Паклени посмртни глобални живот Отпора

Пише Златко Богатиновски

Српски политички бренд у свету данас живи под другим именима и дела у име идеалне подметачине за рачун „владара из сенки“, пре свега Вашингтона. Тако је учињено пребацивање активности са директних оперативаца ЦИА-е и њених НВО паравана на особе које су имале непосредно искуство живота и политичког рада у „тешким режимским условима“

У Египту је још увек пролеће. Арапско. Спонтано. Са немирима и сукобима, па наизглед миром иза којег су на ред дошли повређени и убијени Копти, египатски хришћани, потом избори као нова епизода, наставак „снимања“ серијала „Револуција у Египту“. Или „Дестабилизација Египта“. Како год, неко свој посао није урадио како треба. Млади египатски „револуционари“ или њихови београдски инструктори „револуционарног рада“. Можда то баш тако и треба, како је сада. Уместо „револуције која траје“, дестабилизација која траје.
Где је почетак ових догађаја и ко их је стварно осмислио?

„ОД ДИКТАТУРЕ ДО ДЕМОКРАТИЈЕ“
Далеке 1965. године у Центру за међународне односе на Универзитету Харвард, у САД-у, др Џин Шарп је почео истраживање на тему ненасилног отпора. Дугогодишњи професор на Харварду, који иначе живи у радничком предграђу Бостона, 1973. године пише дело „Политика ненасилне акције“. Десет година касније оснива „Институт Алберт Ајнштајн“. Циљ оснивања Института је био „промовисање истраживања, политичких студија и образовања за стратешку употребу ненасилне борбе против диктатура, рата, геноцида“. Први велики практични рад, у саветодавном смислу, Шарп има 1992. године  у Бурми и на Тајланду.
Животно дело „Од диктатуре до демократије – концептуални оквир за ослобођење“ Шарп пише 1993. године. Књига има додатак од 198 метода ненасилне акције. Шарп ће рећи:„…све у чему смо учествовали је на том списку…“ Књига је преведена чак на 34 језика. Суштинска реченица Шарпове књиге је: „Када уклоните институције које подржавају систем, систем мора да падне“. Плашим се да је ова тврдња улазница за игранку без престанка. Свргнеш једне, поставиш нов систем, те исте свргну други, уклоне њихов и поставе свој систем, и тако у недоглед или у анархију. Контролисану анархију од стране изазивача таквог стања.
На другом крају света у Београду, у СР Југославији, октобра 1998. године се оснива Отпор, као независна студентска организација. Њен утемељитељ и идеолог је био још увек несвршени студент биологије Срђа Поповић, иначе члан тада опозиционе Демократске странке. Још је у тексту „Готов је Отпор“ из 2001. године, Душан Косановић навео да: „…прву поставу Отпора чине активисти Студентске уније, Студентске федерације и Покрета студената Србије, под координацијом Срђе Поповића, истакнутог члана Демократске странке, који је сазивао прве састанке и обезбеђивао неопходну инфраструктурну подршку. Свих двадесетак покретача Отпора су саборци из протеста 1996/1997. године који нису ушли у Студентски политички клуб, трансфер листу студентских вођа у политичке странке који су после протеста 1996/1997. године основали Чедомир Јовановић и Чедомир Антић. Током двогодишњег деловања, велики број покретача је из разних разлога напустио покрет, али та тема заслужује посебну анализу“. Срђа Поповић и Чедомир Јовановић трају ли, трају.
Индикативно је да је Отпор основан у време најжешћих битака Југословенске војске и полиције против шиптарских терориста из УЧК на Космету. Југославија је бомбардована 1999. године. Следеће године је, такође у октобру, свргнут Слободан Милошевић. Западни медији су извештавали да је  у томе удела имао баш Отпор. Студентско-омладински покрет се изборио за своју бољу будућност. Убрзо ће се видети какву. Међутим, победничкој и славодобитничкој организацији је на њеном Другом конгресу, фебруара 2001. године, управо незванични потпарол Отпора, инжењер Иван Маровић, саопштио ненадани крај „револуционарне бајке“, демонстрирајући компјутерско-политикантски шоу мајстора за видео игрице. „Кардељ“, како су га интерно звали други отпораши, ноншалантно се делегатима конгреса обратио не са говорнице већ са екрана преко снимљене поруке, где је присутнима објаснио да песница као симбол Отпора треба да оде у историју. Док су звиждуцима пратили овај видео снимак, делегати нису знали да се њихов покрет већ гаси. Одрадио је своје, скинут је Милошевић, идемо даље. Срђа и Иван су то све знали.

ОСНИВАЊЕ „БИЗНИС“ КОМПАНИЈА
То „идемо даље“ се десило 2003. године, када и један и други, и то годину пре дефинитивног нестајања Отпора са политичке сцене у Србији, оснивају своје „бизнис“ компаније. Срђа Поповић KANVAS, а Иван Маровић CNVR.
У време тихог гашења СР Југославије и стварања сурогат заједнице Србије и Црне Горе, 2004. године, „Отпор“ излази на изборе као политичка странка и после тоталног фијаска бива дефинитивно угашен, утапајући се, где би другде него у структуре Демократске странке.
Бивша елита Отпора се бацила на нови посао – извоз „револуција“ широм света. Отпор је „умро“, али је сада позиван дух Отпора ради подизања нових „револуција“. Тако је кренуо посмртни међународни живот Отпора као српског политичког бренда, под којим се одвијао трансфер знања о ненасилном рушењу недемократских режима и организовању „револуција“. Тамо где некоме – зна се коме – то треба. У име идеалне подметачине, а за рачун „владара из сенки“, и пре свега Ујка Сема, извршено је пребацивање активности са директних оперативаца ЦИА-е и њених НВО паравана на особе које су имале непосредно искуство живота и политичког рада у  „режимским“ условима, а које су истовремено мање подложне сумњама да ће наметати стране интересе. Зато су CANVAS и CNVR у Београду, а не у Вашингтону.
Први циљ нових „учитеља револуције“ су биле посткомунистичке земље бивше источне Европе, у ствари нове државе унутар садашње Заједнице независних држава, а све по ободу Русије: Белорусија, Украјина, Грузија, Узбекистан, Киргизија, Казахстан, Азербејџан, чак и сама Русија. Било је ових активиста  у Ирану и у Венецуели. Шарпове књиге су иначе забрањене у Русији.
Клинци који су наводно срушили диктатора су постали „тренери тренерима“ у разним „обојеним“ револуцијама и омладинским покретима који стоје иза њих, као што су: Зубр, Кмара, Жута пора, Болга, Кел-Кел, Јокх, Оборона…
Стратегија која је успела у Србији крајем деведесетих претворена је у шаблон. Сам Поповић каже да су после Београда радили у 37 земаља! Имали су неколико успешних „револуција“ пре Блиског истока: Грузија, Украјина, Либан, Малдиви, Тунис, Египат. Председник Венецуеле Хуго Чавес тврди да се ни у једној од тих земаља није десила права револуција, већ меки пуч. То и јесте базични психолошки механизам привлачности и тако једноставне и лагане прихватљивости отпорашког пословања: бити револуционар, а не пучиста, јер то много лепше звучи и још лепше изгледа, иако се у име „ненасилних револуција“ у ствари извршавају детаљно испланирани пучеви.
Најпознатија „тезга“ Срђе Поповића је Египат, Ивана Маровића Украјина, а ко зна колико земаља широм света чека на њих и на „праву демократију“.

…И ПОСАО РЕВОЛУЦИЈЕ
Срђа ће као самозвани идеолошки комесар Отпора у документарном филму „Посао револуција“ рећи све и свашта, али ће и сам да се прозове на тему финансирања рада његове „консултантске агенције“ из Гандијеве улица на Новом Београду, и „спонтаног“ рушења многих режима, тврдећи да ни Отпор, а ни ДОС својевремено нису добијали новац и да су људи спонтано излазили на улице. О тој назови независности и спонтаности ће писати многи аутори,  објашњавајући да је иза наоко спонтаних уличних догађаја постојала једна сасвим пажљиво разрађена стратегија у оквиру које је Отпор имао, насупрот свесно грађеном разбарушеном и самосвојном имиџу, једну сасвим дефинисану улогу.
Дакле, Срђа ће мудро: „И поред увреженог мишљења да Америка плаћа овај посао, ово је 100 посто финансирано од стране приватних лица“. Па ће наставити: „Наш највећи донатор је Србин, упознаћете га“. Не упознасмо га до краја филма. „Његово име је Слободан Ђиновић и он је такође мој партнер у овој организацији. То нам даје независност.“ Срђи можда даје независност, али је зато многима укида.
Реда ради требало би рећи да је председник Центра за стратегију ненасилног отпора CANVAS (Center of applied non-violent action and strategies) Слободан Ђиновић, а извршни директор Срђа Поповић. Центар за ненасилни отпор CNVR (Center for non-violent resistance) воде Иван Маровић, Александар Марић и Станко Лазендић. На ово ће Иван увек квазишмекерски рећи: „Није баш да је водим, али се ту мувам!“ Зна се ко је стварно води. Иван је постао светски познат не само по Отпору и CNVR-у већ и по видео игрици о начинима ненасилне борбе коју је креирао за продукцијску компанију „Јорк Зимерман“, компанију „Бреквеј гејмс“ и наравно „Међународни центар за ненасилни конфликт“. Нек се деца играју до миле воље.
Очито да је Срђа Поповић кључни актер ових активности. Некадашњи градски одборник ДС-а прославио се у афери „Бодрум“ први пут као мислилац тврдећи да једна особа може у исто време да буде на два места. Касније заступник, па помоћник министра у Министарству екологије у влади Зорана Ђинђића, саветник за одрживи развој садашњег потпредседника Владе Србије Божидара Ђелића и председник еколошког фонда „Екотопија“.
Слободан Наумовић са Филозофског факултета у Београду у научном раду „Отпор као постмодерни Фауст“ из 2006. године изнеће низ занимљивих података који детаљно осветљавају генезу настанка Отпора, начин функционисања, па самим тим објашњавају и данашње активности CANVAS-а и CNVR-а. Он каже да су оба центра створена по угледу на вашингтонски „Међународни центар за ненасилне сукобе“ („International centre on non violent conflict“), чији је оснивач и председник др Питер Акерман, али и на „Фридом хаус“, у којем је Акерман такође високи функционер, где су Марић и Лазендић чак били ангажовани као специјални саветници ФХ-а за омладинске покрете у Украјини.
Наумовић наводи да је баш у време оснивања Отпора, октобра 1998, Србију посетио извесни Марек Казакијевец, „пољски емигрант“ повезан са „Мировним покретом из Калифорније“ (?!), како би припаднике српских невладиних организација упознао са стратегијама и тактикама ненасилне борбе. Том приликом је Миљенку Дерети, извршном директору „Грађанских иницијатива“, иначе ововременом потписнику „Преокрета“, уручио бурманско издање Шарпове књиге „Од диктатуре до демократије“. Превод тог дела Дерета је издао у 4.500 примерака по завршетку НАТО бомбардовања Југославије. Долазак Шарпове књиге у Југославију још у јесен 1998. године и то преко више канала, јер су књигу убрзо добили и „отпораши“, сигурно је посредан доказ да је „рушење диктатуре“ већ тада било међу најважнијим регионалним циљевима америчке администрације.
Следећи битан моменат је био стручни семинар у Будимпешти, 2000. године, за двадесетак највиших руководилаца Отпора о теорији и техникама ненасилне борбе др Шарпа. Семинар је водио пензионисани пуковник војске САД-а Роберт Хевли, командос, ветеран вијетнамског рата, војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, коју је пре тога заједно са Шарпом „одрадио“, па за демократски труд овим и посебно награђен. Да не заборавимо оно најважније: пуковник није био само зелена беретка, већ највиши представник Централне информативне агенције (ЦИА) у Бурми, у периоду од 1982. до 1984. године, како ће саопштити Јелена Божиловић у своме раду „Отпор – од студентског покрета до политичке партије“, на предмету „политичка социологија“, на докторским студијама Филозофског факултета у Београду. Е да, овај „ненасилни ратник“ је члан Шарповог „Института Алберт Ајнштајн“. Случајност, зар не?
Семинар је организовала вашингтонска НВО УСАИД (United States Agency for International Development) у луксузном хотелу „Хајат“, од 31. марта до 3. априла 2000. године. УСАИД иначе бије глас да је невладина организација која се у ствари финансира владиним новцем и да је специјализована за субверзивно „ненасилно“ рушење система у другим земљама.
Курсеве и радионице је „отпорашима“ водио и већ спомињани стручњак Питер Акерман.

ПУКОВНИЦИ И ДОКТОРИ
Данас Срђа Поповић не жели да се сећа тог времена. Вероватно није добро за имиџ компаније и за његов не баш транспарентни бизнис. Крајем јануара 2001. године усред Београда је говорио: „Врло смо му захвални (пуковнику) за све што је учинио за демократију у Србији“.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну