Економија на првом месту

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Може ли привредна ситуација у земљи још више да се погорша?

Чим је успешно решио питање српског суверенитета (граница), као и проблем приступа Европској унији, председник Тадић је изјавио да ни Косово, ни ЕУ нису главни проблеми Србије. Најавио је да ће у предстојећем периоду да се посвети изазовима економског развоја. Многе озбиљне економисте обузела је нека врста панике, па су одмах почели да траже одговор на питање – може ли привредна ситуација још више да се погорша? Када су утврдили да упркос великим досадашњим напорима власти за то има још простора, њихова забринутост је добила димензије очајања.

ПРИМЕР ОБАМЕ И БУША
Узор председнику биле су његове најдраже колеге – Буш и Обама, који су упркос жестоким отпорима у Конгресу хиљаде милијарди долара америчких пореских обвезника спискали за спас великих банака и финансијских корпорација. У економској историји САД-а ови ће догађаји представљати важну прекретницу и тријумф интервенционизма у економији, а крај америчког сна о слободној привреди у којој свако треба сам да сноси ризик за своје пословне подухвате. За овај херојски чин менаџери спашених корпорација наградили су себе милионским бонусима.
Данас, невелики број гигантских америчких корпорација командује државом, а та држава кроји економску и политичку мапу света, којем покушава да попут феудалног господара наметне своју вољу.
Тадићу није било тешко да прихвати мучне мере државног интервенционизма које су на нашем простору увек стварале илузију да власт „нешто ради“ и „неком помаже“. Та зар није са нескривеним задовољством пратио Динкићев НИП и индустријску политику, све утркујући се са министром око заслуга („ко је довео ‘Фијат’“)? Зар није са симпатијама посматрао како се деле субвенције одабраним привредницима (за најамнине) и банкама (за камате) и како се независно од МИП-а формира „економска дипломатија“ (ко данас пита за њене резултате)?

ЏЕНТЛМЕНСКИ ДОГОВОРИ

[restrictedarea]

Што је председник 9. децембра говорио, то је ускоро и учинио. На састанку, иза затворених врата, са гувернером, премијером, одабраним банкарима и привредницима, 10. децембра 2011, најављени су бројни џентлменски договори о томе како да банке (из резерви) и порески обвезници (из буџета) помогну најбогатијим привредницима да се извуку из проблема неликвидности, у које су запали због непромишљеног срљања у куповину некретнина.
Наведени скуп је раздрагани председник Републике назвао „проширеном владом“, она ће се убудуће састајати бар једном месечно и одмах је формирала свој тим за координацију – премијер, гувернер, два привредника и два банкара (питам се како овај командни штаб може да функционише без Тадића и Динкића?) Напад бизнисмена на државне девизне резерве и резерве банака могао би да се наслути као главна тема састанка „проширене владе“. Претпостављам да је гувернер, оправдано, бранио високе резерве преопширним излагањем (он то тако лепо уме), али је притисак председника, богатуна и банкара, изгледа, био толико јак, да је само питање дана када ће морати да попусти и уведе земљу у предсобље нове инфлације.
И заиста, колико сутрадан, гувернер је најавио одлуку о новој класификацији билансне активе банака, по којој се од банака захтева много мање издвајање за резервисања у активи при кредитирању „средње поузданих“ зајмопримаца (категорије Б, В, Г), док је за најпоузданије (А) или потпуно непоуздане (Д) све остало по старом.

ДЕВИЗНЕ РЕЗЕРВЕ И ДУГ
Да ли се сироти гувернер заиста надао да ће овом мером подстаћи банке да дају обилније кредите привреди? Посебно водећим привредницима из „проширене владе“ који су своје лидерске пословне позиције често стицали баш захваљујући томе што немају обичај да врате посуђено или плате купљено, али имају стрпљења (и „храбрости“) да сачекају да инфлација поједе део дуга? Не верујем у тако висок ниво гувернерске наивности. Зна он добро да ће банке највећи део „ослобођене ликвидности“ да употребе за куповину државних обвезница које ће држава радо да емитује. Истина, ни држава није поуздан платиша, али има своје „овце“ (пореске обвезнике) које може да шиша до миле воље. При том, домаће банке са страним власништвом увек ће да буду при врху приоритета за исплату, ради чувањa финансијског угледа земље.
Најзад, добар део посуђеног новца служиће за подизање нивоа девизних резерви које су депоноване у иностраним банкама и увек могу да буду употребљене за наплату дуга. А ту су и шуме, воде, „Телеком“ и ЕПС, које евроатлантски пријатељи када за то дође време лако могу да плене – и наплате своја потраживања.
Приметили сте да су високе девизне резерве сјајна база за нова задуживања, а нови дугови добра основа за подизање девизних резерви. И тако у круг. Наведено врзино коло је само један од начина за путовање у дужничко ропство. Важно је да никоме, док за то не куцне час, не падне на памет да девизне резерве употреби за битније смањење иностраног дуга. То би био знак да постоји жеља за излазак из дужничког ропства или успоравање путовања ка њему. А таква жеља, видели сте сами – не постоји.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *