ДУШАН ПРОРОКОВИЋ Срби са Косова су понизили НАТО

Разговарао Угљеша Мрдић

Ретке су биле ситуације у историји када су нам се интереси у оволикој мери поклапали са руским. Уколико се Београд покаже несолидним партнером, Москва ће се везивати за друге играче у региону. Можда са Софијом, Подгорицом, Бањалуком, Косовском Митровицом. Јер, Срби са севера Косова нису само победили НАТО, они су га и понизили, каже у интервјуу за „Печат“ члан Главног одбора Демократске странке Србије и некадашњи државни секретар Министарства за Косово и Метохију

„Садашњи статус КиМ је резултат многих фактора, али на њега је пресудно утицао огроман ангажман САД-а, војни и политички. Зашто је до тог ангажмана дошло друга је тема, али слабљење утицаја САД-а на глобалном нивоу довешће и до одређених померања на Косову. Иако су косовски Албанци прославили проглашење независности, такозвана „Република Косово“ не представља државу ни у једном смислу. Више суверенитета данас има Авганистан, него влада у Приштини“, каже у интервју за „Печат“ Душан Пророковић, члан Главног одбора Демократске странке Србије и некадашњи државни секретар Министарства за Косово и Метохију.
Према његовим речима врховни орган власти на Косову је НАТО, а у појединим стварима асистира и ЕУ – нити НАТО, нити ЕУ не показују спремност да своје надлежности делегирају косовским Албанцима у скорије време.

Који је њихов циљ?
Њихов циљ је да Косово остане колонијални забран. Са једне стране, слабљењем западног утицаја и притиска, слабиће и механизми контроле, па ће косовски Албанци – етничке Геге све смелије и све више улазити у политичка разрачунавања са НАТО и ЕУ. На исти начин на који су улазили у разрачунавања са отоманском управом. Проблем за НАТО и ЕУ јесте и што су те две организације у дубокој унутрашњој кризи, што ће довести до њихових све споријих и неодлучнијих реакција на Косову. Косовски Албанци ће зато тражити свој пут мимо НАТО и ЕУ. Они ће се вероватно још неко време чврсто ослањати на подршку САД-а, али ће се све више окретати ка Турској и размишљати о Немачкој. Са друге стране, слабљење западног утицаја на глобалном нивоу неминовно води ка стварању мултиполарног света, при чему српске деонице на глобалној политичкој берзи значајно расту. Србија може пронаћи своје савезнике у две сталне чланице СБ УН – Русији и Кини, али и међу половином чланица „Г-20“, међу државама у окружењу, регионалним силама у различитим деловима света. То ће поново актуелизовати косовско питање.

Да ли је могуће помирити два народа на Космету – српски и албански?
Е сада, због стања какво је данас, тешко је говорити о некаквом српско-албанском братству и јединству у будућности, али уколико се укаже прилика, тај нови тренутак бисмо морали искористити за усаглашавање неког дугорочнијег решења којим би регулисали наше билатералне односе. Гледано из данашње перспективе, склонији сам томе да решење за косовско питање тражимо у неком ширем оквиру укупних српско-албанских односа на Балкану. Једноставно, мислим да ће се питање стварања „велике Албаније“ поставити као природна тежња албанског народа у наредним деценијама, и да то данашње велике западне силе ни са чим неће моћи да спрече. Тада Србија, заједно са својим савезницима, треба да види шта је и докле је њен интерес, и да се тако понаша. Уколико се наши и албански интереси поклопе у неким ситуацијама, онда би требало правити нови, дугорочно одржив договор. Уколико се не поклопе, онда ће, наравно, Србија морати да игра на неку другу страну, али овде сам желео да подвучем пре свега то, да српско-албански договор у будућности не треба одбацивати априори и поред тога што ће међуетничка дистанца између наша два народа бити све већа. То што су наши интереси данас супротстављени, не мора да значи да ће тако бити и за две деценије. У међународној политици интереси одређују савезнике, а не обрнуто.

Можете ли нам нешто више рећи о Вашој књизи о Косову и Метохији – „Косово: међуетнички и политички односи“? Шта Вас је навело да је напишете? Коју све проблематику она обухвата?
Сваки политички свестан човек у Србији мора да се запита: зашто нам се све ово дешава? А сваки политички активан човек у Србији мора да се запита: шта нам је чинити? Одговор на прво питање тражио сам углавном у историји српско-албанских односа и анализи података које сам дуго време сакупљао, а одговор на друго у садашњем статусу КиМ и положају тог самопроглашеног ентитета у међународним односима. У западним земљама за последњих пет година објављено је неколико десетина радова о Косову. Част изузецима, али шта се све ту може прочитати је страшно. То најчешће нема везе са научним радовима, већ са најсировијом пропагандом. Историја се фалсификује на најгрубљи могући начин, праве се страшне материјалне грешке, бркају датуми, свесно се занемарују поједине ствари. Тако се ствара нека „нова истина“ о Косову, и зато сам и мислио да се треба и на овакав начин огласити. Својим радом нећу ништа променити, али нека барем остане траг да постоји и друга страна медаље. На неке тенденције требало би и упозорити. Видите, барем три албанска историчара тврде како Срби никада и нису живели на Косову у значајнијем броју, и да су православни манастири доказ тога. Према њима, Срби су правили манастире да би учврстили свој утицај тамо где су били у мањини. Барем два албанска историчара тврде да православни манастири чак нису ни српски, већ део византијско-албанске културне заоставштине. У овим глупостима албанске историчаре, истина стидљиво, подржавају и поједине западне колеге. Моје питање је: како њихове теорије могу да утичу на данашњу генерацију албанских школараца на Косову? Ако десетогодишња деца данас уче да Срби никада нису живели у Пећи, а да су Дечани византијско-албанско културно наслеђе, онда ће та иста деца већ за неколико година имати сасвим изграђен став да Срби немају никакво право да уопште помињу Косово, а камоли да траже преговоре. То је одлична основа за нове сукобе у будућности, а не за тражење оквира у којем можемо да живимо у миру – једни поред других. Када већ не можемо једни са другима.

[restrictedarea]

Колики је турски утицај на дешавања на Космету?
Турски утицај јача и биће све већи. Из године у годину Турска је све присутнија међу Албанцима и то се одвија на три начина. Прво, то је путем јачања економског присуства. Албанци имају огромну дијаспору у Турској и одатле су кренули први економски импулси. Они су касније појачавани и тренутно се налазимо у фази уласка великих, стратешких турских компанија у Тирану, Приштину, Тетово. Због трагичног западног нечињења било каквих одлучнијих корака у стабилизацији економских прилика међу Албанцима, потентна турска привреда се великом броју Албанаца чини као једини пут привредног развоја. Зато се Турској отварају сва врата. Не само привредна. Друго, то је путем верске вертикале. Све већи број муслиманских вероучитеља се школује у Турској. Овде Турска има огромну конкуренцију, пре свега у Саудијској Арабији, али и још неким исламским земљама, и зато је мој утисак да значајно лошије стоји на овом пољу, него на пољу ширења сопствених економских интереса. То ни нама не одговара. Ако бих већ могао да бирам, више бих волео да јача турско присуство. Са већим присуством припадника вехабистичког покрета на КиМ, запатиле су се и разне екстремне идеје међу косовским Албанцима. Мислим да на КиМ функционише више десетина ћелија барем три фундаменталистичке исламистичке организације. Задружно, фисовски уређено албанско друштво погодно је за деловање оваквих организација, њихово чланство ја тешко открити, а намере осујетити. То је фактор потенцијалне нестабилности. И треће, и најбитније, турски утицај се шири у геополитичком смислу. Балкан је увек био у фокусу турске дипломатије, међутим сада се стичу услови за активнијим наступом Турске у овом региону. Академик Милорад Екмечић је доста писао о вези између дешавања у Првом српском устанку и Наполеоновог напредовања на Блиском истоку и по средњој Европи. Приликом дефинисања сопствених интереса неопходно је да све ставимо у нешто шири оквир. Простор од Каспијског језера до Балкана, и од Црног до Црвеног мора представља једну геополитичку целину, тзв. „велики Блиски исток“. У овој зони, кључни, дугорочни интерес САД-а представља Иран. Како ће се ствари са Ираном одвијати друга је тема, али САД не могу ни да планирају било какву војну акцију против Ирана, уколико у своју рачуницу не укључе и Турску. Турска у овај сукоб може да се укључи, директно или индиректно, само уколико јој САД дозволе геополитичко ширење у друге регионе. Где Турска може да шири свој утицај? После интервенције у Либији, Медитеран је резервисан за Француску и Велику Британију. Кавказ је гранична руско-турска зона и подручје од стратешког интереса за Вашингтон. Као логичан одговор, зато се намеће Балкан. Јачањем свог присуства међу Албанцима и босанским муслиманима Турска је већ почела са овим. Вероватно је да ће јој због тога од стране САД-а бити препуштене, најпре Србија и Црна Гора, а затим и Македонија и Бугарска за даље ширење. Тако ћемо уместо обећане ЕУ добити Отомански комонвелт. То је по српске интересе опасно из четири разлога. Прво, Србија остаје у зони периферног утицаја западноевропских земаља, којима један део наше друштвене и интелектуалне елите тежи. Тако ће Србија постати поприште сталних трвења, незадовољстава и траума. Наша елита ће хтети ка Западу, а неће бити у прилици да то и оствари, па ће долазити до незадовољстава. А траума ће настајати када будемо спознавали да нас баш ни тај Запад неће. Више му одговара да будемо под Турцима, него са Русима. То је и друга опасност. Такозвани „Отомански комонвелт“ ће ограничавати или чак спречавати нашу везу са Русијом, чему други део наше друштвене и интелектуалне елите тежи. Трећи проблем је што ће чак и за саму Анкару Србија бити од секундарног значаја. Њихови стратешки партнери су у том случају Албанци и муслимани, а не Срби. И четврто, то би вероватно значило даље истискивање Србије из Рашке области, да би се територијално везали Приштина и Сарајево. Иво Андрић је писао како је свакоме у Травнику било јасно да ће за француским конзулом одмах стићи и аустријски и руски. Реакција једне силе изазива контрамеру друге силе. Акција САД-а на Блиском истоку изазваће и ново мешање карата на Балкану, и зато морамо да будемо опрезни и да пратимо дешавања у окружењу. Посебна област интересовања мора бити турски ангажман на Косову.

Да ли сте задовољни активностима београдског преговарачког тима?
Прво, више не знам ни чему преговори. Са становишта ЕУ то је имало смисла уколико су желели да вежу преговоре за акцију албанске полиције на Брњаку и Јарињу. Онда би путем преговора зацементирали ново, фактичко стање на терену. Тај план им је пропао. И шта сада хоће? Такозвани договори се не могу спровести. Чак и да садашња српска власт почне на силу да спроводи договорена решења, питање је како ће на све реаговати нека будућа власт. Никакав писани, обавезујући споразум не постоји. Друго, не видим шта је интерес за Србију да у њима учествује. Ми дајемо нешто, а заузврат добијамо ништа.

Можете ли да направите паралелу активности Министарства за Космет из времена када сте Ви били државни секретар и садашњег периода?
Министарство спроводи политику, а политика се дефинише на другим нивоима. Шта може да буде решење за КиМ? Прво, да Србија призна Косово. Друго, да се отворе нови статусни преговори. И треће, да тежимо замрзавању конфликта. Прва опција не долази у обзир из више разлога. Да наведем само да би то значило и постепено расељавање Срба са севера Косова, што је огромна претња геополитичком положају Србије. Падом Митровице и Ибарског Колашина отвара се простор за утврђивање „Зелене трансверзале“ и везивање Приштине и Сарајева, чиме се удара клин између Србије и Црне Горе. Тако је Србија ушкопљена – стратешки, привредно, трговински, саобраћајно. Друго, статусни преговори се неће отворити сами од себе, за њих се треба изборити. А та борба, дипломатска, политичка, тешка је и често непријатна. За њу су нам потребни јаки савезници. Она може потрајати дуго, погледајте сличне примере – Палестину, Кипар или Западну Сахару. Зато трећа опција делује најлогичније. Замрзавање конфликта уз гаранцију великих сила да се стање на терену неће мењати. До замрзавања конфликта Србија може доћи враћањем теме Косова у УН и јачањем присуства српских институција на Косову. Срби са Косова су показали да је изводљиво пружити отпор и штитити своје интересе легитимним средствима. Не видим зашто то не би могла да учини и Србија. У том оквиру би требало тражити улогу Министарства за КиМ.

Да ли Србија треба да тежи ЕУ и када је време да се стане на пут силним уценама које нам долазе из Брисела?
Није ствар у уценама, већ у нашим интересима. Стално се пренаглашава једна димензија ЕУ – могућност приступа заједничком тржишту. Међутим, постоје и други аспекти ЕУ о којима се у широј јавности не говори. Према иновативном индексу, показатељу технолошке развијености и конкурентности држава чланица, ЕУ се дели на четири категорије. Дакле, то јединствено тржиште има јасну унутрашњу структуру. Балканске земље су наравно у последњој, четвртој категорији. Да ли је наш интерес да дугорочно останемо на репу ЕУ у последњем вагону? Опстанак ЕУ веће државе условљавају даљим јачањем бриселских институција, чиме ће државе из својих руку испустити могућност управљања националним економијама. Немачка и Француска не желе више да дозвољавају мањим државама да инсталирају произвођаче из Кине, Јужне Кореје, Индије, Јапана на својим територијама. То ограничава алтернативе, могућности тражења капитала и технологија за развој на другим странама. На крају, не постоји ни већи ентузијазам унутар ЕУ за даљим проширивањем, а сама Унија се бори са огромним унутрашњим проблемима. Србија подсећа на сеоску младу која већ 10 година чека обећаног младожењу да се врати из града и да је запроси. На страну да ставимо и то што се он јавља само ретким писмима у којима понешто обећа већ пуну деценију. Требало би подвући да је млада сада 10 година старија. Још није касно да се Србија преоријентише, тражи алтернативе, покуша да обезбеди стабилан развој у наредном периоду. Уколико наставимо са оваквом политиком, суштински утемељеној на једној пароли – Европа нема алтернативу, за 10 година биће касно. Бићемо остарела уседелица, никоме потребна, а сама себи некорисна.

Утисак је да Србија одавно није била у тежем положају. Да ли смо држава без било каквих стратегија?
Решење је у тражењу алтернатива. Ретке су биле ситуације у историји када су нам се интереси у оволикој мери поклапали са руским. Србија има и изврсне односе са Кином. То треба искористити. При томе, Кина показује интересовање за улазак у привредни систем, а Русија и за широм сарадњом. Србија мора показати већи интерес за активностима ОДКБ-а и ШОС-а. Мора пратити дешавања око формирања Евроазијске уније. Наравно, питање је како ће се ствари око Уније развијати, којом динамиком. Оно што је теоријски замишљено, често се другачије испољи у политичкој пракси. Али ми то морамо да пратимо, да се вежемо, да градимо сопствену позицију која ће нам гарантовати какав-такав развој и опстанак државе.

Која је улога Русије у спасавању Србије? Прокоментаришите сва дешавања око двојних држављанстава и реакцију руског председника Дмитрија Медведева?
Ако сами себе не спашавамо, не може нам помоћи ни Русија. Русија има огроман интерес на Балкану и он ће само расти све већим ангажовањем САД-а на Блиском истоку. Такође, најављена је изградња противракетног и радарског система НАТО, тј. САД-а, у Румунији и Бугарској, што је за Русију приоритетно безбедносно питање. Србија има потпуно отворена врата у Москви за склапање стратешког партнерства. Нажалост, већ три године ми то не користимо, а питање је докле ће врата бити отворена и колико ће бити отворена. Уколико се Београд покаже несолидним партнером, Москва ће се везивати за друге играче у региону. Можда са Софијом, Подгорицом, Бањалуком, Косовском Митровицом, ко зна. Знате, велики број прозападно оријентисаних српских политичара и истраживача приговара Слободану Милошевићу што на време није схватио да се руши Берлински зид. Иако ова теза једноставно није тачна, јер није само од Милошевића зависила судбина Србије, сви ови људи данас показују невероватно политичко слепило и превиђају да се у свету дешавају огромне промене. Значајно веће него што је био пад Берлинског зида. Утицај Москве на глобалном нивоу ће само расти у наредној деценији, а утицај западних земаља опадати или у најмању руку стагнирати.
Што се конкретне акције косовских Срба тиче, морам рећи да је она већ испунила свој циљ. Западни медији су игнорисали дешавања на Косову, о положају Срба да и не говорим. Сада се свуда отворило ово питање, у свим земљама. А изјава амбасадора Рогозина додатно је подгрејала атмосферу. Замислите, више од деценију су НАТО и ЕУ ангажовани на Косову, јавности се сервира да тамо све функционише, осим неких Срба који се баве шверцом, а сада се појављују медијски натписи о томе како би ти исти Срби радије да емигрирају у Сибир, него што би остали на територији под контролом НАТО и ЕУ. Све ово говори о неуспеху њихове мисије и шамар је западним дипломатијама. Такође, ово ипак косовским Србима вероватно није мотив. Мислим да њих више брине нешто друго. Срби са севера Косова нису само победили НАТО, они су га и понизили. Нема везе што им то није била намера, такав је резултат свега. Војска може да претрпи пораз, али не може да истрпи понижење. Проблем је и у лику и делу Хашима Тачија. У њега је Вашингтон много инвестирао претходних година, толико да има имунитет чак и у злочину трговине људским органима. Тачијев рејтинг је слаб, све су прилике да ће брзо доћи и до нових избора на Косову, и не видим са чим ће он пред бираче. Једини начин да брзо подигне популарност јесте предузимање акције против косовских Срба. Зато су Срби потражили заштиту Москве. Са друге стране, Москви ово одговара јер додатно легитимизује њено присуство на Балкану и поставља је као незаобилазан фактор у решавању проблема.

Често сте у Републици Српској. Утисак је да је она више српска и национална, него матица Србија. Како реагујете на покушаје удара на Републику Српску из Сарајева, Београда и из Брисела и Вашингтона?
Република Српска ће опстати, без обзира на притиске. Зато што Срби у БиХ имају јасан циљ – да сачувају сопствени ентитет. А видели су Срби у БиХ леђа и већим силама од ове садашње. И ово ће проћи. Надолазећа генерација у Српској, људи који полако заузимају кључне позиције у систему свесни су да се за слободу мора борити. Слобода не пада као зрела крушка са гране. Уколико се изгуби, онда се мора дебело платити да би се поново стекла – новцем или крвљу, свеједно. Зато је Срби у Српској не дају и бране. То је и разлика између Српске и Србије. У Србији се ово често заборавља, преко тога се олако прелази.

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Ne kaze se dzabe u nasem narodu ,,albanski strucnjak,, znate u kom smislu. Neka razmisljaju siptari sta ce kada im odu Amerikanci…

  2. Dajte molim vas pomirenje sa albancima, samo razlaz i debeli zidovi i nikad vise. Gde god su ziveli vladao je teror i placka. Problem je njihovo oraganizovano naseljavanje hriscanskih teritorija i osvajanje istih kroz teror nad domacim stanovnistvom. Nista se nije promenilo. Verujem da Balkanu preti velika opasnost i da ce se u najskorijoj buducnosti stvoriti kriticna masa koja ce se ovom problemu suprostaviti.

  3. Uskoro ce sipci da vide svoju sudbinu sto im je prorekao starac Tadej.

  4. Сведоци смо разних облика притисака и обмана о томе како ће све бити боље само да….Шта? Одустанемо од свог националног идентитета? Одрекнемо се Православља, славне историје и заборавимо прошлост? Прихватимо законе и норме по којима ћемо бити лако регистровани и надгледани од западних моћника? Пристанемо на сигуран пут у суноврат глобалног уређења болесних умова?
    Ни у најсуровије време није довољно само преживети, мада се и то доводи у питање гледајући степене загађења којима смо изложени. Сваки живот појединачно јесте вредност. Само што је губљење идентитета, поништавање националног памћења и достојанства, прелазак у безобличну масу послушника, одбацивање властите традиције и културе зарад прихватања наметнутих квазивредности равно смрти.
    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/

  5. Поштовани г.Пророковићу, пажљиво сам прочитао ваш интервју као и чланак у прошлом броју.Велики сте познавалац прилика на КиМ, али, не бих се сложио да су Срби са КиМ понизили НАТО.Њих нико не може да понизи јер те категорије-морал, достојанство, поштење..они не поседују.Они знају само за интерес,профит,диктат,изазивање криза и управљање њима,отимање туђег..Али, далеко им лепа кућа.Дај боже да Ангела истраје у својим ставовима(успут екипа Срба је покушала ,преко БЛИЦА да јој изјави захвалност-платила је оглас али немачки БЛИЦ то није објавио).Но, дуго сам хтео да поцртам.МЕНЕ,СВЕ СРБЕ А ПОГОТОВУ ОНЕ СА КиМ,ПОНИЗИО ЈЕ ТАДИЋ. ПОНИЗИО МЕ ЈЕ,УЧИНИО МЕ БЕЗ ПОНОСА, ДОСТОЈАНСТВА,БЕЗ ЗЕМЛЈЕ И ДОМОВИНЕ.АЛИ,НЕ САМО ОН ВЕЋ И ЦЕЛА ЊЕГОВА ПЛАЋЕНИЧКА КАМАРИЛА-ВУК,ЧЕДИЦА(ТАКО СУ ГА ЗВАЛИ шилеровци),НАТАШЕ,БОРКЕ,МЛАЂЕНИ,А БОГАМИ И ТОМЕ,ДА НЕ ГОВОРИМ О ШуНАТОвцима.

  6. Pitam se, a dali se itko od istoričara isto to pita: Zašto je Albanija ”50” godina bila bunker država? Odgovori možda proizlaze iz sledečeg, posrednom i možebitno negativnom primjesom kao što se na kraju može ispostaviti pozitivnom geografijom: Zašto je Tito hteo federaciju sa Albanijom, Grčkom, Bugarskom… Naravno ovde moramo koristiti isključivo istinu i to istorijsku istinu nikako onu 2000 godina nametane nam falsifikate, i zvanično učenje koje je u bitnim detaljima mjenjano kako po pojmu tako i po imenu, subjektivizirana. Što želim reči. Ako uzmemo da je 60 posto Albanske države srbskog odnosno slovenskog, iliti vizantijskog porekla eto o čemu oni zbore. To upravo dokazuje što se tu sve vreme dešava i zbiva, a vi sad analizirajte i vidite koje su to tu poslijedice, po pravu istinu. Gdje je ta prava istoriografija na pravim temeljima istine. Nema je jer ovako funkcionira sistem određenih prednosti odnosno privilegija ključnih ljudi?

  7. Ako Baba Klinton toliko voli siptare, zasto ih ne povede sa njom. Americki i Evropski zatvori su puni siptara. Tamanite ih, kako rece Lala a i Baba Klinton i Baba Merkel i Baba Olbrajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *