Паклени посмртни глобални живот Отпора

Пише Златко Богатиновски

Српски политички бренд у свету данас живи под другим именима и дела у име идеалне подметачине за рачун „владара из сенки“, пре свега Вашингтона. Тако је учињено пребацивање активности са директних оперативаца ЦИА-е и њених НВО паравана на особе које су имале непосредно искуство живота и политичког рада у „тешким режимским условима“

У Египту је још увек пролеће. Арапско. Спонтано. Са немирима и сукобима, па наизглед миром иза којег су на ред дошли повређени и убијени Копти, египатски хришћани, потом избори као нова епизода, наставак „снимања“ серијала „Револуција у Египту“. Или „Дестабилизација Египта“. Како год, неко свој посао није урадио како треба. Млади египатски „револуционари“ или њихови београдски инструктори „револуционарног рада“. Можда то баш тако и треба, како је сада. Уместо „револуције која траје“, дестабилизација која траје.
Где је почетак ових догађаја и ко их је стварно осмислио?

„ОД ДИКТАТУРЕ ДО ДЕМОКРАТИЈЕ“
Далеке 1965. године у Центру за међународне односе на Универзитету Харвард, у САД-у, др Џин Шарп је почео истраживање на тему ненасилног отпора. Дугогодишњи професор на Харварду, који иначе живи у радничком предграђу Бостона, 1973. године пише дело „Политика ненасилне акције“. Десет година касније оснива „Институт Алберт Ајнштајн“. Циљ оснивања Института је био „промовисање истраживања, политичких студија и образовања за стратешку употребу ненасилне борбе против диктатура, рата, геноцида“. Први велики практични рад, у саветодавном смислу, Шарп има 1992. године  у Бурми и на Тајланду.
Животно дело „Од диктатуре до демократије – концептуални оквир за ослобођење“ Шарп пише 1993. године. Књига има додатак од 198 метода ненасилне акције. Шарп ће рећи:„…све у чему смо учествовали је на том списку…“ Књига је преведена чак на 34 језика. Суштинска реченица Шарпове књиге је: „Када уклоните институције које подржавају систем, систем мора да падне“. Плашим се да је ова тврдња улазница за игранку без престанка. Свргнеш једне, поставиш нов систем, те исте свргну други, уклоне њихов и поставе свој систем, и тако у недоглед или у анархију. Контролисану анархију од стране изазивача таквог стања.
На другом крају света у Београду, у СР Југославији, октобра 1998. године се оснива Отпор, као независна студентска организација. Њен утемељитељ и идеолог је био још увек несвршени студент биологије Срђа Поповић, иначе члан тада опозиционе Демократске странке. Још је у тексту „Готов је Отпор“ из 2001. године, Душан Косановић навео да: „…прву поставу Отпора чине активисти Студентске уније, Студентске федерације и Покрета студената Србије, под координацијом Срђе Поповића, истакнутог члана Демократске странке, који је сазивао прве састанке и обезбеђивао неопходну инфраструктурну подршку. Свих двадесетак покретача Отпора су саборци из протеста 1996/1997. године који нису ушли у Студентски политички клуб, трансфер листу студентских вођа у политичке странке који су после протеста 1996/1997. године основали Чедомир Јовановић и Чедомир Антић. Током двогодишњег деловања, велики број покретача је из разних разлога напустио покрет, али та тема заслужује посебну анализу“. Срђа Поповић и Чедомир Јовановић трају ли, трају.
Индикативно је да је Отпор основан у време најжешћих битака Југословенске војске и полиције против шиптарских терориста из УЧК на Космету. Југославија је бомбардована 1999. године. Следеће године је, такође у октобру, свргнут Слободан Милошевић. Западни медији су извештавали да је  у томе удела имао баш Отпор. Студентско-омладински покрет се изборио за своју бољу будућност. Убрзо ће се видети какву. Међутим, победничкој и славодобитничкој организацији је на њеном Другом конгресу, фебруара 2001. године, управо незванични потпарол Отпора, инжењер Иван Маровић, саопштио ненадани крај „револуционарне бајке“, демонстрирајући компјутерско-политикантски шоу мајстора за видео игрице. „Кардељ“, како су га интерно звали други отпораши, ноншалантно се делегатима конгреса обратио не са говорнице већ са екрана преко снимљене поруке, где је присутнима објаснио да песница као симбол Отпора треба да оде у историју. Док су звиждуцима пратили овај видео снимак, делегати нису знали да се њихов покрет већ гаси. Одрадио је своје, скинут је Милошевић, идемо даље. Срђа и Иван су то све знали.

ОСНИВАЊЕ „БИЗНИС“ КОМПАНИЈА
То „идемо даље“ се десило 2003. године, када и један и други, и то годину пре дефинитивног нестајања Отпора са политичке сцене у Србији, оснивају своје „бизнис“ компаније. Срђа Поповић KANVAS, а Иван Маровић CNVR.
У време тихог гашења СР Југославије и стварања сурогат заједнице Србије и Црне Горе, 2004. године, „Отпор“ излази на изборе као политичка странка и после тоталног фијаска бива дефинитивно угашен, утапајући се, где би другде него у структуре Демократске странке.
Бивша елита Отпора се бацила на нови посао – извоз „револуција“ широм света. Отпор је „умро“, али је сада позиван дух Отпора ради подизања нових „револуција“. Тако је кренуо посмртни међународни живот Отпора као српског политичког бренда, под којим се одвијао трансфер знања о ненасилном рушењу недемократских режима и организовању „револуција“. Тамо где некоме – зна се коме – то треба. У име идеалне подметачине, а за рачун „владара из сенки“, и пре свега Ујка Сема, извршено је пребацивање активности са директних оперативаца ЦИА-е и њених НВО паравана на особе које су имале непосредно искуство живота и политичког рада у  „режимским“ условима, а које су истовремено мање подложне сумњама да ће наметати стране интересе. Зато су CANVAS и CNVR у Београду, а не у Вашингтону.
Први циљ нових „учитеља револуције“ су биле посткомунистичке земље бивше источне Европе, у ствари нове државе унутар садашње Заједнице независних држава, а све по ободу Русије: Белорусија, Украјина, Грузија, Узбекистан, Киргизија, Казахстан, Азербејџан, чак и сама Русија. Било је ових активиста  у Ирану и у Венецуели. Шарпове књиге су иначе забрањене у Русији.
Клинци који су наводно срушили диктатора су постали „тренери тренерима“ у разним „обојеним“ револуцијама и омладинским покретима који стоје иза њих, као што су: Зубр, Кмара, Жута пора, Болга, Кел-Кел, Јокх, Оборона…
Стратегија која је успела у Србији крајем деведесетих претворена је у шаблон. Сам Поповић каже да су после Београда радили у 37 земаља! Имали су неколико успешних „револуција“ пре Блиског истока: Грузија, Украјина, Либан, Малдиви, Тунис, Египат. Председник Венецуеле Хуго Чавес тврди да се ни у једној од тих земаља није десила права револуција, већ меки пуч. То и јесте базични психолошки механизам привлачности и тако једноставне и лагане прихватљивости отпорашког пословања: бити револуционар, а не пучиста, јер то много лепше звучи и још лепше изгледа, иако се у име „ненасилних револуција“ у ствари извршавају детаљно испланирани пучеви.
Најпознатија „тезга“ Срђе Поповића је Египат, Ивана Маровића Украјина, а ко зна колико земаља широм света чека на њих и на „праву демократију“.

…И ПОСАО РЕВОЛУЦИЈЕ
Срђа ће као самозвани идеолошки комесар Отпора у документарном филму „Посао револуција“ рећи све и свашта, али ће и сам да се прозове на тему финансирања рада његове „консултантске агенције“ из Гандијеве улица на Новом Београду, и „спонтаног“ рушења многих режима, тврдећи да ни Отпор, а ни ДОС својевремено нису добијали новац и да су људи спонтано излазили на улице. О тој назови независности и спонтаности ће писати многи аутори,  објашњавајући да је иза наоко спонтаних уличних догађаја постојала једна сасвим пажљиво разрађена стратегија у оквиру које је Отпор имао, насупрот свесно грађеном разбарушеном и самосвојном имиџу, једну сасвим дефинисану улогу.
Дакле, Срђа ће мудро: „И поред увреженог мишљења да Америка плаћа овај посао, ово је 100 посто финансирано од стране приватних лица“. Па ће наставити: „Наш највећи донатор је Србин, упознаћете га“. Не упознасмо га до краја филма. „Његово име је Слободан Ђиновић и он је такође мој партнер у овој организацији. То нам даје независност.“ Срђи можда даје независност, али је зато многима укида.
Реда ради требало би рећи да је председник Центра за стратегију ненасилног отпора CANVAS (Center of applied non-violent action and strategies) Слободан Ђиновић, а извршни директор Срђа Поповић. Центар за ненасилни отпор CNVR (Center for non-violent resistance) воде Иван Маровић, Александар Марић и Станко Лазендић. На ово ће Иван увек квазишмекерски рећи: „Није баш да је водим, али се ту мувам!“ Зна се ко је стварно води. Иван је постао светски познат не само по Отпору и CNVR-у већ и по видео игрици о начинима ненасилне борбе коју је креирао за продукцијску компанију „Јорк Зимерман“, компанију „Бреквеј гејмс“ и наравно „Међународни центар за ненасилни конфликт“. Нек се деца играју до миле воље.
Очито да је Срђа Поповић кључни актер ових активности. Некадашњи градски одборник ДС-а прославио се у афери „Бодрум“ први пут као мислилац тврдећи да једна особа може у исто време да буде на два места. Касније заступник, па помоћник министра у Министарству екологије у влади Зорана Ђинђића, саветник за одрживи развој садашњег потпредседника Владе Србије Божидара Ђелића и председник еколошког фонда „Екотопија“.
Слободан Наумовић са Филозофског факултета у Београду у научном раду „Отпор као постмодерни Фауст“ из 2006. године изнеће низ занимљивих података који детаљно осветљавају генезу настанка Отпора, начин функционисања, па самим тим објашњавају и данашње активности CANVAS-а и CNVR-а. Он каже да су оба центра створена по угледу на вашингтонски „Међународни центар за ненасилне сукобе“ („International centre on non violent conflict“), чији је оснивач и председник др Питер Акерман, али и на „Фридом хаус“, у којем је Акерман такође високи функционер, где су Марић и Лазендић чак били ангажовани као специјални саветници ФХ-а за омладинске покрете у Украјини.
Наумовић наводи да је баш у време оснивања Отпора, октобра 1998, Србију посетио извесни Марек Казакијевец, „пољски емигрант“ повезан са „Мировним покретом из Калифорније“ (?!), како би припаднике српских невладиних организација упознао са стратегијама и тактикама ненасилне борбе. Том приликом је Миљенку Дерети, извршном директору „Грађанских иницијатива“, иначе ововременом потписнику „Преокрета“, уручио бурманско издање Шарпове књиге „Од диктатуре до демократије“. Превод тог дела Дерета је издао у 4.500 примерака по завршетку НАТО бомбардовања Југославије. Долазак Шарпове књиге у Југославију још у јесен 1998. године и то преко више канала, јер су књигу убрзо добили и „отпораши“, сигурно је посредан доказ да је „рушење диктатуре“ већ тада било међу најважнијим регионалним циљевима америчке администрације.
Следећи битан моменат је био стручни семинар у Будимпешти, 2000. године, за двадесетак највиших руководилаца Отпора о теорији и техникама ненасилне борбе др Шарпа. Семинар је водио пензионисани пуковник војске САД-а Роберт Хевли, командос, ветеран вијетнамског рата, војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, коју је пре тога заједно са Шарпом „одрадио“, па за демократски труд овим и посебно награђен. Да не заборавимо оно најважније: пуковник није био само зелена беретка, већ највиши представник Централне информативне агенције (ЦИА) у Бурми, у периоду од 1982. до 1984. године, како ће саопштити Јелена Божиловић у своме раду „Отпор – од студентског покрета до политичке партије“, на предмету „политичка социологија“, на докторским студијама Филозофског факултета у Београду. Е да, овај „ненасилни ратник“ је члан Шарповог „Института Алберт Ајнштајн“. Случајност, зар не?
Семинар је организовала вашингтонска НВО УСАИД (United States Agency for International Development) у луксузном хотелу „Хајат“, од 31. марта до 3. априла 2000. године. УСАИД иначе бије глас да је невладина организација која се у ствари финансира владиним новцем и да је специјализована за субверзивно „ненасилно“ рушење система у другим земљама.
Курсеве и радионице је „отпорашима“ водио и већ спомињани стручњак Питер Акерман.

ПУКОВНИЦИ И ДОКТОРИ
Данас Срђа Поповић не жели да се сећа тог времена. Вероватно није добро за имиџ компаније и за његов не баш транспарентни бизнис. Крајем јануара 2001. године усред Београда је говорио: „Врло смо му захвални (пуковнику) за све што је учинио за демократију у Србији“.

[restrictedarea]

Други „отпораш“, Александар Марић, говорећи много касније о томе, скратиће трајање обуке са четири на само један дан, као да то битно умањује њихов грех. „Најоштрије демантујем све приче о томе како смо били у некаквим камповима за обуку. Чувени (сиц!) пуковник Хевли одржао је једнодневни семинар у Будимпешти за 25 активиста Отпора, марта 2000. године“.
Миља Јовановић, сада чланица ДС-а, такође један од оснивача Отпора, опет ће бриљантно „изланути“ следеће: „…на тренинге смо, па и на онај Хевлијев, слали оне наше чланове који су били уморни и под стресом да се на неколико дана одморе“. Хевли је пуковник, а не психијатар!
Др Питер Акерман је тек посебан лик. Један је од директора Савета за иностране односе ЦФР-а (Council for foreign relations) по злу чувеном за Србе. Поред њега, у Управном одбору тог Савета седи читава колекција љубитеља Србије и Срба: Мадлен Олбрајт, покојни Ричард Холбрук, генерал Колин Пауел, чувени брачни пар Клинтон, као и многи други. Овде треба споменути да је ЦФР само једна од интересних група, оперативних центара корпорацијске и државничке светске елите које су међусобно повезане и са „елитним клубовима“, као што су Трилатерална комисија и група Билдерберг. Ту се појављује фамозни Дејвид Рокфелер, и многи бивши амерички председници, чланови европских краљевских породица и друге западне „високопрофитне“ личности.
Очигледно је да производећи такозване „ненасилне револуције“,  тзв. „учитељи револуционара“ раде, не само за америчку владу и владе НАТО земаља, већ и за појединце, творце новог глобалног, политичког и финансијског поретка.  Вероватно због тога их и називају именима – „српски јаничари глобализма“ и „квислинзи нашег доба“.
Акермана у самој Америци бије глас да је корумпирани банкар, који је стекао богатство манипулишући банкарским меницама у „Рокпорт капитал инц.“, преко својих пријатеља у Стејт департменту. Наумовић ће га у свом раду назвати „финансијером и филантропом“.
Самог Акермана и његов „карактер“ је најбоље описао човек са његове стране, др Шарп следећим речима: „Када неко од америчких владиних службеника не жели да изазове међународни инцидент кроз директне контакте са дисидентима из земаља у којима су САД заинтересоване за промену режима, онда они дискретно сугеришу господина Акермана коме се такве ствари не гаде“. Баш лепо колегијално мишљење од човека кога је опет председник Венецуеле Хуго Чавес означио као агента ЦИА-е. Све један доктор бољи од другог!

ТРИ МУСКЕТАРА ГЛОБАЛИЗМА
Ова три мускетара глобализма (Шарп, Акерман, Хевли) су део гигантске стратегије САД-а у походу на читаву планету у којој је, нажалост, прво страдала СФРЈ. У тој мрежи креатора новог, не зна се каквог света, Поповић, Маровић и њима слични су само солидни чистачи ципела.
Подсетимо се да је план за разбијање и смрт Југославије одобрио прослављени холивудски глумац Роналд Реган, који је глумећи председника САД-а 1984. године одобрио план НСДД 133, чиме је почела примена тзв. „Реганове доктрине“ у спољној политици САД-а. Тада је и основана „Балканска иницијатива“, при америчком „Институту за мир“, чији се директор Данијел Сервер касније директно укључио у свргавање Милошевића са власти.
Учествујући у скоро свим ратовима после Другог светског рата САД су спроводиле на врло агресиван начин политику афирмације предаторског, отимачког капитализма. Усвајањем и применом Реганове доктрине америчка влада је покушала да улепша слику о својим насилничким акцијама, тиме што су многе ингеренције које су до тада биле искључиво у делокругу рада ЦИА-е пребачене на тзв. „невладине и паравладине организације“, које су у ствари биле само параван – агенције за ЦИА организацију. Иако су, наводно биле независне, финансиране су директно или индиректно из буџета америчког Конгреса и тајних фондова Стејт департмента. Прво је формирана УСАИД, касније следе НЕД (National Endowment for Democracy), „Карнеги фондејшн“, „Сорос“ (ОСИ- Open Society Institute), НДИ (Национални Демократски Институт Демократске Странке), ИРИ (Интернационални Републикански Институт Републиканске Странке), УСИП, „Фридом хаус“, мање познате АЕИ, ИЦНЦ. Невероватно је, али истинито, да су скоро сви сарађивали са Отпором.
Тиме се исплела смртоносна паукова мрежа која је могла да почне да дави све Американцима непослушне државе света. А ако би ствари кренуле погрешним путем Стејт департмент је могао званично да буде чист, пошто су све прљавштине, ризик и бламаже за евентуалне неуспехе операција биле адресиране на ове фантомске НВО са којима америчка влада званично нема ништа. О тој стратегији рада америчких НВО, али и о очигледном америчком ангажовању и свакојакој помоћи Отпору детаљно пишу и Слободан Наумовић и Јелена Божиловић у својим радовима.

„ПСИ РАТА КОЈИ НЕ ЛАЈУ“
Још 2000. године о „псима рата који не лају“ језгровито је  писао „Вашингтон пост“, наводећи да су: „…консултанти плаћени из буџета америчке владе имали кључну улогу, иза буквално сваког елемента кампање против Милошевића – контролишући јавно мњење, тренирајући хиљаде опозиционих активиста и организујући витално паралелно пребројавање гласова. Амерички порезници су платили из свог џепа око пет хиљада спреј-контејнера са бојом које су дате студентским активистима да по целој Србији исписују по зидовима анти-Милошевићевске графите, и финансирали су око 2,5 милиона стикера са слоганом ‘Готов је’…“ У ту сврху је обезбеђено 80 тона самолепљивог папира, плус десетине хиљада црних мајици са штампаном песницом, па стотине компјутера за локалне центре, чак и мобилни телефони! Сличне информације су износили и „Њујорк тајмс магазин“, „Гардијан“, „Фајненшел тајмс“, „Економист“, „Сандеј тајмс“, Би-Би-Си…
Александар Марић ће једном приликом искрено рећи: „Условно се слажем са онима који тврде да смо ми оружје у рукама Запада, јер се то што ми радимо најчешће поклапа са интересима Америке“. Како данас звуче истинито и постпророчански слогани власти о Отпору и „отпорашима“: „Мадлен Југенд“, „Ин бед вит НЕД“ и „Продајем, јер волим да издајем“ на плакату уз стиснуту песницу из које вире долари.
Срђа Поповић ће ипак и дан-данас негирати овакве корене свог ангажовања, тврдећи да је његов консултантски рад 100 посто независан. Тако му је сигурно лакше. Због савести. Ако је уопште има. И морала.  Ако је сам др Шарп говорио да „кључни мотиви његовог рада нису етичке природе, и да то нема везе са пацифизмом“, шта очекивати од једног од најбољих ученика.
Срђа упорно прича своју причу: „…део нашег рада је сада усмерен на Блиски исток. И ми већ причамо о осам или девет различитих земаља. У неким од ових земаља, које ја наравно нећу да именујем, већ имамо добре групе са којима смо у контакту. Не желимо да их изложимо опасности, па нећемо отворено да причамо о томе!“ Пословна тајна или отворено мешање у унутрашње ствари суверених држава?
На ту тему ће Миља Јовановић искрено рећи: „У начелу се слажем да се можда мешамо у унутрашње ствари неке земље“. Али ће се и брзо оправдати: „…колико год се ми овде опирали, глобализација је узела маха“.
Питамо се да ли су сви они заједно икада размишљали о моралној одговорности због мешања у унутрашње ствари других земаља, поготово ако се ситуација отме контроли и евентуално дође до крвопролића? Где су границе толиког хуманизма и солидарности? Ако их је др Шарп учио да је „револуција велика журка“, да ли их је научио шта да раде када падну прве главе? О томе нико од њих једноставно не воли да прича. А иако се пролије крв, па шта? Колатералне штете се дешавају у сваком „послу“, што не би и у овом.
Када смо већ код посла требало би рећи да се у овом бизнису врти велики новац још од 1998. године. Само је НЕД 1999. и 2000. године у Србији потрошио три милиона долара. „Њујорк тајмс магазин“ је тада писао да је Отпор био највећи прималац стране помоћи. Стотине хиљада долара је добијено за мајице и беџеве, а претпоставља се да су челни људи Отпора добијали појединачну приватну помоћ, али се о овоме у Вашингтону не могу добити никакве информације. ИРИ је тада потрошила у Србији 1,8 милиона долара, чувени УСАИД преко 20 милиона долара!
Сам пуковник Хевли је признао почетком 2008. године у интервјуу уреднику магазина „Мир“ г-ђи Мети Спенсер да је био изузетно изненађен када је председник Клинтон одобрио 25 милиона долара само за финансирање и обуку Отпора. Амерички Конгрес је, с друге стране, одобрио 45 милиона долара за рад „Балканске иницијативе“, при „Институту за мир“, на захтев његовог директора др Данијела Сервера, а за финансирање насилне промене Милошевићевог режима употребом „ненасилних“ метода. Новца к’о салате. За све, па и за учитеље револуције. Неко од њих је рекао да у овим ненасилним акцијама учествују из идеала наравно, али семинаре држе за скромну надокнаду. Не зна се колико је то скромно, али се зна да је Срђа Поповић прошле године прелетео због посла ни мање, ни више него 100 хиљада миља. Мало ли је? Е то је предност рада за агенцију. Слатко се напутујеш и нагледаш света. То се свиђа и Александру Марићу. Он чак каже да тај посао види као посао за читав живот.

ОТПОРАШИ У РАЈУ, АЛИ НЕ И НА КОСОВУ
У оквиру ове приче – гром вест. „Отпораши“ добили острво. Слободан Ђиновић и Срђа Поповић су добили 2009. године 35-годишњу концесију на острво Тинаду у Индијском океану, у светском туристичком рају Малдивима! Мали знак пажње новог председника Малдива Мохамеда Нашида кога је CANVAS уз помоћ демократске „револуционарне“ омладине довео на власт уместо дотадашњег „режимлије“ Абдула Гајума. Шта ли је тек новом председнику остало? Преко хиљаду острва…
У знак бескрајне захвалности CANVAS-у и Србима на „стручној“ помоћи, Малдиви су – признали Косово као независну државу! То је у великом стилу најављивао најбогатији Шиптар Беџет Пецоли, финансијер УЧК и НАТО кампање против СР Југославије, проглашења независности Косова и сакупљања признања од свакојаких држава. Срђа Поповић је управо у то време био на Малдивима, али само због – острва! На Малдивима је учитељ револуционара био, а на Косову није. Или је био тајно да ми не знамо. Толико тајно да ни он не зна да је био тамо.
Е да, пусто Косово. Где је Отпор тамо? Жесток отпор је свуда, само „отпораша“ нема. Прави отпор је на барикадама. Барикаде нису обрађене међу 198 метода др Шарпа, па „инструктори“ не знају како да помогну. Док се Срђа, Иван и друштво учитеља револуције смисли, било би добро, зарад историје, а и дефинисања 199 методе, утврдити ко је и зашто наредио да се обори прво дрво на Космету за барикаде, и које је то дрво било?
За разлику од Срба на Космету, „отпорашима“ се баш испуњавају снови. Срђа је добио острво, Иван видео и додирнуо Џорџа Буша, додуше у Братислави, а не у Вашингтону, али Џорџ је Џорџ. Ма где био.
Сада могу коначно да се окрену рањеној домовини. Иван је и најавио: „Изгледа да ћемо морати ускоро опет на улице!“ На које, питам се? Приштинске или Митровачке? А могло би и на барикаде, не само на улице. Чух да се ових дана Београдом пронела вест: дошао Срђа са Малдива, Иван из Америке и – иду на Космет. Нагађа се само код кога? Код Тачија који „зарађује“ 100 хиљада евра дневно или код српске „беде“ на барикадама који ништа не зарађују дневно сем гумених метака и сузавца, за сада, али и не продају ништа, па ни своју једину државу Србију.
Замислите да Иван направи видео игрицу „Срби на барикадама у 200 варијанти“ или видео игрицу о борби против окупације Космета? Замислите стварно немогуће: Приштину исписану графитима против УЧК и Тачија, облепљену Тачијевим сликама испод којих пише „Готов је“, мајице и беџеве на којима пише „Косово је Србија“. И замислите мир на Космету. Због Срђе и Ивана. Па да их предложимо за „Нобелову награду“, наравно за мир.

_________________

Енгдал о тајнама Вашингтона

О врхунској америчко-српској ујдурми, о посредницима у успостављању новог уместо старог, а ипак истог, империјалистичког светског поретка говори и Вилијам Енгдал, 67-годишњи историчар, економиста, писац, предавач на Универзитету „Принстон“ у САД-у, на којем је и дипломирао политичке студије. Енгдал је између осталог написао књиге: „Столеће рата:Англоамеричка нафтна политика и нови светски поредак“, „Семе уништења – геополитика генетски модификоване хране и глобално царство“, „Потпуна доминација: Тоталитарна демократија у новом светском поретку“ и „Богови новца: Вол стрит и смрт америчког столећа“.
Енгдал скоро 40 година пише о тајној геополитици Вашингтона. Његова мрежа извора сеже дубоко у америчке тајне службе. Убеђен је да Отпор никада није деловао самостално. Каже да су:„…кључни играчи у Отпору створили CANVAS, и активни су у неких педесетак земаља. Они једноставно прате циљеве које су зацртали људи у Вашингтону за промене одређених режима. Они користе ово идеализовање да су у питању млади идеалисти из Србије који су успели у својој намери. Они су срећни да то могу да покажу остатку света. То је недовољно објашњење. Мислим да су они финансирани од стране америчке обавештајне службе за овај посао и њихове циљне државе, типа Египат, су управо оне државе које су на листи Пентагона за дестабилизацију и рушење власти“.
Енгдал даље каже да је: „Г. Шарп у једном тренутку говорио о ненасиљу као методи борбе. Они иду у разне државе света од завршетка хладног рата и дестабилизују власти које пружају отпор плану глобализације, како је Вашингтон дефинише. Догађаји у Северној Африци, и на Блиском истоку, у Бахреину, Јемену, сежу до 2003. године и америчке окупације Ирака. Џорџ Буш је на Самиту „Г8“ 2004. године најавио већи блискоисточни пројекат по којем би Вашингтон претворио Блиски исток у рај слободне трговине, као што је претворена Пољска и земље Источне Европе са шок терапијом“. Пројекат за манипулацију десетине милиона људи који тога нису свесни, па ни млади „револуционари“, покретачи демонстрација. Срђин египатски ученик, активиста из Каира Мохамед Абдел ће на то увређено рећи: „Не могу да верујем да Американци могу да утичу на милионе људи“.

_________________

Мислиоци

Краја увођењу тоталитарне демократије изгледа нема. Срђа Поповић чак наговештава: „Наша идеја је да искористимо тренутак да направимо сталну институцију. Хајде да видимо шта можемо да урадимо са интелектуалцима. Има сјајних интелектуалаца у САД-у. Желимо да направимо сталну међународну организацију ‘тхинк-танк’, политички институт, који ће обавештавати свет о ономе шта се догађа“. Ако ово није трагикомична будућност, онда је монструозна. Срђа би да један Ноам Чомски стоји мирно испред тамо неких Орвелових ликова. Он би још и више, да Ноам Чомски стоји мирно пред њим, пред Срђом мислиоцем. Поповић је, наиме, ових дана ушао на годишњу листу 100 глобалних мислилаца чије идеје, и јавно и професионално деловање, утичу на светску јавну и друштвену сцену, по оцени америчког политичког магазина „Форејн полиси“. Човек је у елитном друштву, јер су добитници овогодишњег признања Барак Обама, Ангела Меркел, Никола Саркози, Бернар Анри-Леви. Ноам Чомски није на овој  листи.

[/restrictedarea]

9 коментара

  1. Avatar

    Postavlja se jedno pitanje kako umne glave kada oni nekriju sta rade nenadju nacin da im to vrata kao BUMERANG

  2. Avatar

    Jednog lepog dana kada nas budu optužili za prevrate u svetu
    netreba da se češkamo iza uha jer već je vidljvo gde su prljavi
    prsti ponekih Srba,a ima i onih koji su javno rekli da su ruke
    prljve.Trebaće dok ne izsede krpu pa korpu za odpad.

  3. Avatar

    Za većinu ljudi u Srbiji ostala je nepoznanica odakle se pojavio”Otpor” i ko mu dade vlast? Boravili su u Skupštini Srbije i u vrijeme kada niko nije ko podržava ideje i način djelovanja ”Otpora”? Ako ih je ovlastio narod i ako nijesu radili podmazani nečijim novcem, onda bi veoma voljeli da nam neko kaže kako se može utvrditi koliki broj ljudi je podržavao ”Otpor” s obzirom da su se našli u Skupštini kao ”nečiji predstavnici”. Čiji?

  4. Avatar

    Ruke ciste, a,
    savesti nema.
    Novca ima, a
    smrti, ni broja.
    Sve je cisto, a
    i Otpor, isto.

  5. Avatar

    … one ‘pesnice’ ne vidjamo vise ( mada se “oseca”, sada u Rusiji ?!) .. ?! Porasle su kandze..?! Tuzno, kako ima ljudi koji u prelesti olako zabrazde u sluzbu antihrista ?!

  6. Avatar

    Otpor radi za CIA prljave poslove shirom sveta,obarajuci legalne rezime,a postavljajuci nove marionetske rezime.Naravno,sve je to fino upakovano u nekakve humanitarno demokratske organizacije,koje isto financira CIA.Naravno,niko ne smije javno da kaze tacno o cemu se radi,jer se svi boje reakcije Amerike.Za ove stvari Otpor/a se prije tridesetak godina bogami dobijala u svakoj drzavi velika robija.U nekoliko drzava EU je prije dvadesetak dana bas na njihovim medijima,TV bila reportaza o tome:http://vimeo.com/25641847 ili ova reportaza:http://www.foreignpolicy.com/articles/2011/02/16/revolution_u?page=full

  7. Avatar

    ..колико је дјеце у тим демократским револуцијама остало беѕ очева и мајки,ѕбог тог Поповића и његових налогодаваца и њихових револуција.Можеш ли спавати Поповићу од те силне среће што усрећујеш људе уѕ гробаре овог свијета!

  8. Avatar

    Bio sam, s ponosom kazem, clan narodnog pokreta “otpor”, koga, da podsetim sve komentatore ovde, nisu cinili nikakvi stranic placenici i domaci izdajnici, koji su postojali samo na dnevniku2, vec srpska mladost – djaci, studenti, nezaposleni, zaposlecni, visoki, niski… Svi oni koji su hteli jednu bolju, slobodnu Srbiju, lisenu terora jednog postkomunistickog rezima i samovolje dvoje ljudi – Slobe i Mire. Oni protiv kojih smo se borili, zvali su nas “izdajnicima”, jer su ludih devedestih te fore jako dobro prolazile kod naroda, koji je bio sludjen zivotom pod sankcijama, u ratnom okruzenju itd.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *