке који ће бити драгоцјени у будућем изграђивању Евроазијске уније. Чињеница да је Русија успјела својом енергетском политиком да пронађе заједничке интересе са Њемачком, па касније и са Француском и Италијом, баца ново свјетло на суморну европску реалност. Када тако велике државе и њихове моћне економије, занемарујући негативна искуства из прошлости, установе чврсте и дугорочне интересе у виталном сектору, као што је енергетика, онда оптимизму има мјеста. Чак и ми можемо да се добром надамо. Наравно, под условом да се одлучимо којим ћемо путем и на коју страну.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Protivrecnost eksploatatora i eksploatisanih je stigla u fazu neodrzivosti, pa je i pesimizam za uspesno razresenje ovog stanja veoma porastao. Ipak, medju nekim ekonomistima, pa i onih svetskog glasa, postoji nada da ce se kriza opstanka opljackanih ipak uspesno zavrsiti. Takva nada bi mogla biti realna, pod uslovom da liberalni kapitalizam odustane od sputavanja proizvodnje radi otvaranja trzista. Medjutim, ovom nivou kapitalizma je sasvim jasno da bi otklanjanjem osnovnog uzroka krize umanjio profit koji ga ne zadovoljava. Zato se od osnovnog metoda globalisticke eksploatacije ne odustaje. Naprotiv, ovaj pokret obnavlja proces intenzivne eksploatacije upunpavanjem novca u banke, koje ce ponovnim kreditiranjem obnoviti nivo prethodne eksploatacije i za izvesno vreme krizu podici jos jedanput na nepodnosljivi nivo. Treba reci da nas ekonomist Momir Bulatovic opravdano tvrdi da na ovaj nacin izlaska iz krize nema.




    0



    0
  2. lijepo si nam to izanalizirao i izveo zaključke,pazi da te ne ukradu rusi,pokaži ovom puku smjer kojem treba težiti i nauči ga kako se špara sa dna džaka,nikolina crna gora je imala ekonomiju koja je mogla prehraniti 60% crnogoraca ostalo mu je slao ruski car a nešto su otimali od turaka,sušna godina je bila ravna ovoj sadašnjoj krizi,kada je čovjek u nuždi obraća se bogatome za pozajmicu koju treba da vrati ili će ostati bez ičega,tako je od vajkada ili se porodica selila dalje pa đe se zaustavi,socializam je uveo u praksu princip solidarnosti bez velikih imovinskih razlika,preko noći smo se toga odrekli i sada je većina puka iznad ambisa,đe da ide niđe nije dobro osim u alemaniji a tamo nas neće,očigledno siromašni ne trebamo,njemačka brani svoju ekonomiju na svoj način,nijesmo s njom u velikoj ljubavi pa tako nam se zalama




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!