Бољи свет нам није суђен

Пише Љиљана Богдановић

Да ли управо потписани билатерални Споразум САД-а и „државе“ Косово о заштити културног наслеђа упозорава како заборав, пропусти и превиди, уз често бесмислену кооперативност наше државе, па и цркве, могу једног дана учинити да буде и оно што бити не може: да српске светиње и културни споменици на Косову, под патронатом Запада, буду преименовани у „културно и историјско наслеђе косметских Албанаца“?

Тренутак када је прошле недеље Хилари Клинтон готово у заносу, јавно и званично, проговорила о својој опчињености лепотом српског средњовековног манастира Грачаница, могао је бити тренутак за извесно задовољство и душевно смирење света (свакако оног дела који живи на изможденом и разваљеном Балкану). Трачак оптимизма могао је синути већ и зато што је секретаркино признање могло да значи да се и високи конзули Империје, сасвим људски, ето, одазивају зрачењу православне духовности, па се неотпорни на моћ велике уметности и сами понекад поведу и препусте „несавршеној, а хуманој природи својој“. Све је то „могло“, али – авај – није. Истина беше другачија, будући да је државна секретарка САД-а Грачаницу, српску од заклетве, злата и чемера јабуку, тако топло поменула у такозваном „ширем контексту“, а његово пак значење никако није у служби вере и доброте. „Шири контекст“ упозорио је (Србе, али и друге сведоке и посматраче) да је у сплету похвала Грачаници и другим неземаљским лепотама, реч заправо о отимању и крађи, превари и злочину, распамећивању и провокацији! Могло се стога разумети да под патронатом и надгледањем званичника најмоћнијег глобалног анђела чувара правде и демократије, од бољег света, за сада, нема ништа, као и да Срби, чијој су историји, наслеђу и култури упућене поменуте нимало светле намере силе коју секретарка представља, и даље не морају да стрепе да ће лепота и љубав спасити свет! (За Албанце, привидно, у овом часу важи нешто друго).

БИЛАТЕРАЛНА ПОДВАЛА
Вест која је поменуто потврдила, обишла је свет и узбудила духове, посебно на Балкану, али њена изузетност, морална и политичка „коректност“, заслужују да се понови: државна секретарка Хилари Клинтон и председница Косова Атифете Јахјага потписале су у Вашингтону билатерални Споразум о заштити културне својине и наслеђа на Косову. Како су пренеле агенције, Клинтонова је навела је да САД имају интерес да помогну у очувању културног наслеђа у земљама широм света. „Договор који потписујем обавезује владе наше две земље на заштиту и очување, без дискриминације, локација културног наслеђа националних, верских и етничких група које су биле жртве геноцида у Другом светском рату“, изјавила је Хилари, сликајући се потом у одећи боје кардиналског пурпура, са изразом, такође кардиналски узвишеним, и тренутку примереним. Њена мање разметљиво костимирана саговорница, „косовска председница“ Јахјага, зурећи захвално пут овог надменог лика, оценила је, антологијски: „Косово је млада земља са дугом историјом, а њено богато културно наслеђе, изражено у архитектури и верским објектима различитих религија је сведочанство да се вековима ту живело заједно. Споразум са САД-ом је још једно сведочанство решености Косова да пригрли културну толеранцију и мултикултурализам, без обзира на етничку или верску припадност“.
Једна реч, једно име и именица, као и придеви и појмови који би се могли из тог имена извести, били су брижљиво избегавани, ревношћу која је пре личила на страх од могућег рањавања и опекотина језика него на амнезију… Речи избегаване међу саговорницама – државницом и „државницом“, као и вероватно у документу тамо потписаном (наводно, у званичном Београду није га још нико видео) биле су Србија, „српски“, „српско“. Могло се, дакле, разумети, да то велико и драгоцено споменичко, верско и културно-историјско наслеђе – у славу чије заштите и чувања билатерални Споразум и би потписан, нема ама баш никакве везе са српском државом, историјом, вером, културом и народом. Попут кошмарног „дежа-ви“ призора који је подсетио на „филм“ игран јуна ове године у Паризу, када је на заседању УНЕСКА тек тешким дипломатским (да ли закаснелим?) ратом Србије и неколико наклоњених јој земаља са проамеричким блоком у овом телу УН спречено номинално отимање и преименовање српске баштине у – косовску, и овог децембра виђено је исто. Што, дакако, озбиљно упозорава да је реч о постојаним и чврстим намерама савезника такозване „државе Косово“. Истрајаће се, поручило се овог пута из Вашингтона, у намери да се изгради нов, не само културни, већ и историјски и цивилизацијски идентитет косовских Албанаца, а на темељу потирања, негирања и гушења српског идентитета, историјског и културног споменичког наслеђа. Значи ли то и да ће Албанци, полажући право на величанствене православне и српске средњовековне манастире, у једном тренутку, себи и свету, сензационално открити како су током своје историје били и православци, па потом конвертити? Није, међутим, прилика за спрдњу, већ се може рећи да – ко не верује да је тако нешто могуће, и ко се – у име цивилизацијских норми и начела која наводно уважава и на којима почива савремени свет, а поготово „међународна заједница“ – овом „сценарију“ подсмехне, може бити, за коју годину или деценију свеједно, у прилици да закључи како је био наиван или, пак, луд! На наивност и лудост немају право, међутим, они који би морали да је осујете и да бизарне обрте учине апсолутно немогућим… У минулој деценији, понашање званичног Београда и учињене грешке не уливају оптимизам да ће „нормалност“ и разум, да не кажемо – истина, победити! Управо су пропусти српске стране, а неки међу њима и тешко разумљиви, посебно када је на заседању УНЕСКА пре три године у Канади пропуштена прилика да се озбиљно онемогући настојање Албанаца да украду туђ идентитет (али не у холивудском трилеру, већ у стварности), кумовали лошем развоју догађаја.
Из перспективе најновијих збивања умесно је питање да ли су српски државни званичници, али и достојанственици СПЦ-а, и сами допринели самопоуздању албанских савезника да су на добром путу када оваквим међународно лобираним и помаганим „програмом“ настоје да ојачају неспорно крхки културно-историјски идентитет косовских Албанаца?

АХТИСАРИ ЈЕ БИО БОЉИ?

[restrictedarea]

„Hillary Clinton visits Gracanica“, наслов је видео-клипа који се може видети на „Ју тјубу“. Секретарка је тада обишла грачаничку цркву у пратњи епископа Теодосија и јеромонаха Андреја Сајца. Примили су је потом администратор Рашко-призренске епархије и митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика липљански Теодосије. Шта је тада изјавила? Обећала је „помоћ америчке владе и додала да је један од најважнијих циљева њене посете да укаже на значај српске духовне баштине на Косову која мора да буде сачувана за будућност“. Верујемо да су јој поверовали!Вероватно захвалили. Било је то 2010, а потом је, ни пуну годину касније, кренула офанзива: такозвани „покушај“ међународних експонената косовских сепаратиста да током заседања Комитета УНЕСКА (Париз) ревидирају историју и да из назива и обележја манастира цркава на КиМ одстране „све српско“. Није успео, али Комитет УНЕСКА је само одложио за наредно заседање расправу о Нацрту одлуке о стању конзервације „Средњовековних споменика на Косову (Србија)“, документу који је усвојен пре три године у Канади, када српска делегација није била присутна.
Србија данас одлучује у УНЕСКУ, будући да је недавно постала члан у Комитету УНЕСКА за заштиту светске културне баштине. „Преименовање“, односно оспоравања наше културне баштине на Косову и Метохији, међутим и даље, као што се може закључити после вашингтонског споразума, није отклоњена претња.
Зли волшебници не мирују, упркос чињеници да не само Резолуција 1244, већ и Ахтисаријев план, крађу српске баштине и фалсификовање историје чине наводно немогућим. За сада! Домаћи добровољни адвокати и бранитељи правне и државничке невиности Хилари Клинтон из редова једне домаће политичке странке управо извикују како секретарка „не поклања ништа Албанцима, јер у Документу Ахтисарија, који је Приштина прихватила, изричито пише да Косово признаје СПЦ на Косову, укључујући манастире, цркве и остала која се користе у верске сврхе, као саставни део СПЦ-а, са седиштем у Београду“.
Да ли најновије „дипломатске активности“ Вашингтона и Приштине наговештавају обрт према којем је Ахтисаријев план „застарео“ или пак да се поштује некаква само одређеним опсервирањем виђена „нова реалност“ на терену српске јужне покрајине? Колико Албанци и њихови ментори поштују принципе права и реда и закона, па и записаног у документима која су сами усвојили, није међутим, непознато.

НЕСНАЛАЖЕЊЕ ДРЖАВЕ
Како у овом тренутку реагује српска држава? Енергично и оштро? Разуме се да не. „Споразум који су потписале америчка државна секретарка Хилари Клинтон и председница такозване ‚државе Косово‘ Атифете Јахјага ни на који начин не може да дерогира историјски и правно утемељени захтев Србије да се престане са косовизацијом објеката и српског културног наслеђа на Косову“, изјавила је заменица помоћника министра спољних послова Слађана Прица, којој припада заслуга за добро вођен рат на поменутом париском скупу УНЕСКА.
И министар за Косово и Метохију Горан Богдановић у изјави за штампу „грди“ Јахјагу:„Није имала право да потписује било какав споразум, поготово ако се односи на српске манастире. На овај начин Американци су преузели обавезу да штите наше културноисторијске споменике“.
Верују ли или се теше у редовима београдске управљачке класе како су Американци „преузели обавезу“? Да ће можда једног дана, на пример, заврнути снажно руку албанским екстремистима којима „дуне“ да на већ познат и виђен ужасавајући начин дивљају, руше и ломе „своју“ верску и културну баштину?Криза идентитета, шта ли?
Опрезнији и реалнији коментаришу да „Србија мора да питање своје културноисторијске баштине на КиМ драматизује у УН, УНЕСКУ и другим релевантним европским и светским институцијама“. Ово ипак разложно апеловање, међутим, превиђа да „линија фронта“ мора да буде широка, да мора обухватити све државне структуре и чимбенике, као и црквене редове. Како изгледа и којим плодовима врхуни лутање овим поводом у редовима Српске цркве, која је управо у случају познатог Меморандума о заштити споменика на Косову, у контроверзном хоћу-нећу понашању, још 2006. године показала велики степен, неслоге, оклевања, па и грешака, потврђује изјава искусног домаћег конзерватора.
„Постоји тумачење у Републичком заводу за заштиту споменика културе да УНЕСКО забрањује заводима из Србије да учествују на конкурсу за радове у три највећа манастира, али да могу да раде приватне фирме. Међутим, тако нешто не постоји у условима конкурса (који може да се нађе на ‚United Nations Global Marketplace‘). Постоји услов да могу да учествују само компаније са најмање 15 година искуства. Пошто се у Србији конзервацијом баве само заводи и нема приватних фирми са таквим искуством, комбинација услова и тумачења у Републичком заводу да не могу да учествују државне фирме, искључује из овог посла буквално СВЕ српске конзерваторе. Могу да раде сви на свету, осим 300-тинак конзерватора из Србије: архитеката, сликара, историчара уметности, археолога.“ Да ли је оваквом договору и решавању конкретних питања бриге за косметску баштину потребан коментар? Меморандум је ипак потписан, он живи, а његово спровођење у конкретним тачкама омогућавају и спроводе и они који у име Србије пристају да овако „брину“ о баштини.

ВРЛО МАЛО НАДЕ
Која злехуда судбина у времену које долази чека српско наслеђе на КиМ? Један упозоравајући и пророчки коментар овог питања „Печат“ је штампао још 2008. године. Одговор који је у интервјуу посвећеном пре свега културној политици и успостављању одговарајуће културне матрице у српској државној вишедеценијској пракси, тада дао професор Мило Ломпар, наводимо у целости: „Ако ми останемо равнодушни према историјским фалсификатима, то ће се десити, па ћемо за неких тридесет или педесет година имати формирану јавну свест – у свету, а можда и овде – да је Грачаница споменик неке ‚косовске културе‘. Они који мисле да се то неће десити у великој су заблуди. Да ли се то некад већ догађало? У XVIII и XIX веку било је несхватљиво рећи да дубровачка књижевност не спада у српску књижевност. Данас вам је тешко да објасните да су Гундулић или Држић писци који припадају и српској књижевности. Уџбеник Павла Поповића, ‚Преглед српске књижевности‘, објављен 1909, у којем је дубровачка књижевност – у складу са битним научним сазнањима – посматрана као средишњи период у историји српске књижевности, није прештампан од 1945. до 1990. То је био уџбеник из којег се учило. Дубровачка књижевност је иначе гранична и контактна, и она спада у и у српску и у хрватску књижевност“.
Буде ли матрица о којој говори професор Ломпар доследно примењена на косметско наслеђе, предвиђања су, разуме се, мрачна. Да ли мора бити тако? Управо када је Хилари Клинтон „поклањала“ Грачаницу, две иконе – као „залог“ православља – дар председника Путина, доспеле су на Косово. Круг се на неки начин затворио, односно тачније речено – отворио. Идуће заседање Комитета УНЕСКА за заштиту светске културне баштине биће одржано у Санкт Петерсбургу у јуну 2012 (Русија је преузела председавање Комитетом), и тада ће поново бити разматрана и усвајана канадска одлука о „стању конзервације средњовековних манастира на Косову (Србија)“.
Како да Срби, без великих и фаталних губитака, дакле мање-више као нација која данас јесу, преживе Империју, амерички нескривени и застрашујуће усредсређени погром? Ово питање данас јавно поставља један западњак, др Томас Флеминг, уредник часописа „Хронике“ („Chronicles“), у свом блогу на сајту британског дневног листа „Дејли мејл“. Његови духовити и метафорични одговори, можда су мање занимљиви од чињенице да он уопште разматра ову недоумицу, те дакле признаје да је својеврсни „мали геноцид“ над Србима управо у току, а да га светска јавност, не без извесне пажње и интересовања, наравно – прати.
Чини се да је за Србе и Србију, од Флемингових промишљања, далеко инспиративнија лекција коју је недавно, као занимљиво ауторско разматрање борбене тактике (разматране поводом друге теме и односа других земаља) објавио аналитичар Виктор Бурбакиј. Издвајамо, као штиво и савет универзалног значења, ауторов савет за „стратегију слабијег“.
Каква је то стратегија? Њена суштина, позната још у старој Кини под називом „стратагем“, између осталог говори да је заштита земље немогућа уколико не постоји схватање да је потребна њена одбрана.
Схватање о одбрани се не појављује само по себи, њега је, каже Бурбаки, немогуће формирати у друштву ако не постоји „слика непријатеља“, тј. уколико нема јасне, директне ознаке да постоји спољна претња. Може ли се и Грачаница одбранити, ма колико непорециво наша била, уколико се у срцу народа не учврсти једна слика и једна представа?

[/restrictedarea]