Crying time

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Нација је показала неку врсту радости што је Србија избегла гвоздени загрљај евроатлантских пријатеља

И таман када је евроатлантска марионетска власт у Србији умало показала домаћој јавности да је и „ништа“ – „нешто“, тј. да је статус кандидата, без датума почетка преговора, велики успех председника и владе, немачка дипломатијa је доказала да ни то „ништа“ не треба одмах дати Србији. То је, бесумње, створило утисак да ће Б. Тадић добити „педалу“ од својих ЕА господара, уколико у наредним месецима не постане још слугерањскији, још понизнији и деструктивнији – ако је то могуће.

ОПОЗИВА ОСТАВКА    
Приметили сте, међутим, да је на улицама већина људи задовољна исходом гласања у Бриселу. Лица су углавном ведра, пошто су искуства у досадашњем току приближавања Србије Унији економски болна, а политички понижавајућа. Чак ни понуђена опозива оставка г. Ђелића, замислите, није ражалостила становништво.
Са сваким кораком ближе ЕУ, држава је постајала све слабија, а привреда све мање конкурентна. Домаће банке (са страним власницима) показале су вештину да од државе, привреде и грађана направе дужничке робове. Применом економије деструкције привреда је срозана близу дна ранг листе међународне конкурентности, а индустријска производња је попут бика на кориди мучки убијена крвавим убодима стотина матадора („експерата“).
Зато је, вероватно, нација показала неку врсту радости што је Србија избегла гвоздени загрљај евроатлантских пријатеља. Ово, дабоме, не важи за велики број ЕА активиста, распоређених у набујалој државној администрацији, агенцијама, саветима, канцеларијама, комисијама, цивилним мрежама, НВО-има итд. Они су били истински тужни, пошто страхују да не остану без својих апанажа, плата, хонорара и дневница, чим престане потреба да заједно са саветницима из иностранства утичу на „раст демократског капацитета у процесу интеграције Србије и јачању јавне перцепције користи од глобалних изазова постиндустријског друштва“ (!?)

БРИСЕЛ И СУЗЕ    

[restrictedarea]

Иако будућност Србије у Европској унији, нарочито у промењеној „геометрији“, изгледа суморно, страх ме је да због задовољства које су грађани Србије показали поводом одлагања кандидатуре освета ЕА пријатеља не буде суровија од освете г. Хитлера због изненадног одустајања од пакта са Трећим Рајхом, 27. марта 1941. године. Можда се, овога пута, ни „штуке“, ни „фантоми“ неће залетати на Београд, али је историја међудржавног терора показала да постоје и много језивији начини.
По мишљењу лидера Империје, зима 2012. године би требало да буде време плакања, пошто Србија није успела да против својих економских и политичких интереса буде кандидована за члана заједнице, у коју, истина, није добродошла, али баш зато Енглези, Немци (и остали) желе да је у њу, а нарочито у НАТО, ма и силом угурају, пре одлучујућег похода на Русију, ради преузимања сибирских ресурса. Вашингтон и Брисел воле да виде сузе у очима кандидата, поготово ако су последице страха, немоћи или понизности, а не жаљења.

БАХАТЕ ПРЕТЊЕ     
Да бисмо избегли сурову освету оних који жарко желе да раскомадану Србију једном заувек згазе и умире, радећи с њом шта им је воља (а воља им није од изгледа боља), требало би да лица наших грађана зимус буду жалосна. Та зар да нам измакне прилика да постанемо, ако не прва, али свакако међу првима, европска „банана-република“! А уколико би Србија ипак остала ван Уније, није искључено да би, по моделу Либије или Ирака, у њу ипак била „укључена“.
Већ су узеле маха бахате претње редукцијом инвестиција и кредита, претње блокадом трговине, као и (засад још прикривене) претње подстицањем манифестација бројних домаћих ЕА активиста, уколико Србија буде упорна на путу одбране  суверенитета и равноправности са другим државама. Све је већ виђено на овом простору, а додатно усавршено у северној Африци, јужној Америци и источној Европи. Чедине и Борисове снаге отпора, као и Вукови четници, увелико оштре своје агитационе и пропагандне каме, које ће без размишљања да употребе не само против народа на северу Косова, него и против свих других који стану између њих и њихових евронатовских амбиција, издашних апанажа, плата и хонорара.

НЕМОГУЋА ТРАМПА
Видимо да ослабљена Србија у постојећим међународним околностима тешко може да избегне намењену судбину, било да се одупре терору Империје или да се не одупре. Као што, ни у једном случају, не може да избегне судбину сиромашне европске земље – каква јесте. Али упорном борбом може да покаже да је ослобођена заблуде коју јој упорно намећу, да живот својих грађана и достојанство народа може да трампи за „бољи живот“. Таква трампа никада и нигде није била могућа. Чим вас понизе будите уверени да ће вас узгред и опљачкати.
Они који верују да слобода, правда и достојанство могу да победе насиље и терор (како би се, иначе, те идеје одржале хиљадама година?) храбро ће прихватити борбу као животну филозофију. Чак и када није победоносна та борба генерише самопоштовање, уз које се сваки терет лакше подноси. А шанса за ослобођење и богатији живот, који је једино могућ у слободи – ипак постоји!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!