Заборављена дела великог Јосифа Рајачића

Пише Ратко Дмитровић

Мало је данас у Србији оних који знају шта је све за свој народ, посебно у Војводини, урадио патријарх Рајачић, а међу Хрватима тешко ће се наћи иједан да исприча детаље устоличења бана Јелачића, церемоније коју је по православним обичајима водио Рајачић

Негде у касну јесен 1990. године, а тада сам био новинар „Политике“, дописник из Загреба, добијем информацију да хрватска полиција има сазнања о складишту оружја у једној Католичкој цркви у Лици. Место се, рече ми мој полицијски извор, зове Саборско.
Покушаји да у Загребу сазнам нешто више о томе нису дали резултата. Назовем Београд, испричам им шта сам чуо и кажем да би, ако ми допусте, отишао у Саборско, представио се као новинар „Политике“ и на лицу места видео има ли у тој причи истине. Они се сложе, седнем у кола и правац Лика.

ГЛУМАЧКА МАЈСТОРИЈА
Било је хладно, претходног дана је падао снег, али су путеви били чисти. Прођем кроз Слуњ и десетак километара после Дрежник Града одвојим се десно са пута који је водио на Плитвичка језера. Саборско је село, можда најдуже у Лици, сабијено уз пут који води према Плашкој долини, а растеже се на потезу од скоро 10 километара.
Игром случаја у дворишту испред Католичке цркве, смештене на благом узвишењу, стајале су неке жене и када сам рекао да долазим из Загреба, са жељом да разговарам са свештеником, једна од њих је готово отрчала да га обавести. Кроз неколико минута испред мене је стајао млад човек, подгојен, са осмехом на лицу. „Шта могу да учиним за вас из Загреба?“, питао је. Трансформација која се догодило на његовом лицу када је чуо да сам новинар „Политике“ граничи се са врхунском глумачком мајсторијом, само што се у овом случају није радило о глуми. А тек када сам му рекао да долазим због информације да локални хадезеовци у његовој цркви крију оружје…Све је окончано врло брзо. И врло мучно.
Овај делић сопственог живота, удаљеног од ових дана двадесет и једну годину, спомињем са накнадно заокруженим спознајама о значају тог малог личког простора у историји и животу Срба и Хрвата. Тада о томе, признајем, нисам знао готово ништа.
Само неколико километара ваздушне линије од Саборског, тамо према Сењу, налази се место Бриње. Мала варош, административни центар, повремено општина. У Лучанима, код Бриња, 1785. године рођен је Илија Рајачић, један од људи са којима би се поносио и много већи народ од Срба. А Срби, ваљда, и пролазе кроз све ове муке зато што, уз остало, лако заборављају догађаје и људе из своје историје који би требало да им буду светионици.
Ко данас у Србији спомиње патријарха Српске православне цркве Илију Рајачића, духовним именом Јосиф? Шта он значи младим нараштајима, српској култури, политици.
Знам, има оних који су свесни његове колосалне улоге у драматичним догађајима 19 века у којима су се нашли Срби. Такви га сасвим оправдано сврставају међу најзначајније Србе у историји тог народа, али су људи о којима говорим малобројни и без утицаја. Утицаја у државним структурама који би великом Јосифу Рајачићу дао значај какав заслужује.
А ево шта је све Јосиф Рајачић учинио за Србе, делимично и за Хрвате?
Рођен у прилично имућној свештеничкој породици, од оца Луке и мајке Василије, Илија у Брињу уписује и завршава нижу немачку школу после које га отац шаље на школовање у Загреб. Следе усавршавања у Сегедину и Бечу, студије филозофије, права, латинског језика и лепих уметности, али је све то прекинуто 1809. године, када Аустрија напада Француску. Наполеон узвраћа и побеђује, а међу просторима под новом влашћу, француском, нашла се и Лика. Илија Рајачић је самоиницијативно, на страни Аустрије, у саставу једног ђачког одреда учествовао у том рату. Није желео да служи Французима и доноси одлуку да се преда монашком животу.

[restrictedarea]

УНИЈАЋЕЊЕ СРБА
Имао је 25 година када га је заредио епископ горњекарловачки Мојсије Миоковић. Изузетно бистар, са познавањем неколико језика, обогаћен многим знањима и потребом да стално учи, Илија Рајачић, сада већ Јосиф, брзо напредује и већ 1929. године, одлуком митрополита карловачког Стефана, постављен је на место епископа далматинског. За само четири године, колико је ту остао, стекао је огроман углед међу далматинским Србима. Отворио је Богословију у Шибенику, обновио неколико цркава и водио жестоку борбу са Католичком црквом која је баш тих година, са жариштем у Петровом пољу, код Дрниша (села Кричке и Баљци) проводила унијаћење Срба православаца. Епископ Рајачић је упркос великим притисцима успео да спречи брисање из православних матичних књига Срба који су прихватили Унију. „То је наш народ, они су пришли Унији под претњама, у великој муци, супротно својој вољи, и ја их из наших књига брисати нећу“, говорио је.
Средином 1833. године Јосиф Рајачић је постављен за епископа вршачког. По доласку у Вршац сусреће се са епидемијом колере која је косила људе. Обилази варош и околна села, схвата страшну ситуацију у којој се нашао народ, али истовремено покушава да проникне у начин којим се болест шири. Веома брзо схвата да се колера не преноси контактом са оболелим, већ преко јела и пића. Моли народ да што чешће пере руке, посуђе и прибор за јело, охрабрујући га да се не плаши контакта са оболелима.
У савременој медицини, одељак о колери, данас нећете наћи Јосифа Рајачића, већ само нобеловца Роберта Коха. Он је истина открио и издвојио узрок болести, наводећи како се она преноси (што је од изузетне важности у заустављању епидемије), али нигде не пише да је то четрдесет година пре Коха утврдио епископ Српске православне цркве Јосиф Рајачић.
Револуционарна 1948. година Рајачића затиче на месту митрополита у Сремским Карловцима. То је време сталних насртаја мађарских националиста на Србе у Срему, Бачкој и Банату, на њихов језик и веру, па Рајачић формира Савез са Хрватима и Аустријом, у намери да оснажи позицију Срба и направи брану од све јачих удара из Будимпеште, посебно оснажених Мађарском револуцијом.
Рајачић схвата изазове бурног и преломног времена, зна да се мора прећи линија која раздваја духовног од световног деловања и прихвата понуду да стане на чело српског Револуционарног покрета. Сазива Мајску скупштину Срба у Сремским Карловцима (одржана 1-3. маја 1848. године), свестан да она са собом носи и ризике и славу. Ово друго због чињенице да је то, после пропасти средњовековне српске државе, прво окупљање представника Срба са простора кнежевине Србије и свих царевина у којима су тада живели. Велики и величанствен догађај у историји српског народа. Српски сабор митрополита Рајачића бира за патријарха, а најважнија одлука било је установљење и проглашење Српске Војводине, у чијем је саставу била и Барања. Тај простор су комунисти – одлучујућу реч имао је Милован Ђилас – после Другог светског рата дали Хрватској.
Око 150 година касније, иронијом живота, један други Личанин, Ненад Чанак, на истом месту на којем је Јосиф Рајачић бранио и учвршћивао српство и успоставио Српску Војводину, повео је покрет чија је суштина брисање српских трагова из Војводине. Али оставимо Чанка, он ће, за разлику од Рајачића, у свести Срба заувек имати прљаве трагове и као такав није вредан речи. Овде је само због подсећања какве су велике људе Срби имали некада, а какве имају данас.
Вратимо се у 1848. годину…На Мајској скупштини Јосиф Рајачић је изабран за председника Главног одбора Владе Српске Војводине, потпредседник постаје Ђорђе Стратимировић, а војвода Стеван Шупљикац.
Свашта се после тога догађало на простору Српске Војводине; серије дипломатских покушаја патријарха Рајачића да учврсти позицију Срба, институционализује њихове организације, успостави снажну српску самоуправу…Патријарх Рајачић умире 1861. године, а за свога живота урадио је, уз горепоменуто, још неколико постигнућа за које шира јавност не зна.

САБЉА И ЖЕЗЛО
На пример, Рајачић је успео да Србе и Беч и Пешта називају Србима, а не углавном Рацима и Власима као пре њега; успео је да његова црква у Европи службено буде прихваћена као Српска православна црква; у Бечу и Трсту је подигао цркве и основао црквене општине СПЦ; у Карловцима је основао Музеј и Архив, наредио да се напише Први српски кувар, основао ботаничку башту, болницу, штампарију; у српске молитвене храмове увео једнообразну литургију…а остаће запамћен и по томе што је велики број бистре српске деце слао на познате европске универзитете, како би у српском друштву створио снажан образовани слој, локомотиву која ће тај народ, после вековне окупације и стагнирања, снажно повући напред.
У каквој су вези патријарх Рајачић и Хрвати? Одлуке Мајске скупштине Срба нису прихватили ни Беч, нити мађарска влада, али је тај документ наишао на велико одобравање у Загребу, у хрватском Сабору. Хрвати су тадашња превирања видели као шансу да изборе виши степен самосталности. Донета је одлука да се царски официр Јосип Јелачић изабере за хрватскога бана, упркос противљењу Беча и Пеште. Хрвати шаљу делегацију у Сремске Карловце, на ноге Јосифу Рајачићу, са молбом да српски патријарх устоличи хрватскога бана, јер Католичка црква, по „сугестијама“ Беча, то не жели да уради.
Рајачић прихвата, одлази у Загреб где га дочекују хиљаде Хрвата, са бакљадом, топовским салвама, војном музиком, шпалиром раздраганог народа, а звона загребачких цркава звонила су у част српског патријарха. Рајачић је ставио свој крст испред Јелачићевог лица који је за патријархом понављао речи заклетве, са уздигнута три прста. После тога, у складу са православним обичајима, бан је три пута подигнут у ваздух и српски патријарх му уручује сабљу и жезло. Потом је завладала права еуфорија међу окупљеним Хрватима. Они подижу на рамена српског патријарха и свог бана, те их носе загребачким улицама.
И сами знате шта је касније било и на који начин су Хрвати вратили Србима ову милост и доброчинство, посебно у првој половини 20. века.
Што се Рајачића тиче, та лоза има своје наследнике, а један од њих, Петар Рајачић, до 1991. године потпредседник загребачке „ИНЕ“ данас живи у Београду. Физички готово невероватно подсећа на свог славног претка.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Izvanredan članak o velikanima Srpskog roda.Krajine Srpske dale
    su velikane duhovne i društvene.Tačna je konstacija da je uveo
    srpsko ime u imenik naroda carske imperije pogdnim imenima nazivali su Srbe Raci,vlasi ali ima jedan detalj o karakteru
    Rajačića:Prilikom najave gosta u Bečkom parlamemntu zvaničnik
    udara štapom i viče njegova ekselencija Racki Patrijarh Rajačić
    on se okerene i ne ulazi u salu dok ceremonilal majstor nije
    SRPSKI PATRIJARH RAJAČIĆ ULAZI U SALU iod tad Srbe zovu pravim
    imenom.Poz,zemljku Ratku

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *