Ерозија државе

Пише Драгомир Анђелковић

Неретко се сусрећемо са изразима „марионетска и сателитска држава“, „квислиншки режим“, „колаборација“. Где је на тој мапи лоцирана Србија и њена власт?

 

Шутановац нам је недавно поручио да Србија није марионетска држава. Како је неуки министар војни рекао: „Уколико неко каже да радимо по туђем налогу, то би значило да смо марионетска држава, а ми то нисмо“. Слично мишљење је током обележавања два века модерне српске дипломатије, на посредан начин, изразио и Јеремић. Говорећи о Чедомиљу Мијатовићу, заговорнику радикалног прозападног преокрета у српској политици друге половине 19. века, нагласио је да пошто је 1881. године прихваћена Тајна конвенција, Србија је, због саможивости тадашње владајуће клике, прихватила да буде сведена „на ниво марионетске државе“. Пошто данашња Србија – како тврди министар спољних послова – не прихвата ултиматуме, те неће одустати „од Резолуције 1244 како би убрзали европски пут“, она није марионетска држава. Када се ради о том закључку, слажем се са поменутим министрима. Но, Србија то још није, не захваљујући њима већ онима који се противе политици коју воде.

ДРЖАВНЕ МАРИОНЕТЕ
Према распрострањеној дефиницији америчког социолога и политиколога К. Мекнилија, „марионетска држава (puppet state) је номинално суверена држава која се де факто налази под контролом неке стране силе“. И ту се ради о суштинској контроли, какву је, примера ради, револуциона и потом Наполеонова Француска (почетком 19. века) имала над низом поражених или у то време тек створених држава широм Европе. Батавска република (Холандија) сматра се првом модерном марионетском државом (проглашена 1795. године).
Од њих треба разликовати зависне квазидржавне творевине и сателитске државе (што је, а не аустроугарска марионета, крајем 19. века била Србија). Прве су још мизерније од марионетских држава, док су друге спрам њих респектабилне творевине. Квазидржавне ентитете или не признаје ниједна друга држава осим оне која их контролише, или је њихово међународно признање врло ограничено. Што је још важније, оптерећене су бројним противречностима и не располажу развијеним управним и војним структурама, нити имају капацитет да их у реалном року створе, па ни када би их страни господари оставили да се саме о себи старају, из унутрашњих или спољних разлога, не би могле да опстану.
Историјске примере оваквих квазидржава представљају бантустани, које је од дела сопствене територије (проглашене домовином црначког становништва) у доба апартхејда створила Јужноафричка република, а то је била и тзв. „Независна држава Хрватска“ (која је без обзира на италијанску окупациону зону, истински била под жезлом Берлина). Данас је то накарадна НАТО, тзв. „косовска држава“, којом жаре и пале Американци, ма колико Немци у вези са њом играли неку своју игру.

ГЕОПОЛИТИЧКИ САТЕЛИТИ

[restrictedarea]

Што се клијентских или сателитских држава (satellite states) тиче, оне су савремена верзија онога што су у средњем веку представљале вазалне земље. У државном погледу заокружене су, а широко су међународно признате, али из објективних околности у којима су се нашле или услед субјективних интереса њихових владајућих кругова прихватају превласт једне или више страних сила. Тако је Србија 15. века повремено упоредо била вазал и Турске и Угарске, а Иран је од 1941. до 1946. године био сателит Британије и Совјетског Савеза, сила које су привремено окупирале његове делове и замениле пронемачки настројеног владара са, за савезнике, кооперативним наследником. Ипак, за разлику од поменутих, већина вазалних држава има само једног страног шефа.
Како се на Западу током хладног рата с правом понављало, читав низ источноевропских држава биле су сателити Совјетског Савеза. Наравно, и САД су имале своје сателите. До револуције то је нпр. била Куба. Што се немалог броја, али не и свих, совјетских сателита тиче, они су током Другог светског рата били то у односу на Немачку. Сателити Трећег Рајха били су Мађарска, Бугарска, Словачка и Румунија, али не и Чешка или Пољска, које су се налазиле под непосредном управом Трећег Рајха (као што је на нешто другачији начин то била и окупирана Србија).
Страна сила може и да окупира неку државу, али док не успостави механизме за трајну, свепрожимајућу унутрашњу контролу, не ради се о стварању марионетске државе, макар била успостављена таква влада (друга страна медаље је поменуто окупационо разарање државе). Јер, стране силе доминирају сателитским државама преко њихових, хијерархијски постављених управних структура. Евентуално војно интервенишу, као што је СССР учинио са Чехословачком (1968), како би гарнитуру која се отргла контроли замениле другом која ће реализовати налоге. За разлику од тога, у марионетским државама, какав је од средине шездесетих био Јужни Вијетнам, не само индиректно већ дубински усмеравају функционисање државе, тј. имају директан уплив у разне њене сфере.
Иран, иако је током Другог светског рата био окупиран, није доживео такву ерозију државних структура, те није постао марионетска држава. Док је постојала, иако се погрешно тако мисли, то није била ни Вишијевска Француска (неокупирани део Француске). Тим пре то не морају да буду земље које нису поражене већ којима владају политичари који следе туђи идеолошки курс, али држе до своје државе или бар личног поноса. Тако је Титова Југославија до 1948. године била сателит, али не и марионета СССР-а. Исто важи и за Албанију Е. Хоџе.

КАРАКТЕР РЕЖИМА
Када подвлачимо разлику између марионетских и сателитских држава морамо да се осврнемо и на карактер режима. Не треба поистовећивати, о чему је у једном мом тексту већ било речи („Печат“, бр. 130), колаборационистички и квислиншки режим. Први неретко сарађује са доминантном страном силом руковођен жељом да ублажи патње свог народа или да за њега извуче неку корист, односно до границе одрицања од државне самобитности, из идеолошких разлога. Други је малигна подврста првог. Са војним или мирнодопским агресорима сарађује из властољубља или идеолошког фанатизма који има државно деструктивне размере. Ту се ради, ако не о бескрупулозној саможивости, бар о убеђењу да „праве вредности“ за које се нека политичка група бори могу да буду наметнуте њиховој нацији само уз помоћ страних бајонета.
Оба типа режима неко време могу да владају и марионетским и сателитским државама. Ипак, присуство квислиншког режима, ако то пожели доминанта сила, релативно безболно мења природу државе из сателитске у марионетску. То је био случај са поменутим Јужним Вијетнамом или Мађарском после пада Хортија са власти. Опет, када земља доспе на те гране, и да се деси да некако добије национално еманципаторски склону Владу, док год страни хегемон услед сукоба са себи равним државама не ослаби, нема капацитет да јој се отргне. То видимо на примеру читавог низа Наполеонових невољних савезника чије земље су претходно (некада и уз њихову помоћ, када су тако куповали власт) сведене на марионетски ниво.
С друге стране, сателитске државе, ако су спремне да преузму ризик који из тога може да произађе, у стању су да се отргну контроли државе ментора (поменули смо југословенско искуство из 1948. године). Страним силама потребно је много мање ангажовање ресурса да би обуздале марионетске државе од сателитских, чак ако у првима, којим случајем, завлада режим који сања националну слободу. Одбегле сателитске државе могу да буду покорене углавном војном силом, што није увек исплативо или реално, а марионетске бахатим лупањем шамара. То су горки плодови стања у које је земља претходно доведена.
Да се у светлу реченог вратимо савременој Србији. Она још није постала марионетска држава, али је несумњиво сателит (са елементима „банана републике“; видети „Печат“, бр. 124) неколико евроатлантских господара. До тога ју је довела квислиншка скупина која њом влада. А да је она баш то, а не тек колаборационистичка екипа – иако смо раније наслућивали на основу њених дела, пошто су америчке дипломатске депеше постале доступне захваљујући Викиликсу – сада поуздано знам. Тадић и његови сарадници ишли су толико далеко да су евроатлантску подршку за долазак на власт, односно њено потпуно (унутрашње) концентрисање у својим рукама, плаћали сарадњом чак и на пољу подривања одбране територијалног интегритета земље у вези са КиМ, односно стварања нових прекомерних аутономија на територији Србије (за сада је то случај са Војводином).
Јеремић тврди да се капитулантски преокрет српске политике у наредним недељама неће десити. То је манипулација. Преокрет се десио већ 2008. године, када је власт кренула тоталном странпутицом (прво саботирајући политику одбране Косова, а онда и фактички одустајања од ње). Као награду за издају интереса земље, основано је подсетио Јеремић, Фрањо Јосип је Мијатовићу доделио грофовску титулу. Међутим, министар је прећутао да су за сличне услуге Брисел и Вашингтон помогли Тадићу да 2007. године поново буде изабран за председника и потом да заведе неки вид софистициране диктатуре. А ствари могу да постану и горе. Зато смо се и бавили марионетским државама.

ДРЖАВНИ РУБИКОН
Србија је 1999. године избегла да буде окупирана и претворена у класичну марионетску државу и више то не може да постане. Али, и те како може да постане марионета на постмодеран начин. Евроатлантски центри моћи у Србији већ имају развијен идеолошки апарат (систем за обликовање свести), контролишу велики део њене привреде, као и јавне финансије, убацили су своје људе у читав низ институција. Још фали да Србија буде додатно подељена унутрашњим међама (асиметрично, путем стварања нових територијалних аутономија или симетрично, на федералним основама) и увучена у НАТО (формализовани спољни фактор контроле), па да добије марионетски карактер. И друге земље су у НАТО сенци Вашингтона, и економски, односно медијски подређене Западу, али нигде у Европи не постоји сплет тако развијених национално-државно деструктивних елемената као у Србији. Ако се они још заокруже новим, у прилог чега (и из америчких докумената видимо) да актуелни режим ради, тешко ће се Србија ослободити окупације без много мука и после дуго времена.
Сателитска Србија, ако на њено чело дође одговорна власт, може да поведе национално конструктивну спољну и унутрашњу политику, и постане фактички, а не тек номинално суверена држава (што се већ десило са Србијом на самом почетку 20. века). Марионетска Србија то неће моћи. Њом, с обзиром на већ створени апарат за испирање мозгова и усађивање кривице (који најбоље симболишу НВО С. Бисерко и Н. Кандић, те медији као што су „Б92“), али и репресивни потенцијал који би после преласка марионетског Рубикона дошао у први план – више не би могла да завлада ни обична колаборационистичка елита. Били би препуштени најгнуснијм квислинзима, за које су можда мала деца и предводници тзв. „Преокрета“.
Ако то не желимо да се деси, крајње је време да, док још можемо, на предстојећим изборима отерамо квислиншки режим који постепено трансформише нашу државу у марионетску. Али то није све. Морамо и да одбацимо било кога ко, макар се представљао и национално, из ма којег разлога помаже опстанак садашњег режима, као и све заступнике (чак и тихих) НАТО интеграција, аутономно-регионалног комадања земље, одустајања од одбране КиМ и даљег спровођења економске и идентитетске политике срачунате на задовољавање туђих, а не српских интереса.
Суверена или марионетска Србија, а можда и горе: Београдски пашалук окружен са још неколико марионетских држава створених од садашњих делова Србије? Изаберите сами.

[/restrictedarea]