Заборављена дела великог Јосифа Рајачића

Пише Ратко Дмитровић

Мало је данас у Србији оних који знају шта је све за свој народ, посебно у Војводини, урадио патријарх Рајачић, а међу Хрватима тешко ће се наћи иједан да исприча детаље устоличења бана Јелачића, церемоније коју је по православним обичајима водио Рајачић

Негде у касну јесен 1990. године, а тада сам био новинар „Политике“, дописник из Загреба, добијем информацију да хрватска полиција има сазнања о складишту оружја у једној Католичкој цркви у Лици. Место се, рече ми мој полицијски извор, зове Саборско.
Покушаји да у Загребу сазнам нешто више о томе нису дали резултата. Назовем Београд, испричам им шта сам чуо и кажем да би, ако ми допусте, отишао у Саборско, представио се као новинар „Политике“ и на лицу места видео има ли у тој причи истине. Они се сложе, седнем у кола и правац Лика.

ГЛУМАЧКА МАЈСТОРИЈА
Било је хладно, претходног дана је падао снег, али су путеви били чисти. Прођем кроз Слуњ и десетак километара после Дрежник Града одвојим се десно са пута који је водио на Плитвичка језера. Саборско је село, можда најдуже у Лици, сабијено уз пут који води према Плашкој долини, а растеже се на потезу од скоро 10 километара.
Игром случаја у дворишту испред Католичке цркве, смештене на благом узвишењу, стајале су неке жене и када сам рекао да долазим из Загреба, са жељом да разговарам са свештеником, једна од њих је готово отрчала да га обавести. Кроз неколико минута испред мене је стајао млад човек, подгојен, са осмехом на лицу. „Шта могу да учиним за вас из Загреба?“, питао је. Трансформација која се догодило на његовом лицу када је чуо да сам новинар „Политике“ граничи се са врхунском глумачком мајсторијом, само што се у овом случају није радило о глуми. А тек када сам му рекао да долазим због информације да локални хадезеовци у његовој цркви крију оружје…Све је окончано врло брзо. И врло мучно.
Овај делић сопственог живота, удаљеног од ових дана двадесет и једну годину, спомињем са накнадно заокруженим спознајама о значају тог малог личког простора у историји и животу Срба и Хрвата. Тада о томе, признајем, нисам знао готово ништа.
Само неколико километара ваздушне линије од Саборског, тамо према Сењу, налази се место Бриње. Мала варош, административни центар, повремено општина. У Лучанима, код Бриња, 1785. године рођен је Илија Рајачић, један од људи са којима би се поносио и много већи народ од Срба. А Срби, ваљда, и пролазе кроз све ове муке зато што, уз остало, лако заборављају догађаје и људе из своје историје који би требало да им буду светионици.
Ко данас у Србији спомиње патријарха Српске православне цркве Илију Рајачића, духовним именом Јосиф? Шта он значи младим нараштајима, српској култури, политици.
Знам, има оних који су свесни његове колосалне улоге у драматичним догађајима 19 века у којима су се нашли Срби. Такви га сасвим оправдано сврставају међу најзначајније Србе у историји тог народа, али су људи о којима говорим малобројни и без утицаја. Утицаја у државним структурама који би великом Јосифу Рајачићу дао значај какав заслужује.
А ево шта је све Јосиф Рајачић учинио за Србе, делимично и за Хрвате?
Рођен у прилично имућној свештеничкој породици, од оца Луке и мајке Василије, Илија у Брињу уписује и завршава нижу немачку школу после које га отац шаље на школовање у Загреб. Следе усавршавања у Сегедину и Бечу, студије филозофије, права, латинског језика и лепих уметности, али је све то прекинуто 1809. године, када Аустрија напада Француску. Наполеон узвраћа и побеђује, а међу просторима под новом влашћу, француском, нашла се и Лика. Илија Рајачић је самоиницијативно, на страни Аустрије, у саставу једног ђачког одреда учествовао у том рату. Није желео да служи Французима и доноси одлуку да се преда монашком животу.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну